Александар С. Недок
Реорганизација Војног санитета 1916. године
Излагања са симпозијума „Српски војни санитет у 1916. години“, 2007.
Сажетак
После херојског отпора надмоћном непријатељу, повлачења преко албанских и црногорских гудура током зиме 1915-1916 године, остаци српске војске у јачини од око 158.000 војника и официра нашли су се највећим делом на острву Крфу, ради опоравка, реорганизације и припреме за нове ратне напоре. С обзиром на велике претрпљене губитке извршено је сажимање јединица првог и другог позива, а то се односило и на војни санитет, у коме том приликом није дошло до других промена, осим увођења батаљонских лекара (или медицинара).
Како је у међувремену на међусавезничким конференцијама дошло до коначне одлуке о даљој употреби српске војске на солунском ратишту и до њеног организовања у складу са француском формацијом алпских трупа, као и о организовању позадинске службе коју су на себе преузели Савезници, морала се сходно томе преорганизовати и санитетска служба.
Та је нова организација створила незадовољство у српским санитетским круговима, јер је српски санитет остао без позадинских установа, што се сматрало неповољним по лечење војника, навикнутих на српске лекаре и особље, па је постојала снажна жеља да се то исправи. Користећи заиста објективну ситуацију у којој се српска војска нашла у егзилу без могућности природне попуне својих редова и нека већ донета неповољна решења, санитетско руководство у Врховном Штабу уз сагласност његовог начелника генерала Бојовића и уз помоћ пријатељски настројених личности у Главном штабу савезничких трупа, поглавито француских пријатеља из претходног периода рата, као и помоћи појединаца и хуманитарних организација, неповољна организацијска схема се током године постепено допуњавала стварањем нових изафронтовских и позадинских санитетских установа под српском управом, што је у многоме поправило првобитно стање.
Организоване су три пољске хируршке болнице, два рехабилитациона центра, две српско енглеске и једна српско руска болница и једна санитетска станица са болницом за позадинско особље, који су, уз постојеће савезничке 33 болничке јединице у којима су се лечили српски рањеници и болесници, задовољили стварне потребе.
Тиме је у 1916. години скоро комплетирано санитетско устројство, које ће се до краја рата битно ојачати само стварањем велике болнице у Солуну и неких мањих установа.
А иза свега стајала је моћна база за лечење, рехабилитацију и вежбање нових или оспособљених војникa - Бизерта.
Кључне речи: Реорганизација, српски војни санитет, српска војска
Alexander S. Nedok
THE REORGANIZATION OF SERBIAN MILITARY MEDICAL UNITS IN 1916.Summary
After heroic 50-days resistance to the overwhelming enemy, Serbian Army was forced to retreat through Albanian and Montenegrin mountains during the winter 1915-1916 suffering heavy losses due to famine and cold. Evacuated mainly to the island of Corfou, some 158.000 strong army was reorganized by combining the rests of the divisions of 1st and of 2nd line, giving 6 infantry and one cavalry division. The formation of medical units was accordingly adapted, with an introduction of battalion medical officer (doctor or medical student).
April 1916. inter-allied conference in Paris, deciding definitely to preserve the Thessalonica front, also decided to transform Serbian units according to the actual French Alpine troops formation. This led also to transformation of medical units, leaving them the authorization to threat front-line units only. All other medical services were let in the hands of Allies, French and British, who organized 33 hospital units for treatment of wounded and diseased Serbian soldiers. Against this decision rose a great disagreement among Serbian authorities, especially medical, due to many arising problems, i. e. psychological as military in the situation of the army in exile, which led, as we suppose, to many discussions between allied authorities and, definitely, to the adaptation of a previously adopted organization.
After that, Serbian medical authorities, in accordance with the Allies Supreme Command of the Eastern Army, started to organize medical units behind the front line. In 1916. there were organized:
1. one army station with a hospital in the port of Micra,
2. three army field surgery hospitals (one with Scottish-women personnel),
3. two Rehabilitation Centres,
4. two Anglo-Serbian hospitals(The Wounded Allies and Serbian Relief Fund),
5, one Serb-Russian hospital.
6. Great French and Serbian Relief Center at Bizerta-Tunisia was also reinforced.
During the months August-November 1916. Serbian Army successfully rejected Bulgarian offensive near the Lake Ostrovo, and in an continuing counter-offensive actions took the 2.500 high mountain Nidze-Kajmakchalan and liberated the valley of the River Cherna with the town and district of Bitolj, defeating combined German and Bulgarian troops, causing them heavy losses, with more than 8.000 prisoners and almost 100 guns.
In the next year Serbian Army organized one new Rehabilitation Center, and one big Military Hospital in Thessalonica named „Prince Alexander Hospital“ with an organization scheme of a main military teaching hospital, and in 1918. a fourth field surgery hospital, ex First Scottish Women’s hospital returning from Russia, under Serbian medical command (commanding officer major Joseph Nedok, M. D.)
Key words: reorganization, military medical corps, Serbian army
Увод. Голгота и Спасење
Крајем 1915. године и почетком 1916. године остаци српске војске, праћени мноштвом избеглог народа, били су у пуном повлачењу у три велике колоне у гудурама Албаније и Црне Горе, размештајући се дуж албанске обале Јадрана од Подгорице и Скадра, преко Љеша и Медове, до Драча и Валоне.
То је био епилог педесетодневног отпора више него двоструко надмоћнијем непријатељу. Гладни, голи и боси, промрзли и болесни, за собом су оставили хумке својих 50.000 погинулих другова и око 127.000 тешких рањеника и болесника на милост и немилост непријатељу. (1)
Захваљујући напорима савезника око 158.000 преосталих војника и официра евакуисано је ради опоравка и касније реорганизације највећим делом на острво Крф (око 145.000), у Бизерту-Тунис (око 10.500) и у Француску (око 2.000).
Процењује се (1, 2) да је током периода повлачења до евакуације помрло око 70.000 војних лица (укључујући и регруте), на Крфу око 9.500 и у Бизерти око 1.500, тако да укупни губици у мртвима током тога целога периода износе око 80.000. Тачан број неће се никада сазнати, о чему сведоче расуте кости по Албанији и „Плава гробница“ у Јонском мору надомак Крфа.
Тај период повлачења и евакуације, Голгота српске војске и народа, трајали су скоро три, углавном хладна и кишовита зимска месеца (од 26. новембра 1915. до 20. фебруара 1916. године, по јулијанском календару) што је у многоме повећало не само патње, већ и смртност.
Прва реорганизација војске и санитета („крфска“)
На Крфу, под руководством француског генерала Пијарон де Мондезира на челу савезничке војне мисије, крајем зиме и раног пролећа 1916. године извршена је реорганизација српске војске. Како је највећи део војне опреме, па тако и санитетске, пропао, преобуку, наоружање и материјал испоручили су савезници:Француска и Енглеска. (3)
С обзиром да је током борбених дејстава и повлачења изгубљено око три четвртине људства које је у јесен 1915. године износило око 420.000 војника и официра у оперативној војсци, око 33.000 регрута и неколико хиљада других (железничари, граничари, школе, добровољци), остаци дивизија 1. и 2. позива спојени су у јединствене под истим славним именима и истог формацијског састава: Моравска, Дринска, Дунавска, Шумадијска, Тимочка, а од Комбиноване и Брегалничке створена је Вардарска дивизија. Укупно шест пешадијских и једна коњичка, које су сврстане у три армије. Ван њих је остала Краљева гарда и неке ситније јединице. (4, 5)
У складу са тиме, наредбом Врховне Команде од 20. фебруара реорганизован је и војни санитет, оставши при дотадашњем формацијском моделу. С обзиром да је санитетског особља у односу на преостали борбени састав сада било више, сваки батаљон је добио свога лекара или медицинара. (6).
Не изменивши у основи ништа, задржавши у свакој дивизији по четири пољске болнице, санитетску чету и санитетску колону, ова ће се реорганизација показати привременом, и по доласку на солунско ратиште биће темељно измењена и у потпуности прилагођена француској формацијској схеми.
После свих патњи и умирања, крајем марта 1916. године опорављена, преобучена и реорганизована српска војска бројала је 158.426 војника, подофицира и официра који су се налазили:
На Крфу.....................130.600
У Бизерти................... 14.330
У Алжиру.................... 2.604
У Солуну (око)........... 3.000
У Француској (око)..... 3.000
(Из извештаја Врховне Команде наведеном у едицији Велики рат Србије.)
Међусавезничка конференција у априлу 1916. године („париска“) и друга реорганизација санитета („солунска“)
О стратешким проблемима, судбини српске војске и солунског ратишта, одржано је у времену од новембра 1915. до маја 1916. године низ међусавезничких конференција у Шантијиу и у Паризу. Изношена су различита гледишта, али је најважнији исход био да је, захваљујући ставовима Француске и Русије преовладало мишљење да се ипак солунски фронт одржи, а српска војска на њему употреби као целовита војничка формација са тактичком самосталношћу и сопственом командом, под врховним заповедништвом француског генерала Сараја, на кога је регент Александар посебним актом пренео своје врховно заповедништво.
О томе генерал де Мондезир у својим успоменама каже (3):
„Проучавања која предузесмо са генералом Бојовићем завршила су се овим закључцима: пре свега, обојица енергично отклонисмо одлуку француске владе да би јединице српске војске требало слати појединачно у Солун, чак и најмање, да би тамо биле увршћене у нашу Источну војску... Требало је створити независну српску војску... Ово је... потврђено телеграмом генерала Жофрa „.
Марта месеца врховни командант српске војске регент Александар отпутовао је у службене посете у Рим, Париз и Лондон, а нешто касније се за њим упутио и председник владе и министар спољних послова Никола Пашић са својим првим помоћником у министарству Јованом Јовановићем. Намеравали су да заједно са регентом учествују на великој међусавезничкој конференцији у Паризу на којој ће, између осталога, бити речи и о српској војсци.
Није нам успело да утврдимо састав српске делегације, а о њој нема речи ни код Мондезира ни код кнеза Трубецког, ондашњег руског посланика у Краљевини Србији(7). Сигурно је једино, да је присутан био ђенералштабни пуковник Душан Стефановић, стални делегат српске Врховне Команде при команди француске војске. Недостајање личности која би репрезентовала српски санитет одразиће се на донете одлуке из којих ће проистећи каснији проблеми.
Академик Стојанчевић у својој монографији о Србији 1914 до 1918. године (8) кратко наводи да су „... у све три престонице регент и Пашић водили разговоре о разним политичким и финансијским питањима ... о реорганизацији српске војске... о лечењу инвалида и болесника у војним болницама...“
Одлуке ове конференције биле су од далекосежног значаја по будућност Солунског фронта.
Што се тиче санитета одлучено је (9):
да се српски санитет у потпуности реформише у складу са француском војном доктрином,
да се користи формација француских алпских јединица са батаљонским лекарима и пуковским санитетским одељењима, без досадашњих дивизијских пољских болница, уместо којих се формирају дивизијска завојишта, по три за дивизију (прво – хируршко, друго – заразно и треће – за остале потребе), и две болничке секције са по 50 постеља, тако да у случају потребе једно завојиште и једна болничка секција могу образовати дивизијску болницу.
укинуте су дотадашње санитетске колоне које су служиле за евакуацију рањеника и одређено да се евакуација врши до дивизијских завојишта мазгарским одељењима и двоколицама за тешке рањенике, а од њих пут позадине транспорт преузимају савезничке јединице.
Српски санитет се, дакле, организује само у оквиру ОПЕРАТИВНИХ јединица; позадину преузимају Французи, касније у заједници са Енглезима.
На основу ових одлука је 25. маја 1916. године наредбом Врховне Команде донета коначна организација санитета и распоред санитетског особља. (10).
О овој болној одлуци, о којој се у санитетским круговима сигурно морало доста расправљати, санитетски пуковник др Михаило Петровић (касније генерал и професор Медицинског факултета у Београду) у своме ратном дневнику са разочарењем пише: „Санитет... није добио никакву позадинску установу, на коју наши ђенералштаблери нису мислили када су били на конференцији у Паризу. Нико није ни једног лекара питао за савет када је решавано о санитетским установама. Стога ни једну болницу нисмо добили. (11) „
Слично каже и др Светислав Стефановић, тада на служби у Санитетском одељењу Врховне Команде(9)
„Очекивања... да ће бар известан број одређених постеља под српску управу и на службу српског персонала доћи, нису се остварила. Централна српска болница у Седесу... отворена 9. маја 1916. од једне пољске болнице Моравске дивизије... прешла је убрзо искључиво у руке Француза.“
Историчар Милан Живановић у својој студији француских ратних докумената који се односе на српску војску у време 1915. и 1916. године, коментаришући париску конференцију, каже:
„... Регент Александар није са собом повео начелника штаба Врховне Команде генерала П. Бојовића (кога су Французи позвали) (13) или министра војног, јер је хтео да сам расправи и решава сва војна питања... што су... француска влада и генералштаб признали... и са њиме расправили и решили сва војна питања. Томе се,“ каже даље Живановић, „...нису успротивиле ни српске власти, ни министар војни, ни начелник Врховне Команде...“
Живановић овај поступак тумачи као Регентову жељу да учврсти своју власт у својству врховног команданта српске војске, што је он номинално и био, али по Уставном начелу неодговорности владара није могао да доноси оперативне одлуке, већ је то право припадало начелнику штаба Врховне Команде. Без обзира у којој се мери ово тумачење може прихватити као објективно, имајући у виду да је Живановић био сестрић у Солуну осуђеног и стрељаног пуковника Димитријевића Аписа, остаје чињеница да је после војног слома Србије 1915. године, почетком 1916. године у Врховној Команди извршена велика смена почев од војводе Путника па на ниже, по одлуци Владе и уз сагласност регента Александра, чиме је покушано да се тињајуће незадовољство у војсци скрене на ранију Врховну Команду.
И академик Андреј Митровић дозвољава ову могућност, јер се, после егзодуса државе и војске, „...из редова црнорукаца већ постављало питање кривца за слом одбране и оптуживало се државно вођство; дакле Влада и Регент, за грешке и неспособност.“ (14)
Било како било, доласком српске војске на Халкидик током априла и маја 1916. године и њеним распоређивањем на западном сектору бојишта од Кожуфа до Лерина, још непотпуно наоружане и без сопствених позадинских санитетских установа, њене јединице започеле су нов период.
Стварање позадинских санитетских установа током 1916. године
У складу са париским одлукама, савезници ће до краја 1916. године организовати у позадини фронта 33 болничке јединице за лечење српских војника:
15 француских болница (13 у Солуну и 2 у Зејтинлику)
1 француско истурено болничко одељење у Острову
2 француске помоћне болнице за Србе у Седеси
6 француских амбулаторија (Микра, Верија, Вертекоп, Самли, Топчин, Гуменџа)
5 енглеских болница (Микра, Самли, Соровић и две у Вертекопу)
1 болница Шкотских жена у Солуну (касније 3. пољска хируршка болница)
2 руске болнице у Солуну (Наришкин и Свети Ђорђе)
1 руска болница у Соровићу (Српско руска болница)
Французи су се на Париској конференцији обавезали да сами обезбеде 14.000 постеља, колико се сматрало довољним за лечење рањених и оболелих српских војника. Како међутим, нису могли обезбедити довољно ни персонала ни материјалних средстава, то су део предвиђених капацитета обезбедили по њиховом међусобном споразуму Енглези.
Већ од почетка постало је очигледно да српске војне власти нису оваквим решењем задовољне и да изналазе начине да и оне обезбеде део сопствених изафронтовских и позадинских болничких установа.
Не постоје директна сазнања како је постепено дошло до одступања од париских закључака, али је сигурно да је поред жеље постојала и објективна ситуација која је до тога довела.
По нашем мишљењу одлучујућа чињеница били су управо закључци париске конференције, по којој оперативна војска организује свој санитет у складу са француској војном доктрином, али и у оквиру своје тактичке самосталности, где је улогу играла и непосредна ситуација на бојишту.
Пошто је француски санитет преузео српску болницу у Седесу, у којој су од српског медицинског особља радили капетани 1. класе др Светислав Стефановић и др Војислав Миловановић, лекар добровољац др Никола Благојевић, медицинари Михаило Карпински, Радосав Милетић, Радмило Јовановић, Милан Ђорић и Александар Ђорђевић и апотекари Наум Константиновић, Коста Антонијевић, Бранислав Ћирковић, Никола Боди и Душан Мајковић, осам подофицира и 89 каплара и редова, прва прилика се пружила већ почетком јуна. Наиме, у пристаништу Микре налазила се једна мешовита јединица од око 4.000 војника који су радили на пословима истовара, а нису били адекватно медицински осигурани. Та ситуација је искоришћена да се, наредбом генерала Бојовића, у Микри оснује Главна војна станица са болницом ради лечења тога одреда. За шефа станице именован је мајор др Иван Поповић, за лекара добровољац др Петар Давидовић и медицинари Душан Филиповић и Божидар Анђелковић. (16)
Следећа прилика је била стари проблем у српској војсци, војници оболели од килавости. Познато је да је тај проблем у српској војсци већ крајем 19. века, а пре Балканских ратова, успешно решен оперисањем неколико хиљада регрута, који су тиме били оспособљени за војну службу. Тај подухват, који је учврстио вредност радикалне Басинијеве методе и углед пре свега др Михаила Петровића, који је у Нишу оперисао највећи број случајева са минималним и ретким компликацијама, добио је на значају у тренуцима када је природни прилив свежих кадроваца био онемогућен повлачењем из Србије.
Сигурно је да су претходно вођени одређени разговори о којима нам данас није ништа познато, али стоји чињеница да је ИСТОГА дана када је предложено, од стране начелника санитета др Сондермајера, прихваћено од стране начелника штаба Врховне Команде генерала Бојовића „... да се у Васиљици оснује ЗА ОПЕРАТИВНУ ВОЈСКУ једна хируршка болница првенствено за вршење операција свих килавих обвезника и све веће хируршке радње код акутних обољења и повреда.“ (17)
То се десило 14. јуна 1916. године. Тога дана је рођена Прва пољска хируршка болница, која ће, истина, тек крајем године отпочети своје праве ратне задатке. Она је, захваљујући дневнику др Михаила Петровића и чланку др Ђорђа Нешића остала најбоље позната у нашем историјском памћењу.
Убрзо, кроз две недеље, дошла су персонална решења(17):
Командир болнице: мајор др Љубиша Вуловић (који остаје до 1 јануара 1917. а смењује га мајор др Ђорђе Нешић)
Хирург консултант Врховне Команде: пуковник др Михаило Петровић.
Каснијим актом (18) постављени су медицинари Светислав Барјактаревић и Михаило Карпински и апотекар Јован Јелић (који је судећи по дописаном имену, ускоро замењен Миланом Мишковићем).
30. јула се новим актом образују још две пољске хируршке болнице, друга и трећа, и одређује особље(18):
у другу, командир мајор др Иван Поповић, истовремено и командир станице у Микри, и медицинари Богољуб Биљић и Милета Брановачки, као и апотекар Карло Скацел, док је за хирурга консултанта одређен пуковник др Чеда Ђурђевић(20),
У трећу, која је у ствари била већ поменута болница Шкотских жена у Солуну са аустралијским особљем, за командира је одређен мајор др Ђорђе Нешић.
Мора се напоменути да су ове болнице, са изузетком треће, тек касније постале оперативне, па су стога дале мали допринос у првој фази бојева, у периоду Горничево– Островско језеро–Кајмакчалан, што ће се најбоље видети на примеру Прве хируршке пољске болнице. Трећа пољска хируршка пољска болница, у ствари болница Шкотских жена, опремљена америчким донацијама и са аустралијским медицинским особљем (две жене хирурга и 45 болничарки, која ће из Солуна августа 1916. године бити пребачена у Острово, дале су велики допринос током битака за Кајмакчалан, како у транспорту тако и у збрињавању српских рањеника. (О томе детаљније у раду др Вуковића и др Антића.) Трећа болница биће званично у саставу српске војске до априла 1918. године, а већ у великом прегледу јуна месеца она се не помиње.
Зашто су прва и друга хируршка пољска болница „закасниле“, у првој фази битке за Кајмакчалан, биће објашњено посебно (у раду Бране Димитријевића и Александра Недока). Обе су de facto ушле у оперативни састав српске војске тек крајем године и узеле су учешће у завршним операцијама око Црне реке и Битоља.
Ове три болнице биће смештене: Прва у Драгоманцима, Друга у Соровићу, Трећа у Острову. Много касније, у крајем 1917. године, биће, од медицинског особља болнице Шкотских жена која се са српским добровољцима вратила из Русије, образована и Четврта пољска хируршка болница. За њеног хирурга консултанта биће постављен санитетски пуковник др Светислав Милисављевић, а за командира особља мајор др Јосиф Недок.
Све ове четири болнице, ван сваке организацијске схеме, биће по функцији армијске, а у офанзиви 1918. године од велике користи и српским и француским рањеницима, о чему постоје многа сведочанства.
Сигурно је да су постојале и друге повољне околности, које су омогућиле стварање ових болница, али оне нама нису познате већ их само претпостављамо.
Сматрамо да су својим утицајем томе много допринели француски (санитетски и други) официри, који су са српском војском учествовали у претходном делу рата, почев од епидемије пегавца и рекуренса, преко тешких одбрамбених борби и повлачења, уверивши се у величину и моралну снагу српских официра и њихових војника. Ти људи су и на Солунском фронту имали значајне улоге у штабовима. Да наведемо неке од значајнијих:
-пуковник Души, заменик генерала де Мондезира током функционисања мисије, а сада у Главном штабу Источне војске шеф одељења за везу са српском војском,
-мајор др Габријел Гарније, са Србима још од одбране Београда, током повлачења члан Санитетског одељења Врховне Команде и сада поново на истој дужности.
Па и сам генерал др Риот, шеф савезничког санитета у Главном штабу Источне војске, истакнути војни хирург, морао је познавати реферат српског војног санитета на великом међународном конгресу хирурга у Бриселу 1909. године, па је у Василици баш у 1. пољској хируршкој болници заједно са др Михаилом Петровићем оперисао неколико српских војника, проверавајући сопствену варијанту оперативне методе. Иако је управо овој болници правио проблеме око њеног транспорта до зоне фронта, што је можда као званично лице и морао формално да чини, ипак је на крају прогледао кроз прсте и дозволио (прећутно можда) њен одлазак.
Уплиће се и трећи фактор, а то су утицајни појединци из добротворних организација, а таквих је било доста из свих делова света.
Овом приликом и баш поводом пољских хируршких болница, навешћу само оне које спомињу др Светислав Стефановић (9) и др Михаило Петровић (11):
- Госпођа Шабан де ла Палис, која је поклонила целокупну опрему, укључујући и хируршку и рентген са стручњаком инжењером (Анри Гејом), за 1. пољску хируршку болницу, у којој је једно време и радила,
- Госпођа де Ренак која је слично урадила за 2. пољску хируршку болницу, и, надасве, моћна и утицајна организација Шкотских жена на челу са српском добротворком др Елзи Инглис, која је током рата организовала 14 болница у разним деловима европске ратне позорнице. Србима се прикључила и у Русији, где је њена болница била са Првом српском добровољачком дивизијом у Добруџи. Позната је и њена одлучујућа улога у евакуацији српских трупа из Русије, када се супротставила и енглеској и руској влади (у то доба Керенског), одбивши да евакуише своје санитетске одреде све док се то исто не омогући и српским војницима.
Користећи повољне околности, ма од куд потицале, а у сваком случају и објективну ситуацију у којој се обновљена српска војска нашла по доласку у ратну зону, настављено је током 1916. године, оснивање париским уговором непредвиђених српских болничких установа. Томе је у многоме доприносило и сазнање о немању природне попуне актуелних и будућих ратних губитака; ситуација у којој је живот сваког болесника и рањеника био драгоцен и са гледишта целине сваке српске војне јединице.
Следећа болница која је на сличан начин основана била је болница Саобраћајног одељења Врховне Команде. Та снажна и добро организована институције бројала је преко 5.000 различитог особља (21).
Како говори акт Врховне Команде, 1. октобра је уступљена нa трајно коришћење француска „енфирмерија“ у Зејтинлику, будући да је наложено „да се отвори једна болница у којој ће се лечити оболели официри, подофицири и војници из позадине.“ За њеног командира постављен је 11. октобра санитетски мајор др Милутин Копша. (20)
Дошавши опорављена са Крфа, где је била пријатна и здрава клима, српска војска се у околини Солуна, делти Вардара и у Могленској котлини нашла у епидемиолошки изузетно нездравој средини, где је била изложена убитачној епидемији сва три типа маларије, која је за кратко време направила праву катастрофу, нарочито у Шумадијској и Тимочкој дивизији, а једва у нешто мањој мери и у свим осталим војним јединицама. На маларију су се надовезале и друге епидемијске, посебно инфективне цревне болести, иако је војска била на Крфу уредно ревакцинисана.
Стога није ни мало чудно да су почела да ничу реконвалесцентна одељења, која су, после првих ратних операција у касно лето и у јесен, почела да се пуне и рањеницима из крвавих борби у зони Островско језеро -Кајмакчалански масив - слив Црне реке и Битољ.
Прво које је отворено било је одељење у Микри, али је врло брзо премештено у Водену, где је и проширено, „за оболеле и реконвалесценте од маларије и то првенствено за 2. Армију“. (22)
Када је 3. октобра са Крфа пристигла енглеска болница за лечење рањених савезника (The wounded Allies) са својим српско-енглеским особљем, она је одмах припојена воденском рехабилитационом центру са наменом да лечи и теже болеснике. И, добила је ново име „Привремена српско-енглеска болница бр. 1“(23)
У сличне сврхе је 3. децембра у Зејтинлику отворено и друго реконвалесцентно одељење за лакше рањенике и болеснике. За управника је постављен потпуковник др Ђорђе Протић, док је особље премештено из угашене Тимочке дивизијске области са Крфа. (24)
Истога месеца са Крфа је пристигла и српско-енглеска болница Српског потпорног фонда (Serbian Relief Found) и смештена је у зграду основне школе у Соровићу, где ће наставити рад као „Српско-енглеска болница бр. 2“. По ослобођењу Битоља један њен део ће под командом др Хејза прећи у ослобођени град, док ће други наставити са радом до јесени 1917. године, када ће бити предат Министарству унутрашњих дела ради лечења искључиво грађанских лица. Тај део смештен је у село Кремјан, са истим особљем и снабдеван је из истих војних складишта. (25).
Најзад и Бизерта још од првих дана јануара 1916. године па све до краја рата, као сигурни ослонац не само за дуготрајни опоравак рањених и оболелих, већ и за попуну проређених редова бораца, о чему ће бити речи и у посебном реферату.
Целине излагања ради, и увида у дефинитивни састав болничких установа на Солунском ратишту, навешћемо и оне које су основане после 1916. године. То су:
- 28. фебруара 1917. године „Реконвалесцентно одељење“ у Микри, управник мајор др Милан Стајић (20).
- 16. марта 1917. године отворена је „Српска резервна болница Престолонаследника Александра“у Солуну, у зградама бивше француске 14. резервне болнице. Ова ће нова болница својим устројством и кадровима уистину представљати Главну војну болницу српске војске у егзилу. (27) За њеног првог управника је постављен мајор др Љубиша Вуловић, за шефа Хируршког одељења пуковник др Јордан Стајић, Интерног одељења потпуковник др Жарко Рувидић, Грудног одељења мајор др Љубомир Стојановић, Кожновенеричног капетан 1. класе др Душан Копша, Радиолошког пуковник др Александар Марковић и за шефа Бактериолошке лабораторије већ славни Пољак доцент др Лудвик Хиршфелд. (20)).
Организација транспорта рањеника и болесника
Евакуацију и транспорт из зоне оперативних дејстава до пуковских пунктова вршила су одељења носилаца рањеника, а од њих до дивизијских завојишта транспорт су обављала тзв. мазгарска одељења или двоколице.
Даљи транспорт до изафронтовских прихватних пунктова и позадинских болничких установа преузеле су на себе савезничке институције, војне и хуманитарне, са својим особљем и средствима. У томе тешком и опасном послу, јер се радило о планинском терену, нарочито су се истакли такозвани летећи одреди малих камионета који су досезали и до најнеприступачнијих места. Њима су управљале храбре и пожртвоване
припаднице хуманитарних организација (Шкотских жена и друге).
Даљи транспорт ради дефинитивног збрињавања обављан је санитетским аутомобилима и железницом.
Током тешких борбених дејстава у јесен 1916. године, у Острову и Соровићу су организоване посебне евакуационе станице да би се транспорт рањеника до коначног збрињавања што више убрзао.
Из рада дивизијског ђенерала др Жарка Рувидића о раду санитета Дринске дивизије за време борби за Кајмакчалан, који је део овога зборника, читалац ће се уверити како је то тешка и опасна дужност била.
Губици српске војске у 1916. години (мај-децембар)
Према подацима Санитетског одељења Врховне Команде(9) српска војска је имала следеће губитке у мртвим, рањеним и болесним војним лицима
Погинулих и умрлих...............................................................................7.208
У савезничким болницама лечених рањеника....................................13.760
У савезничким болницама лечених болесника...................................13.242
У српским завојиштима и болницама лечених .................................64.447
Ослобођењем Кајмакчаланског масива и Битоља завршена су борбена дејства у 1916. години. И, све до офанзиве у јесен 1918. трајао је рововски рат ниског интензитета са својим специфичностима и губицима који ни мало нису били занемарљиви .
Извори и коришћена литература
1 Александар Недок: Повлачење српске војске ка албанском приморју и њена евакуација на Крф 1915 -1916. године, рад војносанитетске службе. АМД систем, Београд, 2006
2. Богдан Кризман и Богумил Храбак, Записници са седница делегације Краљевине СХС на Мировној конференцији у Паризу 1919-1920, Београд, 19160, 371
3. Пијарон де Мондезир, Албанска Голгота, успомене и ратне слике, Београд, Просвета, 1936, 1-88
4. и 5. .Врховна Команда, Оперативно одељење О. бр. 27749 и 27791 од 6. 2. 1916. АВИИ, Београд, поп. 3, кут. 89, фасц. 2, док. 3
6. Врховна Команда, Санитетско одељење, Пов. Л. бр. 525 од 20.02. 1916, АВИИ, Београд, поп. 3а, кут. 116, фасц. 3, док. 36
7. Кнез Григорије Николајевич Трубецки, Рат на Балкану 1914-1917. и руска дипломатија, Просвета, Београд, 1994, 237-239
8. Владимир Стојанчевић, Србија 1914-1918, С. К. З, Београд, 1995, 88, 588
9. Светислав Стефановић, Фрагменти грађе за историју нашег повлачења и изгнанства, у Влад. Станојевић, Историја српског војног санитета и Наше ратно санитетско искуство, Златибор, Београд, 1925, 366-16
10. Врховна Команда, Санитетско одељење, Л. бр. 112 од 25. 5. 1916, АВИИ, Београд поп. 3а, кут. 116, фасц. 4, док. 12
11. Михаило Петровић, Дневник 2, Рукописно одељење САНУ, Београд, 14718-1
12. Милан Живановић, О евакуацији српске војске из Албаније и њеној реорганизацији на Крфу према француским документима, Историјски институт, Београд, 1966,, 14-15, 231-307
13. Ђенералштаб Краљевине Југославије, Велики рат Србије, 15, 98-99 и др.
14. Андреј Митровић, Србија у Првом светском рату, Стубови културе, Београд, 2006. 231-233
15. Врховна Команда, К. Л. бр. 14815 од 17. 1. 1917, АВИИ, Београд, поп. 3а, кут. 114, фасц. 1, док. 5
16. Врховна Команда, Санитетско одељење, Л. бр. 3091 од 3. 6. 1916, АВИИ, Београд, поп. 3а, кут. 113, фасц. 5, док. 40)уз исти и док. под бр. О. С. бр. 519)
17. Врховна Команда, санитетско одељење, Л. бр. 2725 од 14. 6. 1916, АВИИ, Београд, поп. 3а, кут. 113, фасц. 5, док. 37
18. Врховна Команда, Санитетско одељење, Л. бр. 2725 од 27. 6. 1916, АВИИ, Београд, поп. 3, кут. 264, фасц. 5, док. 7-43
19. Врховна Команда, Санитетско одељење, Л. бр. 5516 од 12. 8. 1916, АВИИ, Београд, поп. 3а, кут. 116, фасц. 7, док. 36
20. Врховна Команда, Санитетско одељење, Књига лекара и медицинара 1916=1918, АВИИ, поп. 3а, кут. 95, фасц. 1, док 4
21. Врховна Команда, Санитетско одељење, Л. бр. 8009 од 1. 10. 1916, АВИИ, Београд, поп. 3, кут. 264, фасц. 6, док. 752
22. Врховна Команда, Санитетско одељење, Л. бр. 6490 и 8381 од 23. 9. 1916, АВИИ, Београд, поп. 3, кут. 264, фасц. 6, док. 7-88
23. Врховна Команда, Санитетско одељење, Л. бр. 8370 од 3. 10. 1916, АВИИ, Београд, поп. 3, кут. 264, фасц. 7, док. 7-94
24. Врховна Команда, Санитетско одељење, Л. бр. 12757 од 3. 12. 1915, АВИИ, Београд, поп. 3, кут. 260, фасц. 6, док. 7-104
25. Врховна Команда, Главна интендантура, Е. бр. 24955 1917, АВИИ, Београд, поп. 3а, кут. 113, фасц. 7, док. 30
26. Министарство војно, Санитетско одељење и Врховна Команда, Санитетско одељење, МВ Л. бр. 12082 и ВК Л. бр. 37264 из 1916. год, АВИИ, Београд, поп. 3а, кут. 113, фасц. 7, док. 29
27. Врховна Команда, Санитетско одељење, Л. бр. 19(наредба) од 16. 3. 1917, АВИИ, Београд, поп. 3, кут. 296, фасц. 19, док. 9-39
Остала коришћена историјска литература
1. Ежен Гаскојн, Српске победе у 1916. (на француском), изд. Босар, Париз, 1919
2. Анонимус, Ратни напор Срба, Хрвата и Словенаца у рату 1914-1918(на француском), цитирано из М. Живановић, стр. 243, види под 12
3. Велики конверзациони лексикон, Ратни додатак бр. 1 и 2(на немачком), Библиографски институт, Лајпциг и Беч, 1916 и 1917.
4. Владимир Белић, Ратови српског народа у 19. и 20. веку, Геца Кон, Београд, 1937
5. Милан Ђ. Недић, Српска војска на албанској голготи, Мин. војске и морнарице, Београд, 1937
6. Милан Ђ. Недић, Српска војска и солунска офанзива, Напредак, Београд, 1932
7. Група аутора, Србија 1916, Зборник радова Историјског института, Београд, 1987, 5
ПРВА РЕОРГАНИЗАЦИЈА САНИТЕТА („КРФСКА“)
1018.06 KB
САВЕЗНИЧКЕ БОЛНИЦЕ ЗА СРБЕ
1.33 MB
САВЕЗНИЧКЕ БОЛНИЦЕ ЗА СРБЕ 2
1.33 MB
САВЕЗНИЧКЕ БОЛНИЦЕ ЗА СРБЕ 3
1.15 MB
ДРУГА РЕОРГАНИЗАЦИЈА САНИТЕТА („СОЛУНСКА“)
1.23 MB
ПРВА ПОЉСКА ХИРУРШКА БОЛНИЦА - ВАСИЛИКА
1.17 MB
ПРВА ПОЉСКА ХИРУРШКА БОЛНИЦА - ВАСИЛИКА 2
1.01 MB
ПРВА СРПСКА ПОЗАДИНСКА БОЛНИЦА (ПРИСТАНИШТЕ МИКРА)
1.13 MB
БОЛНИЦА САОБРАЋАЈНОГ ОДЕЉЕЊА - ЗЕЈТИНЛИК
1.17 MB
ОСНИВАЊЕ РЕКОВАЛЕСЦЕНТНОГ ОДЕЉЕЊА - ВОДЕН
802.28 KB
ОСНИВАЊЕ РЕКОВАЛЕСЦЕНТНОГ ОДЕЉЕЊА - ЗЕЈТИНЛИК
662.25 KB
САНИТЕТСКЕ ЈЕДИНИЦE СРПСКЕ ВРХОВНЕ КОМАНДЕ
2.99 MB
ПРИВРЕМЕНА ЕНГЛЕСКО-СРПСКА БОЛНИЦА БР. 1
494.10 KB
СРПСКО-РУСКА ПОЉСКА БОЛНИЦА
292.50 KB
Датум последње измене: 2008-05-02 12:51:23