Жарко Рувидић

Евакуација рањеника при заузећу Кајмакчалана 1916. године

Излагања са симпозијума „Српски војни санитет у 1916. години“, 2007.

* Прештампано из „Ратника“ као сепарат: Др. Жарко М. Рувидић, санитетски пуковник: Евакуација рањеника при заузећу Кајмакчалана 1916. године. (1921), потоњи дивизијски ђенерал. Уз сагласност академика проф. др Рајка Рувидића, за штампу приредили, уз незнатна скраћења, а без дирања у ондашњи правопис, Александар Недок и Брана Димитријевић.

Др Жарко Рувидић
портрет начињен 1919. године

Žarko Ruvidić
EVACUATION OF WOUNDED DURING THE BATTLE OF KAYMAKCHALAN

In 1921, General Zarko Ruvidich (Žarko Ruvidić) who in 1916 was a lieutenanat-colonel and a commanding officer of Drina Division Medical Corps' wrote an article about the bitter battle of Kaymakchalan.

Dr. Ruvidich described the organization and work of all division's medical units, including the close cooperation between the allied evacuating units under the command of Dr. Harley and Dr. Bennet.

Српска војска за коју су Бугари широм целога света јавили: да је од глади, зиме и болести пропала у Албанским планинама, да је остатак те војске потопљен од немачких сумарена у Јадранском и Јегејском мору; - та иста Српска војска појавила се одморна и опорављена већ почетком јула 1916. године на Солунском фронту, добивши свој засебан део, западни сектор. Дринска дивизија која је на Крфу формирана од Дринске дивизије 1. и 2. позива и потпуно реорганизована и снабдевена новим наоружањем, заузела је у првој половини јула 1916. године део фронта више Островског језера, линију положаја: Горње Родиво – Чаринко – Бачило – Материзи Тепе – Високи Брег – Чегањска Планина. На левом свом крилу Дринска дивизија одржавала је везу са Дунавском дивизијом – а на десном крилу са Тимочком дивизијом.

Видевши да „мртви устају из гроба“ и да Српска војска васкрсава, Бугари су живо утврђивали свој фронт према Србима и спремали се за отпор. Према фронту Дринске дивизије налазила се Ниџе планина, чији главни врх Кајмакчалан издиже се 2.525 метара над морем; и чињаше не само тактички него и стратегијски кључ целога положаја. Преко Кочобеја, Флоке и Сокола везиваше се десно са Добрим Пољем и Ветерником, а лево, преко Старковог зуба и Чегањске планине, спуштаху се његови огранци ка Горничеву и Островском језеру.

Трупе Дринске дивизије поселе су јужне огранке масива Кајмакчаланског (Чарико Бачило-Метеризи Тепе) Чегањске планине. Испред себе имали су горостасни Кајмакчалан, а позади себе Островско језеро са селом Островом, које се налазило на железничкој прузи и које је чинило базу за снабдевање трупа и евакуацију рањеника.

Санитет Дринске дивизије био је формиран према француском начину, као што је и сав санитетски материјал одговарао француском попису ратне санитетске спреме.

А.) Пуковски Санитет састојао се из:

а). Три батаљонска лекара, са потребним бројем болничара и санитетским материјалом за формирање три батаљонска превијалишта, – за сваки батаљон по једно;

б). Пуковски лекар, образовао је пуковско превијалиште, где су евакуисани рањеници из батаљонских превијалишта; сем тога, пуковски лекар дириговао је евакуацијом рањеника са пуковског превијалишта до дивизијског завојишта;

в). Свака чета имала је по једног тзв. „четног болничара“, који је, снабдевен првим завојем, указивао прву помоћ рањеницима у борби и са носиоцима рањеника изнашао рањенике из стрељачког строја до најближег батаљонског превијалишта.

Б.) Дивизијски Санитет чинили су:

а). Болничарска чета, која је имала задатак да формира болничарске патроле, ради доношења рањеника са пуковских превијалишта до дивизијског завојишта и да помаже евакуацију рањеника са дивизијског завојишта даље у позадину. Бројно стање чете: 10 подофицира, 20 каплара и 120 редова, свега 150.

б). Дивизијска завојишта. Дивизија је имала три брдска завојишта, формирана по угледу на француска „алпијска завојишта“, са товарном комором на мазгама. Једно је било постављено у селу Острову, као хируршко и евакуационо за целу Трећу Армију. Друга два завојишта (2. и 3.) била су постављена ближе трупама и служила су за прикупљање рањеника левог и десног одсека дивизије.

в). Референт санитета, као шеф санитета у дивизији вршио је, у споразуму са командантом дивизије, распоред санитетских јединица у дивизији и дириговао целокупном евакуацијом рањеника и болесника у дивизији.

В.) Средства за евакуацију:

Пред почетком операције санитет Дринске дивизије располагао је овим средствима за евакуацију рањеника:

1.) Пуковски Санитет имао је:

а). 24 мазге са столицама за лакше, седеће рањенике, тј. за 48 седећих рањеника;

б). 51 болничара и 48 носилаца рањеника за формирање болничких патрола, ради изношења рањеника из борбе и доношења на пуковско превијалиште;

в) 24 носила за теже, лежеће рањенике.

Подељена на батаљоне и чете: сваки је батаљон имао по осам носила за теже и осам мазги са столицама за лакше рањенике; или свака је чета имала: по двоја носила и две мазге са столицама за рањенике.

2.) Дивизијско завојиште имало је:

а). 16 мазги са столицама за седеће рањенике, тј. за 32 лакша рањеника;

б). Две мазге са креветима за теже рањенике, тј. за 4 тежа рањеника.

3). Болничарска чета имала је:

а) 30 носила за теже рањенике, које су носили 120 редова болничара, подељених у 30 болничких патрола, у свакој патроли по 4 болничара.

4.) Дивизијска профијант колона:

а). 40 мазги, које су се могле употребити за ношење рањеника; и

б). двоколице, које доносе храну до положаја и враћају се натраг, празне, у слагалиште.

Са тако формираним санитетом и средствима сачекала је Дринска дивизија почетак операције на свом фронту.

Пред почетак операције, 30 јула 1916. године, издао сам наређење Л. Бр. 6462, којим се регулише евакуација рањеника и болесника, на овај начин:

а). Од бојне линије до батаљонских превијалишта и од батаљонских до пуковских превијалишта доносиће рањенике пуковске болничарске патроле, формиране од пуковских болничара и носилаца рањеника.

б). Од пуковских превијалишта до дивизијских завојишта евакуисаће се: седећи рањеници на пуковским мазгама са столицама за седеће рањенике; лежећи рањеници евакуисаће се болничким патролама, које ће референт за санитет формирати и упућивати из болничке чете;

в). Од дивизијских завојишта евакуисаће се рањеници на мазгама са столицама и креветима за рањенике и на празним колима и мазгама профијант колоне која се враћају празна у слагалиште.

Евакуација болесника од пуковских превијалишта до завојишта вршиће се пуковским мазгама са столицама за рањенике, тежи болесници преносиће се на носилима помоћу пуковских болничарских патрола. Од дивизијских завојишта до станице за евакуацију у Острову, преносиће се болесници на мазгама завојишта.

Сматрајући евакуацију рањеника за главну задаћу трупног санитета, а желећи да пуковске лекаре и командире завојишта што боље упознам са планом евакуације рањеника, као и да чујем њихова мишљења по овом питању, сазвао сам 1. августа 1916. године конференцију свих пуковских лекара и командира завојишта, на којој је прочитано наређење о евакуацији рањеника и вођена је дискусија поводом тога наређења. Конференцији је присуствовао и начелних армијског санитета. Конференција је у свему усвојила начин евакуације рањеника, како је предњим наређењем предвиђено, и у исто време констатовано је: да за евакуацију лакших рањеника има довољно средстава; да за евакуацију тежих, лежећих рањеника нема довољно средстава, јер само завојишта имају мазге са креветима а патроле болничке чете неће бити довољне, да евакуишу све тешке рањенике са пуковских превијалишта; да ће се осетити недостатак санитетске колоне и да је помоћ, коју је дивизијска профијант колона дужна да указује при евакуацији рањеника, чисто теориска која се у пракси неће моћи лако остварити. Услед тога образована је од кола болничког одељења (10 двоколица, и то: 5 плитких „араба“ и 5 дубоких) „колона за евакуацију“ тешких рањеника на висећим носилима намештеним на двоколице, тако да су сваке двоколице могле примати по три тешка рањеника.

ORDRE DE BATAILLE (НАРЕЂЕЊЕ ЗА БИТКУ):

1). Референт санитета: санитетски потпуковник Др. Жарко М. Рувидић, Ађутант: болнички наредник Јакша С. Томић; придодат за службу: француски војни лекар, Др. А. Виал (Dr. A. Vial).

2). Пуковски лекари:

4. Пешадијски пук: Пуковски лекар: санитетски капетан прве класе Др. Душан Радаковић; батаљонски лекари: санитетски поручник Др. Рака Милутиновић; и медицинари Јордан Тасић и Кресовић.

5. Пешадијски пук: Пуковски лекар: санитетски капетан прве класе Др. Аранђел Стојановић: батаљонски лекари: санитетски поручник Др. Никола Мрвош; санитетски поручник Др. Иван Владисављевић и медицинар Милорад Цветојевић.

6. Пешадијски пук: Пуковски лекар: санитетски капетан прве класе Др. Тихомир Симић; батаљонски лекари: санитетски капетана друге класе Др. Милутин Ђорђевић, медицинари Александар Костић и Александар Тодоровић.

17. Пешадијски пук: Пуковски лекар: санитетски капетан прве класе Др. Мијаило Стојнић; батаљонски лекари: санитетски капетан друге класе Јаков Рјабин, санитетски поручник Др. Платон Елијадес и медицинар Сава Ђ. Маринковић. Пољски артиљеријски пук: медицинар Николај Николајевић-Косовски.

3). Дринска болничарска чета: командир пешадијски капетан прве класе Андрија Јевремовић; водници: пешадијски поручник Михајло Станковић и пешадијски поручник Петар Бјелица, медицинар Душан Лазаревић.

4). Дивизијска завојишта.

1. Завојиште: командир резервни санитетски мајор Др. Михајло Дунић, лекари: резервни санитетски капетан прве класе Др. Светислав Шокајевић и резерви санитетски капетан прве класе Др. Јован Крајнчић.

2. Завојиште: командир резервни санитетски мајор Др. Радислав Радојковић; лекари: резервни санитетски мајор др Љубомир Стојановић; резервни санитетски капетан прве класе Петар Ђукић.

3. Завојиште: командир резервни санитетски мајор Др. Спира Димитријевић; лекари: резервни санитетски мајор Др. Владимир Поповић и резервни санитетски капетан прве класе Др. Драгољуб Поповић.

Рад санитета за време операција, које су вођене у циљу заузећа Кајмакчалана, може се поделити у три периода.

Први период: од изласка Дринске дивизије на положај па до нашег напада на Кајмакчалан. Овај период садржава припремни рад санитета за предстојеће операције и обухвата време од половине месеца јула до 30. августа 1916. године.

Други период: од почетка нашег напада па до потпуног заузећа Кајмакчалана, обухвата време од 30. августа до 20. септембра 1916. године, и

Трећи период: од пада Кајмакчалана па док дивизија није проширила свој фронт до обала Црне Реке и до западне планине Сокола, чиме су и операције у 1916. години завршене. Овај период обухвата време од 20. септембра до 21. новембра 1916. године.

ПРВИ ПЕРИОД: од половине јула до 30. августа 1916. године

А.) Распоред трупа:

Заузевши 4. августа 1916. године део фронта од Чегањске планине до Горњег Родива, трупе Дринске дивизије извршиле су поседање на овај начин:

1. Десни одсек: 5. пешадијски пук посео је линију положаја: Чарико-Бачило, Материзи, Тепези; 2. батаљон у први борбени ред; 1. батаљон у резерви.

2. Средњи одсек: 4. пешадијски пук: кота 1850-Високи Брег; 2. батаљон у првом борбеном реду; 3. батаљон одсечна резерва, позади десног одсека.

3. Леви одсек: 6. пешадијски пук посео је Чегањску планину кота 1.800; 2. батаљон у првом борбеном реду; 1. батаљон у резерви.

Дивизијска резерва: 17. пешадијски пук, западно од села Жерви. Пред почетак операција овај пук је заузео крајње лево крило левог одсека Козјак и западни део Чегањске планине.

Б.) Распоред санитетских јединица:

5. Пешадијски пук: пуковско превијалиште испод Јурки Кулбелери, на гребену које се спушта ка селу Баточини. Батаљонска превијалишта: 1. батаљона на Чарико Бачило; 2. батаљона више села Жерви; 3. батаљона на коти 1900. Батаљонска превијалишта удаљена од стрељачког строја 1, 5 до 2 километара; пуковско превијалиште од батаљонских удаљено 3 километра; најближе одсечно завојиште (Треће) удаљено од пуковског превијалишта 6 километара.

4. Пешадијски пук: пуковско превијалиште на јужној падини коте 1850, позади села Жерви; батаљонска превијалишта позади својих батаљона. Одстојање од стрељачког строја до батаљонских превијалишта 1 до 2 километара; од батаљонских до пуковског превијалишта 2, 5 километара; од пуковског превијалишта до најближег завојишта (Другог) 4 километара.

6. Пешадијски пук: пуковско превијалиште испод коте 1600; батаљонска превијалишта позади својих батаљона на 1, 5 до 2 километара удаљени од стрељачког строја, а 2 километара удаљени од пуковског превијалишта; од пуковског превијалишта до Другог завојишта 5 километара.

17. Пешадијски пук: пуковско превијалиште на Чегањској планини испод коте 1800; батаљонска превијалишта позади својих батаљона, удаљени од борбене линије 1, 5 до 2 километара – од пуковског превијалишта до Другог завојишта 7 километара.

За трупе средњег и левог одсека постављено је Треће дивизијско завојиште, јужно од села Баточина, у положају крај пута Острово-Баточина.

За трупе средњег и левог одсека постављено је Друго дивизијско завојиште, западно од села Жерви, код Чегањских колиба.

У селу Острово у згради основне школе постављено је Прво дивизијско завојиште, са задатком да прима рањенике и болесника из Другог и Трећег завојишта и евакуише их санитетским возом за Солун.

Болничарска чета – источно од села Ослопа (Ослув).

В.) Бројно стање дивизије.

Пред почетак операција Дринска дивизија имала је 14.651 људи.

4. августа Бугари су са јаким и груписаним снагама извршили напад на наше крајње лево крило и успели да потисну Дунавску дивизију и Добровољачки одред Војина Поповића; заузму Флорину и продуже своје напредовање према Бањици и Горничеву.

Од 4. до 30 августа 1916. године Бугари су се на фронту Дринске дивизије држали већином дефанзивно, а према левом одсеку садејствовали су свом главном нападу са јачим снагама у намери да овладају Чегањском планином и тиме згрозе левом боку и позадини положаја Дринске дивизије. За ово време дивизија је имала 110 тешких и 352 лака рањеника, који су сви евакуисани дивизијским средствима.

Г.) Начин и средства евакуације рањеника и време трајања евакуације:

а). Од бојне линије до батаљонских превијалишта: теже рањенике носиле су пуковске болничке патроле, образоване од батаљонских болничара и носилаца рањеника; лакши рањеници долазили су пешке;

б). Од пуковских превијалишта до најближег завојишта лакши рањеници упућивани су пешке; тежи рањеници који су могли седети евакуисани су пуковским мазгама са столицама за рањенике; а тешки рањеници преношени су носилима болничарских патрола, које су из болничарске чете упућиване на пуковска превијалишта,

в). Са одсечних завојишта евакуисани су рањеници и болесници у Прво дивизијско завојиште у селу Острову на мазгама са столицама и креветима и колима Првог болничког одељења, на којима су импровизована висећа носила;

г). Од Првог дивизијског завојишта у Острову вршена је евакуација у 8. сати возом сваког дана у Солун.

Евакуација је вршена само дању, а време трајања евакуације износило је:

а). Од бојне линије до батаљонских превијалишта 45 минута до 1 сат.

б). Од батаљонских до пуковских превијалишта 1 до 2 сата.

в). Од пуковских превијалишта до најближег завојишта 2 до 3 а некада и 4 сата;

г). Од завојишта десног одсека (Трећег завојишта) до евакуационе станице у Острову трајала је евакуација мазгама и двоколицама до 2 сата, санитетским аутомобилом 20 до 25 минута. Од завојишта средњег одсека (Другог) до евакуационе станице у Острову вршена је за 1, 5 сат.

Евакуација рањеника вршена је без икаквих тешкоћа брзо и на време; путеви од батаљонских до пуковских превијалишта и од пуковских превијалишта до завојишта били су добри, иако врло стрмени.

Дивизијска профијант колона није својим средствима помагала евакуацију рањеника; него су, шта више, мазге завојишта употребљаване за пренос муниције.

Пуковски санитет помаган је при евакуацији рањеника болничарским патролама из болничке чете и мазгама са столицама и креветима са завојишта. Болничарска чета са својим патролама евакуисала је за ово време 87 тешких 18 лакших рањеника.

Евакуација болесника вршена је на исти начин као и евакуација рањеника, но с тим што су болесници упућивани већином мазгама са столицама, ретко пешке а само у изузетним случајевима ношени су на носилима.

ДРУГИ ПЕРИОД, од 30. августа до 20. септембра 1916. године

Пошто је енергичним и брзим дејством Вардарске дивизије и једне бригаде Тимочке дивизије одбијен бугарски напад на наше крајње лево крило, заустављене су бугарске трупе на линији: Горничево-Бањица-Екшису. Тиме је и сам напад који је имао за циљ обилазак и бочни напад на српске положаје више Острова, потпуно осујећен. Сада иницијативу за даље операције преузима Савезничка Команда Источне војске, која наређује општи напад на целом фронту на дан 30. августа у 6 часова ујутру. Главни правац напада Динске дивизије био је десним крилом, а главни објекат напада Кајмакчалан. Напад је почео јаком артиљеријском ватром из свих оруђа. Уз јако дејство артиљеријске ватре вршено је подилажење положају све до 5. септембра, када је у три сата по подне отпочео напад на Кајмакчалан.

Напад је извршен у правцу десног одсека, при коме су учествовали: 4, 5, 17. пешадијски пук Дринске дивизије, а понављали су се свакога дана. Требало је освајати стопу по стопу, јер су Бугари дали веома јак отпор. Сам положај Кајмакчалана, састављен од каменитих литица и стена, представљао је једно природно утврђење, које су Бугари још боље вештачки утврдили и снабдели препречним средствима. Веома честим контра нападима, а нарочито ноћним испадом од 13. септембра, Бугари су наносили осетне губитке нашим трупама, мада су њихови губитци били много већи.

У нападу од 13. септембра наши су имали: погинулих 14 официра и 252 војника; рањених 42 официра и 580 војника. Ипак је и тај напад као и сви други после њега успешно одбијен благодарећи храбром држању наших трупа и личној храбрости и пожртвовању официра. Освајајући свакога дана стопу по стопу непријатељског терена, трупе Дринске дивизије у једном јуришном налету заузеле су највишу тачку Кајмакчалана, коту 2525, 17. септембра 1916. године, у подне. Заузећем Кајмакчалана српске су трупе ступиле на ослобођено земљиште своје Отаџбине. О заузећу Кајмакчалана послат је од стране наше Врховне Команде званични извештај нашој Влади на Крфу.

„После огорчене борбе, наше храбре трупе су прошириле свој ранији успех на Кајмакчалану и у 9 часова и 30 минута освојиле његов највиши врх, висок 2525 метара. То је највиши врх на целом граничном гребену и Бугари су имали заповест, да га бране до последње капи крви. Сви бугарски противнапади потпуно су одбијени. Заузећем Кајмакчалана наше победоносне трупе ступају на земљиште своје Отаџбине. Част за то припада Дринској дивизији. „

Да бих боље организовао санитетску службу и да бих што лакше могао дириговати евакуацијом рањеника, прешао сам 5. септембра 1916. године у јутру код 3. дринског завојишта, које се налазило више села Баточина на Јурки Кулбелери. Ово завојиште у правцу десног одсека било је најближе трупама. У 1 сат по подне истога дана, 5. октобра, обишао сам пуковско превијалиште 5. пешадијског пука и батаљонска превијалишта 5, 6, 17. пешадијског пука и издао потребна упуства за евакуацију рањеника. Како је десни одсек имао бити главни правац наступања, то је и пуковско превијалиште 5. пешадијског пука, као одсечно превијалиште, постало важан центар за прикупљање рањеника са целог десног одсека. Пуковски лекар, 5. пешадијског пука. Санитетски капетан прве класе Др. Аранђел Станојевић, са пуно личне иницијативе, организовао је врло добро санитетску службу на својем батаљонском и пуковском превијалишту. Да бих му појачао средства за евакуацију, упутио сам му из болничке чете десет болничарских патрола под командом водника болничарске чете.

Командиру болничарске чете издао сам наређење, да се са четом забивакује код 3. завојишта и да у свако доба има спремне болничарске патроле са носилима – које ће, према мојим наређењима, упућивати у пуковска превијалишта ради доношења рањеника.

У току дана 5. септембра 1916. године донеле су болничарске патроле 58 тешких рањеника – тако да у пет сати по подне ни на једном пуковском превијалишту није било више рањеника. Сви су рањеници истога дана евакуисани из 3. завојишта за хируршку болницу у Острово. У 7 часова увече послао сам извештај Команданту Дринске дивизије: да су истога дана сви рањеници са пуковских превијалишта и из 3. дивизијског завојишта евакуисани даље у позадину, и да на превијалишту десног одсека (5. пешадијског пука) има још десет болничарских патрола, које су приправне за евакуацију рањеника.

5. септембра 1916. године у 12 часова ноћу послато шест болничарских патрола на пуковско превијалиште 17. пешадијског пука.

6. септембра, у 2 часа у јутру обишао пуковско превијалиште 5. пешадијског пука (превијалиште десног одсека). Свуда сам нашао лекаре и болничаре будне и заузете послом око превијања и евакуације рањеника.

6. септембра од јуче до 7 сати у јутру на превијалишту 5. пешадијског пука примљено 105 рањеника, међу којима 37 тешких – сви су у току ноћи евакуисани. Повреде су већином од пушчаних зрна.

6. септембра у 8 часова и 30 минута отишао на положај код команданта Дивизије и усмено му реферисао о стању на превијалиштима и завојиштима.

6. септембар, 16 часова: од јуче примљено на 3. дивизијском завојишту 160 рањеника, од којих су тежи евакуисани санитетским аутомобилима, а лакши мазгама и двоколицама. На превијалиште 5. пешадијског пука послато осам болничарских патрола; на превијалишту 4. и 6. пука упутио сам по пет болничарских патрола. На завојишту левог одсека (Друго дивизијско завојиште) примљено 110 рањеника; евакуисано 99, умрло 1; заостало 10.

7. септембра 1916. године у току ноћи примљено на 3. завојиште 13 рањеника, у току дана патроле из болничарске чете донеле су са пуковских превијалишта 11 тешких рањеника.

8. септембра издато наређење команданту муниционе колоне, да нареди командирима оделења, да у повратку с положаја, са празним колима, свраћају код 3. завојишта, где ће примити рањенике и пренети их до евакуационе станице, испод села Баточина. Наређено командиру 3. завојишта, да устроји станицу код одељења муниционе колоне, испод села Баточине. Станица ће вршити прихват и претовар рањеника, који се буду упућивали са 3. завојишта на енглеске аутомобиле. Станица има отпочети рад 9. септембра 1916. године, за лекара станице одређен је медицинар Душан Лазаревић.

9. септембра обишао завојиште левог и средњег одсека и издао упуства за евакуацију. На 2. завојишту примљено и евакуисано 45 рањеника.

10. септембра упућене болничарске патроле: на превијалиште 4. пешадијског пука четири; на превијалиште 6. пука две патроле. На 3. завојишту у току јучерашњег дана примљено 36 рањеника, међу којима 3 официра. Евакуисано 21; умрло 1, заостало 14. Болничарске патроле донеле са пуковских превијалишта 12 тешких рањеника.

У току дана примљено на 3. завојишту 75 рањеника: евакуисано 29, заостало 59, умрло 1.

11. септембра наређено пуковском лекару 17. пешадијског пука, да своје пуковске болничаре са носиоцима рањеника распореди на батаљонска превијалишта и употреби их за доношење рањеника на пуковско, одакле ће примати рањенике патроле из болничарске чете.

Обишао пуковска и батаљонска превијалишта 5. и 17. пешадијског пука. Превијалиште 5. пука померио сам за 1, 5 километар у напред. Послат опширан извештај Команди дивизије о распореду батаљонских и пуковских превијалишта и о раду трупних лекара и болничара. До сада губитци у болничарима износе: 1 погинуо и 13 рањени. Од 30. августа до 11. септембра 1916. године примљено на 3. завојишту рањеника: из 4. пеш. Пука 218; из 5. пука 165; из 6. пука 85, из 17. пука 104; артилераца 16 и пионира 2. Официра мртво донешених 3 и рањених 26.

12. септембра патроле болничарске чете донеле су са превијалишта на завојишта 11 рањеника.

13. септембра донеле су са превијалишта на завојиште 33 рањеника. У току данашњег дана донето на 2. завојиште 89 рањеника, међу којима 29 тешких; на 3. завојиште 494, међу којима 30 официра. Евакуисано је 403, умрло: 3 официра и 4 војника, заостало 90.

14. септембра. Примљено на завојиштима 102 нова рањеника; евакуисано 111; умрло на завојиштима: официра 2; војника 8; оздравило и враћено у команде 2.

Патроле болничарске чете донеле су на завојиште 12 тешких рањеника.

15. септембра на 3. завојишту примљено 59 рањеника; евакуисано 63, у команду враћено 2, умрло на завојишту 6; мртво донешених 3; заостало 40.

Наређено командиру болничарске чете, да упути на превијалишта 4. и 6. пука 40 болничара са водником поручником Бјелицом, који ће сменити болничарске патроле, које су раније биле на тим превијалиштима. Референт санитета обишао превијалишта 4. пешадијског пука.

Наређено командиру 2. завојишта, да сутра 17. септембра у 5 сати у јутру крене са завојиштем и построји га више села Жерви, на месту где је раније било превијалиште 4. пешадијског пука. Рањенике евакуисати мазгама до села Жерви а одатле колима профијант колоне и 1. болничког одељења. Болничарске патроле донеле су са превијалишта 5 тешких рањеника.

17. септембра у 6 часова ујутру наређен је општи напад дивизије на Кајмакчалан и Кочобеј. На тражење трупног лекара 5. пешадијског пука упућене су на превијалиште тога пука све патроле из болничарске чете; две мазге са креветима и десет мазги са столицама за рањенике. У току дана примљено је на 3. завојиште 173 рањеника, међу којима 8 официра. На 2. завојишту примљено 29 рањеника.

Патроле болничарске чете донеле су 12 рањеника на 3. завојиште.

Референт санитета обишао превијалишта 5. пешадијског пука.

18. септембар. Наређено командиру 2. завојишта да у селу Жерви образује прихватну станицу ради прихваћања рањеника и претовара у кола муниционе колоне и аутомобиле који доносе муницију. На станицу упутити једног медицинара и потребан број болничара. Са завојишта до прихватне станице евакуисати рањенике мазгама и болничким патролама, које се налазе на завојишту. Код завојишта припремити склониште за рањенике, где би у случају потребе тежи рањеници могли остати мало дуже чекајући на евакуацију. Санитетски аутомобил долазиће само до села Жерви, где ће примати теже рањенике.

У току дана примљено је рањеника: на 2. завојишту 41 војник, 2 официра и 1 бугарски војник; на 3. завојишту 21 војник, 3 официра и 1 бугарски официр и 5 бугарских војника. Патроле болничарске чете донеле 8 рањеника.

20. септембар. Донето на 2. завојиште: 126 војника и 5 официра; на 3. завојиште: 40 војника и 2 бугарска војника. Болничарске патроле донеле 2 рањеника.

За време ових тешких и крвавих борби, од 30. августа до 17. септембра 1916. године санитет Дринске дивизије имао је да изнесе из борбе, превије и евакуише 560 тешких и 1293 лаких рањеника. За указивање посебне лекарске помоћи било је довољно стручног особља (болничара и лекара) и довољно материјала (Првог завоја, хируршког материјала, инструмената). За евакуацију недостајало је и људи и средстава, јер нарочите санитетске колоне за пренос рањеника није било. Требало је у току саме борбе стварати и импровизовати. Болничарска чета, под непосредном мојом командом, упућивана је сад на једно сад на друго превијалиште и са крајњим пожртвовањем вршила је свој задатак.

Евакуација је нарочито била отежана: планинским тереном са примитивно израђеним путевима и стазама, и елементарним непогодама: киша, ветар, магла и снег.

Да бих могао успешно руководити налазио сам се стално на завојишту најближем трупама – 3. Дринско завојиште на Јурки Кулбелери. Имајући сталну телефонску везу, како са командантом дивизије тако и са пуковским лекарима, био сам тачно обавештен о току борбе и о броју рањеника на појединим пуковским превијалиштима.

Да бих се лично уверио, да ли на појединим превијалиштима има још рањеника, који нису евакуисани, обилазио сам често за време борбе поједина пуковска и батаљонска превијалишта, издавао потребне инструкције и притицао у помоћ шаљући патроле из болничарске чете. Са задовољством сам констатовао да сам свагда за време борбе, дању и ноћу, затицао и лекаре и болничаре на својим местима заузете старањем око рањеника. Иако сам долазио изненада и у разно доба дана и ноћи, увек сам на батаљонским и пуковским превијалиштима налазио рањенике превијене, намирене и спремне за евакуацију.

1. Распоред санитетских јединица за време другог периода.

За време док се дивизија налазила на положају Вирут-Кочобеј-Кајмакчалан-Старков зуб.

4. пешадијски пук: пуковско превијалиште померило се у напред за 2 километра под саму коту 1850; а батаљонска превијалишта код својих батаљона.

5. пешадијски пук: пуковско превијалиште јужно од тачке 7 и 8; батаљонска превијалишта: 2. батаљона јужно од Кочобеја; 1. батаљона северно од Кара-Тепе; 3. батаљона јужно од тачке 7 и 8.

6. пешадијски пук: пуковско превијалиште са превијалиштем 2. батаљона испод коте 1600; превијалиште 1. батаљона на Чегањском вису; превијалиште 3. батаљона у реци Броду.

17. пешадијски пук: пуковско превијалиште са превијалиштем 3. батаљона на путу Јурка Кулберели у долини Црног Потока; превијалиште 1. и 2. батаљона на западној падини „Плоче“ на изворном делу Црног Потока.

Дивизијска завојишта

3. Дринско завојиште испод коте 1600 на Јурки Кулбелери;

2. Дринско завојиште од села Жерви.

1. Дринско завојиште у селу Острову дејствује као армијска болница за лакше рањенике и болеснике.

Болничарска чета до 3. завојишта – на Јурки Кулберери.

2. Начин и средства преноса рањеника и време трајања преноса

а). Евакуација рањеника од бојне линије до батаљонских превијалишта вршена је болничарским патролама, образованим од батаљонских болничара и носилаца рањеника. Од батаљона до пуковских превијалишта помоћу мазги са столицама за рањенике и болничких патрола.

б). Преношење рањеника од пуковских превијалишта до одсечних завојишта вршено је помоћу болничарских патрола из Дринске болничарске чете. Те патроле формирао је референт санитета и упућивао их на захтев пуковских лекара на пуковска и батаљонска превијалишта. Рад тих патрола био је неуморан, и даљу и ноћу. Често су се једне исте патроле враћале истог дана на пуковска превијалишта одакле су доносила рањенике. У овом периоду болничарска чета евакуисала је својим патролама 316 и 30 лаких рањеника.

Сем патрола из болничарске чете, упућиване су са 3. завојишта болничарске патроле формиране од болничара, посилних и коморџија са завојишта. Дивизијска војна музика под командом капелника г. Бузина употребљавана је такође за доношење рањеника са пуковског превијалишта. Сем тога упућиване су са дивизијских завојишта мазге са креветима и столицама, и двоколице са висећим носилима. Уопште, мобилисано је све што је могло бити употребљено за ношење рањеника и хитно је упућивано онамо где је потреба захтевала.

в). Са завојишта десног одсека на Јурки Кулбелери до евакуационе станице у Острову тешки рањеници евакуисани су лаким санитетским аутомобилима британских мисија: г-ђе Харлеј и г-ђе Др. Бенет. Мали фордови вођени шоферкама из болнице Шкотских жена долазили су сваког јутра до 3. завојишта да приме тешке рањенике. Без обзира на непогоде времена – по киши и снегу, а по рђавим и излоканим путевима, ови су аутомобили, вршећи свакодневно своју тешку дужност, веома допринели те је евакуација тешких рањеника могла бити вршена веома брзо и без застоја; чак и у дане када је завојиште било претрпано рањеницима – на пример 13. септембра – г-ђа Харлеј (сестра Енглеског Маршала Френча, која ће касније погинути у Битољу погођена артиљеријским зрном) и г-ђа Др. Бeнет долазиле су и саме до дивизијског завојишта да лично руководе радом при евакуацији. Њихов рад, као и рад свих чланова њихових секција, заслужује свако признање и похвалу. Оне су и на делу показале да и жене, добро организоване и са јако развијеним осећајем дужности, могу веома корисно бити употребљене у рату.

Лакши рањеници евакуисани су мазгама са столицама, колима 2. болничког оделења, као и празним колима профијантске и муниционе колоне која су се са бојишта враћала у позадину.

Евакуација рањеника вршена је и дању и ноћу без прекида; а време трајања евакуације износило је:

а). Од бојне линије до батаљонских превијалишта 40 минута до 1 сата;

б). Од батаљонских до пуковских превијалишта 30 до 45 минута;

в). Од пуковских превијалишта до завојишта 2 до 3 сата дању а 3 до 4 сата ноћу.

г). Од завојишта десног одсека (Трећег) до евакуационе станице у Острову тешки рањеници превожени аутомобилима стизали су за 2 до 2, 5 сата, а рањеници евакуисани мазгама прелазили су тај пут за 5 до 6 сати.

Ради брже евакуације образована је на средини пута од пуковског превијалишта десног одсека (5. пешадијски пук) до завојишта десног одсека прихватна станица, где су се смењивале болничарске патроле, које су носиле рањенике и одатле су одморне друге болничарске патроле рањенике прихватале и за кратко време доносиле у завојиште.

Да би се употребила сва транспортна средства која стоје на расположењу и да би се пут од 3. дивизијског завојишта до Острова за рањенике, који се евакуишу колима и мазгама, скратио, образована је у подножју села Баточина код слагалишта муниције прихватна станица 3. завојишта са једним медицинаром и потребним бројем болничара.

До те прихватне станице евакуисани су рањеници мазгама завојишта и колима 2. болничког оделења као и колима профијант и муниционе колоне. Одатле су евакуисани рањеници малим енглеским аутомобилима (камионима) који су дотле доносили муницију и храну и враћали се празни у Острово.

Употребом свих средства за евакуацију рањеника, оснивањем прихватних и релејних станица успело се да се сви рањеници брзо и на време изнесу из бојне линије до батаљонских и пуковских превијалишта. На тај начин, чак и у времену када је било највише рањеника, није било нагомилавања рањеника код пуковских и батаљонских превијалишта. Тежак рањеник доношен је са положаја до дивизијског завојишта у року од 4 сата, а до хируршке станице у Острово стизао је за 12 до 14 сати. С каквом је брзином вршена евакуација рањеника, и то у току ноћи, може се видети из овог примера: пешадијски потпоручник 17. пешадијског пука Бранимир Стојковић, тешко рањен при нападу на Кајмакчалан у 8 сати увече, донет је на пуковско превијалиште у 2 сата по поноћи, а на дивизијско завојиште у 4 сата и 30 минута у јутру, одакле је евакуисан санитетским аутомобилом за хируршку болницу у Острово, где је стигао у 8 сати ујутру; дакле 12 сати пошто је рањен.

Да се не би тешки рањеници са трбушним повредама, којима је потребно лежање, сувише брзо кретали, издао сам наређење да се такви имају задржавати на пуковским превијалиштима 24 до 48 сати и да се тек после тога могу евакуисати носилима до дивизијског завојишта. Морибундни рањеници нису евакуисани већ су задржавани на пуковским превијалиштима.

У овом периоду (од 30. августа до 17. септембра 1916. године) примљено је на дивизијска завојишта 560 тешких и 1293 лака рањеника, свега 1853, који су евакуисани: пешке 423, мазгама 334, двоколицама 270; санитетским и обичним аутомобилима 397 и носилима 333.

Болничарска чета евакуисала је у овом времену са пуковских превијалишта до дивизијских завојишта: 316 тешких и 30 лаких рањеника, прешавши за то време 49 километара за 16 сати и 30 минута.

ТРЕЋИ ПЕРИОД

Период од пада Кајмакчалана па док дивизија није проширила свој фронт до обала Црне Реке и до западне планине Сокола, чиме су и операције у 1916 години завршене, обухвата време од 20. септембра до 21. новембра 1916. године.

1. Распоред санитетских јединица:

4. пешадијски пук: у почетку пуковско превијалиште је испод Султанија Кулберери; батаљонска превијалишта су код својих батаљона; доцније је пук ушао у састав Дунавске дивизије.

5. пешадијски пук: пуковско превијалиште је на западној падини Милетине Косе, испред њега на два километара су његова батаљонска превијалишта.

6. пешадијски пук: пуковско превијалиште је код „Боровичке чесме“ на путу Султанија Кулберери – Петелино; батаљонска превијалишта су на предњем крајњем делу Милетине Косе.

17. пешадијски пук: пуковско превијалиште је на средини Милетине Косе, батаљонска на предњем крајњем делу Милетине Косе.

12. пешадијски пук: пуковско превијалиште је у долини Беле Воде, батаљонска у подножју Рововске Косе.

2. Дринско завојиште је на Плочи.

2. Тимочко завојиште дошло је 25. септембра у састав Дунавске дивизије, и одмах је постављено у удољу између Кочобеја и Флоке.

3. Дринско завојиште је на Јурки Кулберери.

Болничарска чета је код 3. завојишта на Јурки Кулберери.

У циљу бржег и лакшег евакуисања рањеника образована је у порушеним кућама код Султанија Кулберери прихватна станица за трупе десног одсека. У прво време ту станицу је образовао пуковски санитет 5. пешадијског пука; а по његовој смени, особље и људство Дринске болничарске чете.

2. Начин и средства евакуације рањеника.

Наређењем ЛБр. 7072 од 27. септембра 1916. године саопштен је трупама распоред санитетских јединица и начин евакуације рањеника. За сваки одсек наређено је да се образује по једно одсечно превијалиште, које ће вршити евакуацију целог одсека. За трупе десног одсека образовао је пуковски санитет 5. пешадијског пука одсечно превијалиште; за средњи одсек образовао је пуковски санитет 7. пешадијског пука, а за леви пуковски одсек 4. пешадијског пука.

До батаљонских и пуковских превијалишта рањеници су преношени батаљонским и пуковским патролама; од пуковских превијалишта до завојишта евакуација рањеника вршена је помоћу болничарских патрола, које су упућиване из болничарске чете, и пуковских мазги за ношење рањеника.

Услед велике близине непријатељских ровова (одстојање није било веће од 100-150 метара), изнашање рањеника из бојне линије могло се вршити само ноћу. По рђавом, каменитом и стрмом терену та ноћна евакуација била је веома тешка. Патроле са рањеницима пробављале су по 2 па и 3 сата на путу од рова до батаљонских превијалишта мада оно није било удаљено од рова више од 1 до 1, 5 километар. Даља евакуација већ је била лакша; од батаљонског до пуковског превијалишта рањеници су ношени 1 до 1, 5 сахат.

До најближег (2. Тимочког) завојишта требало је лакшим рањеницима, који су ишли пешке или ношени на мазгама, 2 до 2, 5 сата, а тешким рањеницима ношеним на носилима 3 до 4 сата. Одстојање од пуковских превијалишта до најближег завојишта износило је 3 до 4 километара, али је пут био веома рђав и стрм, јер се прелазило преко Флоке. Од 2. Тимочког завојишта евакуисани су рањеници преко Кочобеја и Кајмакчалана у 2. Дринско завојиште на Плочи. Овај део евакуације био је најтежи; рањеници су ношени на висину од 2300 метара; пут, којим је вршена евакуација, био је изложен јаким ветровима и снежним сметовима. Наређењем ЛБр. 10666 од 17. 10. 1916 године израђено је: да се евакуација рањеника са пуковских превијалишта и завојишта може вршити само дању до подне, тако да рањеници и болесници могу у току дана стићи до одређеног места.

Одстојање од 2. Тимочког завојишта, које је било на Флоки до 2. Дринског завојишта на Плочи, износило је око 8 километара. За пренос лакших рањеника пешке и на мазгама, као и за пренос тежих рањеника на колима, требало је 4 сата; а тешким рањеницима, ношеним од болничарских патрола 6 до 8 сати. Као помоћ 2. Тимочком завојишту упућивана су кола болничког оделења са 2. Дринског завојишта.

Одстојање од 2. Дринског завојишта, на Плочи, до 3. Дринског завојишта, на Јурки Кулбелери, износило је 9 километара. За пренос лакших рањеника пешке и на мазгама требало је 4 сата, а тешким рањеницима ношеним на носилима 6 сати. Од 3. Дринског завојишта евакуисани су рањеници преко прихватне станице, испод села Баточина, за Прво Дринско завојиште у Острово. Евакуација је вршена: на мазгама са столицама и креветима; колима болесничког одељења; товарним аутомобилима (камионима) и санитетским аутомобилима. За пренос рањеника колима и мазгама требало је 5 сати; аутомобилима 2 и 2, 5 сата. Да би се олакшала евакуација рањеника, која је у прво време вршена преко Флоке, Кочобеја и Кајмакчалана, и да би се бар колико толико помогло рањеницима при том тешком путу, предузимана су ова средства:

а). Наређењем ЛБр. 10666 од 17. октобра 1916. године установљена је централна амбуланта код Султаније Кулберери и наређено је да се сви рањеници и болесници, како левог тако средњег и десног одсека, евакуишу преко ње. Ту су рањеници били прихваћени чајем и млеком; ту су преноћили и сутрадан даље евакуисани. Пренос рањеника и болесника вршен је на мазгама са столицама и патролама болничарске чете. Санитетску службу у амбуланти и њезино снабдевање лековима и осталим потребама, вршила је Дринска болничарска чета.

б). Заповешћу ЛБр. 3767 за 22. октобар 1916. године основана је у Кочобеју прихватна станица „Кочобеј“, са задатком: да указује помоћ како рањеницима и болесницима, тако исто озеблим и промрзлим војницима који туда пролазе. Санитетску службу вршио је лекар 2. Тимочког завојишта са потребним болничарима, добивеним из Дринске болничарске чете. Поред лекарске помоћи, сваки рањеник и војник добивао је топал напитао: чај или кафу.

в). Наређењем ЛБр. 11905 наређено је трупном лекару брдског артилеријског пука, санитетском капетану Др. Антонију Маринковићу, да у селу Петалину образује прихватну станицу ради евакуације рањеника левог одсека; а команданту левог одсека наређено да све болеснике упућује преко прихватне станице Петалино. За вршење санитетске службе упућено је тој станици 20 болничара из Дринске болничарске чете и 10 мазги са ношење рањеника из 3. Дринског завојишта. Из прихватне станице „Петалино“ евакуисани су рањеници у прво време преко Дунавског завојишта, које је било у почетку у селу Скочивиру а касније у Добровени. Евакуација је вршена мазгама за ношење рањеника и носилима. Прихватница је била удаљена од завојишта око 6 километара; за пренос лакших рањеника било је потребно 1 до 1, 5 часа, а за пренос тешких 2 до 3. Доцније је померена прихватна станица источно од Петалино-Будимирци. У том времену рањеници су евакуисани у 2. Дринско завојиште, западно од села Петалина. Прихватна станица „Петалино“ функционисала је од 9. до 30. новембра 1916. године и за то време примљено је: рањеника 419, болесника 30. Евакуисано: носилима 59, мазгама 252 и пешке 138 рањеника и болесника.

г). Увиђајући, да евакуација рањеника преко Флоке, Кочобеја и Кајмакчалана услед јаких ветрова и сметова бива сваким даном све тежа и да ће једног дана бити потпуно немогућа, износио сам као референт дивизијског санитета усмене и писмене представке команданту дивизије, излажући му на тај начин хитну потребу да се евакуација рањеника и болесника са правца: Флока, Кочобеј, Кајмакчалан, Острово, пренесе на правац: Петалино, Скочивир, Добровени. Пошто је од начелника Треће Армије добивен распоред завојишта Дунавске дивизије са извештајем: да ће 3. Дунавско завојиште, које је у селу Добровени, примати и евакуисати рањенике Дринске дивизије, наређено је наређењем О. Бр. 4280 од 15. новембра 1916. године; да се 2. Дринско завојиште са Плоче премести и постави западно од села Петалино, а 3. Дринско завојиште са Јурки Кулбелери сиђе у долину Црне Реке и постави се на десној обали између села Скочивира и утоке Строшнице у Црну Реку. 2. Тимочко завојиште наређењем референта санитета ЛБр. 11.906 пресељено је 10. новембра са Флоке код Султанија Кулбелери, остављајући на Флоку и Кочобеју по једну прихватну станицу за прихват рањеника и пролазећих војника. На тај начин евакуација рањеника и болесника од 15. новембра 1916. године премештена је са досадашњег правца, који је водио преко Флоке, Кочобеја и Кајмакчалана на нов, погоднији правац, који води од Султанија Кулберери преко Петалина за Скочивир а одатле преко Добровени за правац евакуације Дунавске дивизије.

Наређењем ЛБр. 12.297 од 17. новембра 1916. године регулисана је евакуација рањеника и болесника новим евакуационим правцем. Према томе наређењу евакуација рањеника и болесника десне побочнице и трупа десног и средњег одсека вршиће се преко 2. Тимочког завојишта, које је код Султанија Кулберери. Трупе левог одсека евакуисаће рањенике и болеснике преко прихватнице брдског артилеријског пука на 2. Дринско завојиште, које је више села Петалино, а то завојиште примаће ради евакуације рањенике и болеснике са 2. Тимочког завојишта. Из 2. Дринског завојишта евакуисаће се рањеници и болесници у 3. Дринско завојиште, које је на десној обали Црне Реке, између ушћа реке Строшнице у Црну реку и села Скочивира. Из 3. Дринског завојишта евакуисаће се рањеници средствима завојишта до 3. Дунавског завојишта које је у селу Добровени.

Од 17. новембра 1916. године евакуација је вршена овим новим комуникационим правцем правилно и без застоја.

У овом периоду примљено је на завојишта Дринске дивизије рањеника: тешких 391 и лаких 1088, свега 1449. Евакуисано је: пешке 81, мазгама 88, двоколицама 207 и аутомобилима: обичним 846 и санитетским 175. На завојиштима умрло је 18 рањеника, а враћено у команду као здраво 38 рањеника.

Рад болничарске чете у овом периоду био је веома активан. Патроле болничарске чете евакуисале су са пуковских превијалишта и прихватних станица 338 тешких рањеника на мазгама и 9 тешких болесника на носилима. У борбама које су вођене свакога дана, од 4. августа до 21. новембра, имала је наша војска великих губитака у официрима и војницима, који износе:

а.) погинулих: официра 55; војника 1088 – свега 1143.

б.) умрлих од рана: официра 18, војника 66 – свега 84.

в.) рањених: официра 202, војника 4426 – свега 4628.

Свега губитака: официра 275, војника 5580 – свега 5855.

Процентуално:

а) погинуло и умрло од рана: официра 16%, војника 8, 19%; средњи проценат 8, 44%

б) рањено: официра 44, 20%, војника 31, 44%, средњи проценат 31, 83%.

Свега губитака:

Официра 60, 17%, војника 39, 63%, средњи проценат 40, 27%.

Болесника је било 12, 74%. На 100 рањеника 31, 68% болесника.

Ови губитци говоре најјасније о моралној снази, храбрости и дисциплини наших трупа. Нарочито пада у очи знатан број губитака у официрима. Од 5 команданата пукова 3 су погинула, а само један је остао неповређен. Губитци у официрима говоре о њиховом високом појимању дужности и њиховом пожртвовању.

Бугарски губитци били су још много већи. Кад је 17. септембра заузет Кајмакчалан, и кад смо пошли по овом крвавом разбојишту пред нама се указала слика страхоте и ужаса. Читави ровови затрпани бугарским лешевима; читави редови, спремни за јуриш полегали су по пољу као снопље; један чврсто стегао бомбу у руци и тако заспао вечитим сном. Видели смо бугарске војнике у српским шињелима и са српском шајкачом на глави – што су скинули са српских рањеника. Они су требали да послуже као шпиони, а да би се разликовали од наших војника имали су бео пешкир око леве мишице. Мора бити да је био страшан покољ, јер сам нашао једног нашег и једног бугарског војника где су се ухватили у коштац па их тако и смрт затекла. Знатан број убода ножем и бајонетом међу рањеним војницима, па чак и код официра, говоре о огорчености борбе прса у прса.

Од 4. августа до 21. новембра 1916. године донето је на завојишта Дринске дивизије: тешких рањеника 1156, лаких 2997; свега 4135. Евакуисано је са завојишта: пешке 792, мазгама 696, двоколицама 605, аутомобилима 1462, носилима 390. Враћено као здраво у команду 101 и умрло на завојишту 89. За ово исто време било је у целој дивизији 1853 болесника, дакле за једну трећину од броја рањеника, што сведочи о добрим хигијенским условима, у којима се дивизија налазила.

Болничарска чета Дринске дивизије, на коју је и пао главни терет евакуације рањеника, пренела је за ово време: тешких рањеника 819 и лаких 321 – тако да је на сваког болничара дошло по 9 рањеника.

У овом тешком послу, евакуацији рањеника, целокупан санитет Дринске дивизије, од батаљонских лекара до командира завојишта, вршио је своју дужност са крајњим пожртвовањем, уносећи у то пуно воље и преданости к послу. Тај њихов рад није остао незапажен од стране њихових претпостављених старешина. Готово сви пуковски лекари, знатан део батаљонских лекара, командири и лекари завојишта и референт санитета похваљени су похвалним наредбама Команданта Дринске дивизије и Команданта Треће Армије, а доцније и одликовани према својим похвалама.

Значај заузећа Кајмакчалана са војничког гледишта и његов утицај на даљи ток операција.

Почетком августа 1916. године наше трупе, одолевајући јаким бугарским нападима, успеле су да непријатеља потпуно задрже и осујете његов план: да продором од Битоља ка Флорини, и даље на југ ка Костуру, дођу у додир са старом Грчком, чија је државна политика у оном времену била јако наклоњена интересима Немачке. Намеравајући да постигне тај политички успех, Немачка је хтела да помоћу Грчке целокупну војску на Солунском фронту стави у један положај који би био врло опасан и можда катастрофалан, како у војном тако и у политичком и економском погледу.

Контра-офанзива наше војске 30. августа 1916. године, којој се непријатељ није много надао, сломила је све наде непријатеља, а у исто време ударила чврст темељ моралној снази наше војске, која се тек беше обновила и организовала. Тада је први пут непријатељ задрхтао на помисао да је српска војска још жива и да куца на капијама своје земље.

Офанзива на одређеном фронту развијала се успешно у самом почетку. Дринска дивизија имала је за објект горостасан масив Кајмакчалан. Напади су били крунисани успехом и његов је пад 17. септембра одјекнуо целим светом. За нашу војску имао је нарочити значај, јер су угледани први зраци који су озарили наше нове наде и веру у коначну победу.

Отуда и пад Кајмакчалана има свој првокласни и претежнији значај у моралном смислу него у војничком.

Јако утврђен и брањен овај планински масив давао је уверење непријатељу да је неосвојив. Важност његову непријатељ је правилно схватио, што се доказује његовом упорном одбраном и жртвама које је на положају оставио. Контра-нападима за нападима непријатељ је имао за циљ, да ову важну тачку задржи у својим рукама пошто-пото, јер је знао да падом њеним долази у питање опстанак фронта код Битоља и онога на Добром Пољу, Ветернику и Козјаку. Преносећи дејство наших операција на обале Црне Реке, било би згрожено позадини поменутих одсека, а то би значило наш дефинитиван пробој непријатељског целог фронта, а нигде даље, у том времену, непријатељ није имао нових утврђених линија да противстане нашим покретима. Па ипак, иако је Кајмакчалан пао, пад његов није дао оне крајње користи у војничком смислу које су се очекивале. Разлог за ово, може се рећи, има само један: недовољна снага није била у стању да се после пробоја једног тако важног стратегијског објекта, искористи у пуној мери за гоњење разбијеног и морално поколебаног непријатеља. Силаском на обалу Црне Реке, која је била тактичка препона, наш се фронт још више проширио; а недовољна снага, као и замор трупа, учинила је, да је непријатељ успео да нашим слабим и уморним колонама оспори брзо надирање. Настало је постепено освајање стопе по стопу каменитих Чука, док се најзад није постигло, да падом коте 1212 Битољ падне у наше руке. После учињених још неколико покушаја, одустало се од даљих операција и концем новембра стало се на линију са које ће се поћи у велику офанзиву септембра 1918. године.

Али у колико Кајмакчалан није дао велике користи за чисто војна дејства, он је у толико надокнадио са свога моралног значаја.

Наше се трупе овде први пут појављују после слома и евакуације земље. Оне оживљавају, и као феникс из пепела, ничу, да понова својом снагом и пожртвовањем задиве цео свет који је дотле, верујући извештајима непријатеља, мислио да српска војска више не постоји. Признања и похвале у целом свету низале су се у ступцима свију листова, па и сам непријатељ није могао ово да прећути. Морал наших војника, ступајући ногом на прву стопу слободне земље, добио је нову храну да ојача свој дух и да, у чврстој вери у победу, сачека и последњу фазу велике драме у којој је он тако видно одиграо своју улогу са пуно части и славе.

Стога се може рећи, да је Кајмакчалан симбол последње велике победе, јер у њему лежи зачетак моралног пада и слома непријатељске војске.

ЗАКЉУЧАК

Из предњег излагања дају се извести ови закључци:

а). Евакуација рањеника вршена је већином дивизијским средствима са Кајмакчалана и положаја на десној обали Црне Реке до хируршке болнице у селу Острову, што представља одстојање од 25 до 40 километара по терену.

б). Евакуација је била нарочито отежана брдовитим и планинским тереном и климатским непогодама (јаки ветрови, снегови и сметови).

в). Поред свих тешкоћа, евакуација рањеника и болесника вршена је брзо и без застоја, јер је била добро организована од целог дивизијског санитета.

г). Пуковски санитет, дивизијска завојишта а нарочито болничарка чета, улажући сву своју енергију, са осећањем пијетета према рањеницима вршили су неуморно и до пожртвовања своју тешку дужност при евакуацији рањеника. Највећи терет пао је на болничарску чету.

Са каквим је пожртвовањем вршена евакуација рањеника из борбене линије види се најбоље по губитцима, које је имао санитет Дринске дивизије: тешко рањених 1 батаљонски лекар, контузован 1 батаљонски лекар; погинуло 7 болничара и рањено 30, не рачунајући овде губитке у носиоцима рањеника.

Дивизијски санитет Дринске дивизије вршио је своју тешку дужност при евакуацији рањеника веома предано, савесно и истрајно до пожртвовања, у уверењу: да брза и правилна евакуација рањеника не само што ствара услове за брзо и правилно оздрављење рањеника него у исто време повољно утиче и на сам морал код трупа.