Жарко Вуковић и Вукашин Антић

Жене Аустралије са српском војском на Солунском фронту

Излагања са симпозијума „Српски војни санитет у 1916. години“, 2007.

Сажетак

И жене лекари, медицинске сестре и друго медицинско особље Аустралије и Новога Зеланда, припаднице јединице „Америка“ Болница жена Шкотске, обележиле су рад санитетских служби на Солунском фронту 1916. године и дале несумњив допринос санитетском обезбеђењу за време одсудне битке за Кајмакчалан.

Јединицу „Америка“ на Солунском фронту предводила је др Агнес Бенет, лекар из Аустралије, а њене верне сараднице биле су др Алиса де Гарис и др Лилијан Купер. „Транспортном колоном“, која је превозила рањенике са Кајмакчалана у болницу, руководила је Мери Бредфорд из Бризбејна. Међу особљем је била и Стела Мајклс Френклин, чувена аустралијска књижевница.

Октобра 1918. године јединица „Америка“ одлази у Врање тамо где је помоћ била најпотребнија. У Врању је остала годину дана, до октобра 1919. године и дала највећи могући допринос у сузбијању епидемија шпанске грознице и пегавца, и пружању опште медицинске и хируршке помоћи војницима и цивилном становништву Врања и околине.

Кључне речи: Жене лекари и медицинске сестре Аустралије и Новог Зеланда, јединица „Америка“ Болница жена Шкотске, Кајмакчалан, Врање

---

Žarko Vuković i Vukašin Antić
Australian Women at the Front of Salonica 1916

Summary

Women doctors, nurses, and other medical staff from Australia and New Zealand, who belonged to the unit called „America“ of the Scottish Women Hospital, were the highlight of all the medical missions at the Salonika Front in 1916, as they provided, without a doubt, the great contribution to the medical assistance effort undertaken during the decisive battle of Kaimakchalan.

Dr. Agnes Bennett, a physician from Australia, was the head of the unit „America“, while Dr Mary de Garis and Dr. Lillian Cooper were her assistants. Mary Bedford from Brisbane (Australia), headed the Transport Column, which transported the wounded from Kaimakchalan to the hospital. Among the auxiliary staff was also Stella Miles Franklin, the renowned Australian writer.

In October 1918, the „America“ Unit is moved to Vranje. It remained in Vranje for 12 months until October 1919, and it made the greatest possible contribution to the curtailment of the epidemics of Spanish flue and typhoid, as well as in provision of general medical and surgical care of soldiers, as well as the civilian population of Vranje and surrounding areas.

Key words: Women doctors and nurses from Australia and New Zealand, The „America“ Unit of Scottish Women Hospital (SWH), Kaymakchalan, Vranje

---

Увод

Све до новијих дана није се знало о учешћу жена лекара из Аустралије, као и другог особља на Солунском фронту 1916. године, нити је њихов допринос санитетском обезбеђењу за време одлучујућих битака, као на пример за време битке за Кајмакчалан, био познат јавности наше земље. Утолико више је било изненађење када се показало да и у јавности Аустралије о томе није било података.

Чињенице нам са друге стране казују да је шесту јединицу Болница жена Шкотске на Солунском фронту предводила др Агнес Бенет, лекар из Аустралије, да су њени помоћници биле лекарке др Алиса Де Гарис и др Лилијан Купер, да је „транспортном колоном“ руководила Мери Бедфорд из Бризбејна, а да је међу особљем била Стела Мајклс Френклин, аустралијска књижевница, у то време већ афирмисана, после објављивања њеног првог романа, по којој носи име прва књижевна награда Аустралије. Њено име везано је и за књижевни опус који је посветила Србима и који се данас чува као део заоставштине у „Mitchell Library“ у Сиднеју.

Јединица је носила ознаку „америчка“ јер је њено формирање и комплетно опремање било омогућено прилозима који су у целини били сакупљени у САД. Све оно што се догађало те далеке године, а посебно за време битке за Кајмакчалан и допринос аустралијских лекара у свему, даје нам повода да истовремено шесту јединицу означимо и као аустралијску, додајући овде и то да је међу особљем било и жена са Новог Зеланда. У доприносу жена лекара и медицинских сестара и другог медицинског особља Болница жена Шкотске (припаднице шесте јединице су биле искључиво жене), женама Аустралије припада почасно место.

То нам даје за право да констатујемо, полазећи од укупних остварења покрета Федерације жена Шкотске, који је организовао и за ратну службу припремио Болнице жена Шкотске, да су жене Аустралије у поступању за време борби за Кајмакчалан, обележиле целокупни рад санитетских служби на Солунском фронту...

О свему томе, данас, сведоче нам документи садржани у публикацијама из тог времена, а пре свега извештај који је поднела др Агнес Бенет, главни лекар „америчке јединице“, по завршетку битке за Кајмакчалан [1]. О томе постоје записи и у другим публикацијама, који су изведени из напред споменуте „The history of the Scotich Women’s hospitals 1919“ [2, 3] У новије време објављени су реферати на истим основама [4, 5, 6, 7, 8], који су осветлили чињенице о једној занемареној историји.[1]

СВОЈИМ ДОПРИНОСОМ ОБЕЛЕЖИЛЕ СУ БИТКУ ЗА КАЈМАКЧАЛАН

... Извештај нам једноставно каже да је генерал Сондермајер лично захтевао од др Бенет да се Болница упути и развије што ближе фронту! Тако је и било – болница се развила са шаторима специјално опремљеним, у Острову, крај језера, 135 км северно од Солуна, одакле су водили путеви ка фронту, између брда и разбацаних стена, што ближе западном делу српског дела Солунског фронта.

У војничким круговима било је тада изнето како је тиме болници била указана „војничка част“, била је, како је казано, „привилегована“. Записано је било и да је место било лепо и да је било пуно рада... Докторка Бенет даље записује: „Били смо на правом месту и у право време – битка за Горничево и олуја са Кајмакчалана управо је започела.“ На линији кретања рањеника било је на планини Ниџе и неколико српских превијалишта, али не и болница – све до Солуна. Извештај је допуњен фотографијама појединих превијалишта.

Болницу је чинило пет великих шатора са по 40 постеља... Спремно је дочекала прве рањенике 19. септембра 1916. године.

Рањеници су допремани директно са Кајмакчалана. Превоз су обављале својим фордовима девојке „транспортне јединице“ у саставу болнице. „Право са Кајмакчалана, а то је значило да су допремани из примитивних превијалишта, где су били штићени крововима од грања – и чекали на превоз – јодирани, превијени, са постављеним удлагама – све док амбуланте не би дошле до њих... Неки су остајали, нису преживели и само малени дрвени крстови говорили су о њима... Амбуланте су се кретале горе-доле, обично у конвоју. Обично је довожено 10-15 рањеника у исто време, до болнице где су били премештани на наша бела носила са белим прекривачима и потом преношени у шатор за пријем. Била је то наша замисао и многи су нас санитетски радници похвалили због тога. Рањеници у својим прљавим и крвавим униформама тако су доношени на столове пријемног одељења. Са њих је скидана одећа, били су опрани и збринути, преношени у одговарајућа одељења у чистим пиџамама.“ Извештај се наставља описима обраде рањеника, описују се путовања амбуланти, саопштени од девојака возача, као нешто посебно – али би то било и превише за ову прилику... Наведено је да је било „превише случајева гангрене“ и да су оне биле терет операционих шатора. Сестре су се онесвешћивале на послу, радило се даноноћно, није било замене, а требало је у исто време стерилисати и инструменте у малом стерилизатору... „Сестре су се држале апсолутно херојски, а такође наши болничари који су им помагали. А пошто је све функционисало одлично – оправдано је то у нама будило усхићење организацијом посла и нашим радом...“

Описана је даља евакуација рањеника у болнице у Солуну која је обављана преко Француског евакуационог центра. Сестре су бделе над рањеницима све до њиховог укрцавања у санитетски воз... „операција у нашем операционом шатору било је 350 – било је то за наш понос – све се радило у специјалном шатору који нам је поклонила организација фармера Ајеншајра... Торакални рањеници били су нам најтежи – мало смо могли за њих да учинимо. „

„Дан освећења болнице био је 15. октобар. Све се догодило на иницијативу пуковника Сондермајера и команданта армије генерала Васића. Свечаност је својим присуством увеличао престолонаследник Александар, који је обишао све наше шаторе, и разговарао са многим рањеницима. Био је заиста пријатан гост на сваки начин. Рекао нам је пуно лепих речи...“

Казивање о женама лекарима Аустралије и Новог Зеланда и осталог особља „америчке јединице“ Болница жена Шкотске не би била потпуна ако се не би поменула имена и других лекара, а пре свега др Де Гарис Алисе Клемент и др Купер Лилијан Вајолет – блиских сарадница др Бенет које су итекако допринеле збрињавању рањеника за време битке за Кајмакчалан, као што се не може не споменути улога Мери Бедфорд као руководиоца „транспортне колоне“.

Посебно место међу именима припада и Оливи Меј Кинг, једној од великих добротворки из времена Првог светског рата, која је за своја дела добила и највише (краљевско) признање као специјалан гост на венчању краља Александра и принцезе Марије 1922. године. [2]

Све у свему, на овај начин смо из заборава на светлост дана и пред данашње генерације лекара изнели ликове некадашњих хероина...[3]

Међу њима је и часно име Стеле Мајлс Френклин, аустралијске књижевнице, која је оставила записе о српским војницима – њиховом животу и личностима. Посвећена њиховој судбини, она је „одговорна“ што је остало забележено како су наши рањеници тешили сестре говорећи им: „Не мари ништа, сестро!“, које су биле погођене патњама које су рањеници подносили, наводећи њихова имена – Радомира, Милорада, Милана и Драгољуба, Недељка или Божидара...Та тако препознатљива изрека у то време, наслов је и њеног романа који у поднаслову гласи на енглеском језику „Six months with the Serbs“. Посвећена Србима и изрекавши најлепше речи о њима на једноставан начин, украсила је историју учешћа жена Аустралије и Новог Зеланда у саставу српске војске на Солунском фронту [8, 9].

ЕПИЛОГ

Завршетак битке за Кајмакчалан и пробој Солунског фронта означио је незванично крај рата, али није био крај ратног путовања „америчке“ (аустралијске) јединице Болница жена Шкотске.

Србија се морала суочити са периодом једног од најтежих у својој историји, са страшним последицама рата: опустошеношћу, расулом и хаосом. Још једна сурова зима била је на прагу. Људи су умирали од недостатка медицинске неге, глади и болести, пада одбрамбених снага организма, али и епидемије шпанске грознице која је харала Европом. Већина припадница Болница жена Шкотске, нарочито лекарке, медицинске сестре и болничарке наставиле су свој хумани и волонтерски рад и у послератној Србији. Тако је, на пример, већ поменута Аустралијанка, Олива Меј Кинг, уз обилату финансијску помоћ свог имућног оца и грађана Сиднеја, наставила да организује своје добротворне кухиње по унутрашњости Србије, још дуго после завршетка рата [10].

Октобра 1918. године, по наређењу начелника санитета српске војске пуковника др Ђоке Владисављевића, јединица „Америка“ Болница жена Шкотске из Острова одлази – у Врање. Такав њен распоред значио је да ће морати, као у време битке за Кајмакчалан, поднети највећи терет у прихватању рањеника у Србији. Она је била једина од свих болница жена Шкотске која је пратила српску војску у њеном победоносном наступању приликом ослобођења земље, и једина која је на тлу Србије радила у миру, по завршетку ратних операција, тамо где је помоћ била најпотребнија [11].

Литература:

• Mc Laren ES. History of the Scottish Women's Hospitals. London: Hodder and Stoughton; 1919.
• Franklin SM. Six month with the Serbs. Sidney: Manuscript in the Mitchel Library; 1919.
• Hutton EI. Memories of a Doctor in War and Peace. London: Heineman; 1960.
• Laurence M. A Biography of Elsie Inglis. London: Michael Josef; 1974.
• Golchrist H. Miles in Macedonia. Sidney: Quadrant; 1982.
• Vuković Ž. Australians Women at the Salonika front. Canbera: Australian War Memorial; 1987.
• De Vries S. Great Australian Women. Sidney: Harper Collins Publications; 2000.
• Вуковић Ж: Жене Аустралије на Солунском фронту. Политика 1988, 29994 (84): 8. .
• Вуковић Ж.: Жене Аустралије на Солунском фронту. Београд. симпозијум Института за историју САНУ; 1987.
• Vuković Ž. Savezničke medicinske misije u Srbiji 1915. Beograd: Plato; 2004.
• Antić V. Bolnica u Vranju. Vranje: Vranjske knjige; 2003.

[1] Реферат др Жарка Вуковића одржан на симпозијуму Института за историју, децембра 1986. године [8], преведен на енглески језик и упућен у Аустралију, где је уз похвале прихваћен и увршћен у библиотеку „Australian War Memorial“, под насловом „Australian Women at the Front of Salonika“.

[2] Поштовање према престолонаследнику Александру др Бенет је показала када је на Новом Зеланду после атентата 1934. године, објавила опширан чланак о личности краља Александра.

[3] Српско лекарско друштво у оквиру програма „Србија не заборавља“ и обележавања значајних догађаја из наше прошлости, у сарадњи са амбасадом Аустралије, поставиће спомен-плочу на згради СЛД и на тај начин трајно обележити успомену на учешће жена лекара и медицинских сестара из Аустралије и Новог Зеланда и њихова дела у току битке за Кајмакчалан.