Брана Димитријевић и Александар С. Недок
Настанак легендарне Прве хируршке пољске болнице Врховне команде на Солунском фронту
Излагања са симпозијума „Српски војни санитет у 1916. години“, 2007.
Сажетак
Реорганизација српског војног санитета на Солунском фронту после Париског споразума није предвиђала формирање српских армијских болница. Упркос томе, до краја Великог рата (1914-1918), настале су, чак, четири, од којих је најпознатија Прва хируршка пољска болница Врховне команде. Формирана у први мах као безмало мирнодопска, за оперисање килавих, она већ почетком јесени 1916. године, не без тешкоћа, успева да се, из најдубље позадине, примакне фронту, и тако постане у пуном смислу речи и ратна и армијска, пример над примерима како једна таква болница треба да изгледа. Највеће заслуге за њен настанак и рад имају отац српске ратне хирургије др Михаило Мика Петровић, и добротворка контеса Шабан де ла Палис.
Кључне речи: Први светски рат, Прва хируршка пољска болница српске Врховне команде, др Михаило Петровић, контеса Шабан де ла Палис.
Brana Dimitrijević and Aleksandar Nedok
BIRTH OF THE FIRST LEGENDARY SURGICAL HIGH COMMAND’S HOSPITAL IN THE THESSALONIKA FRONTSummary
Following Paris Agreement in April of 1916, the reorganization of Serbian Medical Corps in Thessalonica did not envision formation of Serbian Military Hospitals on the level of its three armies.
In spite of this, until the end of the Great War (1914-1918), four of these hospitals were formed; the best known among them was High Command’s First Surgical Field Hospital.
Originally formed as a peace time hospital - performing such interventions as hernia operations - by 1916 from the remote background, it slowly approached the war lines and became a full-fledged war military hospital. It stood as a high example of how such an army's hospital should look like.
The greatest merit for its creation and work goes to the father of Serbian War Surgery, Dr. Mihailo Mika Petrovic, and to benefactor Countess Shaban de la Palise.
Key words: First World War; First High Command’s Surgical Field Hospital; Dr. Mihailo Petrović; Countess Saban de la Palise.
Увод
Реорганизација српског војног санитета на Солунском фронту, упркос већ припремљеним нацртима, није после Париског споразума предвиђала формирање српских армијских болница. Ни оне једне, на средокраћи, за коју се залагао санитетски пуковник др Михаило Мика Петровић, отац српске ратне хирургије.[1] Насупрот томе, у Паризу је, с гледишта не само свих дотадашњих српских искустава, у три претходна рата (српско-турском, српско-бугарском, српско-аустријском), укључујући и она током несретне јесени 1915. године и повлачења, већ и са гледишта санитетских ратних доктрина тада војујућих држава, створено тело без главе; будући да су по природи ствари армијске болнице осим лечилишта још и надзиралишта. Етапни ход подразумева јединствену ратно хируршку доктрину. Што значи да се такав и такав вид повреде има лечити увек и свугде на исти начин. Оно што би било урађено већ на првој етапи није смело да противуречи каснијим мерама.
И француским лекарима, јер је свака српска санитетска јединица имала по једног француског представника, као да беше јасно да је таква реорганизација необична. Већина их је још од почетка Великог рата боравила у Србији. Познавали су српског војника, српске лекаре и српску стварност, и већином су били наклоњени. Но, с друге стране, уговор беше уговор, и морао се поштовати.
Код Срба, међутим, тињаше незадовољство. Тако замишљена и већ увелико спровођена реорганизација не беше оно што су очекивали полазећи у повлачење и у Голготу, још мање после тога. Надали су се обнови, а добили су нешто половично.
„Српска војска је поново опремљена.“ Написаће у свом до скора непознатом ратном дневнику др Михаило Мика Петровић. „Сва је а ла франсез. Санитет такође. Само што санитет није добио никакву позадинску установу на коју наши ђенералштаблери нису мислили када су били са Французима на конференцији у Паризу. Нико ни једног лекара није питао за савет када је решавано о санитетским установама. Стога ниједну болницу нисмо добили.“ [2] Недостаје реч – армијску.
Но, после овог Петровићевог исказа постаје много јасније што шта од оног што се налази у текстовима др Светислава Стефановића[3] и др Ђорђа Нешића[4], а провлачи се између редова.
„Још на Крфу“ вели др Ђорђе Нешић „када је пала одлука, да се остатак српских трупа реорганизује и пребаци на Солунски фронт, направљен је план и за санитетску службу. Предвиђене су санитетске јединице, подробно изложено како да буду снабдевене, одређен њихов делокруг. Неколико пута је допуњаван и претресан тај план, док није добио дефинитиван облик. Био је ако не у свему задовољавајући, ипак, добар. Али сви ови нацрти остали су само слово на хартији, и по доласку на фронт, наше санитетске установе, врло скромно опремљене, вршиле су своју задаћу с пуно енергије, очекујући с дана на дан час, када ће се савезничка обећана реч испунити.“ (Подвлачење је наше.)
О каквим је обећањима тада могла да буде реч? Новим, јер су сва она стара, дата уочи повлачења и Голготе, знамо и како, већ била испуњена. Нова су се могла односити само на исправљања или ублажавања последица реорганизације „а ла франсез“.
Две године касније, међутим, уочи пробоја Солунског фронта, српски војни санитет располагаће са четири хируршке пољске болнице, које се мирне душе, и сада, могу назвати армијским.
Најпознатија је остала Прва хируршка пољска болница Врховне команде у Драгоманцима, данас Апсалосу, као „...пример јединствене организације и импровизације свега и свачега, која је најбоље одговорила свом задатку. Служила је на Могленском фронту, а и служиће као модел и школа; како треба хируршка пољска болница да изгледа.“ [5]
И овом приликом изостаје реч – армијска.
После Париског споразума нови уговор није прављен, те је постојање ових пољских болница, било искакање из реорганизацијског колосека; допуна, побољшање, али и кршење споразума; изузетак за изузетком, до којих се стизало околишним путевима, не без трзавица и напора. А то је, можда, један од разлога, што ни настанак Прве српске хируршке пољске болнице није, барем по завршеном рату, расплитан и коментарисан до детаља.
И докумената је мало. Све што постоји у Архиву Војно-историјског Института односи се махом на Прву хируршку пољску болницу, те један од кључних путоказа, за реконструкцију читаве ове приче, остаје већ поменути ратни дневник (1916-1918) др Михаила Мике Петровића.
Прва хируршка пољска болница прокрчила је један тегобан пут, те стога осветљава и настанак свих осталих. Створена је импровизацијама, довијањима и привидима, безмало као последица једне завере. У овом раду разматраће се тај део њене повести.
У Василици
Прва хируршка пољска болница отворена је најпре у Василици, недалеко од Микре, на Халкидику. Још и данас постоје сећања да су се у њој „лечила и грчка деца“. А разлог њеног оснивања на толикој удаљености од фронта, имао је најразноврснија оправдања. У Василици и по оклоним селима беху по искрцавању у Микри распоређени припадници српских дивизија. У Василици постоји и дан дањи Српска улица, нешто изван самог места, куда је српска коњица пролазила. У Суротију, а то је недалеко, предузимљиви припадници Моравске дивизије уредили су од памтивека познато извориште киселе воде. Сачувана је и та кућица и тај извор, и део спомен плоче, на коме је на српском и грчком језику уклесана захвалност. Данас је ту фабрика киселе воде „Суроти“, али је памћење на Моравце остануло.
Постојање војних логора и вежбалишта на том простору, могао је бити један од разлога, лако прихватљив и за Французе који су се дословно држали споразума, да се ту оформи и смести једна хируршка пољска болница, са српским персоналом, која би била војна само по декору. Њена делатност била би мирнодопска, а састојала би се од оперисања килавих, јер и таквих је било после свих оних мука и Голготе. Те се – на први поглед – није кршио Париски споразум.
Беше то основ „завере“ сковане у српском војном санитету можда још у мају, јуну 1916. године. Документ, који на то указује је писмо пуковника др Романа Сондермајера српској Врховној команди од 14 јуна (27. по грегоријанском календару) 1916. године у коме стоји да српски санитет покреће питање оперисања килавих, што му је и одобрено истога дана потписом начелника штаба ђенерала Петра Бојовића.[6] Погодовао је и међународни углед санитетског пуковника др Михајла Мике Петровића, стечен одличним резултатима баш на пољу херниотомија; па је будућа пољска болница била њему намењена. Нарочито јак аргумент чинили су дарови контесе Шабан де ла Палис. А састојали су се од хируршког прибора довољног за једну операциону салу, операционог стола, прибора за стерилизацију, и рендген апарата, уз који је ишао и француски инжењер Анри Геј. Недостајало је остало: шатори, ћебад, постељина, кухиња, снабдевање. Што је, осим сагласности за формирање баш такве болнице, требало добити од главног савезника, од Француза.
Не зна се када је и где дошло до сусрета између контесе и пуковника Петровића. Када је и како и она постала саучесних у тој „завери“, приставши одлучно уз њега и уз Србе, будући да је Петровић о томе мало података оставио. Па и о преговорима, који су, највероватније, њему пали у део; јер је Санитетско одељење Врховне команде морало остати мало по страни.
Код Француза је кључна личност био др Пол Риот,[7] начелник санитета Источне армије, генерал, Витез Легије части првог степена, Официр Легије части другог степена, Командир Легије части трећег степена, носилац Медаље Колонијалног рата са лентом „Сахара“, а до краја Великог рата, од шест иностраних, биће носилац руског одликовања Св. Станислава првог степена, и српских: Белог Орла и Светог Саве, оба другог степена. „...Истакнути хирург, који не само да је показао изванредне стручне способности него је и личност од такта и ауторитета, што су особине неопходне за вршење дужности коју обавља. У стању је, мада није добио такво наређење, да оде у прве борбене редове и тамо сагледа ситуацију ради успеха у свом послу.“ [8]
Петровић и Риот беху истих година и већ славни у свету хирургије. Риот је до 1908. године имао објављених 39 научних и стручних радова из те области, а Петровић ће већ наредне на међународном скупу хирурга у Бриселу заблистати. Разумели су се као хирурзи, но, уговор је био уговор, а Риот најодговорнији да га спроводи.
Ипак, у дневнику оца српске ратне хирургије, не постоје одсјаји ове блиставе каријере Риотове, па ни личност од ауторитета и такта; чему ни један ни други, можда, не беху криви.
Пре тога је, у склопу реорганизације, српском војном санитету већ била одузета једна од најпостојанијих, најопремљенијих њених формација, болница у Седесу. Претекла је и повлачење, прошла и кроз пакао острва Вида, успевши да задржи, па и обнови знатан део своје опреме, у коју је спадала и бактериолошка лабораторија. Ипак је, као позадинска установа, саобразно Париском споразуму, стављена под француску управу.
Вероватно су Риот и Петровић једно време били савезници. Заједно су ишли главнокомандујућем Солунског фронта генералу Сарају, доказујући да је за сваког хирурга не оперисање исто што и – смрт; да кандидата за херниотомије код Срба има, и да таква хируршка величина као што је српски санитетски пуковник др Михаило Петровић, не тражи ништа осим тога. Рад би да те војнике оперише и оспособи, као што је са завидним успехом чинио пре ратова.
Могуће је да је са њима, или одвојено, Сарају ишла и „Шабанка“, контеса Шабан де ла Палис. Треба ли да њени дарови купе прашину у неком војном стоваришту? Питала је. Помоћ Србима, помоћ је и Французима.
Те је у Василици основана Прва хируршка пољска болница српске Врховне команде, која формацијски није дата ни једној од српских армија; док је српској Врховној команди припала као правном лицу.[9]
Извесну сенку на такву, показаће се, судбоносну попустљивост и хвале вредно трудељубље хладнокрвног Алзашанина бациће, међутим, услов који је он Петровићу поставио, да своју нову оперативну методу херниотомија испроба у тој болници, на Србима. Петровић је морао да се с тим сложи, иако ће га савест потом жестоко пећи, док ће се Риотов покушај завршити дебаклом. Код свих пет Риотових пацијената загнојиће се оперативне ране, а код сто двадесет и пет које је оперисао Петровић, само код тројице.
Када је, међутим, Прва хируршка пољска болница са својим радом отпочела? Према документу Врховне команде, који је потписао начелник санитета др Роман Сондермајер, 27. 6. /10. 7. 1916. године по јулијанском календару.[10] Тада је за њеног командира постављен санитетски мајор др Љубиша Вуловић, који ће на том положају остати до 31. 12. 1916. године.[11] За главног хирурга постављен је санитетски пуковник др Михаило Петровић, коме ће се тек касније као хирург придружити санитетски пуковник др Милутин Никетић.[12] И у Василици, а и касније, Петровић ће, међутим, бити понајвише ослоњен на медицинаре, од којих се, међутим, у Василици у документима 1916. године помињу само Светислав Барјактаровић и Рус Михајло Карпински. Извесно је, међутим, да је уз Петровића тада био и Радован Данић, [13] али о томе нема званичног трага. Овој тројици ће се касније прикључити медицинар Ђорђе Жујовић, [14] те се у документима од 1917. године помињу сва четворица. У Василици ће остати да ради као инструментарка и контеса Шабан де ла Палис. Биће то од необичне важности; јер је сукоб између Петровића и Риота тек долазио.
Током августа месеца 1916. године после жестоке офанзиве непријатеља, уследила је контраофанзива савезничких (и српских) трупа, Горичевска битка, потом и борбе за Кајмакчалан, те рањеника беше на хиљаде. Али, они и не стизаху до Василике, у којој је отац српске ратне хирургије оперисао килаве. Стиснутих зуба, јер му је ваљало да најпре испуни тај задатак. А када га је испунио, одлучи да Прву хируршку пољску болницу примакне ближе фронту.
Што му не беше допуштено.
Сеоба
Прави ратни дневник Петровићев – датум, па забелешка – почиње тек после оскудног препричавања свих ових догађаја. Стога ни след његових потеза неће остати јасан. Имајући на располагању 14 рага, „седам арапа и седам мазги“ беше принуђен да од Британаца затражи помоћ, како би се опрема болнице и људство камионима пребацило до одредишта. Британци пристадоше.
Већ сама ова чињеница сведочи о могућем сукобу између Петровића и Риота. Изгледало је да Петровић све то ради на своју руку. Ипак, начелник српског војног санитета санитетски пуковник др Роман Сондермајер који је свему о томе морао бити обавештен, није ту могао бити од користи. Подизањем на највиши ниво питања сеобе баш те болнице, само би натерало Французе на одбијање и опрезност. О сеоби је, међутим, морао бити обавештен др Пол Риот, који се, по свој прилици, неко време правио глув, не помажући али и не одмажући, јер за тим није било потребе. Прва хируршка пољска болница била је непокретна ионако. И тек пошто је, у очекивању британских камиона, болница била спакована, и беше извесно да се сели, тек тада Петровићу стиже строго наређење (Риотово?): Не можете! Ми, Французи вас снабдевамо.
„И да не беше Шабанке која је трчала код Енглеза и замолила да нас транспортују још би смо седели у Василици...“ бележи оскудно Петровић, јер му је, највероватније било мука да све то описује и преживљава испочетка.
Контеса Шабан де ла Палис, разуме се, није „трчала“, него је одвожена каруцама или аутомобилом не само код Енглеза, него и код својих, код Риота. Остаје питање да ли је Риот одбијао да више и разговара са Петровићем, имајући у виду, начело војне субординације, јер је над Петровићем био др Роман Сондермајер. Али преписке, између Сондермајера и Руота нема. Све и да је толерисао „српску заверу“, пуштајући да се на мала врата ипак створи пољска болница која би лако могла постати и армијска, а што би општој ствари само од помоћи бити могло, уздајући се и у постепена омекшавања баш спрам српских импровизација такве врсте у савезничком Врховном штабу, Риот му ипак није могао помоћи у том трену, јер беше најодговорнији баш за спровођење Париског оног споразума.
А ни Петровић није горео од жеље да га види. Вољно невољно пребациваше хладнокрвном Алзашанину, што га је само до пола разумео. Да, као хирурга, за кога је неоперисање што и смрт. Али не, као образованог Србина, чија је дужност над дужностима помоћи свим својим знањем и умењем српском војнику, српском тежаку, мученику. Риот као да не разумеваше тај страшни осећај кривице Петровићев спрам сваког српског рањеника, спрам сваког још нерањеног српског борца, тек „...освеженог и нахрањеног али још недовољно одморног...који је већ свашта преко главе претуривши изнова узео пушку да осваја своју отаџбину.“ Сва та, и данас бисмо рекли, митологија, беше далеко од Риота, особито после оног дебакла с херниотомијама.
Додијаваше му и „Шабанка“! Пустимо Србе нека иду. Говорила је. Енглеским камионима, најбоље је.
Те Риот од свега диже руке. Допустио је Петровићу да се одсели; но, без иједног важног папира потписаног његовом руком. А то је значило да Прва хируршка пољска болница никоме није додељена, ни отпослата.
Раставши се са Британцима у Фуштанима, Петровић беше препуштен самом себи. Улогорили су се и распремили, но за њих не беше посла ни снабдевања. Па је Петровић морао даље и у трагања и у мољакања.
Недостају, међутим, не само датуми, него и ближи описи свих тих збивања. Петровић је застао у Вертекопу (данас Скидри), који пак беше препун и војних установа и болница. Указаше се Драгоманци (данас Апсалос) до којих је од Вертекопа водила уска пруга. Недалеко беше и фронт.
Тек ту, бележи Петровић „... у Другој Армији нађосмо код француског интенданта добру помоћ, јер је он ишао на руку да нам олакша снабдевање, а др Поповић у својству начелника санитета обећао је да ће се постарати за пренос наше формације.“ која је остала у Фуштанима.
Тек ту је, фактички, мада још не и на папиру, Прва хируршка пољска болница Врховне команде као војна формација увршћена у састав Друге српске армије.
Петровић је могао да одахне и забележи:
„На бојишту, код Друге Армије у Драгомацима, од 22 септембра 1916. године.“ По грегоријанском календару 5. октобра 1916. године. „Болница: 6 шатора, 120 болесничких места, операциона сала и рендген“.
Иако беше закаснио. Кроз неколико дана биће ослобођен Битољ, а ускоро ће силовита офанзива поглавито српских трупа, бити заустављена до данас необјашњивом Сарајевом наредбом.
У Драгоманцима
На француског интенданта у штабу Друге српске армије, чије нам је име за сада непознато, сигурно је извршио притисак тадашњи санитетски саветник-супервизор, санитетски мајор др Габријел Гарније, који је дошавши у Србију још у пролеће 1915. године, веома добро познавао српске лекаре, а поготову др Михаила Петровића. Гарније је, са српском војском преживео Голготу као члан Санитетског одељења српске Врховне команде. А као осведочени српски пријатељ, по завршетку Великог рата основао је у Београду диспанзер за одојчад „Кап млека“, и водио га је све до 1941. године. [15]
Уз Петровића је, за све то време била и „Шабанка“, о чему у његовом дневнику, нема ни речи; те се о њеном присуству (све до краја 1916. године), из српских извора сазнаје околишно. [16]
Не беху лаки ни преговори у Другој армији, којој је Петровић у свим дотадашњим ратовима припадао.
И Гарније и француски интендант и начелник санитета Друге армије, санитетски пуковник др Сава Поповић, примали су Прву хируршку пољску болницу, на сопствени ризик, а Петровића као безмало одметника. Све то ублажаваше „Шабанкино“ присуство, и њени аргументи, исти као када је оно и Сарају и Риоту одлазила. Најзад, и невелика удаљеност од самог фронта, одакле топовске канонаде допираху. Ко да одбије такву болницу, такав дар?
„Шабанкино“ присуство, и депресивне Петровићеве забелешке, крајем те 1916. године, указују, међутим, да се ни после тога све није баш сасвим слегло, иако је Прва хируршка пољска болница почела да се попуњава персоналом баш као права армијска формација: долазак санитетског пуковника Никетића, па медицинара Ђорђа Жујовића. Подносили су је, спремни да увек потегну питање: чему и коме она, доиста, служи?
И, „...убрзо је“ сведочи др Ђорђе Нешић „оно мало извешталих шатора, са крпом на закрпи, збрисано једног дана ветром.“ [17]
„23. 2. 1917. године (по грегоријанском календару 7. март):“ Стоји у Петровићевом дневнику. „Страшна олуја. Оборила нам је пет великих шатора пуних рањеника... Затражисмо од Врховне команде помоћ. Одговор је био – евакуишите. Наравно да то нисмо учинили. [18]
Није се стога чудити што у Петровићевом дневнику нема лепих речи ни о Французима, који ће га одликовати са две Легије части, а ни о врху српског војног санитета. Непоколебљиво његово морално начело које је гласило: што си на вишем положају, већа је и твоја одговорност спрам српског мученика, српског борца, само ће га упркос оној олуји, налик на гнев старих богова, осоколити да настави.
Стога је и опстала болница у Драгоманцима и наставила свој рад до краја рата.
„Француски Инспектор Источних Армија, генерал Фурнијал,“ пише др Ђорђе Нешић, „који је неколико дана, уочи пробоја Солунског фронта, пажљиво посматрао српске припреме, пришао је последњих дана писцу ових редова и пуковнику др Михаилу Петровићу, ухватио их под руку и шапатом изговорио ове речи: сви француски рањеници биће упућени с фронта искључиво у вашу болницу, никуда даље.“
А тако се и збило: „...први транспорт од 189 француских рањеника стигао је у болницу већ првог дана борбе...“ [19]
У свом дневнику Петровић није забележио ове Фурнијалове речи, јер би потом, највероватније, морао да дода: „Сада причате, драги и мили савезници, а морадосмо отимати.“
Закључак
Реорганизација српског војног санитета на Солунском фронту, наметнута од стране главног српског савезника и покровитеља, од Француза, осим својих сопствених мана, испољила је снагу али и све раније српске слабости, од којих је незаразивање санитетских аргумената и предлога од стране српских војних команди остала најуочљивија.
„Тешко је склонити и обрлатити једног министра, да подигне и једну обичну војну грађевину...“ писао је (1906), по завршетку своје каријере, творац модерног српског војног санитета др Михајило Мика Марковић. [20] Преко најоправданијих, најзаснованијих санитетских захтева олако се прелазило и раније, а ни у самим лекарским редовима не беше увек слоге.
„Ми се (војни) лекари љутимо, кад нам резервни санитетски официри пребаце да је (на Солунском фронту) на њима лежао највећи део посла... Требало је заћи на фронт и уверити се да је био процентуално несразмерно мали број активних санитетских официра према резервним, док је у исто време у Солуну (по канцеларијама и надлештвима) процентуално био несразмерно велики број активних према резервним. Као да је девиза Санитета Врховне команде била: резерва на фронт, актива у позадину! А при све том наш санитет уопште није био малобројан.“ [21] Преостајала је само и само лична иницијатива, за коју ће се потом наћи сјајни примери (осим Петровића, др Ђорђе Нешић, др Милош Ђ. Поповић).
Ипак реорганизација „а ла франсез“ везивала је руке српском санитетском врху у многоме. Те ни смена претходног начелника, санитетског пуковника др Лазара Генчића, још у Скадру[22] више не изгледа као случајност. Наредни је (др Роман Сондермајер) морао бити врло опрезан; те ће остати вечно питање, да ли је од стране Санитета Врховне команде, могло ишта више да се учини баш те 1916. године. Не беше само реч о армијским болницама, већ и о појединим специјалистичким службама, које ће почети да се стварају тек у наредној (1917. години), а за којима, после већ пете године ратовања, код Срба постојаху вапијуће потребе.
И настанак специјалистичких служби биће, у ствари, одступање од Париског споразума. И сва је прилика да је првобитна она француска искључивост временом почела да се топи, поткопавана и нагризана не само српским импровизацијама, сналажењима и довијањем, у које је спадало и то, да Срби само допуњавају и усавршавају делове санитета своје оперативне војске,[23] на шта су по Париском оном уговору, имали права, него и стварном снагом српског војног санитета, особито у појединцима.
Доказ тога је и чињеница да је у то доба санитетски мајор др Леон Коен, потоњи професор Медицинског факултета у Београду, оснивач Урологије и члан Краљевске Академије наука, уочи главне офанзиве 1918. године на захтев Француза додељен њиховој 122. дивизији, да као шеф хируршке болнице непосредно иза борбене линије оперише њихове рањенике. [24]
Та снага српског војног санитета беше и стручна и морална. Морална поготову, а сам Петровић је парадигма тадашњег српског борца.
„Не беше атлетског телесног састава...“ (др Радован Данић) а „... радио би и трошио се нештедимице све док га болест не би оборила...“ (др Леон Коен). [25] Да ли је потребно рећи, шта је све од болештина и он прележао?
Али сама морална снага, без стручних знања и умешности, била би пука острашћеност, те једно допуњаваше а и јачаше оно друго.
Највећу загонетку још увек представља контеса Шабан де ла Палис, о којој је и Петровић мало података оставио. Била је не само дародавац, већ и најпостојанији српски савезник. Не само инструментарка и болничарка, него и дипломата. На страни Срба а не својих. На страни Петровића; на страни иманентне метафизичке правде, у коју тада дубоко вероваше и сваки српски борац.
На фотографији коју је Музеју Српског лекарског друштва поклонио професор др Светислав Барјактаровић, један од четворице некадашњих медицинара Петровићевих, њено лице је безмало скривено испод „шеширића“, заправо беле капе болничарске. Нешто је откривенија на фотографији, која се налази у заоставштини др Романа Сондермајера, [26] на којој је, међутим, шеширић прави. Тиха и скромна... А таква одлучност, таква упорност, таква снага.
Када је умрла? Где је, да ли је за собом писаног трага оставила, о Василици, Фуштанима, Драгоманцима, о Французима и о Србима, о Полу Риоту и самом Петровићу? Још се не зна.
[1] С. Стефановић: Фрагменти грађе за историју нашег повлачења и изгнанства, из В. Станојевић: Историја српског војног санитета & Наше ратно санитетско искуство. Београд 1925, стр. 405-406. У дискусији после излагања др Светислава Стефановића, др Петровић каже ово: „... ја сам 1916, када сам дошао у Солун напоменуо, да би било добро, када би Санитетско Одељење удесило једно збиралиште, једну централну болницу, на средокраћи наша два фронта, Прве и Треће Армије на левом, а Друге армије на десном крилу...“
[2] Б. Димитријевић: У контејнеру. (Друго издање) Водич за родитеље 2004. Београд, стр. 17.
[3] С. Стефановић: Исто, стр. 366-405
[4] Ђ. Нешић: Болница у Драгоманцима и њене импровизације, из Станојевић: Исто, стр. 815.
[5] Из похвале Команданта Друге Армије Војводе г. Степе Степановића, по завршетку ратних дејстава. Ђ. Нешић:Исто, стр 818
[6] Дописивање Сондермајер-Бојовић, Врховна Команда, Санитетско одељење: Л. бр. 2725/14. 6. 1916; Архив Војно-историјског Института Београд, поп. 3а, кут. 113, фац. 5, док 37.
[7] Рођен 1862. године, у месту Фролуа, у Мерт-Мозелској области, од оца Проспера и мајке Катарине. Године 1883. је питомац војне болнице у Нансију, 1886. лекар стажиста. Наредне две године је старији помоћник лекара друге класе, у 132. па у 146. пешадијском пуку. Потом је у чину старијег помоћника лекара прве класе. 1889. је у Дивизијској болници у Константину, у Северној Африци. 1905. је примаријус војне болнице у Блиди, а после краткотрајне службе у Министарству рата, главни лекар друге класе у Војној болници Св. Мартина у Паризу. На почетку рата (1914) постављен је за начелника санитета Алпске армије, потом у истом звању за начелника Алзашке. Стиче ласкаве оцене: висока војна професионалност, хируршко искуство, вредноћа, организационе способности. Октобра 1915. пребачен је на Балкан и постављен за начелника санитета Источног експедиционог корпуса. Септембра 1916 унапређен у звање лекара инспектора. Марта 1918. постављен за врховног заповедника санитета Четврте армије. По завршеном рату постављен је за Начелника санитета у Мароку. Умро је у Казабланци 1937. године. (Персонални подаци француског Министарства рата.)
[8] Из Опште дневне заповести бр. 16. Источне армије од 3 јануара 1917. године.
(Исто.)
[9] Готово исти пут, и са правне тачке гледишта, проћи ће у ваздухопловству такође легендарна, „Њупорска ескадрила“. И она ће припасти Врховној команди, али пре свега као правном лицу. Исто је било и са издавачком делатношћу на Солунском фронту.
[10] Врх. К. Л. бр 2725, АВИИ. Бгд.: поп. 3а, кут. 113, фасц. 5, док, 37.
[11] За њим ће 1. 1. 1917. године, по јулијанском календару, бити постављен др Ђорђе Нешић, који на том положају остаје до краја рата.
[12] Постављен 4. 11. 1916. Др Никетић ће на том положају остати до 12. 6. 1917. године, када је изненада пензионисан као припадник Црне руке, а у Солуну стављен у кућни притвор. Те ће Петровић и потом кубурити с хирурзима. Слати су му касније санитетски мајор др Љубомир Здравковић, од 24. 4. 1917 до 18. 11. 1917. године, потом санитетски капетан прве класе др Милутин Ранковић, потпуковник др Станоје Миливојевић, од 8. 9. 1917, 13. 2. 1918. године. И најзад санитетски потпуковник др Станоје Миливојевић од 23. 3. 1918 до 31. 5. 1918. године. Сва тројица су слати већ као реконвалесценти, те су због слабог здравља касније повлачени. (Врх. К. Санитетско одељење: Књига лекара и медицинара 1916-1918, поп. АВИИ. Бгд: 3а, кут. 95, фац. 1, док 4.)
[13] После рата и смрти Петровићеве његов у потпуности наследник. Данић је, данас би се то тако могло рећи, био у ствари Петровићев фаворит, јер су заједно прошли кроз сва три рата. (Б. Димитријевић: Најбољи Чичин ђак. Књижевни лист, Београд 2005. год. 4.; бр. 37 и 38. ; Такође: Зборник радова конференције „Развој астрономије у Срба“, Публикације Астрономског друштва „Руђер Бошковић“, Београд, Св. 7, бр. 7.: Димитријевић Б.: Др Радован Рада Данић – најбољи Чичин ђак, стр. 357-374.)
[14] Б. Димитријевић: Облици и порекло наметнутог заборава, Књижевни лист“ Београд, 2005; год. 4.; бр. 35/36.
[15] В. Пешић, Б. Павловић: Први педијатри и прве педијатријске установе у Србији, Грф. атеље Богдановић, Београд, 2006, стр. 191-212. Гарније се касније оженио Српкињом, с којим је имао сина.
[16] Ј. Лазаревић.: Енглескиње у српском народу. Домаћица. Год. 44. св. 7, 8, 9 и 10, 1929, стр. 132.
[17] Ђ. Нешић: Исто
[18] Б. Димитријевић: У контејнеру, стр. 30.
[19] Ђ. Нешић: Исто, стр. 817-818.
Нешић је још изричитији касније: „Француска судбину и животе својих рањеника предаје данас у Ваше руке. Учинићете све што је потребно за њихово добро и спас. Ноћас у два часа француске и српске трупе проломиће у оном камену врата за улазак у Вашу лепу земљу и учиниће крај рату. Сви наши рањеници иако поред вас постоји француска болница, биће предати Вама, да буду спасени или да умру, ни корак даље.“ (Медицински преглед. Св. 9. стр. 175.)
[20] Б. Димитријевић: Поводом успомена творца модерног српског војног санитета,(„Даница 2005.“ Београд. Вукова задужбина. стр. 386)
[21] Б. Станојевић: Исто, стр. 407.
[22] А. Недок: Реорганизација српског војног санитета 1916. године (чланак у овој књизи).
[23] Б. Димитријевић: У контејнеру, стр. 16.
[24] Врх. К. Санит. Од.: Књига лекара и медицинара 1916-1918, бр. 58/57; АВИИ, Бгд. поп. 3а, кут. 95, фасц. I. Док. 4
[25] Б. Димитријевић: Исто, стр. 121-122
[26] Архив САНУ, документ бр. 14. 559/II-1
РЕШЕЊЕ О ОСНИВАЊУ ПРВЕ ПОЉСКЕ ХИРУРШКЕ БОЛНИЦЕ
1.27 MB
Датум последње измене: 2008-05-04 12:17:59