Лука Николић

Санитет у Бизерти 1916. године

Излагања са симпозијума „Српски војни санитет у 1916. години“, 2007.

Сажетак

Лечење српских рањеника и болесника, опоравак изнемоглих, рехабилитација инвалида, одвијали су се почев од 1916. године и у Северној Африци. Град Бизерта била је само једно од одредишта, а тек касније је постала симбол још једне српске епопеје. У почетку из албанских лука, а доцније и са Крфа и Солуна, ка Бизерти су испловљавали савезнички конвоји, а још доцније и из Бизерте ка Солуну. Упркос немогућности да се из до сад доступних извора установи тачан број лечених и излечених, рехабилитованих и помрлих, ипак је могуће реконструисати и динамику и природу ових важних збивања, и закључити да је безмало сваки други српски војник био лечен, од болести или од рана, у тој најдубљој могућој позадини. Кључна улога, у том подухвату, припала је француском војном санитету, уз припомоћ српских лекара и страних хуманитарних мисија, те је смртност лечених изнела мање од 10%.

Кључне речи: Први светски рат, српски рањеници и болесници, српски инвалиди, Бизерта.

Luka Nikolić
MEDICAL CORPS IN BIZERTE IN 1916

Summary

As early as beginning of the year 1916, North Africa was also the place where ill and wounded Serbian soldiers and refugees received medical treatment, and where the recovery and the rehabilitation of invalids took place.

The city of Bizerte was just one of these stations to become a symbol and subject of new Serbian heroic poems.

The allied convoys at first sailed from Albanian ports, followed by others from Corfu and Thessalonica toward Bizerte. Later on, the sailings went on from Bizert to Thessalonica.

Based on the available data, it is impossible to give a precise number of treated and cured patients, those who were rehabilitated and those who died; still it is possible to reconstruct the dynamics and nature of these important events and to conclude that almost every second Serbian soldier was treated there either from an illness or from received wounds. These medical interventions were performed in a battlefield's distant background.

Key words: First Word War (W. W. I); Serbian sick and wounded; Serbian invalids; Bizerte

Увод

Све што се тих ратних година дешавало у Бизерти - њена укупна улога коју је одиграла као санитетска база за лечење и опоравак Српске војске и ослонац за попуну и освежење истрошених војничких редова на Солунском фронту - уздиже Бизерту на пиједестал наших укупних борбених победа и подвига у захвату фронта. Међутим, Бизерта је брзо, али и безразложно заборављена и запостављена.

Док су са једне стране транспорт Српске војске на Крф, и њен боравак на острву спаса и касније у солунском залеђу (захваљујући сачуваној обимној документацији) историографи детаљно обрадили – до нијанси, са друге стране, међутим, до данас се ретко ко темељитије бавио обрадом искрцавања у северну Африку, околностима које су определиле да се један део Српске војске искрца у Тунис, улогом коју је Бизерта одиграла тих ратних година и шта се тамо заиста дешавало.

На албанском приморју

У самом почетку разматрања питања како да помогну Српској војсци, савезници су за приоритете и ред хитности у пружању помоћи одредили организацију прихвата и исхране, а не превожења.

То је био највећи разлог што у кључном тренутку нашег избављења код савезника није постојао јасан план о томе на који начин поступити са Српском војском па се одуговлачило са проценама, најпре, да ли „бедни остаци остатака“ завређују ма какву реорганизацију. Премда све делује као сплет низа околности, Срби су у Африку, ипак, упућени плански, али су недоумице и дипломатско тактизирање довели убрзо – у најтежем тренутку – до измене почетног плана евакуације.

Првобитни план предвиђао је укрцавање у Медови и Драчу а искрцавање „негде у Африци“. Непрецизност око места искрцавања била је предмет дужих усаглашавања међу савезницима која је Српску војску коштала жртава. За то време у Бизерту је стигао први, па други конвој трупа.

Фактичко стање српског распећа на обалама албанског приморја 6. јануара у најкраћем се може представити: док Црногорска војска води одсудну битку на Мојковцу, у Драчу се укрцава први транспорт Српске војске за Бизерту – док васкрсава трачак наде да је мукама српског војника дошао крај, италијанска команда истога дана испоставља захтев савезницима да се даље укрцавање настави у Валони.

Уследила је измена и места укрцавања и искрцавања. За место укрцавања новим планом предвиђена је Валона а за место искрцавања, на инсистирање Србије, одређено је острво Крф.

Значај Бизерте

Постоји више извора података о томе колико је војника превезено са обала Албаније. Један од најверодостојнијих је онај којим је располагала француска мисија која је руководила превозом и податке прикупљала на лицу места, а гласи да се са обала Албаније током операције од 7. јануара до 19. фебруара искрцало укупно 154.454 војника. Од тог броја на Крф превезено 138.691 људи, у Бизерту 10.763.

Са обала албанског приморја из Медове, Драча и Валоне на обале Северне Африке у туниске луке за 18 дана (од 8. до 26. јануара) искрцало се 5.000 људи у саставу трупа, 6.000 изнемоглих, болесних и рањених и око 2.000 избеглица – укупно 13.000 душа. Овом броју треба додати и око 3.000 избеглица и болесника који су касније нашли уточиште у осталим француским колонијама у северној Африци (Алжир, Мароко)

Наведене оквире потврђују бројни извештаји и прегледи стања који су вођени у Врховној команди али их овде, осим једног, нећемо наводити.

Према извештају Српске врховне команде који је сачињен на основу француских извора од 28. марта 1916. године у Бизерти се налазило 14.330 војника и официра, у Алжиру 2.604, у Солуну и на Корзици по 3.000 а на Крфу 130.500. Српска војска тада је бројала укупно 158.426 војника и официра.

Кроз болнице, касарне, логоре и дуге прихватне објекте Туниса за сво време нашег опоравка прошло је око 60.000 Срба а у њима је свакодневно боравило и до 12.000 војника и велики број избеглица. Не наводећи извор публициста Жика Живуловић у књизи „Преци и потомци“ износи податке да је у Тунису и Алжиру боравило 1.480 официра и 50.288 војника. Ако ово упоредимо са укупним бројем војника долазимо до закључка да је сваки трећи војник Српске војске по неком разлогу, боравио у Бизерти.

Али значај Бизерте не огледа се само у броју транспортованих војника са албанских обала. Као безбедна савезничка база Бизерта је послужила Српској војсци и као поуздан ослонац ради пружања комплетне и снажне санитетске подршке дејствима на солунском фронту. Она је постала и центар здравствених и школских установа, главна база Српске војске, сигуран ослонац попуне, речју, драгуљ нашег укупног избављења.

Она је постала стециште за лечење Српске војске у болницама, санаторијумима, реконвалесцентним и одељењима за рехабилитацију инвалида, одредиште у које се стицао и прикупљао нарастајући ратни потенцијал за обучавање добровољаца из Америке, регрута и ђака дораслих за регрутацију (оних које је рат распрашио по Француској, Италији, Грчкој) као и за преобуку реконвалесцената ради продужетка ратних дејстава на фронту у склопу укупне преобуке и реорганизације Српске војске.

Поморски конвоји трупа из Драча и Медове

Први поморски транспорт којима су Срби превезени у Африку био је конвој у коме су превезене трупе из Драча и Медове у Бизерту. Одвијао се од 6. до 13. јануара у два одвојена ешелона.

Први поморски ешелон обухватао је пребацивање трупа које су се укрцавале у Драчу од 6. до 9 јануара, други ешелон укрцаван је у Медови од 7. до 13. јануара.

У Драчу се при томе укрцао део Трупа Нових области, а у Медови део јединица из састава 2. армије. Уз наведене крупније саставе, укрцане су и неке мање јединице, групе рањених официра и један број избеглица.

Према извештајима председника комисије за укрцавање у драчкој луци пуковника Кушаковића у овај поморски ешелон укрцали су се најпре 10. Кадровски пук Комбинованог одреда и 9, 10. и 11. чета Граничне трупе – 711 људи, затим 19. Кадровски пук Комбинованог одреда – 294 људи

У луци су, осим јединица које су биле на реду за укрцавање, остали неукрцани изнемогли, болесни и рањени и не мали број трећепозиваца.

Према извештајима председника комисије за укрцавање у медовској луци пуковника Зечевића укрцали су се: најпре 316 војника и 36 официра Шумадијске дивизије другог позива и 56 болесних и рањених официра 2. армије – укупно 408 људи из 2. армије и 230 избеглица, потом Допунски пук Шумадијске дивизије 2. позива (према каснијем извештају команданта Резервних трупа из Бизерте бројно стање овог пука износи 864 људи) затим 10. пук 2. позива Шумадијске дивизије 2. позива (око 800 људи) и 2. Пољска болница са 100 болесних и рањених и на крају 80 рањених и болесних официра 2. армије. Тиме је заправо укрцан само први и други ешелон 2. армије.

Према извештајима председника комисија за укрцавање, извештају бр. 15. команданта Резервних трупа из Бизерте који је датиран 21. фебруара 1916. године и других података до којих сам дошао (а овде нисам у прилици да све те извештаје и анализе презентујем) у овом конвоју у Бизерту се искрцало укупно најмање 3.735 људи из састава трупа. Наведеном броју треба додати и најмање 236 болесних и рањених (а можда и много више) који нису били из наведених јединица, али су као такви евидентирани у записник комисије за укрцавање у Медови, и 1.672 избеглице. Дакле, у овом конвоју превезло се најмање 5.643 људи.

Разлике у подацима проистичу из неажурности евиденције укрцаних и збрке која је владала у пристаништима, а то најбоље потврђује овај пример: да је изгубљена свака евиденција о томе где се налази 10. пук 2. позива из Шумадијске дивизије 2. позива, који је према подацима комисије за укрцавање у Медови засигурно укрцан заједно са 2. Пољском болницом 2. армије. Забуну о размештају ове јединице покренуо је заправо командант Трупа нових области извештавајући Врховну команду 19. фебруара (Обр. 11612) о структури и бројном стању Комбинованог одреда, то јест да је део овог одреда, „по приватном сазнању“ транспортован за Тунис.

Иако је збрињавању изнемоглог и болесног људства посвећена изузетна пажња, пропуштена је прилика да се у прве бродове укрцају они којима је евакуација у тим моментима живот значила. Био је то велики пропуст који је негативно примљен и код савезника и код Врховне команде и код војника. А да је реч била о усвојеном критеријуму за укрцавање сведочи и извештај председника Комисије за укрцавање у Драчу, пуковника Драгутина Кушаковића, обр. 3. од 6. јануара: „...Слаби војници су издвојени да се још опораве и кренуће са идућим транспортима...“[1]

Уочавајући пропусте укрцавања у прве лађе у Драчу и Медови, Врховна команда у даљим наређењима јединицама (посебно је то наглашено у Наређењу за упућивање јединица за Валону) и при обраћању савезницима, императивно захтева и упорно инсистира на апсолутном приоритету и хитности транспортовања ове категорије војника – изнемоглих, болесних и рањених, трећепозиваца и последње одбране. Приликом транспорта наређен је апсолутни приоритет за укрцавање ове категорије војске. Приоритет свих приоритета овога пута постало је укрцавање „свих болесних и изнемоглих лица, апсолутно из свих јединица, потом јединице трећег позива...“, стајало је и у наређењу Врховне команде. [2]

Врховна команда одобрила је 19. јануара да пукови 3. позива прекину марш и да се прикупе и групишу на једном месту у депоу код Базар Шијака, где остају под командом најстаријег од команданата пукова док на њих не дође ред за укрцавање у Драчу. Размештањем у депое, пукови трећег позива, већ десетковани у повлачењу, заправо су на тај начин расформирани. Њима се прикључују и чете изнемоглих војника, које су маршевале за Валону на том правцу, као и изнемогло, болесно и изнурено људство јединица које су маршевале на средњем и левом одступном правцу а које се прикупљало у депоима и болницама у Шукусу, Тирани и Елбасану . Из спискова умрлих у туниским болницама видеће се да је реч претежно о трећепозивцима, а мећу првима су се у овај депо прикупили они који су одступали правцем кроз Црну Гору. Један део трећепозиваца биће транспортован за Бизерту тек у конвоју изнемоглих, болесних и рањених.

Поморски конвој резервних трупа из Валоне

Други поморски конвој српских трупа за северну Африку уследио је у периоду од 10. до 16. јануара, укрцавањем у Валони Резервних трупа, Скопске подофицирске школе, музике Коњичке дивизије и још неких ситнијих састава.

Укрцавању транспорта у Валону претходила је селекција коју је обавила заједно српска и италијанска команда. По договореним критеријумима у Бизерту су упућени следећи трупни састави: 1. пук (Нишке резервне трупе) 759 људи; (из претходног навода пук је бројао 1062, што значи да је из овог пука у болницу одмах смештено 276 војника), Скопска подофицирска школа 449 људи, музика Коњичке дивизије 65 људи, Штаб заробљеничке команде 19 људи, и теже изнемогли, болесни и рањени око 1.400 људи. Они су транспортовани лађама „Жил Мишел“ и „Ре Виторио“

После транспорта за Бизерту упућен је транспорт за Крф - 2. и 3. пук Резервних трупа и нешто лакши болесници. Њих 5.140 укрцали су се 17. јануара у бродове „Лутеција“ и „Принчипе Умберто“ и „Ређина Елена“ и стигли на Крф 19. - 21. јануара[3][4][5].

По структури транспорта, конвој за Бизерту био је заправо мешовит; конвој трупа и изнемоглих, болесних и рањених. Овим конвојем стигло је 1.292 људи у саставу трупа и преко 1.400 болесних, изнемоглих и рањених из наведених састава, што значи да је било превезено око 2.700 људи. Стање овог конвоја било је такво да је 660 болесних, изнемоглих и рањених одмах смештено у болнице Бизерте а осталих 740 након тријаже у Касарни Ламберт и карантина у Касарни Фар размештани су по болницама Бизерте и Сиди Абдале док су здрави (1.292 војника) упућени у логор Лазуаз. [6]

Истина, талас изнемоглих болесних и рањених у овом конвоју није био толико бројан као онај који ће тек уследити из Медове и Драча, јер су Резервне трупе и Скопска подофицирска школа, како смо напред навели, већ били десетковани до Валоне. Али је био талас најтежих болесника и из њега су забележена прва и најмасовнија умирања Срба у Африци. До 6. фебруара већ је умрло 177 припадника резервних трупа у болницама Сиди Абдале, највише из нишког пука.

Поморски конвој изнемоглих, болесних и рањених

Не испуштајући из вида да је и у прва два конвоја, којима су транспортоване трупе, било најмање 1.636 изнемоглих, болесних и рањених, и следећи чињеницу да је половина искрцаних српских војника у Тунису била смештена по болницама, највећи број изнемоглих, болесних и рањених пристигао је управо овим трећим по реду конвојем. По први пут су употребљене и болесничке лађе; чак су чиниле његов претежни део.

Био је то највећи конвој који је са обала Јадранског приморја до тада кренуо за Африку, а у утроби његових лађа нашли су се коначно сви они којима је долазак бродова био најпотребнији. За овај транспорт савезници ангажују велике болесничке лађе са по 5 до 6 хиљада кревета („Бари“, „Краљ Алберт“, „Чад“, „Девана“) Из Драча је испловило укупно пет таквих лађа и још две мале са по 100 кревета („Санта Лучија“ и „Меркијеро“). У Медови се 19. јануара укрцало у лађе „Чад и „Краљ Алберт“ за Марсељ, а потом и на Корзику у Бастију 2.000 избеглица, ђака, изнемоглих и теже болесних и рањених док су остале лађе отпловиле ка Бизерти. [7] [8] Једна енглеска лађа 23. јануара превезла је из Медове 1.200 болесних и изнемоглих и остатке избеглица. [9] Био је то први ешелон овог конвоја.

Други ешелон кренуо је из Драча 23. и 24. јануара када су испловиле 4 веће и 2 мање лађе са изнемоглима, болеснима и рањенима. На лађи „Девана“ а у пратњи лекара: активног мајора др Милутина Копше, резервног мајора др Владимира Поповића и резервног капетана др Мориса Булија допремљени су изнемогли, болесни и рањени, уз трећепозивце који су се били прикупили код Базар Шијака и у раштбулском логору. [10]

И међу овим болесницима било је оних које су већ увелико захватиле заразне болести (трбушни тифус, пегавац, дизентерија и колера). Зато ће се у Сиди Абдали и Бизерти, још једном убрзо и на најсвирепији начин потврдити вековно војно искуство да „у рату умре много више од

заразних болести него од оружја“. Још током превожења Санитарна комисија обављала је тријажу издвајајући у посебне групе изнурене војнике, најтеже болеснике, и оне за које се сумњало да су оболели од заразних болести, тешке рањенике, инвалиде без удова, борце са оштећеним видом, или слухом.

Намера савезника била је да овај транспорт упуте дубље у афричку пустињу, но, приспели су између Бизерте и Сиди Абдале (ближе Сиди Абдали), где су прихваћени и распоређени по болницама ове варошице.[i]

Према извештају пуковника Ђорђевића 21. фебруара на лечењу по болницама налазило се укупно 6.139 људи (38 виших официра, 475 нижих официра, 14 лекара, 5.612 подофицира, каплара и редова), од чега је из састава претходна два конвоја трупа одмах упућено у болнице на лечење најмање 1.636 болесника, тако да је по болницама умрло на стотине војника, па произилази да је у овом конвоју пребачено најмање 5.000 изнемоглих, болесних и рањених војника и старешина.

У недостатку егзактних података остаје да се ослонимо на овакву рачуницу: трупе, које су у Африку пристигле првим конвоју бројале су најмање 3.735 људи. Они су остали у саставу својих јединица а 236 их је размештено по болницама. У другом конвоју превезено је 1.293 људи у јединицама, а око 1.400 их је размештено по болницама. Долазимо до податка да је од 6. до 16. јануара у саставу трупа у оба конвоја у Бизерту превезено најмање 5.027 војника који су остали у саставу својих јединица и најмање 1.636 болесника – укупно 6.663. Како би се стекла права слика о величини ова два конвоја трупа, већ наведеним подацима треба додати и 1672 избеглице које су се заједно са трупама искрцали у Тунису; па добијамо да се у ова два конвоја превезло укупно најмање 8.334 Срба.

Изведени подаци у оквирима су навода француског лист „Тан“ које је у форми извештаја примила српска Врховна команда и проследила је потчињеним саставима, а објављени су у књизи Велики рат Србије[11]. Према тим наводима у Бизерту је до 27. јануара дошло укупно 6.538 душа од чега су 6.445 били војници. Међу војницима је 1.621 био болестан. Реч је о броју болесника пре пристизања таласа изнемоглих, болесних и рањених.

Према изведеној рачуници са обала Албанског приморја за 18 дана (од 6. до 24. јануара) на двадесетак бродова и лађа у сва три конвоја у Бизерту и Сиди Абдалу транспортовано је укупно 10.763 војника; од којих су 5.027 задржали распоред у јединицама, док је најмање 5.736 војника смештено у болнице. Укупном броју војника и у јединицама и по болницама Туниса треба додати и 1.672 избеглице, што значи да се на територији Туниса нашло укупно 12.435 Срба.

Накнадни поморски конвоји у 1916. години

Накнадни конвоји су заправо низ засебних превожења појединих структура са Крфа која су уследила по реорганизацији Српске војске: допремање регрута и добровољаца, евакуација тежих рањеника и болесника најпре са Крфа[12], а потом и из Солунског залеђа, и повратак реконвалесцената на фронт. Ако се узме за поуздан податак да је кроз Тунис за време опоравка прошло око 60.000 држављана Краљевине Србије, произилази да је транспортима у оквиру овог конвоја превезено око 45.000 душа.

Транспорти реконвалесцената са Крфа у Бизерту

Један од првих транспорта представља и превожење регрута које је било регулисано при самом завршетку искрцавања војске на Крф низом наредби. Тако је наредба министра војног Ф. Ђ. Обр. 9124 од 16. фебруара 1916 прецизирала да се сви здрави регрути из резервних трупа превезу у Бизерту, а да се здрави војници који се налазе у Бизерти, а нису у саставу резервних трупа, врате на Крф. У оквиру овог транспорта у Бизерту су најпре стигле оне јединице резервних трупа које су већ 17. марта, у склопу реорганизације Српске војске и непосредних припрема за успостављање Солунског фронта, бродом „Лутесиа“ упућене са Крфа у Бизерту. Из података садржаних у наређењима Врховне команде Обр. 28294 од 8. марта и Обр. 28583 од 15. марта 1916. године, може се закључити да је реч о 2.458 прездравелих и опорављених регрута 2. и 3. резервног пука.

По одласку Српске војске у солунско залеђе, на Крфу је остало највише 1, 5 до 2 хиљаде регрута који су накнадно евакуисани: или као опорављени у саставу Резервних трупа у Бизерту, или су као болесни распоређени по болницама Бизерте.

У ове конвоје као посебан талас у 1916. години треба уврстити и планско допремање тешких болесника са Крфа у Бизерту. Наиме, на Крфу је лечено око 28.000 војника. У склопу реорганизације Српске војске а у току самих припрема за њено пребацивање на Халкидик, на Крфу је остало 9.710 неопорављених. Са Крфа у Бизерту превезено је до априла 1916. године 7.842 припадника резервних трупа и реконвалесцената, који су до тада лечени по пољским болницама. Реч је о недовољно опорављеним тешким рањеницима и болесницима. Они су слати на лечење и опоравак у болнице по Француској, на Корзику, али и у болнице северне Африке: Сиди Абдалу, Бизерту, Тунис, Константин, Бон, Алжир (где су се лечили у неколико болница у граду), Кап Матиф (где су се лечили углавном грудоболни). Један део - око 4.000 преживелих и опорављених регрута и око 5.500 реконвалесцената (укупно 9.459 људи) упућен је током 1916. године на обуку и опоравак у Бизерту. У Алжир и Мароко упућено је 2.605 реконвалесцената, у Египат 400; један број остао је на Крфу у болници у Ахилеону (2.493), у овај број уврштени су и припадници последње одбране[13].

Евакуација тежих рањеника и болесника са фронта у Бизерту у 1916. години

Најтежи рањеници евакуисани су конвојима, и из болница солунског залеђа у туниске (у Бизерту, Сиди Абдал и град Тунис), ради лечења ратних рана или болести (у првом реду маларије).

Први сукоби са Бугарима при успостављању Солунског фронта почели су 27. јула тешким борбама 3. армије за Горничево. Уследиле су потом борбе за сваку стопу фронта које су биле паклене нарочито од 17. до 30. августа, а Горничево је пало тек 17. септембра.

Потом долази Кајмакчалан.

Рањеници из ових битака пребацивани су у болнице солунског залива, а најтежи мећу њима евакуисани су бродовима у комфорније услове лечења, какве су пружале болнице Бизерте, Туниса и Сиди Абдале.

Први талас рањеника, из борби за Горничево, приспео је у Бизерту 19. августа а други 2. септембра 1916. године[14]. Почетком октобра у Бизерту стижу и рањеници са Кајмакчалана.

Попуна јединица на фронту; транспорти из Бизерте за Солун

У ове транспорте спадају превожења из Бизерте у Солун реконвалесцената који су прездравили. Први транспорт био је 14. маја лађом „Света Ана“ када је пребачен 10. пук другог позива. За Солун је транспортовано 1.612, а за Марсељ по пријем наоружања 452 официра и војника.

Уследио је транспорт прездравелих војника који су сврстани у Бизерти под привремени формацијски назив: Комбиновани пук, а у њему су били, како се то из извештаја пуковника Ђорђевића (евидентиран у Врховној команди под Обр. 1735 од 1. априла 1916. године) може видети, реконвалесценти, то јест, „сви способни стари војници разних пукова и родова оружја.“ Овај пук је бројао 2.311 људи. Био је наоружан и готов за покрет на фронт.

По завршеној преобуци прве партије, регрути су транспортовани на Солунски фронт ради попуне јединица у три транспортна таласа: најпре 21. јуна, потом у част француског националног празника 14. јула. Последњи и најбројнији транспорт био је 3. децембра 1916. године. Према подацима француске мисије, која је руководила превожењем из Бизерте за Солун, до половине јуна 1916. године превезено је укупно 4.988 војника.

А када се узму у обзир сва превожења са Крфа и из Бизерте, стање трупа у солунском залеђу крајем маја 1916. године било је 121.799 људи[15]. Да подсетимо, са Крфа на Халкидик упућено је око 110.000 војника.

У прегледу стања Српске војске на дан 31. децембара 1917. године Врховна команда наводи и податак да је до наведеног датума: из Бизерте у Допунску команду у Солуну приспело 1.146 излечених војника, који су прошли кроз туниске болнице и Реконвалесцентно одељење у Лазуазу. Истовремено је из Солуна у Бизерту евакуисано 1.585 тешких рањеника и болесника. [16]

Евидентирајући транспорте реконвалесцената и регрута из Бизерте за Солун током наредне 1917. године који су наведени у ВРС за 1917. годину произилази да је у тој години на фронт транспортовано укупно око 7.000 реконвалесцената и регрута обучених у касарни Лазуаз. [17]

Прихват, тријажа и размештај

Већ током довожења трупа у Бизерту, француска санитетска комисија издвајала је изнемогле, болесне и рањене. Они су, по искрцавању, санитетским аутомобилима упућивани у болнице Бизерте. На исти начин транспортован је до Сталне маринске болнице у Сиди Абдали и талас изнемоглих болесних и рањених који је искрцан између Бизерте и Сиди Абдале (ближе Сиди Абдали).

Француска је примала и српске бродоломнике у своје лађе и ту у Бизерти, Сиди Абдали и Тунису давала је болесном и промрзлом топлу болесничку и војничку постељу, нахранила би гладног и напојила жедног, оденула голог и босог. Самарићанском бригом, пажњом и негом ту у Бизерти Французи су нас подигли из мртвих. Они су се постарали не само да нас физички подигну него да нам од Бизерте учине кутак Отаџбине.

Српски војници размештани су на сигурном, у дубоком залеђу ратних збивања, а у непосредној близини мора, у варошима, углавном уз војне објекте: у удобне војне болнице и касарне (Бизерта, Тунис) и логоре, на домак француских база и стратегијских објеката у Африци (Надор), арсенала и складишта (Сиди Абдала).

По стизању у бизертску луку, транспорти свих трупа упућивани су у касарну Ламберт где су обављани тријажа и преглед, а вршила их је комисија коју су чинили наши лекари. По обављеној тријажи уследиле би хигијенске мере: купање, шишање, запрашивање, пресвлачење, дезинфекција тела и униформи. Сваки српски војник морао је проћи кроз такозвану чистионицу па би тек тада бивао упућен, сходно одлуци тријажне комисије, у своје боравиште. Треба имати на уму да санитет Српске врховне команде није располагао сопственим дезинфекционим средствима и да је помоћ француских санитарних екипа у томе била драгоцена.

Изнемогли и болесни упућивани су и распоређивани по болницама Бизерте (Сион, Керубија, Аин Берда) а они који су оглашени здравим (јер су се заправо могли кретати) распоређивани су у Касарну Фар. У овај карантин наше војнике прихватао је доктор Салијеж, који је касније наше рањенике и болеснике лечио у болници Сиди Фаталах на периферији Туниса. После петодневног одмора и карантина у Касарни Фар, упућивани су на висораван Надор, у логор - касарну Лазуаз која је била одредиште за размештај српских трупа. Лазуаз се налази на само пет километара од Бизерте и око два километра од обале Средоземног мора.

Јединице које су стизале у Лазуаз размештале би се и улогориле на стрмој падини - прво под мале шаторе, да би касније прешли у веће. То су били први објекти за боравак српских војника у Лазуазу, да би за само неколико месеци ту изникао читав град дрвених и зиданих барака. Већ од 10. фебруара предузете су мере да се саграде бараке према француском систему типа „Адријанов“.

Касније су подигнуте још боље за смештај официра и реконвалесцената. Двадесетак барака реконвалесцентног одељења налазиле су се на платоу у продужетку од француске болнице Аин Берда. Имале су зидове високе до три и више метара, а прозори су били са стране, на зидовима, не на крову.

Премда је била велика и добро уређена, Касарна Фар није имала капацитете да прими толики број наших војника. Због инкубације код неких војника није се могла на време открити зараза, која би се онда, у околностима масовног боравка у карантину, лако преносила и на здраве. Стога је Касарна Фар убрзо постала жариште заразних болести, не само оних које су собом донели болесни српски војници већ и нових (инфлуенца, вариола, менингитис), које су владале код месног становништва.

Ни болнице у Бизерти нису имале довољних капацитета, а поготову болесничких кревета за „инвазију“ изнемоглих, болесних и рањених; ни довољно лекова за донесене болести, па су санитетске екипе и мисије савезника одмах приступиле подизању барака и монтажних зграда у непосредној близини болница. Ради растерећења један број болесних и рањених француских војника, који се ту већ налазио на лечењу, пребачен је у болнице по Француској. Већ по искрцавању другог конвоја трупа из Валоне, бактериолошким прегледом код једног броја војника утврђена је колера, а како је који конвој стизао стизале су и друге заразне болести: дизентерија, трбушни тифус, пегавац.

Чим су констатоване заразне болести предузет је низ превентивно-епидемиолошких мера. Сви сумњиви из састава трупа издвојени су у карантине, наређена је општа дезинфекција, проветравање просторија, сунчање постељине и ствари, дезинсекција бува, вашију, стеница сумпором, кувањем и истресањем, забрањено је мешање војника са мештанима, обављена је вакцинација против тифуса, колере и великих богиња, а против маларије спроводило се превентивно узимање кинина, организовано здравствено просвећивање у јединицама, и тако даље.

У Бизерти су наши изнемогли, болесни и рањени војници прихваћени у три модерне болнице: поморској болници Сион, Харубија и Аин Берда. За прихват се највише побринуо директор Војног санитета у Бизерти пуковник Бартелем који је због свих заслуга које је том приликом чинио одликован Орденом Светог Саве другог степена.

Према уређењу и квалитету услуга и нивоа стручности лекарског особља поморска болница Сион била је најугледнија у северној Африци. Наши тешки рањеници с тога су се у њој осећали најсигурније. Зато су болницу у Сиону још од првих дана прозвали Српски дом, јер су у њој нашли сигурност, животно уточиште и тако потребну реч утехе о оздрављењу које им је пружало особље ове болнице. Дом болнице Сион био је у својини сестара калуђерица из оближње римокатоличке цркве па су га оне уступиле за лечење српских рањеника. Из написа се види да је управник ове болнице био др. Брине а међу најуваженијим код Срба, осим њега, били су лекари Лафоли и Треј, и болничар Соасон.

Болница Аин Берда налазила се између Бизерте и логора Лазуаз. [18] Њихове капацитете попуњавали су болесни и рањени и изнемогли из састава трупа које су се транспортовале у првом, делимично у другом конвоју.

Али болнице у Бизерти постале су претесне да приме све изнемогле оболеле и рањене који су се искрцали већ у првом конвоју, па се, осим поменутих мера, прешло на попуњавање капацитета феривилских болница. Део другог и цео трећи конвој са изнемоглим оболелим и рањеним, искрцао се у Сиди Абдали и размештен је најпре у Сталну маринску болницу. Варош је заправо била војна лука и арсенал у коме је било више радионица за израду торпеда, муниције и друге борбене опреме, уз то су постојали докови за сервисирање и ремонт бојних бродова.

Убрзо је ову малу варош запљуснуо, трећи по реду и највећи талас – конвој изнемоглих, болесних и рањених, па су капацитети и те болнице постали тесни. Адаптиране су две зграде за помоћне болнице, за лечење углавном лакше оболелих српских војника; нумерисане као помоћне болнице 1 и 2. Многи од приспелих били су размештени и у Феривилу, у више зграда и барака. Једна од болница била је смештена и у месту Пипињел.

Нешто мањи број изнемоглих, болесних и рањених упућен је 12. септембра 1916. године у градску болницу у Тунису („Монта ла Набер“), једну од најмодернијих тога доба. [19]. Била је то болница племените госпође Алапети, супруге туниског режана (француског министра за управљање туниском облашћу) која је заједно са својим ћеркама неговала српске рањенике и болеснике. Та болница је касније претворена у хотел Палас, а улица у којој се она налазила из почасти према српским рањеницима и болесницима, названа је Српска улица.

На периферији града Туниса била је још једна велика болница у којој су лечени српски војници. Реч је о болници Сиди Фаталах којом је управљао и Србе с највећом љубави и пожртвовањем лечио доктор Салијеж.[ii]

Неки рањеници смештани су и по приватним клиникама Туниса, а један број изнемоглих, болесних и рањених смештен је по болницама у Алжиру. У почетку је највећи број болесника лечен у неколико болница града Алжира (једна од највећих је болница „Мајо“), али су они касније евакуисани у друге болнице: у Константин (град тврђаву подигнут на једној великој стени), војну болницу у Гелми, у Бону, војну болницу у Сетифу, у Орану, Кап Матифу (где су лечени грудоболни), Сиди Бел Абесу, Мерз ел Кебиру (где је српске војнике лечио чувени доктор Анри Жунлике)...

Један број болесника и рањеника после болничког лечења упућиван је на рехабилитацију у бање северне Африке: Корбус, Хамим Хиф, Хамам Рира. Бања Коебус је на морској обали источно од Туниса око 60 километара, бања Хамам Хиф јужно од Туниса око 20 километара, а Хамам Рира југо-западно од Алжиеа око 110 километара. Туберкулозни болесници из свих болница упућивани су у санаторијум у Кап Матиф и Ферде Ло (у Алжиру). Они којима је за даље лечење погодовала топла клима упућивани су у Сус, око 300 километара јужно од Бизерте, а кориштена су и планинска лечилишта Аин Драхам (западно од Бизерте 150 километара) и Мисергин и Сук Арес (у Алжиру).

Лечење изнемоглих, болесних и рањених

Изнемогли, болесни и рањени српски војници размештени су у 26 места северне Африке, а највише их је било смештено по болницама Бизерте, Сиди Абдале и Туниса.

Према наводима др Петра Николића у болницама северне Африке лечено је 41.135 наших војника од тога 39.700 војника и 1.453 официра[20] [21]. Новинар Жика Живуловић, не наводећи извор, износи податак да је кроз болнице Туниса и Алжира прошло 1.480 официра и 50.288 подофицира и војника[22] [23]. А само кроз болнице Сиди Абдале до средине 1919. године прошло је преко 10.000 изнемоглих, болесних и рањених српских војника.

Ако узмемо за поуздан податак бројку од 41.135 лечених по болницама северне Африке, а да је са обала албанског приморја транспортовано 5.736 изнемоглих, болесних и рањених, онда долазимо до податка да су осталих 35.391 били болесници и рањеници евакуисани са Солунског фронта и са Крфа. Ако се од овог броја одузме око 2.500 реконвалесцената и инвалида који су се у отаџбину вратили последњим транспортом 1919. године и око 3.000 умрлих, онда је најмање 30.000 људи избачених из строја, по оздрављењу враћено на фронт. Овом броју треба додати и 3.000 добровољаца и око 8.000 регрута који су се обучавали у Бизерти.

Не улазећи у разлике наведених бројки које су настале највероватније стога што је Живуловић укључио и болнице у Алжиру, могуће је извести најмање три крупна закључка:

1. да је сваки други српски војник који је према прегледу губитака лечен од болести и рана, лечен у бизертским болницама,

да је смртност износила мање од 10 процената, и

да је највећи број оних који су боравили у Бизерти ту стизао на лечење, јер је далеко мањи број оних структура које су ту боравиле само ради обучавања (регрути, добровољци).

Дода ли се томе и чињеница да су у болницама Северне Африке углавном лечени најтежи рањеници и болесници, произилази закључак да су лекари и болничко особље уложили огромне напоре у спашавању наше војске.

Однос броја лечених по болницама у захвату фронта према онима који су лечени у туниским болницама првих месеци по ступању у солунско залеђе био је у корист болница у Тунису, а касније је тај однос постао обрнут и углавном се кретао у размери 2: 1. (детаљније: ВРС – месечни извештаји са пресеком стања од 14. јануара, 14. марта, 13. новембара, 31. децембара 1917. године)

Лечење изнемоглих, болесних и рањених припадника Српске војске у француским колонијама широм северне Африке, на челу са Бизертом и Сиди Абдалом, као центром здравственог збрињавања на том простру, у погледу организације и значаја, треба посматрати и у светлу одлука Париске конференције. Према члану 14. усвојених одлука, лечење наших болесника и рањеника у позадини у потпуности су преузели на себе савезници.

Да би се схватила улога коју је Бизерта, као санитетска база Српске војске, одиграла у тим судбоносним годинама поткрепићемо још неким упоредним подацима. У захвату Солунског Фронта на етапној линији од фронта до базе укупни болеснички капацитети, рачунајући болнице, амбуланте, депое, санаторијуме и реконвалесцентне логоре, износили 16.400 болесничких кревета. [24] Све што се у овој етапи санитетског збрињавања није могло решити упућивано је у Бизерту.

Од половине маја до краја децембра 1916. године кроз санитетске капацитете у захвату фронта прошло је 47.000 болесних и рањених, од чега 33.242 болесника и 13.760 рањеника.

Најтежи од рањеника и болесника. као и оних код којих је дошло до озбиљнијих компликација, или је природа болести захтевала дуго и додатно лечење, упућивани су у Бизерту.

На основу ових података може се сагледати динамика евакуације и извести закључак да су капацитети бизертских болница били константно попуњавани. Они су и најбољи показатељ стварног односа броја лечених по болницама у захвату фронта и упућених у Бизерту.

Још боље се улога Бизерте може сагледати из података Врховне команде, према којима је од доласка трупа у Солун до 15 априла 1917. године, у Бизерту и Француску евакуисано је 7.385 оболелих и рањених, а док је у истом периоду из болница у Бизерти, Сиди Абдали и Тунису у Допунску команду у Солун враћен 4.891 реконвалесцент[25].

Према извештају Врховне команде Обр. 10505 од 25. јануара 1917. године у болницама у Бизерти налазило се 7.573 болесника и 3.352 рањеника (од тога 472 болесна и рањена официра) – укупно 10.925 људи по болницама. Ако се има на уму податак да је у захвату Солунског фронта у исто време у амбулантама и болницама било смештено 18.438 људи, онда се види колики је био значај Бизерте у лечењу Српске војске. [26]. Сличан однос наведен је и у извештају од 14. марта 1917. године; на лечењу у захвату фронта налазило се 18.264 војника а у бизертским болницама 9.546 [27]. Ови и други упоредни подаци који су садржани у периодичним извештајима и прегледима стања Српске војске које је водила Врховна команда на најбољи начин одсликавају улогу коју је у тим тешким тренуцима имала Бизерта, као санитетска база у укупном санитетском збрињавању, обезбеђењу и опоравку војске.

О нашим лекарима

Иако су лечење српских војника у бизертским болницама у свему преузели француски лекари, било је и наших распоређених по болницама, а један део преузео је дужност трупних лекара у Команди и јединицама. Обзиром на конфузију која је владала при укрцавању првих транспорта за Бизерту није се баш тачно знало ни колико је лекара и другог санитетског особља са болесницима тада пошло. Из извештаја који је пуковник Ђорђевић упутио из Бизерте, ипак се види да је на Афричко тло ступило 14 српских лекара од којих је 5 било у саставу санитета Команде Резервних трупа а остали су (из састава 2. пољске болнице) били распоређени по болницама.

Врховна команда је у више наврата, како је за кога од лекара сазнавала, упућивала захтеве Министарству војном да се лекари поименично врате. Из те наредбодавне преписке у три документа, до којих је дошао др Александар Недок, сазнајемо имена лекара и медицинара који су се нашли у Бизерти. Међу лекарима су били: др Петар Николић, др Михаило Радовић, др Бошко Коњевић, др Милорад Велимировић (у повлачењу преко Албаније затичемо га на дужности лекара 10. кадровског пука), др Моша Мунк, др Тихомир Симић, др Евсеј Козински, др Никола Настић, др Милован Башовић, др Александар Џиритис, др Петар Зец, (аустријски заробљеник), др Чедо Арнаутовић и др Ћаловић (за кога сазнајемо да је пред укрцавање у Валони био на дужности лекара 1. пука Резервних трупа), др Душан Борић (српски добровољац са простора Аустро-угарске), др Михаило Ђоковић (у Бизерту упућен из Солуна 8. маја 1916. године). Од медицинара: Ђорђе Михаиловић, Драгомир Аћимовић, Богољуб Курандић, Милутин Ђорић, Станимир Раковац, Радослав Гавриловић, Ђорђе Тановић, Јаков Фотић, Јован Јанковић и Андрија Андријевић.

Међу лекарима био је само један хирург, санитетски пуковник др Петар Николић, који је преузео улогу начелника санитета српских трупа у Африци и касније (1. марта) указом престолонаследника Александра постављен на дужност референта санитета у Команди Резервних трупа и подофицирских школа. Ово је био основни разлог што се касније одустало од захтева да се он врати на Крф иако су хирурзи били потребнији самом фронту[28]. Осим др Николића, нема података да су позвани да се врате на Крф једино др Петар Зец, др Милован Башовић и др Душан Борић.[iii]

И сама чињеница да је Врховна команда захтевала повратак лекара из Бизерте говори и о томе колико смо и у Бизерти и у солунком залеђу били ослоњени на француске лекаре специјалисте, њихову спрему и опрему; и какву улогу су они одиграли. Она је и својеврсни показатељ којим се, макар донекле, може употпунити укупна слика огромних напора које је подносило болничко особље наведених болница у збрињавању и лечењу Срба у северној Африци.

У свакој већој болници био је по један делегирани официр из Команде Резервних трупа и подофицирских школа који је координирао потребе болнице и болесника према команди и водио деловодни протокол. У Сталној маринској болници делегираног официра капетана Грловца заменио је резервни капетан Петровић[29]. Из ових протокола сазнајемо о потребама болесника и војника који су опслуживали болнице али и начину вођења евиденције о болеснима и умрлим. У војноисторијском архиву сачувано је само четири свеске протокола и то за период од друге половине 1917. до краја 1918. године, а права је штета што нису сачувани протоколи из најдинамичнијег периода лечења – 1916. и прве половине 1917. године.

Размештај инвалида

У Бизерту су упућивани најтежи рањеници и болесници. Последица тога била је да је варош и околина тих година, била препуна инвалида. Осим из туниских болница инвалиди су пристизали у Бизерту и из других места северне Африке. У Бизерти и околини боравило је укупно 2.048 ратних инвалида од чега је за потпуне инвалиде проглашено 1.528 а за полу инвалиде 520 лица. Били су груписани у три велика санаторијума: у логору Лазуаз – Реконвалесцентно одељење (лакши и полу инвалиди са изгледом на опоравак), Касарну Ламберт (тешки инвалиди) и Санаторијум Бен Негро (најтежи инвалиди).

Инвалиди са изгледом за сигурнији и бржи опоравак (ограничено способни на шест месеци) и они који су били пред оздрављењем а чији опоравак у санаторијумима био приведен крају, смештани су у логор Лазуаз. Ту је формирано Реконвалесцентно одељење из кога су, по завршеном опоравку, војници упућивани у 10. кадровски пук у чијем саставу су изводили двомесечну обуку, па су упућивани на Солунски фронт.

Трајни инвалиди упућивани су на трајни опоравак у неколико стационара и санаторијума. Припадали су Инвалидском одреду под командом капетана Милутина Миленковића. Највећи део овог одреда био је смештен у Касрни Ламберт, где је отворен стационар у коме је боравило неколико стотина трајних инвалида. О њима се бринуо и наш лекар др Душан Борић[30]. За најтеже инвалиде отворен је санаторијум у Бенегру; Дом српских инвалида – како су га убрзо прозвали. Бенегро је арапско село северо-источно од Бизерте удаљено 8 до 10 километара од вароши. Изнад села у једном лепом маслињаку подигнуто је двадесетак пространих и удобних барака за смештај и негу трајних инвалида.

Ту се, заправо, очитовао сав ужас рата с његовим најтежим последицама.

Дом српских инвалида основан је потпором енглеског хуманитарног удружења „Relief Found“-а – огранка за северну Африку, удружења „The Wounded Alies“, за помоћ рањеним савезницима, и болничарки француске болнице Принцеза од Поа. А непосредну помоћ у оснивању санаторијума пружио је изасланик фонда у Бизерти Морис Вилсон. У стационарним условима инвалиде су рехабилитовали британски лекари, а негу им је пружало девет добровољних болничарки које су у Бизерту пристигле из разних крајева Велике Британије као чланице већ поменутог Фонда за помагање Србима. Међу њима биле су и две кћери британског конзула у Бизерти Џона Берка.

О овим новим „Косовкама девојкама“ српски песници сачинили су збирку песама под насловом „Србијански венац“. Слепи ратници су им Брајовим писмом, које је у Бизерти први пут „проговорило“ и српским језиком, саткали „Споменицу“, у којој између осталог стоји: „Иако сте кћери гордога Албиона, допустите нама, синовима малог Српског народа да вас назовемо миле сеје, јер немамо нежнијег израза који би одговарао благородности ваше велике душе...“ „Споменица“ је објављена у брошури „О слепима и њиховој настави“ (стр. 19 – 23) у Штампарији српских инвалида у Бизерти.

Рехабилитација инвалида

Велики број ратних инвалида, не само у Српској војсци, постао је предмет интересовања савезника па је у организацији француско-белгијског комитета за питања инвалида од 8. до 12. маја 1917. године у Паризу одржана конференција о помоћ у инвалидима. У име српске владе Конференцији су присуствовали; хирург др Војислав Субботић, министар привреде др Велизар Јанковић и проректор универзитета др Сава Урошевић.

На основу закључака који су упућивали на обавезу њиховог даљег лечења и снабдевања нужним апаратима, протезама и помагалима, прикупљања и пружања стручне помоћи кроз реедукацију, отворене су широке могућности за организован рад са инвалидима. У непосредну помоћ и бригу о инвалидима укључује се, преко Министарства војног и Команде резервних трупа и Подофицирских школа, енглеско друштво Српског потпорног фонда („Relief Found“) за северну Африку са седиштем на Корзици чији је секретар била госпођа Маргарет МС. Фије – удова Димитријевић. Овај фонд чинили су Френдов Комитет и Болница Шкотских жена у иностранству. Изасланик Фонда за Бизерту био је господин Морис Вилзон. Они су већ крајем 1917. године, у Бизерту допремили своја богата средства и потребна инвалидска помагала и ставили их на располагање нашој команди у Бизерти.

Наредбом бр. ФЂ 5640/1917 српска влада наређује да се формирају инвалидска одељења у Бизерти, Солуну, Крфу и Тулону. У вези с тим Врховна команда захтева од Министра одбране (О Бр. 20036 од 17. новембра 1917. године) да се при Солунском и другим инвалидским одредима образује радионица ручних радова[31]

Да би умањили ратне последице и припремили инвалиде да на најбољи начин прихвате стварност и будућност, а осталим војницима на корист прекратила досада, Команда Резервних трупа и Подофицирских школа неколико месеци пре тога (наредбом бр. 288 од 14. јуна 1917. године) регулише да се у оквиру Реконвалесцентног одељења у Лазуазу и Инвалидског одреда у Касарни Ламберт формирају школе за слепе који се оспособљавају примењујући Брајеву азбуку и обучавају на Брајеровим штампарским машинама. Држе се течајеви за описмењавање, курсеви и радионице ради оспособљавања инвалида и изучавања заната као што су: столарски, обућарски, сарачки, плетарски, берберски, пинтерски, типографски, штампарски, лимарски... У циљу рехабилитације инвалида српски војници се организовано шаљу и на имања да би радећи у тим условима што пре прездравили. Ту се српски војник могао најбоље исказати и као поштен, вредан домаћин.

О умирању

За многе од оних који су лечени по болницама Бизерте, Сиди Абдале и Туниса, Кап Матифа, Орана, Бона, Константина, Алжира, спаса међутим није било. Ни пријатна средоземна клима, ни удобна постеља, ни невиђени напори лекара, милосрдних сестара, болничара и осталог болничког особља у борби за оживљавање изнемоглих, оболелих, рањених, нису их могла исцелити. Смрт је све више узимала од живота

На путу до слободе, гробља су пратила Србију попут сенке. И, што су ницала даље од Отаџбине, то су бивала већа; а обриси тих сенки све више су се урезивала у повесницу наших страдања. Све до обода Сахарске пустиње посејани су српски гробови.

Прве жртве умирања у Африци су из састава Резервних трупа. Први сахрањени војник на тлу северне Африке био је Милан Милосављевић из 1. пука Резервних трупа. Умро је у Бизерти 12. јануара 1916. године. До 6. фебруара, само из тог пука умро је 177 болесник. Најтежи дани били су 8. и 9. фебруар. За та два дана сахрањено је 77 војника. Последњи умрли српски војник на тлу Африке био је Божидар Сретеновић, упокојен 2. августа 1919. године.

Тако су уз болнице и лечилишта, почела ницати српска војничка гробља. Подаци о броју умрлих су различити што наводи на закључак да се историчари овим проблемом озбиљно нису ни бавили. Стога ћемо у даљем тексту дати основне податке о српским војничким гробљима у Африци, онаквим каква су остала после повратка последњег конвоја са нашим инвалидима у Отаџбину, а који се базирају на списковима са именима умрлих и другим документима из више извора.

У Тунису

Највеће српско војничко гробље у северно Африци налази се у варошици Фортивил надомак Сиди Абдале. У њему је заувек остало 1.722 српска ратника (од тога 1.622 редова и каплара, 77 подофицира и 23 официра).

Српски војници који су умирали у бизертским болницама, почивају у сутерену капеле на градском католичком гробљу: 677 српска ратника од којих 591 редова и каплара, 42 питомца, 34 подофицира и 10 официра.

Наши војници, који су умирали у граду Тунису, почивају у заједничкој гробници са француским војницима на Белведеру, најлепшем делу Туниса, у градском католичком гробљу „Баб ел кадра“ (у преводу – „Зелена капија“). У костурницу је смештено око 370 француских и 127 српских војника.

У Тунису је и на парцели грчког гробља, било је сахрањено 5 наших војника.

У граду Сусу, на западној обали залива Сидра, налазила су се три гроба српских официра.

У бизертском гробљу налазио се и споменик француско-српским војницима бродоломницима са француске лађе „Минас“ коју је 16. фебруара 1917. године торпедовао и потопио немачки сумарен на пучини између Бизерте и Сицилије, ближе бизертском пристаништу. У овој катастрофи настрадала је већина од око 2.000 француских и неколико стотина (дакле најмање 200) српских војника. Међу војницима на броду је био и српски генерал Илија Гојковић, прослављени командант Моравске дивизије у српско бугарском рату 1913. године, пуковник Драгутин Дулић, командант 18. пешадијског пука, резервни пуковник Милан Ристић, стални судија Великог војног суда. Спашено је врло мало француских и око деведесет српских војника

Дакле, на 5 гробаља широм некадашње француске колоније Тунис и на дну Средоземног мора у близини бизертског залива остало је да вечно почива најмање 2.734 српска војника.

У Алжиру

У ондашњој француској колонији Алжир српски ратници сахрањивани су у три колонијална департмана: Алажир, Константин и Оран, те су кости 417 српских ратника (од чега 5 официра 39 подофицира и 383 каплара и редова) расута у 18 гробаља.

Укупно у Тунису и Алжиру на 24 гробља почива 3.151 српски војник. Само је у 1916. години у бизертским болницама умрло 462, у Сиди Абдали 670, а у Тунису 37 српских војника – укупно у тој години 1.169 војника.

Напомене:

[i] Искрено савезништво две војске тих дана било је оличено у команданту Француских снага за северну Африку адмиралу Гепрату. Њему припада заслуга за спас српског војника јер је, противно ставовима Врховне команде Француске војске, одлучио да српске војнике, не смести дубоко у пустињски песак Сахаре, већ у вароши Бизерту, Сиди Абдалу, Тунис. Њему припада захвалност што је одобрио да српски војник добије следовање од једног килограма хлеба дневно уместо 600 грама, како је било прописано. Њему припада вечно поштовање јер је са изнемоглим српским војницима, који су као људска створења већ додирнули дно живота, па и достојанства, поступао као са витезовима.

[ii] Срби су га за то прозвали „Добри Татица“. (Напред бр. 77, Н. Гиздавић н. д. стр. 118) Јер када су први транспорти изнемоглих, болесних и рањених српских војника стигли у Африку доктор Салијеж прихватио их је у болници Фару. Касније је доктор Салијеж постао управник болнице Сиди Фаталах на периферији Туниса где је истом љубављу и самопрегором лечио српске војнике. Приликом прославе Божића у овој болници 1918. године, није пропустио да радост највећег православног празника подели са својим болесницима Србима. Том приликом му се обратио један наш официр, рекавши: „Нека је хвала нашем добром татици Салијежу, који је не само одличан лекар, него се према нама показао и као најбољи отац.“ (Забележено у листу „Напред“ бр. 577 од 15. јануара 1918.) „Сваки српски војник, који је био код њега на лечењу, говори о др Салијежу са високим поштовањем и не би га поменуо док на каже: „Бог му дао сваку срећу“, записао је у делу „Српство у Африци“ Недељко Гиздавић (стр. 99).

[iii] Др Зец ће касније постати председник југословенског Црвеног крста, потом и заменик краљевског намесника после погибије краља Александра. За време немачке окупације (1941-1944) у Србији је помагао и спасавао избеглице. У јесен 1944. године убијен је од стране партизана. Др Борић ће касније постати професор Медицинског факултета у Београду и члан САНУ. Са факултета је као неподобан уклоњен 1949. године.

Литература:

[1] Велики рат Србије, Министарство војске и морнарице, Београд, 1924. Књ. 14. Стр 54.

[2] ВРС. Књ. 14. стр. 128 – 133

[3] ВРС: Књ. 21, стр. 616

[4] ВРС: Књ. 22, стр. 199

[5] Трновит пут Србије 1914 – 1918, БИГЗ, 1974; стр. 106 и 217 - 218

[6] ВРС: Књ. 21, стр. 616

[7] ВРС: Књ. 21. стр. 615.

[8] Трновит пут Србије, БИГЗ, 1974, стр. 213 - 215)

[9] ВРС: Књ. 21, стр. 617.

[10] В. Станојевић, Историја српског војног санитета– наше санитетско ратно искуство; Војноиздавачки и новински центар, Београд, 1992; стр. 522

[11] ВРС: Књ. 21, стр 616.

[12] ВРС: Књ. 15, стр 448

[13] ВРС: Књ. 15, стр. 448

[14] др П. Пејичић, Летопис Вељкове школе, Додир бр. 28; Земун, 2004; стр. 30.

[15] ВРС: Књ. 22, стр. 199

[16] ВРС: Књ. 24. стр. 707

[17] ВРС: Књ. 21. стр. 246, 459, 504, 724; Књ. 22. стр. 164 – 165; Књ. 23. стр. 296, 775

[18] Напред – лист Команде Резервних трупа и Подофицирских школа у Бизерти (комплет штампаних бројева), Центар за војно-научну документацију и информације Београд; бр. 89.

[19] Летопис Вељкове школе, Додир бр. 28, стр. 26

[20] В. Станојевић; Исто, стр. 417 – 422.

[21] Летопис Вељкове школе, Додир бр. 28 стр. 32.

[22] Жика Живуловић, Преци и потомци, Службени гласник, Београд, 1998; стр. 115.

[23] Такође: Силвија Ђурић, Видосав Стевановић, Голгота и Васкрс Србије 1915-1918, БИГЗ 1968; стр. 339.

[24] Подаци из Упута о евакуацији болесника и рањеника савезничких војсака у Маћедонији, од команданта савезничких војсака бр. 635/4 од 1. априла 1917. године; ВРС. Књ. 22. стр. 8 – 12.

[25] В. Станојевић: Исто: стр. 398 – 401, стр. 582

[26] ВРС. књ. 21. стр. 272

[27] ВРС. књ. 21. стр. 776 – 777.

[28] В. Станојевић: Исто: стр. 406)

[29] Војни архив пописник 3А, кутија 94 Фасцикла 1

[30] Др. М. Велимировић: Голгота и Васкрс Србије, БИГЗ, 1971, стр. 128

[31] ВРС: књ. 24, стр. 431.