Александар С. Недок
Санитет српског добровољачког корпуса у Русији 1916-1917.
Излагања са симпозијума „Српски војни санитет у 1916. години“, 2007.
Сажетак
Изнет је историјат оснивања и деловања Прве српске добровољачке дивизије, касније и корпуса, који је био састављен из редова пребега и заробљеника јужнословенског (претежно српског) и другог словенског порекла. Њихова жеља била је да својим учешћем допринесу заједничком ослобођењу од туђинске власти. Каснијим образовањем Друге добровољачке дивизије и Корпуса, када је делом било напуштено начело добровољности, јавили су се многи проблеми, пре свега дисидентство подстицано аустроугарском пропагандом и револуционарним потресима у Русији, који су утицали на чврстину војничких редова и њихово осипање. Корпус је у другој половини 1917 и почетком 1918. године са преко 18.000 лица евакуисан у Солун, да појача проређене редове српских бораца.
У другоме делу рада реконструисани су састави санитетских јединица дивизија и корпуса. У њима су се, поред Срба налазили и лекари и медицинари других јужнословенских народа (претежно Словенци), али и Чеси и Руси. Поменуто је и учешће Шкотланђанке др Елзи Инглис са својом пољском болницом.
Кључне речи : Српски добровољачки корпус, војно-санитетске јединице, Русија, Први светски рат
Alexander S. Nedok
MEDICAL CORPS OF SERBIAN VOLUNTEER CORPS IN RUSSIA 1916-1917Summary
This article describes a short history of the founding and battle actions of the First Serbian Volunteer Division, later Serbian Volunteer Corps (First and Second division). It has been pointed out the significance of this movement between South-Slav and other Slav (Czech and Slovak) prisoners of war in Russia, both political and military, and the problems arising after changing the policy of voluntarism during recruitement among them.
At the end of 1917 and in 1918, 18.000 officers and soldiers joined their comrades of the Serbian, and also of the Franco-British Eastern Army, contributing to the end of war on the Balkan Peninsula.
In the second part of this article the names of the Corps members is presented. Serbian doctors and medical students sent from Corfu or Thessaloniki to join the divisions and Corps were mixed with others (Serbs, Slovenes, some Croats, Czechs, Slovaks, and Russians) coming from POW camps or from Russian Red Cross or Russian Army, to compose this unique multinational military medical unites. During the Dobrudza campaign there was also a British humanitarian field hospital, the famous first Scottish women’s hospital, led by Dr Elsie Inglis, joined as part of the First Serbian Volunteer Division.
Key Words: Serbian volunteer corps, military medical units, Russia, First World War
УВОД: Кратак историјат корпуса
Добровољачки покрет у Русији настао је жељом пребега и заробљеника из редова јужних Словена и других словенских народа у Аустроугарској натераних у рат против своје браће Срба и Руса. Са друге стране, нашавши се у избеглиштву, српска влада и војска, лишене својих природних ресурса обнове војничких редова, овај покрет дочекале су с радошћу, свесне не само његовог војничког, већ исто толико и политичког значаја, јер се у потпуности уклапао у ставове Нишке декларације из 1914. године о ратним циљевима Србије и њеном борбом за ослобођење и уједињење свих јужних Словена у једну заједничку државу. Добровољачки покрет био је врло снажан, и код младих интелектуалаца, поред Срба и Чеха, припадника других словенских нација, посебно чланова различитих културних и спортских покрета (соколи, препородовци, панслависти). Одзив из других друштвених слојева, поготову ниже образованих, био је много скромнији Томе је у многоме допринео страх од репресалија, али и вешта аустроугарска пропаганда међу заробљеницима.
Резултат тога покрета који се јавио још 1914. био је тај да је између 1600 и 2000 добровољаца који су из Русије пребачени Дунавом у Србију узело учешћа у борбама у јесен 1915. године у саставу Добровољачког одреда војводе Вука.
По прекиду комуникације са Србијом, добровољци су почели да се окупљају у Одеси, где је крајем 1915. године образован Добровољачки одред од 11 официра и 560 подофицира и војника.
Милошћу руског цара Николе II, великог пријатеља српског народа, омогућено је систематско упућивање добровољаца у Одесу, где је већ у пролеће 1916. године оформљена комплетна Прва српска добровољачка дивизија са четири пешадијска пука и санитетом. Ратно устројство је било у складу са руским прописима и са руском опремом. Дивизији која је бројала око 450 официра и 18.000 подофицира и војника, придодата је бригада артиљерије и ескадрон коњице руске војске. Током борби у Добруџи погинуло је или умрло од рана 42 официра и 718 подофицира и војника, рањено је 203 официра и 6047 подофицира и војника, док је вођено као нестало (евакуисани руским или румунским санитетом, остали мртви иза непријатељских линија) 1.321 подофицир и војник. Укупни губитак дивизије износио је 8.086 људи.
Јунаштво дивизије, испољено током крвавих борби у Добруџи (видети рад Б. Димитријевића у овом зборнику), нажалост биће награђено поразом због лошег вођења руског корпуса коме је дивизија припадала и због катастрофално лошег учинка румунских трупа које су само предајом тврђаве Тутракај (према немачким изворима Туртукан) на Дунаву изгубиле 26.000 војника и 100 топова, у потпуности компромитујући стабилност фронта. Пред снажним налетом бугарско-турско-немачких трупа под командом фелдмаршала фон Макензена, специјални руски корпус у чијем саставу је била Прва српска добровољачка дивизија, повукао се из Добруџе. Ипак, већ почетком октобра 1916. године почиње се са образовањем Друге српске добровољачке дивизије из људства Допунског батаљона и новопридошлих војника и официра.
Том приликом је учињена грешка која ће у многоме закомликовати односе не само у тој дивизији која је била у фази формирања, већ и међу људством Прве. А ова беше измождена тешким губицима у протеклим борбама, и пољуљаног морала због појаве дисидентског покрета насталог под утицајем снажне аустроугарске пропаганде и увођења револуционарних институција у виду радничко-солдатских совјета и њихових депутата у јединицама; и уопште несрећним догађајима који су од фебруара 1917. године водили велики руски народ у катастрофу.
Грешка се десила слањем у корпус не само истинских добровољаца, већ и свих осталих заробљеника из редова јужних Словена, који су сами себе потом називали силовољцима. Својим понашањем и одбијањем вршења војничких задатака, често и насилним радњама, па и побуном која је коштала 13 младих живота, они су у многоме затровали односе у корпусу, из којих ће се корпус извући тек када сви незадовољници по личном опредељењу буду отпуштени и враћени у заробљеничке логоре. Тиме је корпус излечен и поново постао по духу јединствена борбена јединица са једином жељом да својим учешћем у завршним операцијама са својом браћом на Солунском фронту допринесе ослобађању од мрског непријатеља и уједињењу у заједничку државу која, нажалост, неће дуго надживети ту ентузијазмичну генерацију.
У лето 1917. године од преосталог састава српског корпуса извршено је реорганизовање укидањем Друге дивизије, чијим је делом људства попуњена Прва дивизија до пуног борбеног састава, а од остатка Друге дивизија образован Допунски (резервни) пук. Друга дивизија званично је престала да постоји 15. јула 1917. године.
Руска револуционарна влада (Керенског) желела је да ту реорганизовану и оснажену Прву дивизију, као проверену јединицу, употреби на своме југозападном фронту у саставу Шесте руске армије у њеној стратешкој резерви, у ствари као потпору пољуљаним редовима руског војника. Иако је српска влада у почетку пристала, снажни отпор руководства и људства корпуса учинио је да се такво решење повуче и да се добровољци извуку из хаоса који је већ почео да се оцртава у Русији. Упркос отпорима који су постојали, сачињен је план о евакуацији добровољачких јединица на Солунски фронт.
У три велике групе са по неколико ешелона извршено је пребацивање 688 официра и 18.851 подофицира и војника, који су у Солун пристизали следећим редом:
7. децембра 1917. године штаб корпуса и допунски пук, 145 официра и 2.518. војника, који су евакуисани преко Архангелска, током јануара 1918. године искрцани су 1. и 2. пук, евакуисани такође преко Архангелска,
29. марта 1918. приспео је 3. пук; а 1. маја 1918. 4. пук, чији је пут био права авантура, јер су, запавши у битке између црвених и белих скренути преко Сибира на Далеки Исток, одакле су преко Порт Артура, Сингапура и Суецког канала стигли да се придруже својој браћи на Солунском фронту.
Са овим трупама стигао је и известан број руских официра, међу њима и неки лекари, који су служили у корпусу и са њиме прошли борбени пут на фронту (др Лев Поливец, др Роман Среутински).Они ће и на новим положајима наставити да обављају своје дужности (касније и у војсци Краљевине Југославије).
Санитет дивизија и корпуса
Већ у периоду реорганизације остатака српске војске на Крфу, фебруара месеца 1916. године, на вести из Русије о приливу добровољаца из редова словенских заробљеника и образовању већ бројно снажног одреда у Одеси под командом тамо присутних српских официра, српска влада је донела одлуку о слању потребног броја војних лица ради стварања добровољачке дивизије. Тако је актима Министарства војног и Врховне Команде 22 и 24. фебруара одређена, између осталих, група од 13 санитетских официра, 10 медицинара и једног ветеринара, која је упућена у Русију. За том групом следиле су друге и у време образовања Друге дивизије и корпусног штаба.
Поред српских војних лица, санитет, организован по прописима руске војне доктрине, сачињавали су и добровољци из редова јужнословенских народа, Чеси и Словаци, као и додељени им руски санитетски стручњаци до попуне формацијом предвиђеног броја. Осим њих, уз дивизију је као њен део ишла и комплетно опремљена пољска болница хуманитарне организације Шкотских жена под рукoводством велике пријатељице српског народа др Елзи Инглис (Elsie Inglis), која ће касније, 1917. године, иако већ опхрвана смртоносном болешћу, одбити евакуацију из Русије, све док се то не учини са храбрим српским јединицама, извршивши тако снажан притисак на британску владу а, индиректно, на руску револуционарну власт.
Санитет прве дивизије прошао је целу кампању у Добруџи, о чему је остало доста писаних трагова у виду успомена и у оквиру Споменице. Радови др Бране Димитријевића и др Жарка Вуковића изложени у овоме Зборнику посвећени су тим догађајима.
Сасвим је природно да је током 1916 и 1917. године долазило до персоналних измена у саставу санитетских јединица, премештаја, одлазака због болести, рањавања или чак и напуштања због неслагања која су се јављала (дисидентски покрет, прелазак у јединице Црвене Армије или код Белих). Стога је немогуће дати потпуно тачан састав санитета у појединим периодима, што је додатно отежано недостатком навођења имена медицинара у тим јединицама који нису имали официрски чин. Нарочито су били погођени медицинари послати с Крфа, док су онима из редова заробљеника, који су по аустроугарским законима по матури прошли кроз школе једногодишњих добровољаца признати чинови потпоручника. Они без чина се, просто, у такозваним „Ordre de bataille“ (ратни распоред) не наводе, осим ако нису у питању придодати руски кадрови, и то не увек. До већине њихових имена ипак смо дошли увидом у друге историографске изворе.
Мора се напоменути да је архив обе дивизије и корпуса у целости сачуван и да се налази у пописнику 10 архива Војноисторијског института у Београду, класификован, али не до краја појединачно регистрован, што захтева посебан напор да се до исцрпних података о појединцима дође. Њихово истраживање у многоме би помогло да се до краја идентификују сви медицински чланови санитетских јединица добровољачких дивизија и корпуса, јер они то заслужују својим учешћем и младалачким ентузијазмом којим су своје млађане животе стављали на олтар будуће отаџбине.
Ми ћемо овом приликом приказати највероватније саставе тих јединица према наjчешће виђеном у документима корпуса и дивизија, али ћемо навести и остала имена са којима смо се у некима од спискова сретали, као и оне за које знамо да су у санитету добровољачких јединица били, али не знамо јединицу у којој су служили или функцију коју су вршили.
Додатни отежавајући фактор за временску идентификацију је тај што се, осим ретких изузетака, на списковима не наводи датум када су сачињавани. Претпостављамо да ће нека каснија истраживања, увидом у решења о постављењима, премештањима и унапређењима или одликовањима, која се у архиву корпуса налазе, дозволити да се детаљно у времену прати персонални састав једног тако динамичног организма какав је корпус био.
Штаб добровољачког корпуса (санитетски део)
Начелник санитета пуковник др Милан Жерајић
Ађутант начелника потпоручник Здравко Јефтановић
На раду у одељењу капетан 2. класе др Миливој Јамбришак (касније познати антидисидент)
Лекар интендантске службе корпуса др Јустин Смуљски
Командир санитарно хигијенског и дезинфекционог одреда др Иван Волошинов
Лекар у одреду др Јосиф Врацлавски
Хемичар и бактериолог др В. Горник (из руског Црвеног Крста).
Ранији састав Прве добровољачке дивизије (реконструкција на основу више извора)
Референт санитета потпуковник др Драгослав Поповић
1. пешадијски пук
поручник др Апостол Хаџи Глигорије
медицинар потпоручник Душан Крстник
медицинар потпоручник Рудолф Трушнович био је командир 1. чете у 1. батаљону овога пука по сопственој жељи и као такав учествовао у борбеним дејствима током којих је рањен. Остао у Русији и дипломирао у Харкову. Вратио се у Југославију тек 1936.
2. пешадијски пук
капетан 2. класе др Теодор Серебреников
медицинар потпоручник Милан Мирковић
медицинар потпоручник Јосип Газарек
3. пешадијски пук (делом према успоменама Милка Гнезде)
поручник др Алекса Шепељ
медицинар потпоручник Милан Јовановић
медицинар потпоручник Јосип Хебајн
медицинар потпоручник Милко Гнезда
медицинар потпоручник Оплетал
медицинар потпоручник Радован Гајда
(заправо Рудолф или Радоле Гајда, Словак, који се у неким изворима помиње и као командир Дезинфекционог одреда Прве српске добровољачке дивизије. Касније генерал Гајда, командант Чешких пукова који су се у Сибиру борили на страни Колчака, против Црвене Армије.)
фелчер Мартињак
4. пешадијски пук
медицинар потпоручник Рудолф Лехки
медицинар потпоручник Сима Илић
медицинар потпоручник Јосип Ерат, касније у Југословенском пуку Матија Губец у Томску.
Касније је пуковски лекар био др Иван Колесниченко. Пук је у почетку био без дипломираних лекара.
Први лазарет (пољска болница)
Командир капетан 1. класе др Владимир Станојевић
Медицинар Александар Петровић
Медицинар Милан Матић, остао у Русији и дипломирао 1918. Вратио се 1923.
Медицинар Милутин Ђорић, дипломирао у Санкт Петербургу 1917
Медицинари(фелчери) Лудвик Годлевски и Гелман
Апотекар потпоручник Владимир Шубчик
Други лазарет (пољска болница)
Командир капетан 2. класе др Драгутин Костић
руски лекари др Гомберг, др Лутерман и др Лев Иванович Поливец
медицинар Светозар Николајевић
медицинар Милутин Велимировић
Санитетска чета
Командир капетан 1. класе др Божидар Јанковић
Хирург др Феликс Бергман
Командир носилаца рањеника капетан 2. класе Јосип Кланчич
Профијант колона
Медицинар потпоручник Стојан Гргуров
Дезинфекциони одред
Др Иван Колесниченко
Друга дивизија (првобитно стање)
Референт санитета пуковник др Михаило Величковић
Болничка чета
Командир колешки саветник др Јулиј Зеланд
Заменик командира титуларни саветник др Лев Гењаш
Лекар поручник др Стеван Полак
Медицинар Емануел Губерман
1. лазарет
командир капетан 2. класе др Стојан Стевановић
лекар ординатор др Алексеј Болдирев
медицинар Исак Кенски
медицинар Федор Савченко
медицинар Аврам Черкаски
Дезинфекциони одред
Командир пуковник др Димитрије Уваров
Профијантски одред
Командир др Леонид Рубенович
5. пешадијски пук
командир санит. одељења капетан др Леонид Максимович
лекар поручник др Роман Струтински
медицинар потпоручник Константин Јаценко
6. пешадијски пук
командир санит. одељења др Јосиф В. Цитељевски
медицинар потпоручник Фрања Вулетић, послат у Русију са Крфа
медицинар потпоручник Семен Ж. Јуделевич
медицинар потпоручник Михаил Давидов
7. пешадијски пук
командир др Стеван Воисовски
медицинар потпоручник Војислав Веселиновић
медицинар потпоручник Бранко Кешански
медицинар Николај Скворцев
8. пешадијски пук
командир др Николај Зернов
медицинар Сергеј Грабовски
медицинар Емануел Соловјев
медицинар потпоручник Адолф Шебеста
Допунски батаљон (12 чета)
Командир санитета: капетан 2. класе др Драгутин Фреја
Медицинар Карл Садилек
Медицинар потпоручник Јарослав Кохоушек
Медицинар птпоручник Ђура Деканић
Медицинар потпоручник Иса Недељков
Медицинар потпоручник Тоне Ержен
Команде лаких рањеника
1. команда
лекар поручник др Божидар Фајдига, касније у Југословенском пуку Матија Губец у Томску
медицинар наредник Валентин Мершол
медицинар Михаило Бабовић
апотекар потпоручник Андреј Посавац
2. команда
лекар др Богосав Боучек
Остали
До писања овога рада нисмо успели да ближе идентификујемо санитетску јединицу у којој су доле именоване личности служиле, али на основу Књиге лекара и медицинара вођене у Санитетском одељењу Врховне Команде и неких других докумената из Архива српске војске, као и осталих извора који се баве овом историографском темом знамо да су дошли из или да су упућени у Русију. То су:
Поручник др Јован Поповић, добровољац из Русије
Медицинар потпоручник Миливоје Малушев
Медицинар Саватије Митровић, послат са Крфа
Поручник др Роман Федина, добровољац од 1914, носилац Албанске Споменице, касније активни санитетски пуковник војске Краљевине Југославије
Поручник др Владимир Иванов (Рус, у српској војсци од 1914, послат у Добровољачки корпус у последњој групи 1917)
Поручник др Фрања Навратил, добровољац
Поручник др Јаков Рјабин (Рус у српској војсци од 1914, послат у Русију 1918 из Солуна у српско посланство)
Др Милан Симоновић, један од тројице браће лекара добровољаца, родом из Срема, послат у Русију 1917)
Медицинар наредник Ловро Клеменчич звани Душан, Словенац, добровољац од 1914, носилац Албанске Споменице, у санитету Добровољачког одреда војводе Вука при освајању Кајмакчалана, послат у Русију крајем 1916. Касније борац у Црвеној Армији и високи функционер Комунистичке партије Југославије, чији је народни посланик био 1920. године. Погинуо у аутомобилској несрећи у Словенији 1926. године.
Медицинар Богољуб Курандић, послат у Русију са Крфа 1916. године
Медицинар Корнел Радуловић.
У санитету Добровољачког корпуса је током 1917. учествовао још известан број руских држављана што се види из појединих спискова, наводимо њихова имена:
Грешович, Черкаски, Парижер, Ершов, Архисович, Иван Дубновски, Прес, Забјелина.
Такође је 1917. године батаљонски лекар у 7. пуку био добровољац Чех медицинар потпоручник Франц Тобијаш.
Иако о Добровољачком корпусу у Русији постоји доста опширна литература (види у Ристићевој Добруџанској епопеји и појединим свескама Добровољачког гласника), место и улога лекара и санитета су и даље недовољно истражени, а њихова често надљудска залагања недовољно познати. Од тих је догађаја прошло 90 година, скоро цело једно столеће испуњено трагичним догађањима по српски народ и патина историјског заборава је све дебља, а ондашње прве послератне генерације, потомци бораца, су већ на издисају. На новим нараштајима је дуг да се из заборава истргну дела ових младих људи који су превазишли уске националне међе и били весници нечега што се игром судбине или људском несавршеношћу није трајно остварило, већ је потонуло у крвавим сукобима крајем 20. века. То је у толико теже, ако се погледа списак 42 погинула официра и види да су међу њима 30 потпоручника и 5 поручника, омладинске интелектуалне наде својих народа, а још је тужније када се, без икакве жеље за националним пребројавањем, види како су један поред другога нештедимице гинули Срби (23), Чеси (8), Хрвати (6), Словенци (4), Руси (1), верујући да се жртвују за боље сутра. Наравно, међу погинулим војницима је слика потпуно другачија, огромну већину сачињавају Срби, јер их је највише и било.
Најважнији коришћени документи
Извори докумената који су послужили за писање овога рада су садржани у Архиву српске војске, архив Добровољачког корпуса у Русији, који се налази у Архиву војно историјског института војске Републике Србије у Београду, пописник број 10. То су:
Тзв. „Ordre de bataille“ (ратни распореди у јединицама корпуса) или наређења о
Реорганизацијама у оквиру корпуса:
1. документ 6/14, свеска 1, кутија 3
2. документ 50, свеска 4, кутија 3а
3. документ 4, свеска 1, кутија 35
4. документ 2, свеска, кутија 60
5. документ 17, свеска 2, кутија 60
6. документ 18, свеска 2, кутија 60
7. документ 19, свеска 2, кутија 60
8. документ 6, свеска 1, кутија 42
9. документ 2, свеска 1, кутија 46
документи о слању санитетског особља у Русију и распоређивање у току рата:
10. Министарство војно, Ађутантско одељење, Пов. ФАО бр. 3882/16, пописник 3а, кутија 116, свеска 5, документ 5
11. Врховна Команда, Ађ. бр. 62033/16, пописник 3а, кутија 116, свеска 5, документ 42
12. Врховна Команда, Ађ. бр. 62045-16, пописник 3а, кутија 118, свеска 5, док. 43
13. Врховна Команда, Књига лекара и медицинара 1916 до 1918, пописник 3а, кутија 95, свеска 1, док, 4
14. Министарство војно, Регистар свих активних и резервних санитетских официра од 1912 до 1920, пописник 3а, кутија 121, свеска 1, документ 1
15. Персонална картотека активних и резервних официра Војске Краљевине Југославије, Архив војно историјског института, Београд
Најглавнија коришћена писана дела
1. Војин Максимовић, Споменица Прве српске добровољачке дивизије 1916- 1918, Просвета, Београд, 1926
2. Радисав Т. Ристић, Добруџанска епопеја, Удружење ратних добровољаца 1912- 1918, њихових потомака и поштовалаца, Београд, 2006
3. Александар Ђурић, Ка победи, Геца Кон, Београд, 1936
4. Никола Поповић, Југословенски добровољци у Русији 19144-1918, Удружење добровољаца 1912 1918, Београд, 1977
5. Marijan F. Kranjc: Slovenska vojaška inteligenca, Grafis trade, Grosuplje, 2005
6. Ernest Turk, Jospip Japac, Rajko Pelvin: Kladivarji Jugoslavije, Ljubljana, 1936
7. Vladimir Stanojević: Moje ratne beleške i slike, ljubljana 1934.
8. Рудолф Трушновић, Стара и нова Русија, Скопље, 1937
9. Ристо Јеремић, Прилози за биографски речник Срба лекара Војвођана, Нови Сад, 1952
10. Група аутора, поглавље ДОБРУЏА, у Голгота и васкрс Србије, 153-188, Удружење носилаца Албанске споменице, БИГЗ, Београд, 1971
Датум последње измене: 2008-05-02 12:51:53