Брана Димитријевић

Рад санитета Прве српске добровољачке дивизије 1916. године у Добруџи

Излагања са симпозијума „Српски војни санитет у 1916. години“, 2007.

Сажетак

Стварање добровољачких борбених јединица од заробљених припадника једне стране силе, с гледишта међународног права представљало је преседан, с далекосежним последицама још током Великог рата (1914-1918), јер по Хашкој конвенцији ратни заробљеници нису смели да буду употребљавани чак ни на пословима који би индиректно штетили њиховој отаџбини. Отуда је Прва добровољачка дивизија, настала на тлу Русије, упркос њеном разноврсном националном саставу, морала бити названа српском, а њен санитет био је организован по моделу руских пешачих дивизија. У раду се на основу сведочења санитетског капетана прве класе, у то доба командира Првог лазарета, др Владимира Станојевића и медицинара редова, касније доктора, Милутина Велимировића, припадника Другог лазарета, реконструишу збивања у Добруџи крајем лета и почетком јесени 1916. године. Са војне тачке гледишта кампања је претрпела неуспех. Губици Прве српске добровољачке дивизије били су знатни, а рад њеног санитета одвијао се под изузетно драматичним околностима.

Кључне речи: Први светски рат, Санитет Прве српске добровољачке дивизије, Добруџа (1916), др Владимир Станојевић, др Милутин Велимировић

Brana Dimitrijević
THE WORK OF THE FIRST SERBIAN VOLUNTARY DIVISION’S MEDICAL CORPS IN DOBRUDZA IN 1916

Summary

The creation of voluntary fighting units made out of war prisoners belonging to the opposing side, from the point of view of International Law, was a precedent that carried far reaching consequences in the time of Great War (1914-1918); according to the Hague Convention, war prisoners were not to be engaged in any occupations that would even indirectly disadvantage their own country. Therefore, The First Voluntary Division that was formed in Russia, in spite of its multinational composition, was named Serbian. It was based on the model of Russian Infantry Divisions and its medical corps. According to the accounts of Dr. Vladimir Stanojevic, the commander of the First Field Hospital, and the accounts of student of medicine at that time, and later Dr. Milutin Velimirovic, member of the Second Field Hospital, the events that took place at the end of summer and the beginning of the fall in 1916 in Dobrudza were reconstructed. From the military point of view, the campaign met a defeat. The First Serbian Voluntary Division’s losses were significant and the work of its Medical Corps was put under exceptionally dramatic circumstances.

Key Words: First World War (WWI), First Serbian Voluntary Division’ Medical Corps, Dobrudza (1916), Dr. Vladimir Stanojević, Dr. MIlutin Velimirović.

Увод

Ступањем Румуније у рат на страни Савезника, крајем августа 1916. године, отворена су против Централних сила два нова фронта: у Трансилванији и Добруџи. У Добруџи је у саставу 47. Особог (специјалног) руског корпуса учествовала и Прва српска добровољачка дивизија формирана на територији Русије од ратних заробљеника, држављана Аустроугарске царевине, Срба, Хрвата и Словенаца. Осим Руса додељених њеном санитету, у њеном саставу борили су се Чеси, Словаци и Русини. Током кампање, која је потрајала нешто више од два месеца (од 29.08. до 9. 11. 1916. године по грегоријанском календару), дивизија је имала изузетно велике губитке, које у мртвима које у рањенима (од 18.510 њених припадника, из строја је било избачено 8.086); рачуна се међу највећим у поређењу са свим осталим војним формацијама сличног састава у Великом рату. При томе је и однос погинулих и рањених био неуобичајен. На једног погинулог долазило је 17 рањених, а уобичајено је 1:5. Што указује и на преоптерећеност њеног санитета, о коме су писали потоњи санитетски ђенерал, и наш познати историчар медицине, др Владимир Станојевић у два маха[1] [2], док је ратни дневник, тада медицинара, др Милутина Велимировића, [3] уз његове касније списе, остао непознат. Овај рад написан је на основу тих сведочења и података из „Споменице“. [4]

Међународно правно питање

Стварање добровољачких борбених јединица од заробљених припадника једне стране силе, које су већ у августу 1914. године затражили Чеси, Словаци и Пољаци, а у јесен исте године после српских победа над Аустро-Уграском, Срби, Хрвати и Словенци, с гледишта међународног права представљало је новост. По Хашкој конвенцији ратни заробљеници нису смели да буду употребљавани ни на пословима који би индиректно штетили њиховој отаџбини. А како је руски цар Никола Други био један од покретача Хашке конференције 1898. године, чија је последица била Хашка конвенција из 1907. године, такво питање је било тешко решити. Руски аристократски кругови сматрали су једном дату војничку заклетву као светињу, која се не може погазити ни из каквих побуда, те се супротстављено начело о добровољном опредељењу за борбу не против своје отаџбине, већ против угњетача, није сматрало довољним. Постојала је и оправдана бојазан од репресалија према заробљеним Русима, али и према ближим и даљим рођацима добровољаца.

Кључни преговори, који су се потом отегли, водили су се између српске и руске владе. И тек када је српска влада поднела доказе о кршењу Хашке конвенције (бомбардовању градова, убијању рањеника и болесника, масакрирању цивилног становништва) од стране аустроугарске војне силе на тлу Србије, Русија је, у договору са осталим чланицама Антанте, прихватила стварање и наоружавање добровољачких борбених јединица на њеном тлу, али уз строге услове.

Отуда је тек у јесен 1915. године прва група добровољаца преко Румуније, стигла у Србију нешто пре њеног слома, те је склопу Власинског одреда узела учешћа у борби против Бугара. Наредна је, због повлачења српске војске преко Албаније и Црне Горе, заустављена у Ренију (руској варошици на ушћу реке Прут у Дунав), и морала је натраг у Одесу. Од ње је формиран Српски добровољачки одред, па батаљон, па пук. Фебруара 1916. године у Одеси се, или на путу к њој, стекло већ близу 12.000 добровољаца, те је у складу с начелом припадности, од стране српске Врховне команде формиран привремени штаб дивизије, а с Крфа упућен њен будући командант генералштабни пуковник Стеван Хаџић. За њим и група од 130 људи коју су сачињавали команданти пукова и батаљона и командири чета, референти свих родова оружја и струка, укључујући и припаднике санитета; која је морала около наоколо преко Италије, Француске, Велике Британије, Норвешке, Шведске, до Русије. Највиши командни положаји у дивизији поверени су баш тим послатим српским официрима, не по критеријуму националности, већ држављанства.

Уследиле су спектакуларне смотре:16. маја (по грегоријанском календару) Председника српске владе Николе Пашића, 21. маја главнокомандујућег руског фронта генерала Брусилова, 22. маја Цара Николе Другог, иако је дивизија била наоружана старудијом. Добровољци су полагали заклетву српском Краљу Петру Првом Ослободиоцу. Команде су биле на српском језику; и по службеном српском протоколу; а крајем јуна 1916. године, пред Саборном црквом у Одеси дивизији су свечано раздељене заставе бивших српских пешадијских пукова другог позива: 2, 6, 7, и 11.

Стављено је тиме до знања да та добровољачка дивизија припада Краљевини Србији, ма где се налазила, ма на ком фронту ратовала, осим против Аустроугарске царевине. И прокрчен је пут стварању добровољачких јединица од тада непостојећих држава Чехословачке и Пољске.

Организација санитета и почетак рада

И у санитету највиши командни положаји поверени су српским санитетским официрима. И док је по националности борачки састав дивизије био 90% српски, њен санитет пружао је сасвим обратну слику.

Устројена по моделу руских пешачких, санитет је имао дивизијско Завојиште и две дивизијске пољске болнице, Први и Други лазарет, а у пуковима превијалишта. А беше опремљен чак раскошно.

„Разлика између српских пољских болница и руских лазарета“ сведочи др Владимир Станојевић „је знатна, и то у свему. Руски дивизијски лазарети имају више персонала, пунију и богатију санитетску, апотекарску и интендантску спрему, с првокласном комором, чврстим и добрим колима, одабраним коњима за вучу и јахање. „

У погледу збрињавања рањеника задатак санитетских формација, у складу с тадашњом ратном доктрином, гласио је: превити, имобилисати, послати... Лакше рањенике лечити и излечити. Ипак, наглашава Станојевић, дивизија није располагала довољним транспортним средствима, будући да је корпус располагао посебним водовима за евакуацију санитетским двоколицама. Они би, већ према оцени ситуације, ишли ка завојиштима и лазаретима ове или оне дивизије. А у случају преке потребе рачунало се на реквизиције од месног становништва, што ће се, затим, показати неизводљивим.

Први лазарет, под командом др Владимира Станојевића, отпочео је са радом већ током јуна месеца, у Одеси. Тада је дијагностиковано неколико случајева заразне очне болести трахома, те су оболели одмах изоловани. А по преласку дивизије крајем јула, у варошицу Рени, забележени су случајеви маларије „у знатнијој мери“. Цревних зараза није било. У Ренију вода за пиће није била добра, те је довлачена у бурадима, што ће се наставити и у Добруџи.

Судбина Прве српске добровољачке дивизије и њеног санитета

Крајем августа, по објави рата Румуније Централним силама, после силног весеља, почело је укрцавање у шлепове. Нарочито одушевљење изазвале су две српске лађе (два тегљача), „Таково“ и „Ђердап“, са тробојкама око димњака, које су после слома Србије успеле да доплове до Ренија. Потекле су сузе, заорила се песма и свирка, и запловило узводно између ниских обала. Веровало се да се Бугари с некадашњим својим ослободиоцима Русима неће тући... На румунским пристаништима у Галцу и Браили маса света, махом жена, кличе Србији.

А стварност беше другојачна.

Према Добруџи Бугарска је држала добро наоружану, одморну, искусну Трећу армију, која ће убрзо заузети мостобран Туртукај на Дунаву (а овај је бранио прилаз Букурешту), док је кроз јужни део Добруџе напредовала без тешкоћа. Стога је већ сам почетак ратовања 47. корпуса био тром. Пребацивање шлеповима, 240 километара узводно, потрајало је више дана. Те је по искрцавању у Черној Води, Првој српској добровољачкој дивизији сместа наређено, да се иако још неприкупљена, усиљеним маршем упути према варошици Добрич, одатле удаљеној 120 километара, нападне је и заузме.

Маршовало се по пакленој врућини. „Вода не ваља а и нема је. У околини ретких села жеђ се гаси бостаном, на који сви јуришају...“ Бележи Велимировић. „У Добруџи“ сведочи Станојевић, „нико није знао да је почео рат. Становништво, већином Турци, радили су свој свакодневни посао. Није се окупљала, ни мобилисала никаква оружана снага. На целом тешком маршу од Меџидије (главног железничког чвора Добруџе), до пред Добрич ниједног интендантског слагалишта, ниједне војне пекарнице, ниједног артерског бунара, ниједне војне станице, нигде ниједне болнице. А због одсуства пекарница, десио се невероватан факат, да су трупе гладовале усред једне такве житнице – 'Златне Добруџе' како је зову Бугари. „

Није се тачно знало ни где су положаји непријатеља. Те је први окршај, код села Кара Синане, близу Добрича по припаднике добровољачке дивизије почео баш несретно. Не препознавши Бугаре, због њихових униформи сличних руским, добровољци наједном беху изложени жестокој пешадијској ватри из непосредне близине. Не само први батаљон, него и први пук, почео је да узмиче. Тада је пред трећу чету истрчао њен командир Ристо Дуждевић-Тохољ и кренуо је у јуриш. Одмах је погинуо, али је командант батаљона мајор Анђелковић следио његов пример. Истрчали су и други официри. Навикнути да су аустроугарској војсци старешине иза а не испред својих потчињених, добровољци се прибраше и јурнуше. Изненађени појавом Срба, и силовитим њиховим налетом, Бугари почеше да узмичу.

Отуда се ка оближњем селу Калфи-Али-Алифи још од јутарњих часова стицало на стотине рањеника, али је од дивизијских санитетских јединица само Први лазарет успео да се развије и почне рад. Тек касније пристижу Други лазарет и Завојиште.

Радило се беспрекидно. Рањеници су имобилисани и превијани, и руским санитетским двоколицама слати ка Меџидији, а одатле железницом у дубину Русије (понеки и у Букурешт).

Но, у предвечерје поче шапат да су Бугари близу. Лакши рањеници већ нису хтели ту да остану. Стиже и наређење за повлачење.

Због недостатка транспортних средстава, која се нису могла наћи ни код локалног становништва, све и да је за то било времена: „Товарило се“ бележи Велимировић „с нервозом, уз пригушене псовке.“ Одступање је било неочекивано колико и хладноћа током те ноћи.

„Али пред вече, у први сумрак,“ сведочи Станојевић „посред још не превијене, за евакуацију неспремне масе рањеника, пада одједном, наређење да се хитно одступа.“ Најтежи рањеници полагани су на кола преко ствари. При таквој евакуацији „јаук и запомагање нису престајали. Непрестано се морало заустављати, премештати и намештати рањенике, да не испадну преко рупчага и по ноћи. Час једном процурео завој, другом је хладно, трећи запомаже од болова због преломљене бутне кости... Све преморено, изнурено, у лицу као авет. Ни хлеба, ни воде, ни свратишта... Коњи гладни и жедни једва вуку...“

Наређење да се непријатељу не сме оставити ни један рањеник, беше међутим оправдано, јер су, од стране непријатеља, рањеници убијани већ на самом бојишту. Али је повлачење корпуса било последица лоше процене руских команданата.

Упркос успесима добровољаца током дана, око 5 часова по подне, због одступања Румуна, и незаштићеног њеног десног бока, на дивизију се сручила бугарска коњица; исекла чету добровољаца и одбацила руски Црноморски коњички ескадрон. Тај напад, међутим, заустављен је присебношћу мајора Светозара Хаџића, те је бугарска коњица одступила.

Повлачењу корпуса не беше места. Насупрот томе, требало је свежим трупама из резерве гонити непријатеља. Што није учињено.

Неискоришћеност већ извојеване победе код Кара-Синана, била је, међутим, врло озбиљно схваћена у Берлину, те је за главнокомандујућег фронта у Добруџи одмах упућен један од најспособнијих немачких војсковођа, Србима иначе добро познати, фелдмаршал фон Макензен. Пребачена је једна немачка дивизија, уз њу најтежа артиљерија и аероплани, а позвано је и шест низамских турских дивизија.

Уследиће још крвавија битка код Кокарџе 14. 9. 1916. године. Из строја Прве српске добровољачке дивизије тада је избачено 3.970 људи, од тога 24 погинулих официра, и 96 рањених. Бугари су и тада били потиснути, при чему су њихови губици били већи, а њихов борбени морал врло озбиљно пољуљан, али је уместо гоњења непријатеља, опет наређено – повлачење; што ће разјарити више и ниже официре добровољачке дивизије, а погодити – санитет. Поновиће се све оне страшне сцене по мрклој ноћи.

И „... у Меџидији“, после повлачења, бележи Велимировић 20. 9. 1916. године, „навала рањеника. За три дана прошло их је око 1.600. Има и тешких и од бајонета.“ „21.09. Меџидија. После јучерашњег транспорта од 435 рањеника, данас су стизале мање групе, међу којима је било и Бугара...“

Као најмлађи Велимировић беше задужен за администрацију, која се водила посебно на руском, посебно на српском језику, но, као припадник једне од санитетских јединица није могао имати потпун увид.

Према подацима из „Споменице“ од 3.970 избачених из строја у бици код Кокарџе, 464 се водило као нестало, па се претпоставило, с обзиром да заробљавања од стране непријатеља није било, да је толико рањених добровољаца евакуисано преко румунских и руских превијалишта, лазарета и завојишта, јер је санитет Прве српске добровољачке дивизије такође збрињавао и евакуисао руске и румунске рањенике.

Свим овим невољама придружиће се одлука вишег српског Штаба у Одеси, подржана и од генерала Брусилова, да се губици Прве дивизије не попуњавају из допунског батаљона (који томе и служи) како би се формирала Друга српска добровољачка дивизија. А према вапају команданта, пуковника Стевана Хаџића, од 22. септембра дивизија је неодложно потребовала 4.000 војника, 15 официра из српске војске – који су већ били у Одеси – и 130 официра из редова добровољаца.

Због тога, а и због пукотина у руском командовању, морал добровољаца је опадао, али не и њихово поверење у непосредне своје старешине. Почетком октобра, добровољачка дивизија поднеће највећи терет и у бици код Амзаче, овога пута против низамских турских дивизија, које су, по сведочењима бугарских генерала, бачене у дивље бекство. Напредовања ни тада није било, срећом ни повлачења, али је овом битком исцрпен сав нападачки потенцијал 47. специјалног корпуса.

Уследиће релативно затишје, потом слом.

После темељних припрема фон Макензен је тријумфовао, док се преполовљена Прва српска добровољачка дивизија, с осећањем најдубљег понижења, повлачила измешана с руским и румунским трупама, и колонама избеглица.

„22. 10. 1916. године.“ Бележи Велимировић: „Канонада која се за време пљуска смирила, оживела је... Поново се спремала киша, а кроз црне облаке на северу и истоку на трен се пробише сунчеви зраци, и осветлише нас неким језивим, црвенкастим сјајем. То ме подсети на одступање пре годину дана из Србије. Иста слика негде око Авале. Исто овакво језиво, облачно вече, река избеглица, и коморе...“

Доспела је напослетку до најсеверније тачке Добруџе, до Искаче на Дунаву, где је 27. октобра 1916. године, прешавши понтонски мост, да би тек после побуне команданата пукова, коју помиње Велимировић, крочила у безбедност, на територију Русије. Командант корпуса генерал Зајончковски намеравао је да те остатке још задржава у Добруџи, на њеним најсевернијим окрајцима.

Због неуспеха војне Зајончковски и његови генерали биће смењени, гневно интонираном царевом наредбом, али прекасно.

Током повлачења, по Станојевићевом сведочењу, цревна растројства су узела јачег маха, у исто време и код Руса, те је међу лекарима било једно време говора, да има и колере, што није бактериолошки потврђено.

Шкотланђанке

Санитету Прве српске добровољачке дивизије притекле су у помоћ и Шкотланђанке, о чему су Станојевић и Велимировић оставили различите утиске.

„Док је Први лазарет још боравио у селу Бил-Бил-Мику,“ пише Станојевић [5] (правилније је Бјул-Бјул-Мику), стигла је помоћ: 16 аутомобила за евакуацију рањеника и једна енглеска (тачније: британска) пољска болница. Сав њен персонал састојао се од жена, које беху послате од Одбора Шкотских Госпођа. Ова помоћ је подбацила. Њена богата и луксузна опрема, чак са кујном, читавом једном собом на аутомобилу, беше гломазна за товарење и превожење по раскаљаним путевима Добруџе. Дуго се монтирала, распоређивала, распремала и намештала, што је значило да се исто тако споро мора демонтирати и паковати. А то је имајући у виду колебљивост и несигурност нашег фронта, било и непријатно и опасно. Најзад, та добровољна помоћ, као и свака друга, била је исувише аутономна у свом раду, мало се обзирући на општу ситуацију око себе и на потребе ван њеног персонала. Било је и тешкоћа око издржавања и снабдевања ове богато опремљене мисије. Тако је по њеном доласку у Добруџу, одмах искрсао крупан проблем између ње и нашег посланства у Лондону о томе о чијем ће трошку мисија бити. „

Станојевић ће касније бити још огорченији: [6] „Користећи слободно време (у Бил-Бил-Мику) примио сам позив у Меџидију да су приспеле женске енглеске (британске) добровољне мисије и отишао код њих да бих саслушао једну њихову молбу. Друштво шкотских жена, на молбу извесних наших кругова, опремило је и послало нашој дивизији, једну женску санитарну мисију, која се састојала из два дела. Један део пољска болница, под старешинством Мис Инглис и други део аутомобилска санитетска колона од 16 сасвим малих фордова, под старешинством Мис Хаверсфилд. Пошто је цела та мисија допутовала до Меџидије у вагонима и на лађама, то није имала своју властиту комору, те се из Меџидије није могла ни кретати. Друга невоља је била у томе, што особље те мисије није имало своје принадлежности, пошто се рачунало да ће то бити решено у нашој дивизији. Мисија је узалуд покушавала на све стране да дође до своје коморе и принадлежности и пошто је почела да очајава без посла у Меџидији, позвала је најзад мене, не би ли јој некако помогао. Иако није (тренутно) било посла и потребе на фронту, а да им не бих учинио нажао, примио сам их код себе у састав Првог лазарета, што је и командант дивизије врло радо прихватио. Обећао сам да ћу им превући један део њиховог потребног материјала на мојој комори и да ћу гледати да им људство храним из уштеда. Но, чим сам испунио своје обећање, увидео сам да сам погрешио, јер сам одмах приметио да је целокупна опрема те мисије крајње непрактична, преко сваке мере гломазна, највећим делом за лични комфор самог персонала подешена, што све није било за наше прилике и за наш рачун...“

Велимировићеви утисци су пријатнији.

3. октобра 1916. године, још док је трајало затишје, Други лазарет, коме је Велимировић припадао, добија наређење да се примакне ближе фронту, те стиже у Бил-Бил-Мик.

„Послат сам, „пише Велимировић, „после подне у британску болницу. Све саме женске. Има неколико веома згодних. Управница др Ингелс је веома ружна, али врло симпатична. Болница ће бити у саставу нашег лазарета, те сам од командира одређен да одржавам везу с њима. Имају одличну опрему, и болничку и личну, и све услове да отворе праву болницу. „

„Код Шкотланђанки,“ записаће дан касније „има неколико веома симпатичних, нарочито једна слатка сестрица и једна шоферка. Договорили смо се да држимо часове: ја њима руског а оне мени енглеског.“

„Велику помоћ чине нам Шкотланђанке.“ Записаће 5. 10. „Код њих су рањеници смештени као у правој модерној болници. Болничарке су врло пажљиве и не либе се ни од каквог посла. Ја посла (административног) имам пуне руке, и у нашем лазарету и с њима, највише с др Ингелс; делфином, како је (ипак подсмешљиво) зове командир (др Костић). Она одржава одличну дисциплину и ред; а понашање и однос су како се само може пожелети. „

Дан касније: „Долазе рањеници, на срећу, нема их много тешких. Шкотска болница много помаже. Оне негују, ми региструјемо. „

Станојевић је своју муку, макар и привремено, успео да подели с Другим лазаретом. Док су оба, по свој прилици, гледали да тешке рањенике упуте Шкотланђанкама.

Токови робе и новца одвијали су се преко комаде корпуса, која није хтела, а можда ни могла, да ремети свој ритам. Могла је само да се не противи. Ако је таква и таква болница послата српској добровољачкој дивизији, њихова ствар. Што Станојевић пропушта да образложи. Не знамо да ли је било шта покушавао у корпусу, преко команде дивизије, или је атмосфера између команде корпуса и комаде дивизије, већ била крајње затегнута. Тек, шкотска мисија стизала је после свих оних горких искустава с ноћним евакуацијама на врат на нос.

Из Велимировића, међутим, не проговара само младост. Нега рањеника у шкотској болници, одмах је увидео, била је далеко изнад неге у дивизијским санитетским јединицима. Ред и рад бољи, а дисциплина строжа. Само да је још могло да потраје. Но, фронт се усталасао.

Жесток, одлучујући напад непријатеља почео је 19. октобра. У ноћи између 20. и 21. октобра, команда корпуса напушта Медџидију и пребацује се у Хирсово на Дунаву. У међувремену је пала Черна Вода, те је већ 22. 10. почело одступање.

„Добили смо наређење за покрет у село Кара-Мурат северно од пруге (Меџидија-Констанца).“Сведочи Велимировић. „Мене је одредио командир да одем британским аутомобилом у село Ендек-Кара-Кјој до Првог лазарета, да оданде доведем (запрежна) кола и аутомобиле за ствари Шкотланђанки. Оне ће даље с нама. Кренуо сам аутомобилом (који је возила једна од Шкотланђанки) за село али када смо тамо стигли лазарет нисмо нашли. Сретали смо на путу масу кара са артиљеријском муницијом, многа кола, коморе, Румуне и Русе на коњима и наше рањенике. „

16 сати истога дана: „(Други) лазарет је спакован, спреман за полазак. Чекамо командира. Канонада се приближава. И већ се виде бели облачићи од распрскавања шрапнела. Допире штектање митраљеза.

На путу бескрајне колоне, а нашег командира нема па нема. Кажу да је отишао да се нађе с командиром Првог лазарета (др Станојевићем), да траже кола, или аутомобиле, за ствари Шкотланђанки. Сви смо страшно нервозни, сем њих. Спремиле су фотографске апарате, снимају сцене. Ка фронту се у центру лепо виде кругови од распрскавања шрапнела. Чује се фијукање граната, ипак не у близини.

Шоферка која ме је возила слика ме како седим и пишем. Изигравам Енглеза, а нервозан сам и узбуђен. „

„Своју грешку“, написаће (1934) Станојевић, „увидео сам када је због пробоја фронта, био наређен хитан покрет и када сам јурио као без главе, да некако потоварим тај њихов луксуз, како не би био заплењен. Иако сам се тог првог дана некако извукао,“ осим што су покрети оба лазарета жестоко каснили „кроз неколико дана, кад је за време одступања пала киша и када коњи више нису могли да из блата извлаче претоварена кола, морале су остати у блату заглављене две фине походне кухиње-аутомобили. Узалуд сам молио пролазеће коморе да нам помогну, но лека ниоткуда. А мене доброчиниоца, Мис Хаверсфилд је после тога тужила Врховној команди у Солуну, те сам морао још и објашњавати и правдати се.“

Дискусија и закључак

Доктрина превити, имобилисати, послати, која је примењивана и у Добруџи, идеално је функционисала четири године пре тога, у српско-турском рату (1912), но и тада најбоље после Кумановске битке, због близине железничке пруге која је од Солуна и Скопља водила ка Нишу и Београду. Код рањеника на санџачком фронту који су до најближе железничке станице морали бити транспортовани преко брда и долина, опоравак рањеника већ није био тако брз. А још спорији је био код рањених у борбама код Прилепа, и нарочито Битоља, пред којим су се борбе водиле у води до појаса. [7] Но, већ у наредном српско-бугарском рату (1913), по искуствима др Михаила Петровића [8] транспорт рањеника који је „до прве железничке комуникације па следствено до прве уређене хируршке станице износио од 80 и 120 километара“ још озбиљније ће угрозити ту доктрину. А „још грђе је“ пише Петровић, „било у наредом, аустријском,“ заправо Првом светском, рату (1914), „јер је у најбољем случају, наш тежак рањеник имао да издржи пут од три дана на колима, често са воловском запрегом, а онда узаном и нормалном железницом.“ Ни лако рањеним, који су се морали кретати махом пешице, не беше лакше.

У поређењу с таквим искуствима, због погоднијег, равничарског терена, ствар је у Добруџи могла да стоји боље. Уз то је од Меџидије један крак железничке пруге водио јужно-југоисточно ка Добричу. Па ипак су рањеници од првог дана транспортовани чак до Меџидије. Доцније је због одступања њихов транспорт био све краћи. У Меџидији је, осим тога, био стациониран и руски један санитетски воз.

Две године пре тога, у лето и у јесен 1914. године упркос „лоше распоређеним“ токовима железничких пруга у односу на главни фронт, који је био на Дрини и у Мачви, Србија је у сваком другом погледу пружала бољу слику. Евакуације рањених олакшаване су реквизицијама транспортних средстава од становништва, а осим тога у сваком селу од пространијих зграда постојала је барем школа. Па ипак су се виђале страшне слике.

Већ по заузимању Цера од стране непријатеља, ка Коцељеви су, по Барбијевом сведочењу, пристизали рањеници Дринске дивизије, измешани са „тужним групама избеглица“ из Шапца и из Мачве. „Неки од рањеника“ пише Барби, „до тад су прешли барем тридесетак километара пешице. Врућина пасја, топлота заслепљујућа, олује се само смењују и по дебелој прашини коју подиже непрекидни пролазак трупа, ти несрећници се вуку... Неколико старих фијакера пролазе. Служе за транспорт тешких рањеника који су испружени на једној попречној греди од крова до седишта кочије. Српска војска нема довољан број амбулантних кола; уместо њих служе им било каква друга возила.“[9] Свему томе треба додати и претрпаност болница, на која указује и Петровић, осим најближе у Ваљеву, још и у Крагујевцу, и даље према Нишу, Скопљу, све до Битоља. С те тачке гледишта, рањени добровољци били су у повољнијем положају, јер су од тренутка доспевања до железнице, потом одлазили у бесконачну руску позадину. Стога је раду санитета у Добруџи највише штетила већ описана нестабилност фронта, која, пак беше последица не само с руског већ и румунског гледишта, да је реч о споредном ратишту, оптерећеном уз то и свакојаким привидима, о чему је др Станојевић оставио и ово сведочење.

Допловивши, наиме, до Черна Воде на адмиралском броду, и пошто је до доласка лазарета којим је командовао, имао још доста времена, кренуо је у варош: „Успут се сусретнем са групицом румунских официра, који су ме почели загледати љубазно и пријатељски и који ми најзад приђоше и представише се на француском. Када сам се и ја представио, почеше се радовати и мени и доласку наше дивизије, за коју су од мене први пут чули да долази. Чудили су се откуда то да долазимо из Русије, и откуда то да се искрцавамо баш ту. Они, пак, иду на Трансилвански фронт. Рекоше потпуно уверено да румунској војсци предстоји у Трансилванији победоносна офанзива, пошто има мало непријатељске војске а трансилванско становништво је у огромној већини румунско. За добруџански фронт рекоше да је споредан, да ту има мало румунске војске, али доћи ће руска, па пошто готово да и нема непријатељске, то ће наше удружене руско-српско-румунске снаге ући у Софију 'вероватно за две недеље'.“

У српско-турском (1912), и у српско-бугарском рату (1913) ране су претежно наношене пешадијским ватреним или хладним оружјем, док ће се наредни, српско-аустријски (1914), ако се не рачунају Хашком конвенцијом забрањени дум-дум меци, одликовати све већом учесталошћу повреда од артиљеријских зрна и граната. У том погледу битка код Кара Синана подсећала је на први и други балкански рат, јер се артиљеријом нанете ране готово и не помињу, иако је, према Станојевићевом опису и тада „...посла било бескрајно много, јер су рањеници непрестано пристизали у гомилама. Под шаторима наслагано, збијено, једно поврх другог, безброј рањеника, и око шатора, на ледини поврх сламе, још непрегледнија маса. Једни леже, други седе, трећи још стоје. Једни храбро и весело причају о данашњем првом сусрету с Бугарима, други стењу, јаучу, превијају се од болова. Тамо опет други запомажу, зову, мало подаље се један са душом бори, умире... болничари га односе на носилима...“

Но већ наредна битка, код Кокарџе, даје слику европског рата.

„Од самог јутра (18. 9. 1916. године)“ пише Велимировић, „чује се са фронта јака канонада. После подне почеше да долазе транспорти с великим бројем рањеника. Има много тешких... Целе вечери долазили су нови и нови рањеници које смо одмах после превијања евакуисали. Говори се да их има још врло много. Евакуишемо их преко жељезничке станице, мада не знамо куда ће их даље возити.“ А месец дана касније: „Изгледа да је непријатељ довукао многобројну тешку артиљерију, те су сви наши рањеници страдали од граната. Има доста тешких. Имамо и неке Русе и Румуне. „

Статистике нема ни код Станојевића, ни код Велимировића, а ни описа појединачних случајева. Из Велимировићевих дневничких забележака ипак пробија незадовољство радом у Другом лазарету. Лекари су, и то не сви, махом надзирали рад болничара. Стога је, најдрагоценија помоћ долазила од руских фељчера.

Овај ред је у ратној (и у мирнодопској) хирургији, наиме, играо много значајнију улогу пре Пастерових открића. Велимировић пише по руском фељчер. У српском језику је чешће фелчер или велчер, ређе: величар, велићер, вељчер, веничар. По увођењу асепсе и антисепсе, и приступања хирургије медицини, фелчери су постали лекарски помоћници. Реч је, иначе, пореклом немачка: Feldscher. Формацијски, руски лазарети су имали 4 старија и 6 млађих фељчера.

Дивизијске санитетске јединице нису, међутим, била само сабиралишта и отправилишта рањеника, већ и лечилишта. Лаки рањеници нису ни слати у позадину. Они најлакши били би отправљани својим јединицама и командама, где су до потпуног опоравка, обављали помоћне, неборачке послове. Те је и из тог разлога, јер попуне у људству није било, рад у дивизијским санитетским јединицама био значајан. Но, нема сумње да је код Шкотланђанки нега рањеника била најбоља.

Судбина пак ове шкотске болнице могла би се донекле поредити са судбином Прве хируршке пољске болнице српске Врховне команде на солунском фронту. Како год да је опремљена, та болница је ту, постоји, треба да ради, но, како на време није стекла статус војне формације, настају невоље, почев од питања ко ће је снабдевати и храном и рањеницима? И да не беше слома фронта у Добруџи, и повлачења, извесно је да би и Станојевићеви утисци били пријатнији, а ни љутње мис Хаверсфилд не би било.

Треба, најзад, истаћи да се током кампање заразе и не помињу, осим при крају, измешане са тугом и горчином због пораза.

„30 и 31. 10. 1916. године.“ Бележи Велимировић, на тлу Русије. „Имамо доста болесника. Долазе у колонама, изнурени, нерасположени. Не личе на војску... Људи болују, одмарају се, и стално причају о догађајима и доживљајима у Добруџи. Са колико се само нада пошло...“

Дивизија је, међутим, опстала упркос свему. Она ће касније наставити борбу на солунском фронту у саставу Југословенске дивизије.

[1] Владимир Станојевић: Историја српског војног санитета & Наше санитетско ратно искуство; Београд, 1925. стр. 423-432.

[2] Споменица Прве српске добровољачке дивизије 1916-1926, Просвета А. Д. – Хоровиц & Димић, Београд

[3] Др Милутин Велимировић, заоставштина, Архив САНУ 14. 325

[4] Pukovnik dr Vlada Stanojević: Moje ratne beleške i slike, Ljubljana 1934.

[5] Владимир Станојевић: Историја српског војног санитета & Наше санитетско ратно искуство; Београд, 1925. стр. 423-432.

[6] Споменица Прве српске добровољачке дивизије 1916-1926, Просвета А. Д. – Хоровиц & Димић, Београд

[7] Војислав Субботић: Ратно-хируршка искуства у рату 1912, (из: Владимир Станојевић: Историја српског војног санитета&Наше санитетско ратно искуство; Београд, 1925. стр. 241-246.)

[8] Брана Димитријевић: У контејнеру; Водич за родитеље, Београд, 2004; стр. 13.

[9] Анри Барби: Са српском војском; Дечје новине, Горњи Милановац, 1986; стр. 67.

РАТНИ ПУТ ПРВЕ СРПСКЕ ДОБРОВОЉАЧКЕ ДИВИЗИЈЕ ОД РЕНИЈА ДО ИСКАЧЕ.
НА ЛЕВОЈ СТРАНИ ЈЕ ЗАОКРУЖЕН РУМУНСКИ МОСТОБРАН ТУРТУКАЈ.
(или Туртукан)
ИЗ СПОМЕНИЦЕ 1925. ГОДИНЕ
5.97 MB

На Растку објављено: 2008-05-01
Датум последње измене: 2008-05-02 12:51:54