Брана Димитријевић

Боловања једног српског војника

Необична, и занимљива књига „Живот једног српског војника“ Живадина Т. Чокића, објављена пре скоро једне деценије (BMG, Београд, 1999), биће у наредним редовима разматрана са становишта појава из народног живота, који се односе на здравље, живот и смрт, а даду се поредити са текстовима др Милана Јовановића - Батута, и др Лазе Димитријевића.

Основни приступ делу „Живот једног српског војника“ је мемоарски. Средишња тема је Први светски рат, али постоје и мирнодопски периоди, у којима је људски живот знао да се угаси безмало с истом лакоћом.

Реч је, пре свега, о високој стопи смртности деце, на коју је осим Батута и Димитријевића указивао и др Милош Ђ. Поповић. Тако, описујући један од женских ликова, Стојану, Живадин Т. Чокић вели: „Са другим мужем имала је често децу, али јој се деца нису држала, него су још у првој години умирала од разних заразних болести...“ Ова жена, која је у претходном браку већ родила два сина, била је, свакако, изузетак од правила, заправо, упозорења Батутових, да рани бракови, рана зачећа, и рани порођаји, исцрпе снагу жене, и пре времена униште њену плодност. И сам Живадин је ожењен врло млад, пре своје осамнаесте. „Тако отац пристане да иде у Кусатак да види девојку. Мене нико ништа не пита, да ли ја хоћу да се женим.“ „У браку смо од порода имали четири ћерке и два сина. Две су нам ћерке умрле: једна 1920. године као дете, друга 1950. као удата. Један нам је син умро 1915. године, као дете...“

За разлику од описа др Лазе Димитријевића („Како наш народ живи“, 1893 ), Живадин памти да породица није спавала на поду, него на кревету, а овај беше „...од дасака, које су биле поређане по клупама. Да би кревет био већи, направе се дуже клупе, па се поређа више дасака.“ Спавало се једно до друго. Те се „... дешавало да нека млада жена мете поред себе мало, повијено дете, па га угуши у сну. То се сматрало да га је удавио вампир.“

„А кад се неко разболи, није тражен лекар, него се доведе бајалица да му баје... Мене је ујела змија за руку, и пошто сам се вратио од лекара, ишао сам једној баби да ми баје.“ После тога и попу Ескићу који му је читао. (О томе колико је овај „обичај“ још на снази поуздано се не зна, мада се може запазити, да се и дан дањи чак и поводом безазлених болести, не иде по савет и лечење само лекару, него се „консултују“ и они који бају, по старински или на сасвим модеран начин.)

„...деца, па и старији, много умирали од заразних болести, као што су богиње, тифус, гушобоља... Једном сам као мали добио температуру, мајка је довела бајалицу, која је рекла да сам затворен са неким старцем који је скоро умро. Онда су донели земљу са гроба умрлог, размутили је и дали ми да пијем; то је значило отварање.“ Овакав пример „лечења“ није забележио ни Батут!

На некој свадби, опет, Живадина, док је још био дете, изненада заболи стомак. Весеље беше у пуном јеку, а три жене које се одмах сјатише око њега, већ поднапите. Све три рекоше „...да ми се развезао пупак. Те ми једна забада прст у пупак и завија га, а оне друге две гасе угљевље у каленици, па ме умивају и дају да пијем ону воду. А, међу собом говоре да ми је то од злих очију.“

Ни у војсци, баш како описиваше и др Лаза Димитријевић, не беше боље. У почетку рата 1914. године, Живадин је припао пекарској чети у Младеновцу, но, касније је с регрутима, упућен у Битољ, на обуку. Кренуше пешке од Велеса. „Пада снег са кишом, дува ветар, па само леди. Ми голи и боси, неки без панталона, у кошуљи и гаћама. Стигнемо у село Извор. Ту смо ноћили у неком блату, без ватре...“ Четвртог дана када су стигли у Битољ: „...сместили смо се по неким магацинима, дали су нам по мало сламе те смо ту преноћили.“ Изјутра „...некима дадоше белу блузу, некима руски шињел, неком панталоне и тако нас мало искрпише...“ Поче обука, и пре и по подне, али „...ноћу на спавању немамо чиме да се покријемо... Храна одлична, али све је узалуд, регрути почеше да се разболевају од пролива, па леже са нама здравима, јер су болнице пуне рањеника. Лекара и санитетског материјала нема, а и када га има то је мало. Ако неко и успе да дође до лекара, он би са болесником грубо поступао. Често се дешавало да лекар истуче регрута кад дође на лекарски.“

После повлачења преко Црне Горе и Албаније, Живадин ће се разболевати и на Солунском фронту. Одједном га је, једном приликом, када су на митраљеску обуку кренули француским аутомобилом, жестоко заболео стомак. Истоваре Живадина, пристигну наши војници, хране га белим хлебом, поје чајем и коњаком (уз „цимни добро!“) од чега му је било, као, мало боље. Срећом, ускоро стигоше Енглескиње, те беше на носилима, аутомобилом пребачен у 36. енглеску болницу у Вертекоп. „Окупаше ме, обукоше и спустише у кревет... Храна слаба, мало хлеба и чаја...“ После 6-7 дана буде пребачен у реконвалесцентно француско одељење, где је провео двадесетак дана. „Мало Француза, све црнци.“ Одатле на реконвалесцентно одељење у Водену. А када је сасвим прездравио, дошао је енглески аутомобил и вратио га у јединицу.

Помиње Живадин, но само једном реченицом, још једно мало дуже боловање; највероватније је то била маларија.

Уследио је пробој фронта. „Београд смо заузели без борбе и ту остали неко време.“ Храна је у Београду била лоша. У касарни „нисмо имали ни простирке под нама, нити чиме да се покријемо. Имали смо и вашију... Поче да коси нека зараза која се звала шпанска грозница... Лекара мало а још мање санитетског материјала. Ко се разболи ишао је у (Главну) Војну болницу на Врачару и слабо се отуд ко вратио... Једног јутра и ја осетих велику температуру. Нисам се јавио на лекарску јер сам знао где ће да ме пошаљу.“ Па како су Солунце по партијама пуштали кући на осуство од шест дана, јави се Живадин командиру с молбом да га болесног пусти кући, јер ће му тамо боље бити. „Ако је тако“ сложи се командир, „ти да се одмах спремиш и пожуриш, јер та бољка брзо делује... немој нигде да се задржаваш или негде свратиш на конак.“ Пожурио је Живадин што је брже могао. Ни хлеба успут није јео. У Ђуринцима сиђе с воза, а ноћ већ ухватила. Те ће пешице за родни свој Ковачевац преко Рајковца, Младеновца и Граница, па у глуво доба стигне кући. И за шест дана осуства мало се (као) опорави. Са њим је пошао али није имао снаге да настави и његов земљак Дика. „Поче Дика, још у Београду, да успорава, и најзад седе. Видим обузела га нека црвен у лицу... Метну руке на колена, наслони главу на руке и поче плакати. Срећан ти пут, Живадине. Кад се вратиш од куће нећеш ме наћи међу живима.“

Тако и би. Дика је умро у Главној војној болници, а његову мајку и снаху, које стигоше са Живадином, известише да је сахрањен на београдском Новом гробљу. Жене ударише у кукњаву, и навалише на Живадина да их води да виде где је Дика сахрањен. Али кад тамо дођоше „...гробар им показа руком на једну шупу где су сви који су умрли у последњих шест дана били још смештени... Лежали су голи... Нисам се могао начудити да их је толико умрло... Било их је на хиљаде побацаних у шупу, на гомилу, као дулеци. Кад смо стигли, цивили су почели да их износе и бацају у велику рупу.“ Жене и Живадин Дику познадоше по зубима, јер их је имао велике, а један окрњен, те одмах купише сандук и платише оним цивилима да Дику извуку од осталих мртвих, положе у сандук, ископају раку, „...и у присуству нас га сахране.“

Овај призор у многоме подсећа на зимске месеце 1915. године, када је Србијом харао пегави тифус. Овога пута реч је била о пандемији грипа; која ће у исцрпљеној Европи побрати више људских жртава него тек окончани Велики рат. И то рачунајући само непосредно умрле. Док ће број посредно страдалих, од касније добивене туберкулозе, остати непознат.

„У пролеће 1919. године,“ завршава своја сећања Живадин Т. Чокић, „побуне се Швабе у Корушкој, те нас подигоше из Загреба да угушимо буну и тако под борбом заузмемо Целовац. Ту нам дође талијанска војска да нас смени, а ми одемо у Вршац. У јесен нас пребаце на талијанску границу у село Рибницу, јер се тада са Талијанима нешто затегло (око Фијуме, то јест, Ријеке). Преко зиме се разболим и пребаце ме у болницу у Птују, а одатле за Београд, одакле сам пуштен на шест месеци кући на поправку здравља.“ Да ли због сумње на туберкулозу? Јер шта би друго било. Не каже Живадин, већ: „Више се нисам враћао у команду. Био сам демобилисан. Тако сам провео првих двадесет и шест година живота.“

За разлику од многих својих исписника, Живадин Т. Чокић поживеће још после тога, деведесету претеравши. Како? Остаје – тајна.

(Објављено у „Задужбини“ Год. 20. бр. 82, март 2008, стр. 10)