Брана Димитријевић

Војко из Драгоманаца

Ееее, да ми је сад овде мој Војко из Драгоманаца! Да ме курталише, спасе, помогне ми... Залелекао би уз свакојаке страшне псовке, Војков син кад би се, на пример, расклиматане таљиге заглавиле у блату; и уопште, нешто искочило па се испречило или кренуло наопачке; те је његов неодрасли син на мах помишљао да су Драгоманци, могуће је, на оном свету. А опет, знало се, нису; већ да су негде у бестрагији где деда беше сахрањен поред цркве; заклан метком, баш као хајдук Станков први Турчин. Камени су му споменик саборци тамо поставили. Све је то исплаћено одмах после онога рата.

Смушена прича, чак и да је српској Врховној команди Војко припадао!?

Но, временом су јењавала туђа сећања уз неизбежна противуречја; али је очев вапај постепено прелазио у кривицу. Драгоманце је ваљало наћи. Није се стигло. Доцније неста и оног обележја поред цркве. Кости су Војкове откопане па пренесене на заједничко војничко гробље, на Зејтинлик. Тада је имало где да се оде, али то беше Солун, не Драгоманци...

Тако је прича о ратнику који никако да се кући врати, и у тежачке послове упути нејаког сина, дуго још потрајала кроз тај усклик. И када је стасао унук Војков, замомчио се, стекао породицу, радио, нарадио се па остарио, а склопљена је како ваља после безмало једног века.

Ево како уствари гласи:

Војко М. припадник Шумадијске дивизије Првог позива рањен је на положају, као што то у рововском рату понекад бива, једног магловитог, хладног јутра, другог по Никољдану 1916. године, на Говедар Камену, под небесима, у планини. Из Завојишта дивизијског упућен је у Прву хируршку пољску болницу Врховне команде, најбољем српском војном хирургу др Михаилу Петровићу, у Драгоманце, безмало као већ безнадежан случај. У тој селендри је, осим болнице са искрпљеним сурим шаторима, била и команда Друге српске армије. Отуд и она прича о Врховној. Смештена у једној од присталијих зграда на спрат, с улазом, степеништем и прозорима европејским. Скоро па лепотица, у сред Могленске котлине коју је још Јован Цвијић походио. Насељена неуким претежно словенским живљем, које је треску (маларију) сматрало делом своје судбине. Уз то једва да су и знали коме етнички припадају, као држављани Краљевине Грчке, однедавна. Но и то ће замршено питање касније да се избистри, повероваће да су, у ствари, Егејски Македонци, ни Срби, ни Грци, дакле, а ни Бугари; што ће по искорењивању маларије у другој половини прошлога века, имати за последицу преобраћање ранијих словенских топонима у грчке.

Назив самога места Драгоманци, још из времена Војкове погибије, потицао је од речи која је италијанска и француска. Драгоман је тумач језика, преводилац; онај који говори у нечије име, посредник, закупац радне снаге. Печалбаре су водили и заступали их драгомани.

Војкова рана описана је, пак, у казуистичком делу чудом спашеног дневника др Михајла Мике Петровића. Пушчано зрно, гурајући пред собом комадиће војничког сукна, продирало је у мишићну масу доњег бочног дела врата, изнад леве кључњаче и застало је иза кичме. Беше тешко да се одреди где је, а потом вади, мада је Петровић, служећи се и рендгеном два пута покушавао узастопце, борећи се с већ разбукталом инфекцијом. Војко је умро на Бадњи дан 1916. (по јулијанском календару), поживевши после устрелине две недеље.

С данашњим моћним лековима живот би му сигурно спашен био. Али то није разлог ове приповеди; већ мене и подмуклости, и кривудавост и закривеност кучке-историје, и патње потомака, у два колена. Код сина Војковог оне су биле нескривене. А она безмало клетва – која није лишена свирепости узраста младалачког кад год је реч о напуштању, макар и оправданом, отаџбинском, о заувек недоласку једног од родитеља – складно се наслања на „Прву бразду” Глишићеву. И Војков син је ту своју прву бразду са истом вољом, истим маром, сам самцит још нејак узорао; и сав свој тежачки живот потом проживео, сналазећи се и теглећи, на крају ипак задовољан самим собом. Опстао је, упркос наредном тешком рату; децу изродио, на пут извео, школовао.

Но, зашто његов вапај временом постаде нелагодом па и кривицом, његовог сина? Ко да објасни? Барем је Војков унук на свој сопствени живот имао још мање разлога да се жали? Осим детињства у забити, све му је доцније ишло глатко. И видео је и путовао, и положаје имао и цењен био, и крепку старост дочекао… Па, ипак – Драгоманци! Попут море. Нешто што, схватио је још у младости, не беше упутно често помињати. Како и зашто? Када сељачко своје порекло није крио? Ипак му одрасле две кћери и већ удате, не упамтише ни Драгоманце, ни име прадедино.

Тек њему, унуку, крепком а остарелом, линуше сузе када му једва читљив Петровићев рукопис оно показаше, а где о Војку штуро писаше у неколико густих реди… Развише потом мапу Северне Грчке… Апсалос, погледајте. Тако се Драгоманци данас зову. Он дође к себи и захвали се.

Потом није жалио новац. Заседе код куће крај телефона, и јављаше се широм света, свугде где пусти Србин данас живи, што браћи, што рођацима, даљим, ближим. Нађено, пронађено, расплетено... Пронађени Драгоманци! Неки плакаху, неки кликтаху. Неки га јесу, неки баш нису разумели. Све је то, ипак, била његова ствар; последица дангубне старости, напослетку... Или, пак, нешто много дубље?

(Задужбина, Год 17. бр. 71; 2005.)