Брана Димитријевић

О две прећутане књиге нашег савременика др Драгише Ђорђевића

Прећуткивање књига одавно је укорењено у нас, па и у областима у којој су оне реткост. Важи то и за „Историју панчевачке зубне медицине” и за „Историју панчевачке медицине до 1944. године” доктора стоматологије Драгише Ђорђевића. Прва је објављена 1998, друга 2004.[1] Наредне деценије сигурно ће им заменити места, јер по редоследу збивања друга претходи првој.

Др Ђорђевић је следбеник професорке др Вере Гавриловић у спровођењу начела: минимум коментара, максимум чињеница. А чињенице у „Историји панчевачке медицине” настају из судских докумената, из Магистрата, извесним делом и из ондашње штампе. Требало је утонути у све то, архивирати, прашинарити, прикупити и претребити, а онда зарад сведености казивања жртвовати пожељно прикивање читаочеве пажње за сам текст, блиставошћу приповедања, које из разлога економичности изостаје. Ипак, за изоштреније умове „Историја панчевачке медицине до 1944.” је једно од узбудљивијих дела, а за саму историју медицине значајан допринос.

Важност судских архива непотребно је истицати. Дозволе за лечнички рад издавали су у некадашњој Аустрији Магистрати (судови), пред којима су се водили и спорови, из разних области медицинске делатности. Тај правни модел прихватала је и обновљена Србија. Прве генерације лекара домородаца стипендирало је српско Министарство унутрашњих послова, а по одласку турских пукова из Србије, уведено је издавања дозвола за рад, примера ради, и берберима-хирурзима. Но, Ђорђевићева књига показује колико је танушна нит делила, све до Пастерових времена, школоване докторе медицине од свих осталих којима је санитетска пракса била допуштена. Од тадашњих хирурга, који формално беху нижи по рангу, али и од тадашњих емпирика, који су своја знања и вештине стекли ко зна где. Почетком 19. века Панчево је потребовало барем три лекара; једног за лазарет (контумац, карантин), другог за војску и трећег градског. Потребовало је и градског хирурга. И добија га. Беше то Базилиус Тир видар емпирик. Водио је болницу, био мртвозорац, обављао је санитарне и ветеринарске прегледе, вршио вакцинацију против великих богиња, лечио ране, прелома, ишчашења, издавао лекарска уверења о тежини и последицама нанесених повреда. Није имао права да преписује рецепте, али је и то практиковао, стога је долазио у сукоб с градским физикусом, између осталих и са др Љубомиром Ненадовићем, када је овај доспео на тај положај. Као шеф-лекар немачко-банатског пука учествовао је у војнама царевине 1805, 1809, 1813/14, те је одликован Златним Крстом. Упркос свему томе контумацки лекар није постао. Његова молба је од стране дворског ратног савета у Бечу одбијена јер није имао довољну стручну спрему. Правна поука је гласила, да би г. Базилиус Тир и то могао да досегне ако положи испит пред стручном комисијом. Ето до којих висина је могао да узлети један емпирик! Тир није приступио том испиту, али његов углед у Панчеву ни мало није опао. Његов пример указује на сву заплетеност ондашњег стања по свој Европи, и даје можда да се наслути објашњење зашто је, у устаничкој Србији, Делини, трговац из Смирне, настојао да се прикаже као самоук, истичући да он медицину схвата као художество, то јест, уметност.

Ова причица само је једна у низу; једна од очуванијих крхотина, наметнутих већ самом природом истраживачких извора. Но, невелика књига Ђорђевићева, од близу 300 страна, успева да покрије све тадашње санитетске активности, од бабичке и апотекарске службе, комуналне проблематике, борбе против зараза, до цивилног и војног санитета, државне и приватне лекарске праксе. Кроз све то прича једне вароши престаје да буде сасвим локална. Преламају се, у делићима тог разбијеног огледала, имена; знана, незнана: Змајова, др Константин Пеичић, др Љубомир Ненадовић… Те нема локалног завршетака. Свака од негде почиње, негде се завршава, али после ове књиге већ другачија.

„Историја панчевачке зубне медицине” у поређењу са „Историјом панчевачке медицине до 1944. године”, несигурнија је, мање занимљива, а ипак драгоцена; слабија, али не зато што је ауторова прва, већ због чињенице да су старе архиве остале уредније, исцрпније, употребљивије од најновијих. Заправо, стање је, у погледу потоњих, знатно горе.

Никада нисам ни помислио да ћу се бавити писањем, вели у „Предговору” „Историје панчевачке зубне медицине”, др Ђорђевић, али: догађај који остаје незабележен сведоци памте док су живи, а после – све је препуштено забораву. Будући да је баш та његова прва књига састављана највећим делом не на основу архивске грађе – после Другог светског рата је такорећи нигде нема – већ сведочења. Крајем 1960. године, вели писац, на једног доктора стоматологије или зубара – а ови потоњи, који данас и не постоје, пандан су некадашњим оним емпирицима, јер су од зубних техничара праксом настајали – долазило је 8.500 становника. Најучесталија интервенција била је вађење зуба. Но, у покушају да полазећи од херојског подухвата своје младости, јер и он убрзо ускаче у тај котао, ту најскорију причу исприча како ваља, писац „Историје панчевачке зубне медицине” наилази на непремостиву препреку, попут бездана, која би требало све нас да забрине. (О послератној зубној медицини у архиву ни трага ни гласа!) И, ко ће, примера ради, о др Ђорђевићу писати једнога дана? Или о било коме од савременика чији се доприноси примичу крају, или је на њих стављена тачка? Но и друштвена правила су не ретко неумољива попут космичких: прождирање прошлости сопственим заборавом, у ствари је комадање и прождирање будућности, на истој гозби која се зове садашњица; а која је кукавни трен.

(Објављено у листу „Лекар“, 2005)