Брана Димитријевић
Сигнализам и клокотризам
„Могу слободно дисати.
Од дисања ми не зависи живот.“
(Адам Пуслојић)
Да ли су могућа плодотворна поређења између сигнализма и клокотризма? И, који би били довољни разлози за један такав истраживачки подухват?
Сврстају ли се оба покрета у неоавангарду, онда би одговор на питање: како су и један и други успели да настану и опстану у извесној једнопартијској држави, која је у погледу стваралачких слобода била нешто попустљивија и блажа у поређењу са себи сличним, но, чији је праг толеранције према појавама изван институционалног окупљања био веома низак, био први и најповршнији разлог таквог трагања.
Тешкоћу представља чињеница што је за разлику од сигнализма, клокотризам мање истраживан и недовољно дефинисан (1). Како их онда поредити?
Циљ овог рада је провизорно дефинисање клокотризма уз указивање на методолошке тешкоће и свакојаке подмукле замке, а потом на сличности са сигнализмом и разлике.
Пада у очи разлика у трајању једног и другог покрета. Сигнализам је од клокотризма не само знатно старији, већ је и дан дањи жив. Развојна крива сигнализма је узлазна, клокотризам је прошлост.
И „рођења“ су им различита. Настанак сигнализма је домаћинскији и скромнији. Сигнализам оснива млад појединац, у периоду 1959-1961, и не хајући хоће ли бити сврстан у неоаванагарду или другде; па постепено стиче присталице. „Посед“ сигнализма се шири, „чељад“ постаје бројнија; „домаћин“ све угледнији.
Насупрот томе, клокотризам (изведен из: „кловнови који трају јер је беда вечна“), рађа се халабучно, 1978. године „24 луја“ – није штампарска грешка! – на путу Хоча-Хеоград – и даље нису штампарске грешке – мада је том необичном речи, а према забелешци песника Ивана Растегорца, крштен нешто пре тога, 16. маја 1978. године, на књижевној вечери песника Александра Секулића, а од стране песника Адама Пуслојића, као импулс, наизглед попут случајности, на средокраћи између доброг вица и крика опирања, са одликама радикализма, агонизма и антагонизма; и позивом на окупљање вечном лозинком – усталасајмо мочвару. Па стога одмах тежи масовности, која ће га претворити у маглу; или шуму привида, из које и најстрпљивији истраживач излази ошамућен и често празних руку.
За разлику од сигнализма, клокотризам је од почетка био и понашао се као покрет, мада је то порицао. Имао је манифест, а тврдио је да га нема. (Што је тачно!). Своју централну фигуру, spiritus movens-a, оснивача, покретача и вођу, песника Адама Пуслојића, који ће свим силама одбијати да баш то призна. (Одбија и дан дањи.) Те је прихваћено да је клокотризам заједничка творевина групе песника, у којој су, осим Адама Пуслојића, Александар Секулић, Иван Растегорац, Срба Игњатовић (истина неко краће време) и Јоан Флора. Али и то, да је клокотризам (макар) група, порицано је истом жестином.
Клокотризам је, наводно, као посебно стање духа, био само откривен од стране поменутих већ афирмисаних стваралаца, али је постојао од вајкада. Стога се његове границе не даду одредити ни у времену ни у простору. Сваки уметник, па и обичан смртник, је потенцијални клокотриста. Хоће ли он то да „призна“ или неће, његова ствар; али је смешно говорити о групи, покрету, вођи...
Иако ова порицања могу да изгледају као покушај избегавања формалних сличности с класичном авангардом, разлози су били друштвенополитички. Тадашња једнопартијска држава испољавала је нескривену параноју према групама, покретима и вођама, па су ова порицања била начин избегавања сатирућих политичких етикета.
А оне су им лепљене с истом магарећом упорношћу. Будући да је после првобитних осмеха, и неке врсте благонаклоне кокетерије, појава клокотризма дочекана на нож. Но, за разлику од сигнализма, клокотризмом се нису бавила „велика имена“ – попут, када је о сигнализму била реч, свемоћног Ели Финција – него ситнеж. Једино крупније име беше глумац и редитељ Бранко Плеша, са својим сумрачним чланком у листу „Комунист“ (од 5. децембра 1980. године). Клокотризам је нападан, опадан, омаловажаван, кињен приземно, трапаво и неуко, а истовремено је прећуткиван од стране домаће компетентне критике, која се баш у то доба, помно бавила иностраном авангардом и неоавангардом (2).
Стога је и тежња ка масовности, која ће постати једно од кључних обележја клокотризма, била добрим делом изазвана сличним убежишним разлозима. Али не само њима. Клокотризам је и из стваралачких желео и успевао да постане масован, да ту масовност употреби (3). Постајао би на махове елементарна непогода, при чему је бројност што пролазних а што „острашћених“ припадника остајала непозната.
Стваралачко и егзистенцијално језгро тог „не-покрета“ чинило је, међутим, не више од десетак до двадесетак душа. Па иако је та најужа група била нестална (са одласцима и доласцима), и по саставу разнолика, одржавала је постојање покрета, вребајући прилику за појављивање у јавности. Састајала би се ређе или чешће, и споља посматрано – састанчила. А и то на махове. Записници нису вођени. Само је песник Миљурко Вукадиновић за себе нешто бележио. Редовно су присуствовали неуморни Адам Пуслојић, у поређењу с њим нешто ређе Иван Растегорац, а врло ретко Александар Секулић и Јоан Флора. Већ тада јавност је могла да има погрешне представе о начину рада „клокотристичке машинерије“ (4).
Осим сталних и мање сталних припадника, група је позивала и прихватала „госте“, потенцијалне нове чланове, од којих би се неки прикључивали, неки нису... Беше и оних који на те састанке нису ни долазили, али на које би се, у овој или оној прилици, могло рачунати. Број оних који су „прошли“ кроз сва та „дружења“, кроз све те, што јалове а што стваралачке, скупове остаће непознат, уз тенденцију прецењивања.
Реконструкцију не само унутрашњих, него и спољашњих збивања отежава недостатак ваљане документације, о којој није вођена брига од почетка; те се ни данас тачно не зна шта је све клокотризам, за свог трајања стигао да изведе, изложи, објави, учини... За разлику од сигнализма клокотризам не поседује ваљани „списак радова“, ни списак свих реаговања.
Истраживачким невољама ту није крај; будући да је питање над питањима: а, шта је то аутентично, или барем централно, клокотристичко дело остало ако не још увек отворено, оно барем непризнато једном за свагда.
Јер, иако основан (па и вођен) од стране књижевника, клокотризам се не даде лако сврстати у (искључиво) књижевни покрет, са (претежно) књижевним циљевима, па као такав поредити и са сигнализмом.
У сигнализму постоји аутор који ствара сигналистичко књижевно дело. То дело материјално постоји, па стога може бити проучавано и коментарисано, сада и убудуће, са својим аутором или без њега. Придруживање сигнализму нових снага оставља за собом у истом смислу трајна дела, с истим последицама. Код клокотризма тога нема, осим посредно.
Клокотристичко дело биле су ситуакције. Кованица је настала од речи ситуација и акција, (или ситуација-и-акција; мировање-и-покрет). Подразумевале су сценско дејствовање и телесност, присуство ствараоца у делу; рачунала као дела-у-настајању. Али се ауторство није признавало на уобичајен начин. Свака је сматрана заједничком творевином. Те је, али само том приликом, између масовности и колективизма стављан знак једнакости.
По форми, ситуакције, које су у почетку носиле назив визуелне метафоре (Растегорац), па дешавања (од Секулићевог: нешто ће се десити па ви морате доћи), биле су знатно ближе перформансима него хепенинзима (5). (Стога је и напуштена реч дешавање, јер на енглеском гласи хепенинг.) Сваки телесни пројекат (назив за малу ситуакцију) предложен од било кога, добијао би после свеопштег разматрања своју (лабаву) драматургију и свој (лабави) сценарио. Пробе нису вршене. Извођач (ситуактер), који нужно није морао да буде и инспиратор, да не кажемо аутор тог пројекта, био би дужан да се у датом тренутку прилагоди датом простору и публици, и да изврши свој задатак. Од низа малих ситуакција (дешавања, пројеката, сегмената) настајала би велика, која би имала наслов и плакат. Такво клокотристичко дело било би изведено једном заувек. Постало би непоновљиво, за разлику од позоришне представе, балета или драме, стицајем свакојаких околности, али и вољом самих клокотриста, а трагови би остајали у виду фотографија, видео записа и текстова. Мање целине (мале ситуакције), мада је и то била реткост, могле су бити поновљене у новим околностима, и с другим ситуактерима.
Ситуактерски задаци нису, међутим, изискивали посебну физичку спремност, осим изузетно. Примери др Димитрија Мите Тодоровића који је не померајући се у наручју држао повећи нарамак дрва читавих 45 минута, у ситуакцији „Време у Мит-рупи“, или песника Зорана Цвјетичанина, који је с Округле куле на Старом Сајмишту, на тле спуштан посредством сајле и чекрка, у ситуакцији „Старо Сајмиште са људима“, представљају реткост.
У то доба перформанси су широм света извођени од стране неколицине, па и једног јединог извођача, те је клокотристичка тежња ка масовности битно утицала на структуру ситуакција. Но чинила је своје и у погледу учесника. Постојали су стални, из већ поменуте уже групе, али има ситуактера који су то били један једини пут, које клокотризам није ни привлачио ни занимао, већ су учествовали зарад познанства, пријатељства, рођачке услуге; повећавајући број учесника.
Масовност ситуакција постизана је и придруживањима. На пример, музичких група „Ренесанс“ или „Аd hoc“, којима је остављана пуна слобода у погледу избора својих тачака, по истом начелу прилагођавања датом тренутку, датом простору, датој публици. Придруживањем ликовних стваралаца који би само за ту прилику излагали своје слике, скулптуре, инсталације.
Сличну тежњу спајања књижевног и ликовног испољавала је и класична авангарда, испољавао ју је и сигнализам; но, у клокотристичким ситуакцијама изложена ликовна дела могла су бити подељена на она настала независно и пре клокотризма, и она посебно направљена за одређену ситуакцију (6).
Једноставан пример који илуструје начин комбиновања перформерског и изложбеног, је ситуакција „Заузимање главе“ изведена (1981) у простору старе (Бајлонијеве) пиваре. Перформерски део „одигран је“ је у позоришним условима. У средини је била бина, а публика је седела на „трибинама“. По завршеној „представи“, публика је позвана да за песником Иваном Растегорцем који рецитоваше своју песму „Глава“ прође кроз све до тада једва запажан шатор начињен од пластике, у коме су биле изложене скулптуре глава, најразличитијих аутора, гипсани одливци лица ситуактера, „портрети“ начињени прислањањем лица на апарат за ксерокопирање. Тај изложбени простор био је одмах потом, заједно с експонатима, склоњен.
На сличан начин коришћени су књижевни текстови, махом поезија. Рецитовано је већ написано и објављено; и оно што су написали други, и оно што су написали и објавили сами клокотристи. Рецитовали су их или сами аутори, или неко од ситуактера или глумци (неко време Синиша Кукић, једном приликом Љуба Тадић). Постојали су, мада ређе, и посебно срочени ситуактерски текстови. Критеријум за употребу био је као и код ликовних дела: излагање и уклапање у телесни пројекат (7).
Коришћен је и обрнути пут. Тако је једна од првих већих, заправо, једна целодневна клокотристичких ситуакција, добила наслов „Терапија рада“ (1979), у складу са тек објављеном збирком песама Јоана Флоре. Реч је међутим била о почетном импулсу, доминантној поруци, јер су телесни пројекти настајали независно од песама из поменуте збирке.
Отуда се проучавањем фотографија, видео записа, па и текстова, не даде тачно реконструисати, ко је у стварности одржавао само постојање клокотризма, ко је чинио оно основно, најпоузданије језгро, ко је клокотризму сасвим припадао; али што је још важније, не да се тачно реконструисати ни само клокотристичко дело.
Под притиском масовности извођење сваке ситуакције захтевало је и организациони напор. У већ наведеном примеру „Заузимања главе“ прикупљање експоната. По извршеном избору, требало је отићи аутору, добити сагласност, однети, вратити експонат, подразумевало се неоштећен. Ломатати се с краја на крај града, разговарати, објашњавати, јамчити, тумачити, придобијати... Јер би позајмљивањем дела такав аутор, макар само на трен, постајао – клокотриста.
Ликовних стваралаца, било је, међутим, и међу припадницима уже групе. Прва изведена ситуакција била је „Бескрајно затварање изложбе Тодора Стевановића“ с поднасловом „Дозивање Хокусаија“. Доцнија улога овог ликовног ствараоца може се поредити са улогама песника Александра Секулића и Јоана Флоре. У многим изведеним ситуакцијама биће присутна дела Тодора Стевановића, кога безмало да није занимао начин на који ће бити употребљена, као што су у појединим ситуакцијама учествовала и два већ поменута песника, оснивача и ветерана, којима су њихове „улоге“, приређене и разрађене од стране других, саопштаване безмало у последњем трену.
Плодотворнија, и клокотризму ближа, била је делатност вајара Коље Милуновића. Добар познавалац литературе, разумевао је књижевни сегмент, писао је текстове, изврсно се сналазио у сценском, у ликовном је пливао као риба, али би врхунац достизао у способности повезивања. По тој свестраности и неспутаној комбинаторици био је пример „рођеног“ клокотристе. За кога је све то била једна велика игра. (А то је проповедао и клокотризам.) Њему уз бок је сликар Радош Стевановић. Уз њега сликар Предраг Драговић, драгоцен и у реализацији плаката.
На врху пирамиде организационих мука стајало је допуштење, понекад уз мизерну финансијску помоћ, да таква и таква, поготову масовна ситуакција буде изведена ту и ту, тим и тим поводом. Отуда су оне, нарочито у почетку приказиване у склопу традиционалних Октобарских сусрета писаца, под видом књижевне манифестације (8). Још један од разлога што се клокотризам сматра превасходно књижевним покретом, а није, ипак, био у довољној мери.
Потоњи исказ могао би и да зачуди, будући да је клокотристички покрет иза себе оставио и текстове, који су ауторски. „Најкњижевнији“ сегмент целокупног клокотристичког стваралаштва ипак је она првобитна збирка из „Књижевне речи“ (9), која се често назва манифестом. (Што по мишљењу писца ових редова не стоји)(10). Због своје поетске снаге одмах је схваћена као сценски изазов, не у Београду већ у Осјеку. Изведена је, у Београду у Удружењу писаца Србије, од стране групе осјечких девојака, а у оквиру ситуакције „До виђења живота и смрти“; која је, осим осталог, почетак хода ка масовности.
Између те и каснијих збирки постоји празнина; блаже речено, многе типично књижевне нити као да су покидане, или су пред кидањем. Шта се збило? Увођење ситуакција потиснуло је специфично књижевна трагања у други план; тим пре, што за разлику од сигнализма клокотризам није имао и неку врсту сопствене књижевне стазе. Циљ клокотризма био је непосредно (и што је могуће брже) друштвено и културно дејствовање. Тако је и схватан од стране симпатизера и противника.
Својим ситуакцијама клокотризам је хитао у масе, као заступник свих уметности. Тежио отвореним, а не затвореним просторима: улицама, трговима, или посебно „оптерећеним“ местима, попут некадашњег концентрационог логора Старо Сајмиште. Тражио разнородну и случајну, а не пробрану и позвану публику, уздајући се у универзалност телесног језика перформанса. Док је на супротном полу истог тог непосредног, што је могуће бржег дејствовања, стајало установљавање награде-казне „Љубиша Јоцић“, књигама за нарочити смисао и развој клокотризма; „намењено елити“ као вид опирања (11).
Други (мада слабији) разлог изостанка посебно усмереног књижевног труда, био је немање сопственог часописа. Принуђеност на гостовања у већ постојећим, увек и увек неизвесна, и у погледу времена и у погледу простора, не беше подстицајно. Осим тога, по својим књижевним способностима састав сталног, најпоузданијег ситуактерског језгра, био је разнолик. Најзад, и – прећуткивања. Изостанак не само оцене, него и објашњења шта је то клокотризам, али од стране других. Проблем рецепције, и следствена, чак претерана, потреба за самообјашњењима.
О чему онда писати, када се и ако укаже згодна прилика? Још да сви буду заступљени? Ситуактери поготову. Па – масовност?! Уз (неутољиву) „глад“ за новим присталицама поглавито из редова већ афирмисаних ствараоца. Питање: чиме привући ове потоње?
Насупрот томе, сигнализам је од почетка имао своју књижевну стазу, методологију, истраживачки циљ. Потом присталице. Оно што се, међутим, не ретко губи из вида, то је неминовно постојање и неке врсте природне селекције, када је о окупљањима реч. Усвајање нове методологије, новог истраживачког циља код неког даје, код другог не даје задовољавајући резултат. Реч је о дораслости или недораслости датом изазову (ма шта подразумевали под тим). Прилепчивост идеје није довољна.
Природна селекција постојала је и у клокотризму, али у складу са телесношћу, практичним радом, ситуакцијама. Отуда, најрепрезентативније збирке текстова представљене у часопису „Дело“ (октобар 1981, Београд, година 27. број 10), монографији „Клокотризам – нове ситуакције“ („Синтеза“, Крушевац, 1983), сегменту часописа „Књижевност“ (1984, Београд, бр. 2-3, стр. 257-289), сегменту „Поља“ ( Нови Сад, бр. 309, новембар 1984), довољно говоре о непостојању посебне књижевне стазе, методологије, истраживачког циља (12); не, барем, у одмеравању са сигнализмом.
Сва је прилика да је Адам Пуслојић био дубоко свестан тога. Те покушава с анкетом за збирку текстова намењену часопису „Дело“. Шаљу се писма ствараоцима широм Југославије (на која клокотризам из ових или оних разлога већ рачуна!) тражи одговор на питање: зашто сам ја луди уметник? У виду краћег или дужег текста.
Откуда баш то питање?
Један од слогана клокотризма, још од поменутог оног „манифеста“, беше и програмирано лудило. Нека врста теоријске подлоге, „образложења“ и самих ситуакција. Но, указивало је и на незавидан друштвени положај уметника, који, пак, симболише положај грађанина. Оно што се са уметником збива, на овај или на онај начин качи грађанина. Простор не дозвољава да се о тој крилатици каже која реч више; макар стога што настаје у доба када су болест (лудило) и стварање као радо истраживане теме на свом врхунцу. А замор још није на видику (13).
У савременом свету, то слоган тада каже, сваки уметник је програмирано луд. На томе се заснивају његов живот и стваралаштво. По аналогији тако је и код просечно(г) (слуђеног) грађанина. Уметник, међутим, то увиђа, па је предложена анкета требало да покаже како се он са тим носи, од случаја до случаја. Али због млаког одзива, анкета не успева,.
Клокотризам је, тада, био безмало торпедован. Испољила се недовољна укорењеност покрета међу афирмисаним, посебно књижевним, ствараоцима, иако је број учесника у часопису „Дело“ упркос томе, импресиван.
Поменуте четири збирке садрже и скривени списак најупорнијих, посeбно ситуактерске групе, којој покрет дугује постојање. Отуд неуједначеност у погледу књижевне вештине, уз изостанак трагања на уже књижевном плану.
Поставља се, онда, питање: како тим текстовима прићи? Рачунајући и самиздате, који теже визуелној поезији.
Најплодотворнији истраживачки приступ јесте њихово стављање у исту документарну раван са фотографијама, видео записима и плакатима. При томе фотографије и видео записи задржавају својства објективног (уз сва, наравно, ограничења) а поменути текстови стичу статус субјективног. Што даје могућност даљих разврставања. Има, наиме, текстова који представљају неку врсту спољашњег (објективног) описа већ изведене ситуакције (ређе оне која се спрема), али је више оних који представљају доживљавање доживљеног, доцнију унутрашњу обраду ситуакције или неког њеног дела, из угла учесника, ређе посматрача, неку врсту, мање или више успеле, поетске надградње онога што је изведено једном заувек (14). Артефакт артефакта. Доживљена је и транспонована ситуакција, а не рецимо стварност или сан, ипак не у новој књижевној форми, и стога не баш обилна књижевна жетва. А ситуакција је тиме постала и „производ“ и „сировина производа“. При чему је квалитет „наредног производа“ зависио понаособ од сваког од аутора; уз неизбежне разлике у обради.
Упркос склоностима ка парадоксу и хумору, „вечите“ и никад исцрпљене теме клокотристичких ситуакција биле су: програмирање, (зло)употреба човека и људска патња, она која надилази своје онтолошке оквире, тешко објашњива и стога бесмислена (што је обрнуто сразмерно способности њеног подношења).
Данас се увиђа да су многе од изведених ситуакција биле и предсказања збивања не само на овим балканским просторима; и да је количина испољене интуиције у ситуакцијама била запрепашћујућа. Што овом приликом нећемо објашњавати ни „правдати“. Може се, из опрезности, једино поставити контратеза, да понирање у људску патњу, програмираност, (зло)употребу човека, махом и води предсказању, с обзиром на раст тих појава широм планете, а не на њихову сталност или опадање.
Докази ових предосећаја могу се наћи на сачуваним видео записима, а били су – мада недовољно – искоришћени у једној телевизијској серији о клокотризму, коју је „украсио“ трапав завршетак. Но, само они делови који су указивали на некад изведено, па потом на оно што се касније збило „у стварности“, остављали би снажан утисак (15).
Требало би погледати и видео записе бурних оних дешавања после пада Берлинског зида, силне оне, и разноврсне демонстрације у престоницама некадашњег источног блока, а нарочито престоницама многих убрзо насталих држава, да би се језик некадашњих клокотристичких ситуакција тамо препознао. Језик уз масовност (16). Кад једно појачава друго. (Стога и некадашња она параноја једнопартијске државе и њених „посленика у култури“ није баш сасвим била – параноја!)
Но, све и да се ситуакцијама не признају „моћи прекогниције“, постојање видео записа, фотографија, плаката, инсталација, скулптура, текстова, иставља питање не само реконструкције клокотризма, већ и његовог живота после смрти. (Што оправдава појаву овог текста.)
Гашење клокотризма било је биолошко. Када је настајао његови „родитељи“ беху већ у четрдесетим својим годинама. Представљали су групу у овој или у оној мери афирмисаних уметника, а не жутокљунаца који оснивају покрет да би се наметнули. Стога је клокотризам, посебно напорима Адама Пуслојића, настојао да у своје перманентно нестабилне редове, привуче што више афирмисаних ствараоца. Што значајније име, топлија добродошлица; на међународном плану нарочито, током већ помињаних Октобарских сусрета писаца, макар и када би о необавезујућој подршци била реч. Учешће афирмисаних требало је претегне, и да постане јемство опстанка (и у друштвено политичком смислу), да буде обрнуто и од призора класичне авангарде. Испоставиће се да је то било супротстављање некој врсти природног тока, будући да су се на домаћем терену таквим приступом осим уметничких , вољно невољно, наново уплитали друштвени и политички разлози, циљеви, ограничења. Усталасати мочвару! Али чему? Ако је мени баш ту добро (17). Афирмисани, упркос повремено громогласних својих изјава (пример књижевника Миодрага Булатовића, који је у први мах говорио да је он отац клокотризма, али се убрзо повукао), били су, благо речено, веома опрезни, па све опрезнији, јер су већ изречене анатеме поводом клокотризма биле довољно јасне.
Клокотризму, отуда, постојаније прилазе још неафирмисани (претежно књижевници), и по природном закону класичне авангарде, и по „телесном“ извођачком критеријуму, или нечему веома сличном. Томе је доприносила и лабавост (заправо толерантност) саме „организације“. Свако је могао ући, изићи и вратити се „у клокотризам“ кад би усхтео. Но, за доцнију афирмацију, оних којима је то пошло за руком, неће бити заслужан клокотризам непосредно. (Посредно, врло посредно, можда, у случају песникиње Иване Миланкове. Што тек треба доказати.) Постављало се, а остајало нерешено, и непријатно питање homo duplex-а; аутора који је у редовним књижевним токовима једно, а у клокотризму – који ту „редовност“ настоји да поремети – нешто друго. Па тако из клокотризма не израста ни једно ако не значајно, оно барем типично име (18). Нема носиоца, али ни представника, клокотристичке поезије, приповетке, романа, ни из редова неафирмисаних, ни из редова ветерана.
Ова релативна стерилност клокотризма у књижевној равни последица је кључне улоге ситуакција, артефаката који потом нису снажније, али ни у новој форми, транспоновани у нове артефакте, поетски, ликовно-поетски и ликовно, осим изузетно. Уз то ветерани су старили, млађи све слабије пристизали, јавност терала своје (укључујући и медије), те је упркос веома плодној 1985. години, по броју и разноврсности изведених ситуакција, опадала воља за новим подвизима. Урбанистичким планом предвиђено, а потом извршено, рушење куће у којој је становао песник Брана Вељковић, у којој су најчешће одржавани већ поменути састанци, беше повод за завршну ситуакцију „Крај клокотризма“. (О тој ситуакцији постоји видео-запис; но и ту има ликова који се тада појављују по први пут!). Потрајао је једва деценију.
Па, ипак...
Сачуване фотографије, видео записи, текстови и плакати, допуштају неку врсту новог читања, па и настанак нових – у основи – ситуактерских дела, мада у руху других медија. Убрзавањем драмске радње извесне ситуакције, ако је снимљена у целини, издвајањем упечатљивих сегмената, уз добру режију и монтажу, могу настати посебне творевине у домену видео уметности. На сличан начин могу се употребити и клокотристички текстови. Што је покушано. Писац ових редова (не сасвим сам), још за трајања клокотризма, сачинио је радиодрамски текст, од крхотина, „истргнутих“ реченица, поетских сегмената и цитата. Текст је прихваћен не и реализован, упркос комплиментима најугледнијих радиофонских редитеља, а нарочито Боде Марковића.
Покушај с радио-драмом указује и на недорађеност клокотристичких текстова, која је јаче или слабије изражена од аутора до аутора. Има сјајних фрагмената, који комбиновањем са другим сјајним фрагментима, постају још сјајнији, јер „овај појачава оног“. Но, поменута комбинаторика, стварањем трећег по реду артефакта, опет води ка некој врсти заједничког дела, нераскидивог и неизбежног загрљаја.
И мале и велике ситуакције имале су то исто својство недорађености. Али у томе и јесте била ствар, у тој неглумљеној рустичности. Присуство уметника-у-делу излагао је и напор стваралаштва. Дело, стога, није тежило савршенству. Свака ситуакција настојала је да постане сам живот и оживљавање. Масовне особито. Свака је била је позив за придруживање и отрежњење. Случајност која зауставља случајног пролазника. „Инцидент“ с привлачном снагом какве саобраћајне несреће, или урушавања каквог зида.
Но, такав начелан став према основној, највиталнијој, најубојитијој, клокотристичкој творевини, може бити образложење, не и оправдање за недорађеност појединих књижевних текстова, за унутрашњу недисциплину, слабије или јаче изражену од аутора до аутора, тим погубнију због непостојања посебне књижевне стазе. Потребне су, међутим, далеко дубље анализе, ето, баш тога што је у чисто књижевној равни учињено или пропуштено, да би се оборила или потврдила малочас изнета претпоставка; анализе које се, барем у почетку, не би вршиле издвојено, без познавања и помне анализе самих ситуакција. (Магла и опет магла, но нема друге.)
Какогод било, могући живот клокотризма и после смрти говори о некадашњој његовој снази. А тешко га је „наставити и оживети“ (19), појединачним пројектима, без масовности ма каква она потом била. Материјално непомаган за свог трајања, некомерцијалан, заправо трошаџија, клокотризам је задржао потоње својство и посмртно.
Закључимо да, после поређења дефинисаног сигнализма и провизорно дефинисаног клокотризма, и избегавања главних замки, између сигнализма и клокотризма постоје суштинске разлике (20); иако у једном трену оба покрета теку истовремено, у Београду, Југославији и Србији.
Нису нађени докази међусобних утицаја. Постоје извесне „судбинске“ сличности, попут „опирања јавности“ и једној и другој „појави“, „неразумевања, неприхватања“, које су ипак опште. Сличности и у тежњи ка спајању књижевног и ликовног, поетског и гестуалног, али су примењени начини различити. Имајући пред собом јасан истраживачки књижевни циљ, а остављајући за собом у материјалном смислу трајна дела, сигнализам је после безмало пола века свог постојања у експанзији, док клокотризму, који је у материјалном смислу стварао махом пролазна, и без књижевно истраживачког циља, упркос повремено постизане масовности и узбуркавања јавности, преостаје још само нада у живот после смрти.
Напомене
(1) Ни после Миливоја Павловића. (Миливоје Павловић: Авангарда, неоаванагарда и сигнализам. Просвета, Београд, 2002. стр. 107-155.)
(2) Тако је један од истакнутијих изучавалаца и познавалаца авангарде Александар Флакер, упитан, после првог великог клокотристичког дешавања „До виђења животе и смрти“ (1979), које је окупило грдну публику, како му се све то чини, изјавио да „треба, ипак, сачекати како би се видело да ли је то нешто одиста ново или подгријано“ (!?!). Отприлике, као када би искусан лекар прегледавши болесника изјавио: „Нисам сигуран да ли је реч о великим богињама (Variola vera) или алергији на беби сапун, него да причекамо још седам-осам дана.“
(3) Доказ тога је једногодишња криза (1979-1980) која је уследила после две масовне ситуакције („До виђења животе и смрти“ и „Терапије рада“), када је покрет спао на групу која се могла на прсте избројати. (Детаљније: Брана Димитријевић: Одгонетка клокотризма, „Синтеза“, Крушевац, 1983; стр. 11-12.)
(4) А ни дан дањи се не да лако расплести. Пример је списак „углавном“ учесника у клокотристичкој ситуакцији „Клобус“, која је потрајала од 5. до 12. јануара 1983. године, а саставио га је Адам Пуслојић („Књижевност“ бр. 2-3; 1984, стр. 288). Претежу они који су постојано „састанчили“, што ће рећи ствараоци, али и међу њима би се дале наћи разлике по критеријуму редовности присуства и предлагања пројеката, над онима који су се прикључили уочи саме ситуакције, добивши своје улоге и задатке. Листа ипак не показује ко су све тада били ситуактери. Стављање међу заграде имена Александра Секулића и Јоана Флоре није безначајно. Њих је немогуће не поменути (јер су ветерани и симболи покрета), иако их у самом „Клобусу“ – на „сцени“ – нема. Ствар се запетљава и тиме што се на стр. 278 (истог броја „Књижевности“) помињу: Тодор Стевановић, Раде Ђокановић, Војислав Јакић, Тодор Терзић и Јоан Флора као несуђени учесници „Клокофоније“ (једног од централних и тада најуспелијих пројеката); а заступљени су текстовима који су могли бити изговорени том приликом. При чему је текст Јоана Флоре „Говнар и зао“ поновљен из 1981. године. Посебна „пикантерија“ је и у томе, што је после целодневне клокотристичке ситуакције „Операција Јакић“, изведене у његовом родном Деспотовцу (1981), а у част његове ретроспективне изложбе, силно разочаран, самоникли ликовни стваралац заувек раскрстио с клокотризмом! Но ипак учествује у „Књижевности“ једним давнашњим својим текстом!
У клокотристичкој ситуакцији „Н(а)естајање“ изведеној 1984. године, од 17 ситуактера 10 су заступљени и својим текстовима (неки и по више пута) у часопису „Polja“ (новембар 1984, бр. 309), али се са својим заједничком текстом, иако тада нису били ситуактери, појављују сликарка Евгенија Демијевска и песник, један од кируса патерналиса клокотризма, Александар Секулић!
Исто вреди и за писца ових редова који је заступљен својим текстом у часопису „Књижевност“, а за све време трајања „Клобуса“ беше само и само – посматрач.
(5) Што је одмах запазио искусни амерички песник Алан Гинзберг, када је 1980. године у дворишту атељеа вајара Матије Вуковића, почело једно у то доба још увек дешавање „Калемљени човек“, наизглед спонтано, хепенарски. Но, баш у трену када је био пред одлуком да се и сам у то умеша, Гинзберг је разумео да је реч о нечем другом, о следу већ договорених корака и призора, које не треба реметити.
(6) У потоње спадају Ружичаста перспектива, Клокоцикл, Пси Коље Милуновића.
(7) Једна од релативно често рецитованих песама била је „Фуга смрти“ од Паула Целана. Од иностраних преовлађивала је румунска поезија (Никита Станеску, Ђео Богза).
(8) Па и у част присуства неког од истакнутих, страних писаца. Тако је ситуакција „Време у Мит-рупи“ (1982), била инспирисана песмом Никите Станескуа „Лекција о коцки“. Тим пре што је велики румунски песник, био један од најватренијих присталица клокотризма. Као и код „Терапије рада“, реч је била о почетним импулсу, а расплитање унатрашке, те иначе видео забележене ситуакције, тешко да би довело до поменутог закључка. Али ако се зна да је „Лекција о коцки“ била почетни импулс, тада структура саме ситуакције постаје јаснија, барем истраживачу.
(9) Бр. 127/1979. Прилоге су дали: Адам Пуслојић, Александар Секулић. Јоан Флора, Тодор Терзић, Драгиша Драшковић. Златко Красни, Горан Бабић, Иван Растегорац, Срба Игњатовић, Тодор Стевановић, Радислав Тркуља, Мирослав Стојановић и Војислав Јакић. Дакле, десет песника, три сликара и један неуметник (М. С.). Доцнија оцена тих текстова Србе Игњатовића неизбежна је и тачна: „... У први мах (клокотризам) је посегао за формом опробаној у свеколикој авангарди, формом устројеном на искуству манифеста, за пророчким дискурсом, који није обликован без дистанце.“ (Детаљније: Одгонетка клокотризма; стр. 25.)
(10) Брана Димитријевић: Сан и јава клокотризма, необјављени рукопис (1984/85). Осим пописа неизведених ситуакција, заступа се теза да поменута збирка текстова у „Књижевној речи“ није била манифест, већ прва ситуакција, изведена нетелесним средствима.
(11) Установљавање ове награде-казне (јер је награђени плаћао израду плакете која би му свечано била додељена), сматрана је од стране многих посленика у култури, најјачим потезом клокотризма. Најјасније је то изразио Милан Влајчић (Политика, 3. октобар. 1981, стр. 11): „Награда Љубиша Јоцић није никакав опште прихватљив модел књижевног награђивања, али у њеном моралном статусу има више снаге него у милионима (динара) које добитницима пристижу на жиро рачуне.“ Неколико година касније, истоветну награду-казну, с истоветним образложењем, установиће амерички писац Арч Бухеволд. Али, преносећи ту агенцијску вест, ни један од листова неће се досетити да то исто у Београду већ постоји.
Жири за додељивање награде састојао би се од клокотриста, чланова већ поменуте сталне групе, и угледника по позиву. Беше карактеристично да су потоњи то радо прихватали. Сачувани су спискови жирија, награђених дела и аутора, који до сада нису схваћени као могућ истраживачки изазов.
(12) На шта је од стране писца ових редова указано још 1983. године. „Ако и постоји поезија за или посвећена клокотризму... она није довољно присутна, ни самосвојна да би се изискивало њено разматрање и издвајање.“ Што признаје и Срба Игњатовић, постављајући питање: „А текст?“ (Одгонетка клокотризма, стр. 24 и 25.)
(13) О програмираном лудилу и његовој еволуцији (заправо редефиницијама) детаљније у „Одгонетка клокотризма“, стр. 20 и 21.
(14) У потоњем су посебно су интересантни текстови песникиње Иване Миланкове. А са ширег истраживачког становишта збирка у часопису „Polja“, јер представља („школски“) најнепосреднију могућу везу између изведеног и описаног, то јест, изведеног и транспонованог (наново доживљеног), везу између артефакта и артефакта тог артефакта.
(15) Неколицина својевремено млађих посматрача ситуакција, јављали су се, по емитовању појединих епизода већ поменуте телевизијске серије, писцу ових редова с неподељеним утиском да тек сад разумеју „оно што су онда посматрали чудећи се“. (Реч, разуме се, није о анкети, ни о довољном броју носиоца тог утиска.)
(16) Ево „ситнијег“ примера. Један од пројеката под називом „Зелени квадрат“, изведен 1980. године у дворишту атељеа вајара Матије Вуковића, чинила је кутија напуњена бусењем зелене траве, које је шесторо извођача ритуално „попасло“. (За детаљнији опис видети: „Дело“, Адам Пуслојић: Зелени квадрат; стр. 65. и Брана Димитријевић: Пир ратника, стр 43.) Те је сматран једним од култних пројеката. Током клокотристичке изложбе „Музеј коштаних фигура“, која је потрајала свега неколико сати, „Зелени квадрат“ био је изложен на тротоару, на од сунца узаврелом асфалту, испред галерије.
Безмало исти такав „Зелени квадрат“ дочекао је, на Сурчинском аеродрому Принца Престолонаследника, који је после дугог изгнанства први пут крочио на тле отаџбине. Представљао је комадић родне груде, јер је унаоколо био асфалт, те се, изишавши из авиона Принц Престолонаследник поклонио „Зеленом квадрату“ и целивао га.
(17) Што је обрнуто од епизоде који је оснивач сигнализма Мирољуб Тодоровић имао с Оскаром Давичом.
(18) Упркос веровању чаршије да би то ипак могао бити Александар Секулић; не само стога што је на представљању његове збирке песама „Госпођа халуцинација“, први пут изговорена реч клокотризам, већ и због његове „песничке личности“. Нагињао је боемији, био ненадмашан интерпретатор прилепчивих својих стихова, а његова, у ситуакцијама не ретко коришћена песма „Мајстори, мајстори...“, одговарала је духу и циљевима клокотризма. Рецитована је, с успехом, чак више пута у првом великом дешавању „Довиђења животе и смрти“ (1979). Временом је Александар Секулић постао симбол клокотризма, опипљивији и од Адама Пуслојића. А његов стан у стрмој и уској Каменичкој улици, која се граничи са пијацом „Зелени венац“, не беше само место за повремена „састанчења“, него и надахнуће за неостварену ситуакцију „Преграђивање Каменичке улице“ (видело би се да ли циглама или стиропором). Њоме би се, уз излагање ликовних дела, рецитовање поезије (а нарочито песме „Мајстори, мајстори...!) и телесне пројекте, „из чиста мира“, зауставила бујица пролазника који одозго стижу убрзаним, а одоздо веома спорим ходом, такорећи пред Секулићевом прагом.
(19) Чак ни недавним напорима Николе Шиндика.
(20) Упореди: Миливоје Павловић: Авангарда, неованагардa и сигнализам, стр. 115-120.
Brana Dimitrijević
Signalism and Klocotrism
Summary
This paper points out difficulties in comparison of the two movements, Signalism and Klocotrism. Signalism is very well defined, while Klocotrism was never theoretically grounded, being mostly a situ-action, a matter of the momentous happening. On the other hand, Klocotrism lasted only a decade (1978-1988), while Signalism is still very vital, after more than 40 years of action.
Special attention has been paid to methodological problems. Klocotrism was represented by a group of people, led by a poet Adam Puslojic. This group was not so coherent, various members leaving and joining all the time, mostly writers and some painters, even some non artists were included.
Klocotrism tended to act and score immediately, by means of situ-actions (similar to performance), body art projects, acts-and-actions-in-the-appearing, impossible to repeat. From time to time these situ-actions succeeded in being massive, setting the tone and „subject matter“ to writers and painters inside the movement. However, these material aspects do not usually come forward as the most important elements of Klocotrist actions. Also, lacking coherence, they do not represent a real body in literature or painting.
It had been concluded that the distinction between Signalism and Klocotrism is essential, in spite of some superficial similarities. Mutual influences hadn’t been found to exist.
Key words: Signalism, Klocotrism, new avant-garde.
Датум последње измене: 2008-07-04 22:27:12