Макс Бензе

О конкретној поезији

Ради се о песништву које не репродукује семантички или естетски смисао својих елемената, на пример речи с уобичајеним настанком одређених садржаја правилно и граматички, већ се игра видљивим везама и повезаностима површина. Не супротставља речи једне другима у мисли, већ њихова испреплетаност у перцепцији представља конструктивно начело ове поезије. Реч није у првом реду искоришћена као интенционална веза значења већ као материјал за приказивање, тако да се значење и приказивање условљавају реципрочно. Симултаност семантичке и естетске функције речи темељи се на истовременом коришћењу свим материјалним димензијама тих језичких елемената, каји се могу разбијати на слогове, звукове, морфеме или слова, тако да изразе естетско стање језика у независности од његових аналитичких или синтетичких могућности. Само у том смислу начело конкретне поезије подудара се са материјалним богатством језика. Оно што садржи знакове може бити пренесено, дакле подлеже емитовању, перцепцији и аперцепцији, дакле поседује шему комуникације, која може бити типична за нарочити сплет знакова, као што је то представљено у конкретном песништву. Да би конкретни текстови засад проширили концепт такве поезије, често се приближавају рекламним текстовима због своје типографске и видљиве зависности. Њихова естетска шема комуникације често и радо одговара шеми рекламне технике: средишњи знак, најчешће једна реч, преузима функцију слогана. Конкретна поезија поседује способност фасцинирања и то фасцинирање облик је концентрације која се у једнакој мери протеже на перцепцију материјалног и аперцепцију свога значења.

Према томе конкретно песништво не дели језик него га сједињује стапањем. Ако је конкретна поезија за први пут пробудила једно аутентично и интернационално песничко струјање, она дакле општи са својом лингвистичком интенцијом.

(Објављено у збирци песама Мирољуба Тодоровића „Степениште“, 1971.)