Славица Жижић-Борјановић

Поуке о чувању здравља – некад и сад

Рад је саопштен на Другом међународном конгресу „Екологија, здравље, рад, спорт“, Бања Лука, 25-28. јун 2008.

 

Славица Жижић-Борјановић
Институт за јавно здравље Србије
„Др Милан Јовановић Батут”, Београд

Увод

Наш народ је одувек ценио писменост. До писмених људи се некад тешко долазило. Школовани на страни, уважавани и у сваком друштву радо виђени. Прве наше школе биле су манастири, прве болнице, такође. У прошлости смо имали низ умних просветитеља, па тако и данас морамо водити бригу да се њихови корисни савети удруже са савременим концептима превентивних и свих других здравствених знања. На пољу борбе за народно здравље највише су учинили они који су могли видети најдаље. Ако су били обдарени за писану реч, бирали речи када говоре, чували језик и трудили се да написано сви разумеју а замишљено тежили да остваре – трајно су упамћени.

Корени здравственог просвећивања сежу до времена Немањића и самог Растка, потоњег Светог Саве, када је са својим оцем Стефаном Немањом у манастиру Хиландар подигао болницу. Сава Немањић се сматра и оснивачем српске медицине. Преводио је и сакупљао средњевековне медицинске списе од којих је настао његов Хиландарски медицински кодекс. За име Светог Саве везани су зачеци просвете код нас а са Немањићима започиње и вишевековна традиција задужбинарства, која и данас даје плодове, посебно на најстаријем, београдском универзитету, обезбеђујући бројне студентске стипендије као награду за показани успех у студијама. Прошлост су степенице на које смо се данас попели да би сутра даље видели, писао је француски хирург Ambroise Paré (1510–1590).

Материјал и методе

Дескриптивна анализа улоге некадашњих поука упоредо са савременим информацијама медија.

Резултати

Предуслов за настанак и развој здравствене службе је постојање школованог кадра, првенствено лекара. За настанак и развој превентивне медицине потребни су лекари са широким медицинским знањем, јаки на перу и добри оратори. Развој школства код нас ишао је постепено и често био ометан или заустављан ратовима, па тако и настанак Медицинског факултета. Студије медицине уписиване су у иностранству све до 1920. године када је започео са радом Медицински факултет у Београду. Мукотрпан развојни пут имале су и здравствено-просветитељске идеје, али је срећна околност да се у више генерација некадашњих лекара школованих на страни нашао приличан број здравствених просветитеља. Тако се у нашем, по бројном стању невеликом народу, одвијао знатан здравствено-просветитељски рад и оставио дубок траг у историји српске медицине.

Мало је познато да је први српски лекар др Јован Апостоловић (1730–1770) давне 1757. године у Халеу одбранио докторску тезу под насловом Како општа осећања делују на људско тело, започевши већ средином 18. века изучавање стреса (1). Међу најстаријим а данас ретким књигама из превентивне медицине код нас је Краткаја беседа о злоупотребљењу дувана. Написао ју је Викентије Ракић, српски књижевник и монах манастира Фенек крај Београда, а штампана је у Венецији ћириличним писмом 1810. године (2).

Међу првим школованим лекарима који су дошли у Србију били су др Јован Стејић (1803–1853) и др Константин Пејчић (1814–1888) који се убрајају у наше прве здравствене просветитеље. Најзначајнију улогу у оснивању Матице српске (1826), најстарије установе културе, имао је први доктор права и први правник не само у Србаља него и у Мађара, Сава Текелија (1761–1842). Исте 1826. године штампана је на српском језику у Бечу књига Макровиoтика или наука о продужењу живота человеческог. Преводилац са немачког био је Јован Стејић, лекар и књижевник, а из предговора се види да је циљ њеног превођења био просветитељског карактера. Ову књигу издату у Јени 1797. године написао је Christoph Wilhelm Hufeland (1762–1836), немачки лекар, сматран за најбољег стручњака за превентивну медицину у Европи (2). Недуго након издавања књиге на српском језика (1826) започео је код нас развој превентивне медицине најпре писањем Упутства о лечењу колере (1831) и Правила о калемљењу богиња (1838).

Др Константин Пејчић је у Сомбору писао књигу Руководитељ к изгубљеном здрављу која је штампана у Будиму 1834. године. Са младим лекарем Љубомиром Ненадовићем (1817–1916) у Панчеву је 1871. покренуо и уређивао часопис Домаћи лекар. У њему је сарађивао и др Јован Јовановић Змај, за време боравка у Панчеву, који је у своју поезију за децу унео и теме из области здравственог просвећивања (3). Овде само да подсетимо да је Летопис Матице српске наш најстарији часопис.

Познати панчевачки лекар Љубомир Ненадовић већ 1899. године предлаже да се српски лекари сви и свуда у свету сакупе и да измењају своје мисли о разним појавама које су утицале на здравствени живот становништва, као и о новим достигнућима у медицини... предлажући конгрес српских лекара. На отварању Првог конгреса српских лекара и природњака који је одржан од 5. до 7. септембра 1904. године др Ненадовић је рекао: Век који је минуо, оставио нам је у аманет мисао о удруживању као најсигурнију и најјачу полугу културног препорођаја и унапређења по свим огранцима живота културног људства... Године 1872. на Ђурђевдан основано је огњиште српске науке, Српско лекарско друштво, једно од најстаријих друштава лекара у Европи.

Предуслов за развој просвете уопште је, па тако и здравственог просвећивања, постојање богатог језика и правописа. Подразумева неговање језика да би се поруке које су се њиме у народ преносиле разумеле и усвајале. Чувајте чедо моје мило језик као земљу, ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу – написао је Стефан Немања у Завештању језику. Недавно је минула велика годишњица Вука Стефановића Караџића (1787–1864), српског језикословца и реформатора српског језика који је овако писао о језику: Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њиме говоримо и пишемо, прочишћавамо га, умножавамо и украшавамо дотле живи народ, може се међу собом разумјевати и умно сједињавати, не прелива се у други, не пропада. Година 2007. била је у и знаку Доситеја Обрадовића (1742–1811), просветитеља и реформатора, првог попечитеља (министра) просвете у Совјету и оснивача Велике школе (1808) који је дао огроман допринос „просвешћењу” и изобреженију” свога народа: Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорци. Сајам књига у Београду 2007. био је у знаку Доситеја Обрадовића. Књига је први медиј, па тако и у области превентивне медицине.

Значај повезивања медицине и књижевности показује се и у раду Српске књижевне задруге (СКЗ). Основана је 1892. године када је, подсетимо, ректор Велике школе у Београду био др Милан Јовановић Батут. Лого је сачинио др Јован Јовановић Змај, дечији песник и заједно са Батутом био међу оснивачима. Оба лекара имала су изразити књижевни дар. Већ 1896. године у колу СКЗ објављена је Књига о здрављу, Батутов превод са немачког, а издавања првих Батутових књига – Књига за народ, подухватила се код нас Матица српска.

Прва основна школа у Београду започела је са радом 1718. године, а Велика школа у Крагујевцу 1808. године. Касније, 1844. године, измешта се у Београд а 1905. прераста у Универзитет (4). Иако је од почетка планирано оснивање и Медицинског факултета до тога је дошло тек 1919. године, а следеће 1920. започиње са радом под руководством декана проф. хигијене Милана Јовановића Батута. Сам Батут је имао значајне дужности испред Министарства просвете и црквених дела, будући да је био председник комисије за полагање професорског испита и рецензент уџбеника.

Посебно место и улогу у здравственом просвећивању нашег народа заузима управо др Милан Јовановић Батут (1847–1940) којег Чеси о 90-ом рођендану назваше патријархом здравствене културе (5). Исте 1938. године приликом последње посете чешких колега Београду поздравио се са њима речима: Више се заједно нећемо срести. Задржите ме у добром сећању.

Батутова књига Поука о чувању здравља су прилози из превентивне медицине са којима је победио на конкурсу и добио стипендију српске Владе за специјализацију превентивне медицине у највећим центрима тадашње Европе. Матица српска је наградила дело, а штампала га је Краљевско-српска књижевна штампарија у Београду 1884. године. У предговору књиге Батут каже: Јесте наш језик леп и богат али му још све ризнице нису отворене. У Бечу седамдесетих година 19. века професор патолошке анатомије Карл Рокитански говорио је о заразним болестима студентима медицине међу којима је био и Милан Јовановић, будући здравствени просветитељ. Већ 1886. године Батут пише Бранич од зараза, а предговор су речи проф. Рокитанског са студентских предавања: Ми се не боримо само за поједине болеснике, ми не улажемо свој труд само око једне особе, ми изучавамо цело друштво човеченско и то у намери да га сачувамо, да предупредимо кад хоће да навали болест на њега, да га поткрепимо, да га у згодном часу опоменемо, а да у часу несреће и кужних болести храбримо и на одбрану водим (6). У то време, када су епидемије биле сталне и често смртносне у недостатку медицинских знања о њиховој природи и могућностима лечења било је од животне важности да се становништво придржава издатих упутстава. Батут је о томе овако писао: Наредбе које се тичу нашег здравља и живота, то су нека врста светиње и треба да се слушају и извршавају. Живот по себи, истина, није највеће благо света, али је опет у њему сва земаљска срећа. Шта човек неће за њу учинити? (6).

Здравствено непросвећено становништво тешко се ослобађало штетних, а уврежених навика. Батут, уредник листа Здравље– љекарске поуке народу у броју од 15. фебруара 1882. године штампаном на Цетињу под насловом Навика и здравље о томе овако пише: Навика је моћ у човечијој природи. Гдјекада завлада и тијелом и душом те јој не можемо одољети. Срећа је онда, ако нас је стигла на правом путу, а јаој нама, ако нас зароби гдје на странпутици и мраком...

Савез сједињених Срба Слога из Њујорка 18. јула 1910. године шаље писмо у Србију и адресира: др Милан Јовановић Батут – Београд: Слободни смо овим замолити да би имали доброту написати бар један општи чланак о чувању здравља, а нарочито о важности тога код нас, који смо познати као народ који од разних болештина гине и умире пре реда, као и о разлозима томе. У Америци имаде нашег народа преко 150.000, а у нашој организацији је од тог броја око 10.000 Срба... У потпису стоји: М. Пупин, главни председник.

Батут је имао редак књижевни дар а све што је писао било је јасно, разумљиво и свима прихватљиво. Тако је и говорио на неколико стотина јавних предавања за добри и поштени народ. Књига се мора додворити народу, сматрао је Батут желећи да поуке о здрављу продру у народ, буду разумљиве и прихваћене.

Дело Милана Јовановића Батута Др Љубомир Радивојевић – просветни добротвор српски (1...) започиње поглављем о дужности према народу и каже: Мало нас је па су нам и снаге мале. Зато их ваља чувати и разумно употребити. Сваки од нас дужан је да поред бриге о себи и својима, један део своје снаге посвети народу; то је управо враћање зајма. Па ипак је мало тако савесних дужника према народу. Међу њима заузима код нас видно место др Љубомир Радивојевић. Године 1892. у свој 74. години живота као негдашњи први а тада најстарији питомац великог добротвора Саве Текелије на педесетогодишњицу његове смрти отишао је у Арад и држао у тамошњој цркви о помену великом покојнику говор, исто онако као што је при смрти Текелијиној пре 50 година као ђак и његов питомац држао надгробно слово. Др Радивојевић је исте 1892. године писмом завештао своје знатно имање српском народу. Следеће, 1893, две године пред смрт, пошао је на далеки пут у Црну Гору, да буде учесник четирстогодишњице од оснивања прве српске штампарије у Ободу. Non nobis solum nati sumus ortusque nostril partem patria vindicate, partem amici – Нисмо ми зарад нас самих рођени, него на један део нашега бића има права отаџбина, а на други пријатељи речи су које се приписују Цицерону а могу се у потпуности применити на др Љубомира Радивојевића (7).

Књига је настарији медиј благодарећи Гутенберговом открићу. Књиговезац Глигорије Возаревић (1795–1848) издаје у Београду прву књигу 1832. године. Издавањем првих дневних новина „Новине серпске” почев од 5. јануара 1834. године најпре у Крагујевцу а убрзо затим у Београду, започиње српско новинарство. Прва радио дифузна станица огласила се из Београда 1. октобра 1924. године, а регуларно емитовање радио програма обновљено је 24. маја 1929. године са зграде Српске академије наука и уметности (4). Телевизија Београд прославила је 50 година од почетка емитовања програма (1958).

Развој здравствене културе био је тесно повезан са развојем културе и просвете уопште, а ово кратко подсећање на догађаје и личности из наше прошлости потврђује тврдњу да култура настаје у историји. Развој науке и технике омогућио је настанак савремених средстава јавног информисања. Она данас испуњавају своју улогу и у информисању становништва у циљу чувања здравља и спречавања болести. Некадашње поуке које су се шириле путем јавних предавања, чланака и књига данас су део садржаја медија (штампа, радио, телевизија, интернет). Њима се жели пренети знање, допринети разумевању одређеног проблема и доношењу одлука у вези са властитим здрављем. Улога медија, као некад поука о чувању здравља је неспорно значајна али се тешко може проучити њихов независан ефекат јер се најчешће ради о кумулативном утицају различитих медија кроз дужи временски период и он није линеаран – не делује подједнако на све појединце (8). У Матици српској је априла 2008. одржан научни скуп Медицинска наука, етика и медији којем је претходила мала свечаност у поводу откривања бисте Хипократу (Hippokrates), рад вајара др Владимира Јокановића, организатора скупа (3, 8, 9). На једном зиду у прочељу свечане сале наше прве установе културе а као позадина новопостављене бисте је слика Светог Саве а на суседном портрет Саве Текелије, најзаслужнијег Србина за оснивање првенца међу установама културе у Срба. Медицинари имају сада још једну заједничку карику са просветом и српском културом уопште. Издавањем и најновијих уџбеника о комуникацији у биомедицинским наукама (10) и медицини и друштву (11) употпуњују се студентска и лекарска знања савременијим схватањима и сазнањима сада на факултетима у земљи. Давно је прошло време када су наши лекари на студије медицине морали одлазити у иностранство. По доласку у земљу некадашњи лекари поред лекарске праксе развили су значајну здравствено-просветну делатност која се и данас са дужним поштовањем спомиње, али и у великом делу уклапа у савремене акције за чување здравља народа.

Закључак

Потреба за поукама, данас медијским информацијама о чувању здравља, не јењава. Наш народ је у прошлости, веома рано, захваљујући даровитим и хуманим појединцима остварио велики и значајан развој здравствено-просветне делатности. Некадашње поуке писали су лекари великог угледа, па тако и утицаја у народу. Тим радом, како су сами говорили, враћали су дуг народу из којег су потекли. Чување језика, писмености, културе, предуслови су успеха сваке медијске борбе за очување здравља народа.

Некадашње поуке о чувању здравља су наша заоставштина за будућност, а информације средстава масовне комуникације данас су „прозор у свет здравља”. Треба тежити да медијске информације о чувању здравља достигну ниво и углед некадашњих поука, које су то успеле да изборе у много тежим временима. Поукама о чувању здравља у медијима данас треба да се баве пре свих мотивисани и едуковани лекари.

Литература

1. Јокановић В. Др Јован Апостоловић и његово време. Нови Сад: Српска академија наука и уметности, Огранак; 2007.

2. Катић Р. Српска медицина од IX до XIX века. Српска академија наука и уметности. Посебно издање. Београд : Научно дело, 1967:174.

3. Бербер С. Здравствена пропаганда у јавним медијима. У: Јокановић ВТ, уред. Медицинска наука, етика и масмедији. Нови Сад: Академија медицинских наука СЛД, огранак Академије за Војводину, 2008; стр. 17–23.

4. Богуновић Н. уредник. Београд. Београд: Културни центар Београда и туристичка штампа;1984.

5. Vomela S. Profesor Dr Milan Jovanovič Batut, Patriarcha jugoslavske zdravotnicke kultury. Vestnik Čsl Lekar 1937;42:1-14.

6. Јовановић Батут М. Бранич од зараза. Нови Сад: Матица Српска; 1886.

7. Јовановић Батут М. Др Љубомир Радивојевић. Просветни добротвор српски. Београд: Задужбина доктора Љубомира Радивојевића;1912.

8. Жижић-Борјановић С. Утицај медијских информација на превенцију болести. У: Јокановић ВТ, уред. Медицинска наука, етика и масмедији. Нови Сад: Академија медицинских наука СЛД, огранак Академије за Војводину, 2008; стр. 25–36.

9. Вучковић-Декић Љ. Медицинска наука кроз призму медија: критички осврт. У: Јокановић ВТ, уред. Медицинска наука, етика и масмедији. Нови Сад: Академија медицинских наука СЛД, огранак Академије за Војводину, 2008; стр. 49–55.

10. Тодоровић Љ. Вучковић Декић Љ. Комуникација у биомедицинским наукама. Крагујевац: Медицински факултет Универзитета у Крагујевцу; 2008.

11. Турза К. Медицина и друштво. Увод у медицинску етику. Београд: Медицински факултет Универзитета у Београду; 2007.