Брана Димитријевић
Антички утицаји на развој медицине у обновљеној Србији: дело др Милана Јовановића – Батута
Сажетак: Победа Пастерове науке преобразила је у последњој четврти 19. века сву дотадашњу медицину проширивши границе њеног дејствовања; па се у том преврату запажају појаве већ виђене у Хуманизму и Ренесанси. Изнова се читају и тумаче дела класичне антике и свете књиге, и дају научно утемељени одговори на питање: шта одређује здравље појединца, породице и народа; распоређује се одговорност, указује на нераскидиву повезаност између здравља и морала. У српској култури најистакнутији представник тог паневропског новог таласа је др Милан Јовановић Батут (1847-1940). У раду се разматра порекло његовог здравствено-просветитељског циља.
Кључне речи: антички утицаји, српска традиција, др Милан Јовановић – Батут, морал и здравље.
Оно што вам лекар, ни апотекар не могу дати, то су: спокојство душе, веселост срца, умереност у јелу и пићу. (Захарије Орфелин)
Нису ли ово античка гледишта? Изречена у 18. веку, од стране једног нелекара, књижевника, калиграфа и бакроресца.
Многа античка знања, умења и схватања стигла су у Западну Европу около наоколо, преко Арапа, утичући на добро знане нам преврате Хуманизам и Ренесансу, који су захватили и медицину, те се потоња од тада обликује уз обилату помоћ природних наука, а уз кршење многобројних забрана свемоћне римокатоличке цркве; које су се тицале и макро и микрокосмоса; и васељене и људског тела. Развој анатомије и физиологије, примера ради, одвијао се упоредо са развојем физике, хемије и математике, а проналазак штампе омогућио је појаву низа дела и из области медицине, уз напуштање латинског језика, у корист, примера ради, француског или немачког. Настала је бујица – и у тој области – коју је било тешко зауставити. Знања и подстицаји ширени су књигом, која више није познавала границе. Узалуд су забрањиване и спаљиване, књиге су дејствовале, а данас представљају непресушне изворе за истраживаче историје медицине, иако само у једном правцу; у правцу препознавања болесних стања и лечења.
Далеко дубљи и превратнији хуманизам и ренесанса у свеколикој медицини, настају тек после Пастерових открића, а то је последња четврт 19. века. Јер, све до тада је, како пише др Милан Јовановић – Батут (1), лекар био вештак и занатлија, неко ко лечи а не спречава. Но, видици пукли, вели он, те је потоња задаћа постала најважнија.
Тим својим речима Батут упире прстом на развој 'Игијене (2), као новог дела медицинске науке способне, и позване, да се уплете у све облике људског живота – јер, није свеједно где станујеш, какву одећу носиш, чиме се храниш и какве су ти навике. Батут је њен родоначелник на сваколиком не само српском него и јужнословенском културном простору; патријарх здравственог просветитељства, до данас непревазиђена ренесансна личност, један од најистакнутијих представника новог европског и светског таласа; пример над примерима и у погледу неизбежних античких утицаја.
Рађање хигијене, која је после извесног колебања, а након Пастерових открића, ипак припала медицини, а не природним наукама у ужем смислу, беше у то доба праћено повезивањем здравља и морала.
Свако хигијенско питање истовремено је и морално. Сваки преступ против здравља је – фактички грех. Истина је у исти мах и моралност. Одјекиваше тада Европом.
Посегнуло се за древним рукописима, философским делима, светим књигама, која су се проучавала непосредно, а не посредно; у којима су тражена и налажена упутства, данас бисмо казали, за здрав живот; у ствари, за – опстанак људске врсте.
Доказ тог трена светске историје су и Батутове свеске "Афоризми из Игијене и дијететике" (3), које су као и свеколико Батутово безобално дело, данас прекривене намерним заборавом. (Има Батут улицу, један институт носи његово име, има његових биста – довољно је!?)
Самих, пак, Батутових афоризама у сачуваним свескама је мало – једва двадесетак – наспрам преко 5.000 цитата, међу које спада и малочас наведен Орфелинов савет, забележен црквено словенским језиком и писменима, и преведен. Ове свеске чекају приљежног истраживача и статистичку обраду. Но, већ се при првом читању може запазити да је античко наслеђе заступљено у многоме.
Ни речи о томе како се препознаје или лечи која болест, већ шта су предуслови људског здравља. Шта здравље штити, шта га сурвава. Те кроз цитате не проговорају само Хипократ или Гален, него и свеколика античка философија.
И кључно питање тога доба је античко: шта одређује судбину појединца? Преобраћено у питање: шта одређује људско здравље? (Које је основ свих основа.) И, кога оптеретити не малом одговорношћу поводом тога?
За тадашње стање у српском народу, на свим просторима на којима је бивствовао, за схватања, и за опстанак, ово питање беше од суштаствене важности. Болест је била Божја казна, или још горе последица злих очију, урока или мађије, док је одговор медицинске науке, оснажене развојем 'Игијене, био супротан, а гласио је: за своје сопствено здравље одговоран је пре свих појединац, а потом друштво, то јест, држава. На држави је да законима и прописима спроводи оно што јој налаже медицина, и тако штити здравље својих поданика, на појединцу је да образује самог себе и да се препорука медицинске науке чврсто држи.
Сам Батут је, међутим, попут Ликурга, полагао наду у (здравствено) васпитаног појединца (4). Стога он није законодавац, попут др Владана Ђорђевића (5), или његовог драгоценог сарадника др Јована Данића, већ је васпитач и просветитељ, који свом послу приступа са данас бисмо могли рећи застрашујућом, ренесансном, ширином. Батут је истраживач и етномедицине, и српског језика и народних обичаја, који наставља Вуковом стазом, истраживач свеколике душе српског народа; но и поштовалац знања и разума попут Доситеја; познавалац и корисник како тада владајућих европских језика француског и немачког, тако и грчког и латинског, упућен и у европско и у српско књижевно стваралаштво.
Схватање, пак, о нераскидивој повезаности између здравља и морала, које налазимо не само у Батутовим, већ и у делима других српских писаца просветитељске оријентације тога доба, чак и у поезији (др) Јована Јовановића-Змаја, па и у делу нелекара пустоловног и контроверзног Васе Пелагића „Народни учитељ“, а које влада тада Европом, несумњиво је античко наслеђе; а може се само донекле објашњавати и прагматичним, дневно политичким, разлозима, ако замислимо да шачица зналаца тада, у свим европским земљама, стоји наспрам власти, покушавајући да је уразуми, то јест, убеди да и она мора сносити свој део одговорности за здравље својих грађана. (Какви се све „немилосрдни“ цитати, у Батутовим свескама афоризама, могу наћи само поводом тога!)
Етичко питање, тесно повезано с питањима болести или здравља, развијено је, отуда, код Батута у два правца. Морал је, у складу с Хипократовим начелима, неопходан да би дејствујућа лекарска пракса уопште постојала. Оно што данас пише у Етичким кодексима, свих цивилизованих држава које имају своје лекарске коморе, кодексима који имају правно дејство, да медицина није предузетничка делатност, у ствари је Хипократово. Болесник, блаже речено, пацијент је спрам лекара слабија страна. Шта ту слабију страну штити? Морал лекара. У стилу српске народне традиције казали бисмо чојство. По Хипократу лекар који одступи од моралних начела сопственог позива, гневом богова бива кажњен; губи дијагностичку интуицију, и сву дотадашњу своју вештину.
У својим „Надрилекарима“(6) Батут бриљантно то и доказује. Надрилекарство је пошаст, али није опако само због своје неукости, већ и због непостојања елементарних етичких норми. Те и лекар постаје надрилекар када изгуби образ. Тешко да ћемо у светској литератури срести овакву дефиницију, још мање по енциклопедијама које познајемо.
Знатно теже питање, баш поводом здравља и морала, које се провлачи кроз сва Батутова дела, гласи: како је могуће да један народ, попут српског, с таквим моралним нормама, усменом традицијом, језичким богатством, низом опомињућих пословица, толико страда када су у питању живот и здравље? (И без ратова!)
Тако, у предавању одржаном новембра 1906. године у Новом Саду(7), Батут каже:“...наш народ сразмерно највише умире од свију народности у Угарској. Од 1.000 умире у Угарској, Хрватској и Славонији годишње: Јевреја 16, Немаца 23, Мађара 24, Хрвата 24, Словака 26, Румуна 27, Срба 32.“ У делимично сачуваном Извештају Министру унутрашњих дјела Црне Горе, од 16. јула 1881. године, о санитарним одношајима, Батут упозорава: ''... здравствено стање у Црној Гори је сасвим лоше... Црногорац није она чила, снажна, скроз здрава конституција, која се обично налази у народа просте нарави."(8)
Превазилази оквире овог излагања разматрање стратегије и тактике Батутовог просветитељског рада, заснованог не само на познавању здравствених прилика и неприлика у народу српском, него и на познавању народних одношаја према њима. Индолентност, фатализам и расипништво, уз празноверице... Правило: или-или. Међу здраве, или међу мртве. „Непризнавања болесних стања“, то јест, признавања али само под условом да болест после што краћег лечења нестане „к'о руком однесена“, неповерење у школоване лекаре...
Захтевало би симпосијум да се претреби и рашчивија, послаже и разврста све оно што је о српском народу Батут поуздано знао, посебно шта у погледу свакојаких заблуда поводом здравља и болести Срби дугују хришћанству, а шта паганству, а шта невеселим својим приликама после пада у турско ропство, а шта предпастеровској медицини. Батут је, међутим, као мало ко и пре и после њега, уважавао српску народну традицију, саобразно уважавању и античке. Јер ако после двадесет и више векова античка традиција још живи у Европи, и дејствује, зашто онда не би дејствовала жива српска традиција међу Србима? Усмена изнад свега која је свугде у свету тада била на већој цени, као и васколики српски род.
Раздвојити кукољ од жита. Оставити корисно, а уклонити штетно. Увек и увек, кад год је о каквом савету или упутству реч, поћи од пословица и обичаја, како би преумљење у корист достигнућа медицинске науке, појединац лакше постигао.
Словесни појединац био је Батутов просветитељски циљ. А преумљење које је тражио од појединца, представља, у ствари, усвајање става да је он, појединац, ковач сопственог здравља, а то посредно значи и своје судбине, слободан грађанин, а не зависник, по мери овог или оног диктаторског, или недиктаторског режима, или неизбежних вихора светске историје.
Али, време Батута није само време до тада невиђеног успона медицине, него и време демографског и културног успона Кнежевине, па Краљевине Србије, време прегалаца и горостасних појединаца, што се данас признаје с тешком муком, уз копрцања, па и лелек.
Стога и завршимо овим примером.
Оснивајући крајем прве деценије прошлога века скаутски покрет у Србији (9), као школу здравља и моралности, неисцрпиви др Милош Ђ. Поповић каже ово: Прва и најважнија дужност нас скаута је да научимо да будемо здрави, ради нас самих, али и породице, народа, државе, и ако хоћете читавог човечанства. Значај тих речи, и Батутових и паневропских и античких, изговорених у то доба је непроцењив. И камо лепе среће да смо тим путем словесности, у ковању сопственог здравља, опстанка, и судбине, с истом упорношћу наставили.
Brana Dimitrijević
ANCIENT GREEKS' INFLUENCES ON THE DEVELOPMENT OF MEDICINE IN RENEWED SERBIA AS SEEN THROUGH THE WORKS OF DR. MILAN JOVANOVIĆ-BATUT
SUMMARY
The victory of Pasteur’s science at the last quarter of 19th century changed the existing medicine by expanding its limits within which it operated. It is within that change that characteristics of Humanism and Renaissance were present.
Once again, the ancient and Holly Books were read and interpreted; they offered scientifically founded answer to the question of what determines the health of an individual, family and a nation?
Responsibility is delegated; there is uninterrupted connection between health and morality.
Dr. Milan Jovanović-Batut (1847-1940) is the most prominent and typical representative of this new pan-European wave.
His work illustrates his aim at the enlightenment and the enhancement of people’s health awareness. It encompasses creation of an individual well informed in matters of health as well as in matters of illness.
Key words: Ancient influences, Serbian tradition, Dr. Milan Jovanovic-Batut, morality and health.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Б. Димитријевић: Др Милан Јовановић – Батут; Даница, Вукова задужбина, Београд, 2006, стр. 486-496)
2. Хигијена, наука о здрављу; чувању и унапређивању здравља, о улози и значењу биолошких, економских, културних, просветних чинилаца у одржавању и унапређивању здравља појединца, ширих друштвених заједница, држава и народа.
3. А.С.:М.Ј. – 111; Такође: Б. Димитријевић: Ризница Батутова, Задужбина, Београд, јун 2006, год. 18.; бр. 75, стр. 7.
4. Неваспитани грађанин не поштује ни најбоље законе. (Ликург)
5. С. Рајић: Од Ипократа до доктора Владана. Књижевни лист. Београд 2005, бр. 29. год. 4. стр.18.
6. М.Ј. Батут: Надрилекари ( како варају, глобе и затиру народ ) Издање Министарства народног здравља. Београд, 1923.
Такође, Б. Димитријевић: Просвећивањем спрам затуцаности, Задужбина, децембар 2005, год. 17. бр. 74. стр. 14.
7. А.С.: М.Ј. – 90
8. F. Šoć: Narodna i naučna medicina u Crnoj gori. Institut za zdravlje Crne Gore, Podgorica, 2002, str. 177.
9. Б. Димитријевић: Спас и нада – скаутизам у Краљевини Србији, Задужбина; год. 18.; бр. 75, март 2006, стр. 10.
(Европске идеје, античка цивилизација и српска култура, Зборник радова; Друштво за античке студије Србије & Службени гласник, Београд 2008, стр. 72–77. Са међународног скупа одржаног од 28-30 септембра 2007. године у Сремским Карловцима, Сремској Митровици и Београду.)
Датум последње измене: 2008-07-08 23:17:22