Брана Димитријевић

Дело вишеструке „употребљивости“

(О књизи „Казивања“ др Душана Стојимировића; Народна библиотека Смедерево, Ars libri)

Казивања др Душана Стојимировића (1870-1955) дата историчару српске медицине санитетском ђенералу др Владимиру Станојевићу имају двоструку вредност. Читалац, кога историја модерне српске медицине, можда и не занима, сасвим сигурно ће ову невелику књижицу прочитати „у једном даху“, привучен животним оптимизмом, трезвеношћу, и честитошћу једног лекара, који је свашта преко главе претурио, не заборављајући ни једног трена којој професији припада, и шта она значи за ваљани народ српски. „Ја сам одмах на почетку своје праксе стао на гледиште да не тражим никоме ништа и да се никада не буним ако ми неко да мало или ништа. Лекар заиста не сме да се цењка, нити да негодује у погледу хонорара.“ Али тада је лекар лекар даноноћно. Неко му неће дати ни гроша, а други ће га обасути дукатима. (И то најчешће нема никакве везе с „величином учињеног дела“.) Данас у првој реченици свих етичких лекарских кодекса стоји да медицина није предузетничка делатност. Занимљиво је да је Стојимировићев отац у својој башти узгајао траву – против беснила; коју би „за севап“ давао уједенима. Ипак, далеко већи утицај на Стојимировићеву судбину имаће његова мајка. Негде око 1878. године отац Стојимировићев је (пословно) пострадао, те се нађоше у сиротињи. Сав терет опстанка породице спаде на матер. „Та честита душа није била писмена, али је ценила књигу и имала је амбицију, да нас школује. Благодарећи њој ја сам постао доктор медицине.“ (Немогуће је не присетити се лика жене, мајке, из приповетке Лазе Лазаревића „Први пут с оцем на јутрење“.) „Моја мати је била срећна да доживи да ме види као лекара и свог човека... а њен лик у бронзи, рад Ђоке Јовановића, стоји у смедеревском музеју, да би свет знао како су изгледале српске жене старог кова, робиње породичне дужности, коју су деца поштовала као Бога.“ Таквим мајкама ондашња Србија има да захвали за масу својих великана. „Кад год бих се дететом ноћу разбудио, видео сам је где седи уз лојаницу и нешто шије, плате или преде...“ Не може се, међутим, рећи да се Стојимировићу лекарски позив још у младићким данима није свидео. Те он отиде у Беч на студије с вољом. Иако није имао протекције у врховима, ипак је, захваљујући свом успеху на студијама, постао државни стипендиста. А та стипендија (тада) не беше мала. Дало се и живети и уштедети. Но, и он је слично Мики Марковићу (потоњем оцу српског војног санитета) и Батуту (потоњем патријарху српског здравственог просветитељства), током студија оболео од туберкулозе. Излечио се у Дубровнику, који тада беше 95% српски град, безмало – проводећи се.

Стекавши диплому лекара, враћа се у родну Србију, и тада без роптања прихвата сељакања, што заслужена, што по казни. Јер за њега је медицина била авантура над авантурама, а он рођени борац. Отуда се код њега (што је иначе реткост) може прочитати да је ваљани српски народ хрлио не врачарама, видарима и видарицама, него – лекарима. (Којих у то доба баше шачица!)

„Ја сам као државни лекар Указом од 22. јуна 1896. године добио за прво место службовања Крупањ у Подрињу. А то је онда значило бити бачен у дубоку провинцију, значило је бацити се на пионирски рад, у пуну животну борбу.“ Пре тога чекајући постављење као лекар је помагао смедеревском окружном физикусу др Лази Димитријевићу... Писцу књиге Како наш народ живи, српском бестселеру од 1893 па надаље.

„Пре те књиге на наше село гледало се доста романтичарски.“ Запажа Станојевић. „ Држало се да на селу влада идила, онако како су га описивали Вук Караџић и Милан Ђ. Милићевић... У село су залазили политичари кад им је требало да саберу куглице, зеленаши кад им је требало да покупе вересију и етнографи ради скупљања фолклора. На здравствено стање сељака гледало се у глупој вери да су Срби „здрав народ“, а сеоска хигијена била је ствар преко које се ћутке прелазило и поред свих Батутових списа и запомагања.“ Димитријевић га је осоколио, распламсавши у Стојимировићу рођеног лекара - борца!

Но, Стојимировић ће у овој књизи дати и опис београдске душевне болнице на Губеревцу, у коју је напослетку (1908) послат не као психијатар него као лекар интерниста (коју специјалност је о свом руву и круву) усавршио у Бечу. На тој дужности остаће све до пензионисања 1932. године (1).

Животу, раду и приликама у тој установи Стојимировић ће посветити доста простора. И он ће временом постати – психијатар, па и судски вештак у тој области која обилује „шкакљивим“ споровима. А која као и васколика медицини захтева изнад свега моралност а не клањање Златном телету! Др Миливоје Миленковић писац „Еутаназије“(1940) – једине књиге која под тим насловом постоји на српском језику! – каже отприлике ово: „...али зар можемо и помишљати на једну такву корисну и неизбежну ствар, када знамо за постојање масе нетачно, и пристрасно, написаних лекарских уверења...“ Нарочито када је реч о тестаментима, и обарањима истих, а ту психијатријско вештачење има главну реч!

Мање је познато да је један од најчеститијих људи тога доба, први српски неуропсихијатар др Јован Данић, чинио све што је до њега било, да се на Губеревцу сагради модерна душевна болница, још пре ратова (1912-1918). Није успео. Али код Стојимировића, зачудо, нема жалби поводом тешких услова, али зато има указивања на светле ликове, које лекара које помоћног медицинског особља. Људски поступак према душевно оболелим, ето у чему је сва прича. Године 1986. књига клиничког психолога Весне Васић „Људи који не постоје“ (независна издања Слободана Машића), која је обиловала примерима нељудског поступања према штићеницима Губеревца, на мах је потресла јавност, али се завршила „убијањем гласника“(2).

Па ипак, све и да је књига „Казивања“ осим осталог, последица задовољства др Стојимировића собом и својом каријером, па гдегде можда има и нехотичних „улепшавања“, постоје и прећутане епизоде.

Прва се односи на време сурове аустроугарске окупације 1915-1918, која је у самим „Казивањима“ наоко довољно заступљена. Ипак, изостављена је, од самог Стојимировића, прича о спасавању од смртне казне др Јована Данића (3). Стојимировић је, наиме, од стране Министарства унутрашњих дела (у књизи је дат и документ), одређен да дочека окупатора, преда Војну болницу, а потом, у Београду организују цивилну болничку службу. Друго прећуткивање односи се на замашну помоћ, заправо позајмицу, великој добротворки српског народа др Кетрин Мекфејл. Реч је била о оснивању посебне болнице (1925) у Сремској Каменици, по речима саме Кетрин „...за лечење убогаљене деце (од коштано зглобне туберкулозе) којих има веома много...“ За ову замисао Кетрин је имала подршку краљице Марије, Министарства народног здравља и Фонда за спасавање деце. Уследиле су не баш толико замршене купопродајне трансакције, које су (непотребно) потрајале. И, одједном се иставило питање пратећих такса и пореза, суме од тадашњих, за Кетрин недостижних 85.000 динара. Те јој у Министарству народног здравља предложише да се обрати др Стојимировићу. Непријатно је било кога молити за позајмицу, а др Кетрин Мекфејл није ни познавала др Стојимировића, но немајући куд оде к њему. Примио ју је врло срдачно, отишао до своје касе, и без много приче предао јој је тражени новац. Сувишно је говорити колико је тај Стојимировићев широкогруди словенски гест дубоко дирнуо докторку Кетрин Мекфелј. А када је болница (докторке Мекфејл) у Сремској Каменици била завршена, посла др Стојимировић, као свој прилог, пет дечјих кревета, „... у знак признања и захвалности за племенитост британског народа, када су моја домовина и моји земљаци били суочени са тешком несрећом...“ (4).

Поставља се питање, зашто је др Стојимировић у својим казивањима др Станојевићу, прећутао, прескочио, заобишао те две и те како значајне своје животне епизоде.

Озбиљно сумњамо да је то било из пуке скромности, или што би још горе било – непамћења. Али како препричати збивања с др Јованом Данићем, кога су окупацијске власти ухапсиле под оптужбом да у болници скрива четнике, како „објаснити“ саму реч „четник“, која је по завршетку Другог светског рата у Новој Југославији, имала исто истијато значење, као током аустроугарске окупације Србије 1915-1918? Колико речи, реченица, пасуса, страница страћити на објашњавање нечега што се није, тада, дало а ни смело објашњавати? Биће да су се др Станојевић и др Стојимировић сложили, да у то „не чачкају“.

Веома слично објашњење важи и збивања која се тичу др Кeтрин Мекфејл. Њој је после Другог светског рата њена болница у Сремској Каменици просто – отета. Експропријација, национализација, уз нескривено манифестовање ксенофобије... (5) Помињати онолики новац (предратних 85.000 динара!), Сремску Каменицу, др Кетрин Мекфејл, хм...? Не беше, у најмању руку, упутно тада, педесетих година прошлога века, а поготову у Србији, ни помињати. Уз то су, може бити, и самом др Стојимировићу, што шта национализовали. Те „стари, искусни вуци“ – др Станојевић и др Стојимировић – и то „прескочише“. Јер, напослетку, свако дело изиђе на видело.

(1) У обновљеној Србији Болница за с ума сишавше основана је у Београду 1861. године, трудом већ остарелог др Емериха Линденмајера, који тада више не беше начелник Војног санитета. Питање је покренуо средином 1839. године, али су расправе потрајале три године. Забележена су још два Линденмајерова енергична покушаја 1854. и 1856. По устројенију за вршиоца дужности управника постављен је др Флоријан Бирг, физикус Округа београдског. У марту 1863. др Васа Теодоровић, пре тога управник карантина у Алексинцу. Ни Теодоровић ни Бирг не беху стручни у том послу. Психијатрија све до седамдесетих година 19. века једва да беше заступљена на студијама медицине. Што и један и други надокнађиваху савесношћу. Бирг је одмах уочио да таква болница не сме ноћу остати без надзора. Предузете су мере да се лекарски помоћник и економ ту настане и дежурају. Бирг је боравио у тој болници преко читавог дана обављајући послове окружног лекара: регрутацију, калемљење (вакцинацију) великих богиња, прегледе повређених… Но, тек када је после смрти Теодоровићеве, за новог управитеља постављен др Јанковић, санитетска управа га отправља три месеца на усавршавање, у Немачку. По повратку укинуо је камџију (троструки бич налик на руску нагајку), насилну столицу, појас за везивање за кревет… Оставио је само “блузу”, познатију под називом “лудачка кошуља”. Преименована 1881. у Болницу за душевне болести, остала је жалосни дом, лудница, Губеревац, синоним срамоте, бестрагије, неповрата, мада је имала ливаде и своје баште.

(2) Тада је од Весне Васић, између осталог, уз неописиве притиске, захтевано да се посредно одрекне својих сведочења, тиме што би она лично своју књижицу „Људи који не постоје“, прогласила – књижевним делом!?! Јер би се, по мишљењу тадашњег партијског естаблишмента, и њихових миљеника из редова самих неуропсихијатара, све онда претворило у – пуку машту!

(Врло је занимљиво да по структури књига Весне Васић подсећа на књигу др Лазе Димитријевића Како наш народ живи.)

(3) Видети: Белешка о праведнику, од истог аутора, на истом овом сајту.

(4) Желимир Микић: Увек ваша – живот и дело др Кетрин Мекфејл; Матица српска, Нови Сад, 1998; ст. 191-192.

(5) Желимир Микић: Исто, стр. 300 – 326.

(Објављено у нешто краћем облику у: Књижевне новине, Год. LX, бр. 1153, 2008. стр. 19.)