Ранко Јаковљевић

Руски заштитни корпус у Србији 1941-1944.

Вековима су српске ослободилачке и руске покровитељске тежње биле узајамно прожимане, али неретко са резултатима који, с једне стране, нису били адекватни амбицијама Русије за афирмацијом њене значајније улоге у европској безбедности и сарадњи, а с друге стране, нису у потпуности оправдавали опредељеност српске спољне политике да своју снагу и успехе базира на садејствима са руском војном и политичком силом. У српско-руским односима, међутим, постоје и периоди српских и руских покушаја да, непосредно или посредно, допринесу усмеравању токова друштвених кретања у другој земљи, што је резултирало више међусобним неповерењем него успесима за било коју страну.

Неподношљиво дуго под турским јармом, православни европски хришћани очекивали су помоћ своје браће са истока, у настојањима за ослобођењем. Без обзира на више дипломатских мисија у том смеру, у неколико наврата иницираних и од стране католичке цркве, Русија је пропуштала услишити апеле за заједничку акцију хришћанских народа, све док је то годило њеним интересима у односима са Отоманском империјом. Тек 1710. године, пошто му је Турска објавила рат, Петар Велики обраћа се царском граматом Србима и Црногорцима: „У ово Богом послато време приличи вам, да обновите своју стару славу и у савезу са нашим силама да се једнодушно дигнете на оружје и да војујете за веру и отачаство, за част и славу вашу и за слободу ваших наследника. . .“ (1) Нажалост, проливање крви на страни Русије, у овом случају резултирало је за Србе, уместо очекиваном слободом, или макар побољшањем статуса, по потписивању Руско-турског мира 1711, тиме да буду награђени од Петра Великог, за дате животе, са: богослужбених књига за 20 цркава, 400 буквара и 100 руских граматика. На сличан начин завршавали су одзиви Срба и Црногораца за учешће у следујућим ратовима које је Русија водила против Турске, док је у временима сагласја између ових двеју сила, која су иначе трајала знатно дуже од времена ратовања, преовладавао руски став, најдрастичније изражен у прокламацији императора Александра Првог, да „једно од основних начела политичке система биће увек у томе да се стара свим силама сачувати турску државу, јер њена слабост, њена рђава унутрашња управа, дају драгоцена јемства безопасности“ (2). И мировни уговори, као што су Кучук-кајнарџиски од 1774. – Русија стиче протекторат над православљем; Јашијски од 1791; Букурештански од 1812 – по коме за све своје заслуге, Србија добија тек пуну амнестију и празна обећања о унутрашњој самоуправи, као и потоњи Париски уговор од 1856, сликовити су примери оваквих размишљања.

Србија је у тим, за њу несретним временима, у већем броју ситуација служила руској спољној политици као монета за подмиривање империјалних апетита других европских великих сила, превасходно Аустрије. Према плану кнеза Потемкина, у вези одбрамбеног савеза Русије и Аустрије од 1781. године, Бечком двору припао би Београд, са делом Србије и Босне, а 1807. године Аустрија одбија понуду Русије за узимање учешћа на њеној страни у рату против Турске, а да заузврат узме себи Србију, Босну и Хрватску, из разлога, како наводи Владан Ђорђевић, „што је знала да судбина Турске не зависи само од Русије, него и од Француске, која је у тај мах својим ратом против Пруске, задирала у животне интересе ћесарове“ (3). Па ипак, без обзира на изнето и историјске чињенице попут Брест-Литовског сепаратног мировног уговора Немачке и бољшевичке Русије од 1918. пред крај Првог светског рата, непостојања дипломатских односа између ове две земље од 1918. до 1940. године, коначно и пакта између СССР-а и Немачке од 1939. године, не би се смела приликом давања глобалних политичких оцена српско-руских односа, занемарити околност да је Русија пружала изузетну помоћ Србији поводом агресије на њу у Првом светском рату, а својим војним дејствима 1944. и 1945, одлучујуће утицала на пораз немачких окупатора и њихових сарадника.

ДОБРОВОЉАЧКЕ ВОЈНЕ ФОРМАЦИЈЕ КРОЗ ИСТОРИЈУ СРПСКО РУСКИХ ОДНОСА

Као инструмент остварења својих спољнополитичких амбиција, Русија је у више наврата експлоатисала идеју формирања добровољачких војних формација, састављених од војника из других земаља, који би били припремани за дејства на подручјима из којих потичу, а према руској подршци и инструкцијама. Поводом позива цара Петра Првог православним хришћанима да уђу у рат против Турске на страни Русије, 1711. године, посебан српски одред под вођством Јована Албанеза прикључио се руским снагама. То је уједно била увертира за опредељење Руса да српски живаљ из рубних предела Отоманског царства у следећој деценији почну насељавати у својим пограничним областима. Остало је забележено да је и царица Јелисавета 1754. године предложила владици Василију да јој „пошаље толико Црногораца у Русију, да од њих састави нарочити-црногорски пук, а ако то не може, да један део покупи из осталих српских земаља“ (4). Кнез Потемкин, у склопу плана о оснивању „новог грчког царства“, предлаже Катарини Другој установљење „нарочитог кадетског корпуса“ за младе Грке у Петрограду. Сагласно српско-руској тзв. Неготинској конвенцији од 28. јуна/10. јула 1807, почетком маја 1810. капетан руског гардијског уланског пука Петар Никић, задужен је да формира Српски козачки пук јачине десет ескадрона од по стотинак људи, Срба, Влаха, Молдаваца, Пољака, Мађара, Грка, углавном регрутованих из расформираног Влашког козачког пука. То је била помоћна јединица под командом Руске молдавске армије. На тај начин организована јединица од 1270 људи, прелазећи Дунав код Брзе Паланке 9/21. јула 1810. године долази у Србију и има запажену улогу у борбама код Варварина и на Дрини, код Лознице. Сагласно политици великих европских сила, Никић две недеље пред борбе код Лознице, 23. септембра/5. октобра 1810. саопштава Аустријанцима поверљиве податке о српској и руској војсци, изражавајући лојалност цару Францу Првом. На лични захтев руског цара Александра Првог, Никић за то пролази некажњено и бива упућен на рехабилитацију у Баден крај Беча. (5) И у склопу преговора у Крајови о модалитетима укључења Србије у Кримски рат на страни Русије, децембра 1853. године, Атанасије Николић, сматрајући реалном опасност од аустријске окупације Србије, успео је задовољити руског представника Феликса Фонтона обећањем да ће Србија дозволити својим добровољцима да се прикључе руској војсци, те да је то једини остварљиви вид њеног ангажовања на страни Русије.

Изузетно је интересантан случај настанка Српског добровољачког корпуса у Одеси од Срба, Хрвата и Словенаца, ратних заробљеника у Русији 1914. године, и то на иницијативу српске и руске владе, а у смислу припрема за ослободилачка ратна дејства у Србији. Према замисли генерала Живковића, корпус је требало да код Кладова уђе у Србију и повеже се са сачуваним српским снагама. Прихватање дејства овог корпуса у Србији, уз сагласност руског цара, значило је и успешно опонирање плану румунске владе да румунска војска окупира видински крај, чиме би ојачала преговарачке позиције према српској влади (6). Истраживања Николе Поповића указују да је, по одобрењу руске и румунске врховне команде, капетан Ратманов у Турну Северину организовао Српски четнички одред, који је на дан 23. септембар 1916. имао 158 људи, под командом потпуковника Александра Срба, дотадашњег начелника штаба Друге српске добровољачке дивизије у Одеси (7) С друге стране, на савезничкој конференцији у Паризу 7. августа 1917. године одобрено је да се руска војска са француског фронта пребаци у Солун и стави под управу Српске врховне команде. План је половично реализован упућивањем у Солун само 60.000 руских војника. Настојања да српска политика утиче на токове друштвених кретања у Совјетској Русији огледају се и у деловању Српског допунског батаљона од 1200 људи, средином 1918. године, у склопу Антантине оружане интервенције у Русији, у шта се већ наредне године укључују дисидентске југословенске јединице, делом самостално а делом у саставу Чехословачког корпуса. Непосредни актер ових збивања, Јован Јовановић, наредник-комесар одреда Југословенског корпуса у Русији, у свом делу Преламање историје у 20. веку оставио нам је драгоцено сведочанство о тим данима. Као једини прилаз руском фронту искоришћено је подручје Мурмана, Северни ледени океан, уз учешће у десанту одреда Југословенског корпуса, када се после револуционарног преврата враћао на Солунски фронт. Аутор приговара да савезници читавих годину и по дана од искрцавања нису отворили никакав фронт против бољшевика, чему разлоге треба тражити у неслози савезника. (8) Један специфичан случај представља и бављење регента Александра Карађорђевића мишљу о деловању сличних војних формација на подручју бољшевичке Русије (9). Новембра 1919, он тражи од наше војне мисије при штабу генерала Деникина, да приступи прикупљању података о Југословенима који се налазе у Русији, са препорукама за формирање „југословенских војних трупа“, које би се ставиле под команду Деникина у дејствима против бољшевика.

За време Другог светског рата у Хомољским планинама, Североисточна Србија деловала је тзв. „Интернационална четничка бригада“ при ројалистичкој Југословенској војсци у отаџбини (ЈВуО), настала у другој половини 1943. од око три стотине Руса , избеглих са присилног рада у Борском руднику или дезертера из РЗК. тридесетак Јевреја такође приспелих из Борског рудника, те неколицине Пољака, Румуна, Грка, Немаца и Холанђана. Како бележи савременик ових збивања, Марко Милуновић, када је Румунија прешла на страну „великих савезника“, совјетски грађани затражили су од команде Корпуса да се што пре транспортују у Румунију, да би се тамо прикључили совјетским борбеним јединицама, што је и учињено, по њиховој жељи (10). Од стране војника Црвене армије ослобођених из немачког заробљеништва, а делом из немачких оружаних формација, образовани су руски батаљони при партизанским бригадама Народноослободилачке војске Југославије, и то: при Македонско-косовској-50 бораца, при Туропољско-посавској – 120 бораца, при Осјечкој – 250 бораца, при Седмој војвођанској, при Петој пролетерској – 140 бораца и при Осамнаестој словеначкој. Углавном се ради о формацијама руског састава образованим средином 1944. Већ крајем те године и почетком 1945, ово људство је репатрирано у СССР (11)

ВЕЛИКИ РУСКИ ЕМИГРАНТСКИ ТАЛАС У СРБИЈИ

Претпоставке за долазак већег броја руских емиграната у Србију двадесетих година 20. века створене су чињеницама да је Совјетска Русија од Октобарске револуције 1917. до 1921. године остала без 868.866 км2 територије царске Русије, да је велика глад у току 1921-1923. године однела 5.000.000 људских живота (12) и, изнад свега, неуспешним војним покушајима рестаурације монархије, мада се не треба занемарити околност да су један број избеглица чинили војници заробљени од стране аустроугарске и немачке војске у Првом светском рату, као и они који су се борили у саставу савезничких снага на фронту у Француској и на Солунском фронту. Тако се догодило да се у пет великих таласа, у периоду 1919-1921. године у Краљевину Србију односно СХС слије више од 40.000 руских избеглица, које су захваљујући израженом српском разумевању, додуше донекле и уз асистенцију Француске и Велике Британије, имале тако повољан третман, да су одобрени и смештај Руског Синода и Врховне војне команде у Сремским Карловцима, посебан школски систем на руском језику и установе интернатског типа. Читави делови армије генерала Врангела, после катастрофалног пораза од бољшевика, укључени су у извођење великих јавних радова у Краљевини СХС, као што су: изградња магистралних путева Врање-Босилевград, Краљево-Рашка и железничке пруге Ормож-Љутомер. Пријему руских избеглица претходио је потпуни прекид дипломатских доноса са Совјетском Русијом, за шта је повод било њено иступање из Првог светског рата. Следеће године, априла 1919, Краљевина СХС признаје официјелно руску владу у Омску на челу са генералом Колчаком, а и влада генерала Деникина, која је наследила Колчакову владу, уживала је сву подршку јужнословенске краљевине, као и потоња влада генерала Врангела, којој су активну помоћ пружале дипломатска и војна мисија са седиштем у Севастопољу. Сви ови пропали покушаји обарања нове руске власти, изузев раскида сарадње са Русијом и реке избеглица, донели су Србији и један квалитет, у виду ванредног полета на плану науке, уметности, културе, али и развоја привредних односа, добијањем преко потребног стручног кадра из области шумарства, рударства, грађевинарства, обзиром да је, према неким проценама, од приспелих избеглица, чак четири петине ( рачунајући чланове њихових породица), било из сфере интелектуалаца. Али уз тај, евидентно позитиван допринос, са таласом емиграције у Србију је приспео и један број људи који су под плаштом рада за повратак монархије у Русији, обавештајно деловали за рачун немачких тајних служби. Према наводима Л. К. Шкаренкова (13), око две стотине руских емиграната радило је у нашој земљи за Гестапо и Абвер.

У таквом стању почетак Другог светског рата у Југославији је дочекало око 50.000 руских избеглица. Пакт између СССР и Немачке од 23. 8. 1939. године једним делом отежао је напоре већ добро организованог комунистичког покрета у Југославији за супротстављање фашизму, уједно давши адуте кнезу Павлу да у покушају очувања неутралности наше земље, веже спољнополитичке активности за СССР. Тако доспевамо у, на први поглед противуречну ситуацију да истовремено са постојањем концентрационих логора за комунисте, Краљевина Југославија и СССР 11. 5. 1940. године успостављају трговачке, а већ 24. 6. 1940. и дипломатске односе. После државног удара 27. марта 1941, нова влада Цветковић-Мачек на захтев Комунистичке партије Југославије укинула је концентрационе логоре, изузев у Хрватској, где су банске власти то спречиле, и ослободила политичке затворенике. Са таквим изразима добре воље, министар војни, генерал Илић, тражи закључење са СССР-ом војнополитичког савеза „под било којим условима“, не искључујући опцију социјалних промена у Југославији које су већ остварене у СССР-у (14). На позив Молотова, трочлана југословенска делегација одлази у Москву, 2. априла 1941. отпочиње преговоре, али се они одуговлаче под притиском Немаца и, уместо уговора о војно-политичкој сарадњи, у ноћи између 5. и 6. априла, потписује се уговор о пријатељству и ненападању СССР-а и Краљевине Југославије, који нема никакав значај за очување или поспешивање наше одбрамбене моћи. Истовремено са потписивањем овог уговора, у ноћи између петог и шестог априла, у првим ноћним сатима, специјалне немачке јединице са румунског острва Гол прелазе преко Дунава на југословенско острвце код Караташа, да би затим избиле на друм Кладово-Текија и без већих жртава, чему је претходила организована помоћ кладовског среског начелника, руског емигранта Леонида Чудновског, заузимају стратешки изузетно важан Сипски канал, чему следи кратки ратни сукоб Немачке и Краљевине Југославије у коме је, према подацима бивше државне комисије за руске избеглице, животе изгубиле 12% Руса, официра и војника који су се налазили у југословенској војсци, док је забележен само један случај прелаза Руса из југословенске војске на службу код Немаца – капетан Котљаревски укључен је у рад немачке обавештајне службе.

РУСКИ ЗАШТИТНИ КОРПУС 1941-1944.

Паралелно са уласком немачких трупа у Србију, од дела руских емиграната формиране су групације које су се старале да важна индустријска постројења какав је био Борски рудник, остану сачувана до њиховог преузимања од стране окупационе војске, при чему су значајну улогу имала предратна емигрантска удружења као што су „Руски општевојни савез“ и „Руска национална омладина“, са јединственим предзнаком жестоког антикомунизма. Немачке војне власти укидају Делегацију за заштиту интереса руских емиграната у Југославији и све руске организације, дозволивши оснивање четири нове институције – војног, грађанског, инвалидског и омладинског надлештва, на њихово чело постављајући своје људе. За разлику од руске организације, потпуно одељене од свих осталих сродних организација у Европи, „Самостојни Украјинци“ и „Самостојни Козаци“ били су повезани са својим централама у Берлину и Прагу. Немачке пропагандне активности вођене интензивно неколико година пред овај рат, заснивале су се, у односу на руске емигранте, на тврдњама да се борба не усмерава против руског народа и Русије, већ искључиво против бољшевизма, па је један број Руса у егзилу видео у немачком нападу на СССР шансу за повратак старог друштвеног уређења у Русији. Цитирајући „Руско дело“ Мирјана Миленковић износи тезу да је Немачка врховна команда у лето 1941. дошла на идеју искоришћавања дугогодишњих стремљења руских емиграната тако што ће од њих формирати Руски добровољачки корпус, са задатком заштите важнијих индустријских објеката и саобраћајница, да је формирање корпуса поверено генералу Скородумову, убрзо уклоњеном са тог посла због својих обећања да ће руски емигранти бити послани на Источни фронт, а на његово место 9. 8. 1941. ступио је генерал Борис Фон Штејфон, који је „поводом свог наименовања одржао говор преко београдског радија и рекао да је 12. 9. 1941. Немачка команда дозволила руској емиграцији у Србији формирање војних одреда“ (15). У извештају Алексија Шеншина међутим наилазимо на констатацију „није ни чудно да генералу Штефону, који је иначе увек био један особењак и који је још поре рата имао доста сукоба са званичном Руском војном организацијом, дошло је на памет да поднесе Немцима пројекат о стварању корпуса од руских емиграната као помоћне снаге у њиховим борбама са бољшевицима у Русији. Немци су тај пројекат прихватили и дозволили су формирање тог корпуса, пружајући његовим војницима сва преимућства која су имали немачки војници код Вермахта“ (16), из чега би се могло закључити да се не ради о немачкој идеји, нити о радикалном приступу генерала Скородумова овом проблему, као што се то у претходно цитираном чланку тврди. Такође се не би смело занемарити питање термина оснивања Руског заштитног корпуса са значењем војне формације подређене Немачкој војној команди у Србији, обзиром да се код неких аутора јавља дилема у смислу поистовећивања активности делова белоемигрантских наоружаних групација у време уласка немачке војске у Србију, пре конституисања окупационе власти и непосредно после тога, када су оне добиле статус помоћне полиције као дела окупаторских полицијских власти, са чисто војном формацијом, какав је Руски заштитни корпус. Неспорно је формирање војних одреда руској емиграцији допуштено одлуком Немачке команде, од 12. 9. 1941, из чега би морао следити закључак како је њихов први командант Борис Фон Штејфон, по чијој идеји је РЗК и формиран, док је генерал Скородумов, који је био на челу организације руских емиграната /Руски биро/, смењен са тог положаја због неспособности, а не због радикалних ставова; како професор Шеншин у свом извештају казује, „Колико га ја знам, сматрам га за ненормалног човека, због нереда које је у целом надлештву створио, он је био смењен, а на његово место дошао је генерал Креитор“ (17), те се може оспорити теза по којој је на место генерала Скородумова /што имплицира претпоставку о постојању војних одреда РЗК под немачком војном командом пре 12. 9. 1941. /, постављен генерал Штејфон и да је он званично ступио на дужност команданта руског корпуса, са таквим војним својством, 9. 8. 1941. године. Нашем ставу о настанку РЗК као војне снаге почев од 12. 9. 1941. могло би се супротставити мишљење да се првобитно ради о индустријском заштитном одреду основаном пре 12. 9. 1941, а да овај датум представља тек дан одобрења његовог деловања у смислу подређености немачким војним снагама, али сматрамо да исто нема смисла, имајући у виду да изражени војни карактер ових регуларних формација управо почива на њиховој подређености немачкој команди.

Изузетно лоша економска ситуација у окупираној Србији такође је, поред идеолошких разлога, била опредељујући фактора да, додуше мањи број руских емиграната са подручја Србије узме учешће у снагама РЗК, при чему се не сме занемарити ни реваншистичко понашање комуниста на ослобођеној територији према њима, али и Немаца на запоседнутој са њихове стране српској територији; првих зато што се ради о антибољшевицима, а других стога што су Руси, као Словени, сврставани у исту раван са Србима и излагани масовним ликвидацијама. Међутим, према неким мишљењима /А Шеншин/, одзив за ступање у РЗК из наведених разлога био би много већи да Немци још у првим недељама окупације нису отпочели са безобзирном антируском пропагандом, са третирањем руског народа као народа ниже расе, којој у се пропаганди путем београдског радија придружили „Самостојни Украјинци“ и „Самостојни Козаци“, па чак и Азербејџанци. Међу руском омладином расположење је било такво да је пре одлазила у Немачку и Аустрију на тежак физички рад, но што се уписивала у РЗК, а и већина царских официра делила је такве ставове. Али, зато је успеха било у агитацији код Козака, којима је Немачка обећала повраћај земље и привилегија из доба царске Русије, но и с њима, Корпус је са подручја Србије попунио састав са једва хиљаду људи, што је натерало Немце на својеврсни увоз руских војника, и то 3.500 козака претходно ангажованих на тешким физичким пословима у бугарским рудокопима, 800 емиграната стационираних у Румунији и 400 заробљених црвеноармејаца. Остало је забележено /А. Шеншин/ да су Немци пропагирали „изабраним“ припадницима Корпуса, да ће из њиховог састава оформити први руски корпус будуће Руске армије, са задатком борбе уз Немце за Русију, зарад ослобођења руског народа од пошасти бољшевизма и успостављања Националне Русије. Поводом такве пропаганде „самостојни“ Украјинци, Козаци, Ђурђијанци, Азербејџанци и заступници балтичких држава, са јаким везама у Немачкој и подупрти од веома утицајних припадника немачких националсоцијалистичких кругова који су радили на распарчавању и поништавању Русије, протестовали су код Хитлера и немачке Врховне команде због стварања „Руске војске“, те је немачка Врховна команда морала званично објавити како се не ради ни о каквом Руском корпусу са предзнаком језгра будуће руске војске, већ да је то обична полицијска стража, чији задатак није борба са бољшевицима у Русији, већ служба на очувању реда у Србији. Промена немачког става није могла утицати на смањење броја чланова Корпуса, обзиром да су приликом ступања у службу давали заклетву о потчињавању свим наређењима немачких војних власти, али је свакако лоше деловала на њихов борбени морал. Поред ових околности, извесно је да су и ширење устанка у Србији и запоседање знатног дела њене територије умногоме утицали на одлуку немачке команде о задржавању снага РЗК у Србији, што је уосталом резултирало и одобрењем Милану Недићу да 31. 3. 1942. године створи „Српску државну стражу“, у чијем је саставу био и један део четника Драже Михаиловића, са задатком вршења полицијске и граничне службе у окупираној Србији, да би се скупа са Љотићевим добровољачким одредом крајем 1942. године стопила у Српски добровољачки корпус, који је већ од јануара 1943. био непосредно потчињен Немачкој команди Србије, на сличан начин као и Руски заштитни корпус. О таквом третману припадника Руског корпуса може се закључити и из аката начелника Руске колоније у Кладову, Теодора Евсејенка. 22. 3. 1943. он је, уз оверу команданта СС трупа стационираних у Кладову, сачинио „Списак породица чији чланови су се налазили у служби немачке оружане силе, из Кладова, за примање следовања жита и кукуруза“. На њој су евидентиране породице Бориса Самова, припадника Првог пука РЗК, Бориса Тодора и Максима Љапина, обојице припадника Другог пука РЗК (18). Други пак документ сачињен од истог лица 1. септембра 1943. године, по предмету примања намирница по максимираним ценама, сведочи да су чланови породица лица ангажованих у РЗК у статусу били изједначени са чланом породице руског емигранта из Кладова Леонида Јаковљева, укљученог у немачка војна дејства на Источном фронту, као делатника Немачког министарства саобраћаја (19).

Дејствујући упоредо са немачким окупационим снагама, Српским добровољачким одредом и Српском државном стражом, а касније и са Српским добровољачким корпусом, припадници РЗК обезбеђивали су стратешки важна места и комуникације у Србији, као што су Ђердап и Сипски канал, Бор и Мајданпек, а његови делови били су распоређени и у Неготину, Зајечару, Пожаревцу, Петровцу, Ваљеву, Краљеву, Косовској Митровици, Лозници, Крупњу, у долини Ибра и Дрине, од Вишеграда до Бање Ковиљаче, док је Штаб Корпуса са 4. пуком и резервним саставом био стациониран у Београду. . Ове формације нису учествовале у већим ратним дејствима током 1942. и 1943. године, а забележен је случај да су после једног сукоба партизанских јединица са белогардејцима код Доњег Милановца, 31. јануара 1943. године настале потере и хапшења при којима су белогардејци ухапсили Јосифа Ђорђевића, његову жену Стану, Ивана Стојановића и његову жену Персу и Цвету Николић, „Све ухапшене су страховито злостављали, али су се они јуначки држали, посебно Иван Стојановић и Цвета Николић. Цвети су забадали ексере испод ноката, пекли је по телу, али никакво признање нису успели добити“ (20) .

Према подацима Војне енциклопедије Југославије, Руски заштитни корпус састојао се, почев од краја 1942. од пет пукова, сваки са по три батаљона, батеријом топова и приштапских делова; батаљон је имао три стрељачке чете, сваку јачине 170 војника наоружаних, поред пушака, са 16 пушкомитраљеза, 4 минобацача и 2 митраљеза. Маја месеца 1943, РЗК се трансформише на начин да делује у оквиру три пука при три немачке дивизије, чиме се губи и последњи привид привржености „руској националној ствари“ и у таквом саставу их затичемо у борбама против јединица НОВЈ у Србији (21).

У извештају Штаба 25. НО дивизије од 12. 9. 1944, упућеном заменику команданта Главног штаба НОВ и ПО Србије у нападу на Доњи Милановац и ситуацији на сектору дивизије (22), наводи се да се на сектору напада налазило 700-800 белогардејаца и Немаца. У ноћи између 10. и 11. септембра 1944. јединице 14. Корпуса НОВЈ у нападу на село Мосну и мост на ушћу Поречке реке, убиле су 8 а заробиле 6 белогардејаца (23). У дејствима Црвене Армије на истом сектору „заплењена су четири топа и побијен известан број белогардејаца и Немаца“ (24). Два белогардејца убијена су у нападу батаљона 16. бригаде на окупаторске снаге код Штубика 27-28. септембра 1942 (25), а три Руса заробљена су од стране јединице 45. НО дивизије 21. 9. 1944, на путу Сврљиг-Књажевац. (26) Штаб Треће српске ударне бригаде 23. септембра 1944, извештава Штаб Друге пролетерске дивизије о борбама око Крушевца у којима се Четврти. батаљон ове бригаде сукобио са „Немцима, белогардејцима и недићевцима у јачини око 400 људи“ на сектору села Срње (27). У заповести Штаба 16. НОУ дивизије од 23. 9. 1944. године штабовима бригада, за напад на Лозницу (28), забележено је како се у Лозници налази мањи број љотићеваца, белогардејаца, један батаљон недићеваца и једна компанија Немаца ( укупно 600-700 војника), а у Шапцу 1500-2000 недићеваца, љотићеваца, белоруса и Немаца. Штаб 13. корпуса НОВЈ у наређењу од 25. 9. 1944. штабовима дивизија „за уништење четника на просторији Лешнице-Цер-Иверак“ (29) у опису ситуације истиче да се непријатељ – 1 белогардејски пук и један батаљон из Српског добровољачког корпуса, налазе на сектору Лешница-Стража-Д. Добрић. У опису ситуације у Наређењу Штаба 36. НОУ дивизије од 27. 9. 1944. штабовима бригада за контролисање реке Дрине од Ковиљаче до Бадовинаца и рушење пруге и друма Лозница, Шабац (30), стоји: „у жестоким сукобима у току 26. о. м, наше јединице разбиле су непријатеља – 400 белогардејаца, 500-600 добровољаца и пет камиона Немаца“. Извештај штаба 16. НОУ дивизије од 28. 9. 1944. године Штабу 12. Корпуса НОВЈ о јачини и нумерацији непријатељских снага у Шапцу (31), износи податке да се у Шапцу налазе три батаљона Трећег добровољачког пука, око 200 Немаца, 300-400 граничара и пољске страже и Трећи батаљон Првог руског пука. Штаб 16. НОУ дивизије 29. 9. 1944. године известио је Штаб 12. Корпуса НОВЈ о борбама против четника, недићеваца, белогардејаца и Немаца на просторији Цер-Шабац (32): „28. о. м. јединице Друге бригаде наишле су на железничкој станици Дубље на јаку отпорну непријатељску тачку јачине 400-500 непријатељских војника, белоруса“.

Војна енциклопедија наводи податке да је Руски заштитни корпус учествовао и у борбама код Ушћа и Ваљева, априла и маја 1944, а октобра 1944. разбијен је у Источној Србији у борбама против јединица 14. корпуса НОВЈ и 57. армије Црвене Армије; остаци су се повукли у долину реке Босне и реон Брчког и Славонског Брода, где су их у априлу 1945. коначно уништиле јединице НОВЈ. Драгољуб Петровић у свом раду „Квислиншке формације руских белоемиграната на територији Источне Србије током Другог светског рата“ (33), износи тврдњу да су припадници Руског заштитног корпуса, заједно са немачким јединицама, кроз сталну борбу са ослободилачким српским дивизијама и трупама Трећег Украјинског фронта, напустиле територију Источне Србије, а потом, после по белоемигрантске јединице катастрофалне „Београдске операције“, њихови остаци су наставили заједничко одступање са својим фашистичким савезницима. Истраживања Мирјане Миленковић констатују да су се остаци РЗК повлачили једном колном преко Београда и Земуна, другом преко Ваљева и Шапца, а трећом преко Ужица и Дрине, те да је свима циљ био Срем. Преостали припадници Корпуса прешли су у Италију и Аустрију, где су се предали англо-америчким трупама (34).

ЗАКЉУЧАК

Посматрајући ратна дејства снага Руског заштитног корпуса, закључује се да су оне деловале заједно са трупама немачке окупационе војске Српског добровољачког корпуса и других сродних формација, што се донекле, у ранијем периоду, могло правдати израженим антикомунизмом, али не и касније, нарочито током 1944. године, када се је очигледно њихова мисија састојала искључиво у очувању немачког окупационог режима у Србији, па и по цену вршења стравичних злочина. „Интернационални“ састав ових формација, када се има у виду да су их претежно чинили Руси, Козаци, Украјинци доведени из суседне Бугарске и Румуније, тек у мањем броју са заступљеним емигрантима са подручја Србије, није могао имати другу конотацију, до изневеривање националних интереса и руског и српског народа, који су у то време већ увелико превазишли све идеолошке предрасуде и предзнаке, масовно се укључујући у отпор фашизму као глобалном злу које је попримило неслућене размере. На интензитет отпора том злу најпре указује факат да је Србија током Другог светског рата била једино окупирано подручје у Европи, са којег нису послате домаће оружане формације да се на страни Немаца боре у војном походу на Русију. Остављајући по страни иначе варљиве статистичке податке о делу руске емиграције који је помогао спровођењу терора немачке окупационе власти, скупа са колаборационистичком српском „владом националног спаса“, као аргументи за учешће у снагама РЗК, без обзира на то одакле долазили, овим емигрантима могли су послужити наглашени антибољшевизам, материјална беда у коју су запали, као и страх од повратка у Совјетску Русију, додуше оправдан таквим монструозним показатељима као што је чињеница да ни припадништво комунистичкој партијској елити није обезбеђивало никакво уточиште, посматрано кроз податак да је 53 од 71 чланова Централног комитета КП СССР-а и 60 од 68 кандидата за чланове овог тела, ишчезло између 22. (1934. ) и 23. (1939. ) партијског конгреса. Како то каже Билингтон, „Стаљин је Русима ускратио оно последње уточиште људског интегритета у већини ранијих тиранија – слободу да ћуте“ (35).

ЗАБЕЛЕШКЕ

(1) Владан Ђорђевић, Европа и Балкан – освајачка политика Русије и Балканци, Београд 1911, с. 41.

(2) Исто, с. 71.

(3) Исто, с. 75.

(4) Владан Ђорђевић, Европа и Црна Гора, Београд 1912, с. 87-88.

(5) Бранко Богдановић, Српски козачки пук 1810-1812, Историјски часопис САНУ бр. 44, 1997. Београд, с. 155-166.

(6) Детаљније:Никола Поповић, Србија и царска Русија, Београд

(7) Никола Поповић, Србија и Царска Русија, Београд, с. 276, позивајући се на АВИИ, п. 16, к. 46, ф-1, бр. 2 – Дневник рада Српског четничког одреда

(8) Јован Јовановић, Преламања историје у 20. веку, 1965, забрањено издање по одлуци среског државног тужиоца у Зајечару, с. 83-84.

(9) Мирослав Јовановић, Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС 1919-1924, Београд 1996, с. 73-74 ; В. А. Маевски, Руси у Југославији 1920-1945, Њу Јорк 1966, с. 195-196

(10) Марко Милуновић, Од немила до недрага, Београд 1992, с. 36-37. и 51.

(11) Војна енциклопедија, Београд, Друго издање 1974, одредница Руски батаљони

(12) П. Миљуков, Историја Русије, с. 973

(13) Л. К. Шкаренков, Агонија беле емиграције, Москва 1986, с. 217

(14) Славољуб Цветковић, Југословенско –совјетски односи 1919-1941. године, САНУ и ЦАНУ, Зборник радова Други светски рат 50 година касније Подгорица 1997

(15) Мирјана Миленковић, Војне формације руске емиграције у Србији у току Другог светског рата, САНУ и ЦАНУ Зборник радова Други светски рат 50 година касније, Подгорица 1997, с. 433. и даље.

(16) Алексије Шеншин, Извештај о стању руске емиграције у Југославији, од 23. 11. 1943. МИП, прилог Пов. бр. 6544/43, с. 9.

(17) Исто

(18) Историјски архив Неготин, Фонд Начелства среза Кључког, документ бр. 189/43

(19) Исто, документ бр. 190/43

(20) Слободан Босиљчић, Србија у рату и револуцији 1941-1945, Зајечар 1986, с. 73.

(21) Војна енциклопедија, 2. издање, Београд 1974, одредница РЗК

(22) Архив Војноисторијског института (АВИИ) бр. 7/3, к. 1089

(23) АВИИ бр. 24/1, к. 182

(24) АВИИ бр. 12/3 к. 1089

(25) АВИИ бр. 53-1, к. 182

(26) АВИИ бр. 5/2, к. 1329

(27) АВИИ бр. 20/3, к. 737

(28) АВИИ бр. 46/1 к. 951

(29) АВИИ бр. 13/2, к. 866

(30) АВИИ бр. 31/1 к. 1240

(31) АВИИ бр. 22/3 к. 951

(32) АВИИ бр. 24-3 к. 951

(33) Развитак, Зајечар 1966, с. 78

(34) Видети забелешку под (15).

(35) Џејмс Билингтон, Икона и секира, Београд 1988, с. 613.