Ранко Јаковљевић

Јевреји на североисточним границама Србије

Жири у саставу академик Предраг Палавестра, председник, др. Милан Ристовић и проф. Филип Давид - чланови, 2007. године доделио је награду овом тексту на 51. међународном конкурсу Савеза јеврејских општина Србије за истраживачке радове са јеврејском тематиком.*

АПСТРАКТ: У овом раду даје се хронолошки приказ учешћа Јевреја у друштвеним збивањима на просторима унутрашњих и спољашњих граница североисточне Србије. Кроз фрагменте судбина појединаца и група јеврејског порекла указује се на њихов допринос привредном, културном, следствено томе и наднационалном препороду једне балканске регије на српско-бугарско-румунској тромеђи, уз расветљавање околности релевантних за потпуније разумевање сукоба интереса великих сила.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Јевреји, прогони, привреда, култура, образовање, здравство, рат, спасење.

Североисточне границе Србије простиру се кроз средишње Подунавље. Велика река спаја српску и румунску страну а сувоземни део, почев од ушћа Тимока у Дунав, чини везу Србије са Бугарском у реону Неготина. Њихов најзначајнији део Ђердап је дунавски пролаз усечен између Хомољских планина, Мироча и Дели Јована, са српске стране и Локвејске и Алмашке планине – обронака јужних Карпата на румунској земљи. Ђердапска клисура почиње код Голупца а завршава се у атару Кладова, премошћујући залеђе богато рудним и шумским благом. Падине Старе планине односно Балкана у северозападној Бугарској доминирају сувоземним делом граничног подручја, спуштају се до дунавских обала дајући целој регији карактер специфичне природне оазе, погодне за сусретања култура Севера и Југа, Запада и Истока. Велике цивилизације попут грчке, римске, одавде су читав низ векова шириле своје хоризонте. Ту су своје идеје претварале у успехе, заблуде или поразе војне силе Османског царства, Угарске, Русије, Аустрије, Немачке. Простор данашње тромеђе Србије, Румуније и Бугарске столећима је био изазов за веште трговце, бродаре, а уточиште прогањаним Јеврејима чија снага је почивала у осећају заједништва, припадности истом културном обрасцу. Без њих би Европа данас била знатно удаљенија од остварења претпоставки за преображај потенцијалне у остварену моћ друштвене заједнице.

Према преовлађујућим схватањима, као и на просторе данашње Србије, потомци племена Израеловог у пределе омеђене Дунавом и планинским масивима Мироча приспели су на таласима миграција изазваних римским освајањима у I и II веку нове ере. Нема доказа да су били ангажовани у грандиозним подухватима изградње дунавског пловидбеног канала код Капут Бовиса, данас у близини Сипа, или Трајановог моста, 5 км низводно од Кладова, као што је то свега пар деценија пре био случај, везано за Неронов /54-68. г./ покушај просецања Коринтске превлаке ради спајања Јонског и Егејског мора. За ту прилику „некакви јеврејски заробљеници су заиста били упослени неко време“ (1). Да су Јевреји већ тада насељавали крајеве уз Дунав и јужне пределе Старе планине, потврђује једно писмо гувернера Галилеје Ирода Агрипе, упућено римском императору Калигули /37-41. г./ и приповедање историчара Јосифа Флавија (2). Такође се сматра да је мала група Јевреја на Балканско полуострво, регија данашње Бугарске, доспела после разарање тврђаве Бетар крај Јерусалима 135. године, у време устанка Бар Кобе против Хадријановог Рима. Таква мишљења базирају се на налазима новчића из Бар Кобине буне на тлу Балкана (3). Следећи траг који упућује на присуство Јевреја у данашњој Бугарској је стела, похрањена у Софијском музеју, са натписом Yosefus archiesynagogus – „Јосиф-старешина синагоге“, а још дубље корене њиховог битисања у Пловдиву /Филипополис/ садржи подни мозаик синагоге из II или III века н. е. (4).

У декрету источноримског цара Аркадија /395-408. / издатом у Константинопољу 7. јуна 397. године, од управитеља префектуре Илирик, простируће на Балканском полуострву и у регији доњег Дунава, захтева се да администраторима провинција укаже на потребу заштите јеврејског становништва и синагога. Тада се подручје Кладова, почев од Ђердапске клисуре, налазило у области Акве – у оквиру Прибрежне Дакије припадајуће Илирику.

Други римски декрет, издат у Константинопољу 6. августа 412. године, у време Теодосија II, прописивао је да нико ко је невин не буде малтретиран због тога што је Јеврејин (5). Повод нетрпељивости била је верска искључивост и отворено прозивање Јевреја од стране цркве хришћанске као најопаснијих опонената Христових. Папа Сириције /384-399. / у обраћању верницима ради сузбијања Боносове јереси која је имала велики број присталица у регији данашњег Кладова и Прахова, епископија Аквис, изговара: „Не може се порећи да се Бонос веома осрамотио тврдећи да је Марија имала још синова и да је њена светост деградирана чињеницом да је након рођења Исусовог њена утроба подарила још потомака... Шта о овом ставу рећи него да се ради о јаком порицању чињеница, и о јавном стављању на страну Јевреја, који тврде да га није могла родити девица, из чега произилази велика опасност за саму веру.“ (6). Његовим путем иде познати епископ Никита Ремезијански /Бела Паланка/, наглашавајући у једној проповеди крајем IV века кроз обраћање „посрнулој девојци“: „Незнабошци су против нас дигли свој глас, јудејска синагога је скочила против свете цркве због твоје срамоте!“ (7).

Јевреји средишњег Балкана ипак су успели да избегну олује верске искључивости. Јустинијанов /527-565. / савременик Прокопије из Цезареје помиње на Дунаву, свега пар десетина километара удаљену од великог подунавског града Аквиса /данашње Прахово/, између ушћа Тимока у Дунав и Флорентина у Бугарској, од стране Јустинијана обновљену тврђаву под именом Јудаиос (8).

Под византијском влашћу, ова регија почетком VIII века није била плодно тле за живот Јевреја. Покушај цара Лава 723. године да јеврејске поданике преведе у хришћанску веру, значио је почетак масовних исељавања са Балкана. Прогони Јевреја у време Василија, настављача политике насилне христијанизације, праћени паролом „Смрт или покрштавање“, допринели су да се многи од њих населе на Криму, у областима Тифлиса, Керча, Севастопоља, где су постојале јаке јеврејске заједнице (9). Међу Хазарима тога времена јудаизам као званична религија, имао је толерантан став према другим конфесијама. Добар пример узајамне трпељивости био је састав врховног суда: од седморице судија, по двојица су били следбеници јудаизма, ислама и хришћанства, док је седми члан – „незнабожац“ био надлежан за Русе и Бугаре (10).

Тек столеће касније промет Дунавом, пловним од Улма па наредних 2.558 км, достиже озбиљне размере, да би кулминирао крајем XI века односно у време крсташких похода.

Ђердапски пловни пут, као спона између Средње, Источне Европе, Блиског истока и Средоземља, у много наврата минулих векова био је инструмент тежњи за изналажењем уточишта пред освајачким походима великих војних сила – Римљана, Хуна, Турака, Мађара, Аустријанаца, Немаца... али и пред прогонима припадника јеврејске заједнице. У периоду 1347-1360. године велики број Јевреја из Угарске, безразложно оптуживаних за епидемију куге дискриминисан је од стране католичког клера, принуђен спас тражити у бекству Дунавом, кроз Ђердап, и насељавању у Видину, Никопољу, Софији. Имајући у виду њихово претходно станиште, Бугари су их називали „бене Будун“ – синови града Будима. У то време бугарски владар био је цар Иван Александар /1331-1371. /, унук видинског деспота Шишмана, ожењен Јеврејком Саром, са покрштеним именом Теодора, што је утицало на његов став о насељавању Јевреја приспелих Дунавом из Угарске (11).

Владар Баварске Лудовик X 1470. године протерао је све своје јеврејске поданике. Већи број њих укрцао се на бродовље у Регенсбургу одакле су Дунавом, пролазећи поред Кладова, уточиште налазили на подручју под владавином Бугара. Предводио их је рабин Меир Алеви из Нирнберга, који је тим поводом сачинио молитвену књигу (12). Пре но што је Кристофор Колумбо, „слуга истога господара који је Давида подигао на тај положај“, доспео до Америке 1492. године, Дунав је представљао најзначајнији „прозор у свет“ многим европским краљевинама. Мада је услед открића нових извора блага на америчком континенту Ђердап као веза са Оријентом изгубио на значају, он је и даље сматран изазовним за веште трговце и бродаре из Аустрије, Русије, Османског царства, али и као војно-стратешка упоришна тачка великим силама.

Почев од 1492, користећи се наредбом султана Бајазита /1481-1512. / када је управитељима провинција наложио да са добродошлицом дочекују јеврејске избеглице из Шпаније, као и 1568. године пред прогонима у Италији спровођеним од папе Пија V, Јевреји су управо на подручју средњег и доњег Подунавља налазили сигурно уточиште, мада и ту неретко нису били поштеђени страдања.

Као занатлије и финансијски стручњаци, Јевреји су се доселили у област Кучајна, у ђердапском залеђу, 1551-1552. године, убрзо проширивши пословање и на рудник Мајданпек (13). Од 1564. до 1566. рудник Кучајну као закупно добро држао је Јеврејин Акиба (14). Године 1570. за два наведена рудника концесију је добило акционарско друштво Јафета Папа (15). Његов син Симон 1574. постао је надзорник топионице у Мајданпеку (16).

Трговина сољу, храном, јеленским роговима, воском, лојем, кавијаром, дрвном грађом, ретким металима, оружјем и муницијом, реализована транспортима робе Дунавом, доносила је баснословне зараде солунским и осталим Јеврејима у Турској, али и Османлијама и Аустријанцима. Скели код Фетислама Османлије су придавале такав значај, да је већ 1586. године настао посебан Канун о њеној употреби у комерцијалне сврхе. Најчешћи предмети прекограничног трансфера код Кладова били су: со, риба, коже, брашно, пшеница, јечам, просо, вино, мед, масло, крупна и ситна стока. Одредбом 22. прописано је: „дажбине за со која прође кроз поменуту скеле, нека се равнају према дажбинама видинске скеле“ (17).

Јевреји у Видинском пашалуку коме је припадао Фетислам са Кладовом, Крајином и Кључем, као и цела Тимочка регија, лишени су права на учешће у политичким и управним сферама јавног живота, мада су били неоспорни ауторитети међу привредницима, трговцима и занатлијама. Зато се често дешавало да буду лака мета хајдуцима. Надалеко познати Старина Новак/1530-1601. /, вероватно родом из Пореча на Дунаву, предводећи 1.500 хајдука приликом пустошења Плевне, на тлу Бугарске, априла 1596. године, заробио је седамдесеторо „богатих Јевреја и 400 Турака, за чију је откупнину примио 400.000 талира“ (18).

У два велика таласа бечки Јевреји су ђердапским путем потражили спасење услед прогона спровођених од аустријског цара Леополда I – 1670. и 1683. године. Бежећи пред аустријским заузећем Београда, деветоро Јевреја 1688. године бродом је покушало приспети до Никопоља, којом приликом је један од њих настрадао од разбојника у близини Пореча (19). Исте године веће група људи Мојсијеве вере, настањених на острву Ада кале, емигрирала је у Видин и Никопољ. Као знак захвалности, општини у Видину поклонили су импресивну сребрну плочу исписану на хебрејском (20).

Уговором о трговини и пловидби склопљеним између Аустрије и Отоманског царства 27. јула 1718. године у Пожаревцу, поједностављен је царински режим на Дунаву, а одредба чл. 14. прописује: „Не допушта се Јеврејима да ни најмање суделују у пословима трговаца Царства /аустријскога/, нити да са дипломом Османлијског царства, или неким другим моћним заузимањем, врше функцију посредника који се обично назива сензалом, уколико за такве услуге нису увучени спонтаном и слободном вољом Царско-краљевских трговаца. Зато, ако Јевреји из разлога што нису позвани за напред наведену службу сензала покушају да вребају или проузрокују штету Царско-краљевским трговцима, они ће на најстрожи начин бити кажњени како би послужили за пример другима“ (21).

На подручју Видинског пашалука замах њиховом утицају дала је околност да је на челу јеврејске заједнице, пореклом из породице Вентура, приспеле у Видин из Далмације 1778. године, био Давид Сабатај, један од најученијих људи свога времена (22). Честе измене односа снага у центрима моћи у овој регији, али и рефлексије дешавања на спољнополитичкој сцени централне и источне Европе, узроковали су и драстичне промене у расположењу власти према поданицима Мојсијеве вере. Један од великих прогона видинских Јевреја десио се у време страховладе Османа Пазваноглуа, 1794. године. Као успомена на тај догађај локални Пурим био је фиксиран за дан 4. адар (23).

Са својством становника подунавског Кладова и околине, Јевреје налазимо у Попису харачких обвезника за период 29. 3. 1740. – 18. 3. 1741. године, после повлачења аустријске војске (24). На острву Ада Кале међу локалним становништвом евидентирани су: Менахем Јехуди, Мариз Јехуди и Мози Јехуди. Претпоставка да су ово острво Јевреји настањивали и у далекој прошлости, скупа са чињеницом да је у XVII веку већи број њих ту живео, указује на могуће порекло назива оближње горостасне ђердапске стене Чифутски камен. У то време, засигурно и век пре, јеврејски трговци су кроз Ђердап провозили племените метале из хомољских рудника. На основу руско-турског споразума из 1783. године, Босфор и Дарданели отворени су за пловидбу, па је Дунав умногоме добио на значају, чинећи саобраћајну деоницу на путу између тако удаљених тачака као што су Марсељ и Персија.

Бурна збивања на овдашњој историјској позорници у Првом српском устанку нису заобишла ни Јевреје. На подручју Кладова „приликом једне акције чишћења Турци су ухватили два немачка Јеврејина приспела из Влашке са руским исправама“ (25). Ратни сукоби коришћени су и за стицање екстра профита, како је то чинио Хиршл из варадина, за време опсаде Шапца од стране српских устаника, 12. 9. 1806. испоручивши Турцима „млоги лебац, брашно и јечам да им ласно на 1 или 2 месеца доста бити може“ (26). Код заузећа Београда 30. новембра 1806. године устаници су затекли скупину Јевреја. У извештају упућеном Стевану Стратимировићу каже се: „Засад турске фамилије у вароши у једној џамији, такође Жидови особито у другој џамији налазе се од свакога безчастија сохранити, него голи, боси јесу остали“ (27). Нова власт у Београду 1807. године, међу мерама које би фаворизовале српски капитал, донела је и одлуку о протеривању Јевреја из Београда, „ради спречавања конкуренције српским трговцима“, па је неколико стотина људи Мојсијеве вере морало потражити уточиште ван зидина древног града (28).

Други српски устанак донео је Србима право да некретнине на њиховом подручју откупе од турских власника. У томе су Милошу значајну помоћ давали Соломон Хафон и Исак Камонд, што новчаним позајмицама, што асистирањем у постизању погодби о откупу имања у његово име (29). Убрзо након што је Србија стекла унутрашњу аутономију, кнез Милош наредио је надзорнику београдске царинарнице да „проценитељ трговачке робе“ Соломон Израел сачини српски превод целокупне османске царинске тарифе. Он је то учинио 1834. године, створивши претпоставку да српски кнез изда „Наставленије за фетисламског /кладовског/ и текијског ђумрукџију“ којим прописује да се тарифа важећа за београдску царинарницу примењује и на две североисточне српске филијале (30). Међу првим трговцима на које се речена тарифа примењивала бли су „цесаријски Евреји“ Јаков Шактец и Симон Пољак, из Земуна. Све баре у књажевству српском, укључујући ритове у Неготину и Кладову, дате су њима у закуп, са ексклузивним правом даље препродаје и извоза пијавица – траженог артикла у европским престоницама ради употребе у медицинске сврхе (31). Трговинске везе које су Јевреји одржавали путујући кроз Београд у крајеве североисточне Србије и даље у Видин и обратно, дају се назрети из пописа путника на пропутовању кроз Београд у периоду 13. 6. 1834-14. 7. 1836. године. Ту се, међу 4650 имена помиње и 600 Јевреја, између осталих: „Моша Елијас, Соломон Исак, трговци из Видина; Мајер Аврам, иде из Београда у Видин; Аврам Песах с двоје деце из Видина у Београд и натраг; Арон Соломон, из Босне у Видин; Хајим Калфи, из Сарајева у Видин; Аврам Пинта с другом, из Босне на Аду Кале; Самоил Езер, из Видина у Београд и натраг; Јаков Давид, из Сарајева у Видин; Хајим Пинто, из Сарајева у Видин; Исак Хајимов, из Београда у Неготин; Јакоб Саломон, из Видина у Београд и натраг; Исак Штерн, из Дарде у Неготин; Давид Рубен, из Ниша у Видин; Јаков Цингер, из Цесарије у Неготин; Соломон Јаковљевић, из Турске у Видин; Мошо Финц, из Босне у Видин; Болиса Јаковљева, са фамилијом, из Турске у Видин; Давид Фелдман, из Букурешта у Видин; Јаков Самоел са друг. из Софије у Видин“ (32). Оживљавање учешћа Јевреја у привредним токовима у регији помогла је чињеница да је децембра 1835. издат ферман адресиран кнезу српском и подунавским везирима, пашама, ајанима, војводама, кадијама и надзорницима скела, по чијем слову „народ српски има право развијати тробојну заставу на трговачким лађама, које могу слободно пловити рекама и морем, у Цариград доходећим и туда пролазећим“ (33). Непосредан повод разумевању османског владара за српске потребе био је гест поштовања који је кнез Милош учинио дарујући му корвету изграђену у Брзој Паланци уз учешће „80 бродоградилишних мајстора из Цариграда“ (34). Још шири замах трговини дат је ферманом султана Махмуда II из јануара 1839, „за поправљање заставе србске“ – „пошто пређашња застава причињава тегобе у делима народним, султан даје Србима нову заставу, да могу слободно трговати на морима и рекама његовог царства“ (35).

Српска самосталност подразумевала је улагање великих напора у стварање система школства који ће бити ослонац у стасавању образованих кадрова, преко потребних за национални препород. Најстарија школа у овим крајевима – поречка, која је постојала још у првим годинама XIX века, добила је за наставника Исака Облучаревића, 1836. г. досељеног из Велике Писанице, Славонија – „учитеља млађе класе добре способности“, потоњег наставника неготинске полугимназије (36). „Устројеније централнога правленија Књажевства Српског“ министарству просвете налагало је „заводити и устројавати нове школе, у којима би се ум просветити и срце облагородити могло“, а циљ васпитања, од стране Исака Облучаревића успешно оствариван у Поречу и Неготину опредељен је тако да се „све силе човеческе относеће се како на душу, и тело, соразмерно развијају и крепе, имајући пред очима народност српску и потребе народне“ (37).

Један од првих званичних државних аката који се односе на подручје Кладова, 1833. године присаједињено Србији, јесте Извештај Исправничества Окруженија Крајинског Но.747, од 13. септембра 1837. године: одговарајући на упит Милоша Обреновића, „најучтивије јавља да у овом окруженију такових турских поданика, који би из Турске у Србију долазили а путне тескере не би имали, не налази, окром у Неготину и Кладову неколико из Видина Јевреја који дућане држе, но ти своју дацију у Видину плаћају, премда од више година овде живе и своју трговину воде“ (38). Овај развијени привредни центар у подунавској Бугарској у другој половини XIX века насељавало је близу 2.000 јеврејских житеља (39). Видински Јевреји – занатлије уживали су толики реноме, да је кнез Милош Обреновић још 1836. године од свог изасланика у Неготину Стефана Стефановића, затражио за његове личне потребе међу њима пронаћи „оног способног шнајдера из Видина“ (40).

Неколико угледних видинских трговачких породица имале су заједничке фирме са сународницима у Србији, Италији или Аустрији. Тако је Абрахам Леви из Видина био уортачен са београдским трговцем Самуелом Русом (41). Мешовите фирме вршиле су лакши проток роба а неретко су могле користити повластице резервисане за оне регистроване на супротној дунавској страни. Само једна од мањих царинских постаја на граници североисточне Србије – Радујевачка царина имала је 1840-1841. године следећи промет: 1. извоз у Бугарску – кожа 7490 овчијих, 4.527 јарећих, 310 лисичијих, 1300 зечијих, 2 видрине, 30 мачијих; лоја 10.471 ока; масла 1.711 ока; 2. увоз у Србију – соли 1.423.382 ока, разних риба 39.039 ока, пиринча 3.962 ока, гајтана памучног 6.300 топа, гајтана свиленог 12 топа, јужног воћа, маслина, зејтина, урми, смокава, сувог грожђа, дувана, леблеблија, филигранских производа – гривни, прстенова, обица, чатри; прерађевина од кожа – антерија, шубара, тахти (42). Из Влашке је пак, у Србију за период 1833-1858. г, кроз Ђердап провезено 390 милиона ока соли. Максималну корист из трговине сољу извлачио је Милош Обреновић. Њему ортак Алекса Симић у извештају о пословним резултатима казује: „Овде засад падају цванцици за сол као киша, а ја сам уверен да ће тако за свагда остати, док год је сол само у вашој руци“ (43). Највећим делом пловидбени пут коришћен је за транзит знатних робних вредности између удаљених тачака истока и запада: Истамбула или Одесе, Пеште или Беча. Видински паша Хусеин био је један од најбогатијих трговаца у регији. Куповао је, ради препродаје, жито у Влашкој, вуну на Криму, зејтин у Македонији; у околини града држао је ергелу од 500 коња, а „1400 добро плаћених чиновника једва што му свршаваше трговачке послове“ (44) Путнички саобраћај Дунавом одвијао се интензивно и Дунавско паробродско друштво са 22 пароброда успело је 1844. превести 507.021 путника и 922.761 центи робе. Већ 1846. године 32 пароброда овог друштва превезла су 903.996 путника и 1.909.237 центи робе (45). Поред тога, мали привредни центри попут Брзе Паланке имали су своје посебне линије за извоз производа у Видин или Рушчук. Из ове варошице извожене су козе, лој, сушено козје месо, пшеница, раж, јечам, овас, вино, ракија, дрвна грађа. Најјефтинији транспорт био је пловилима „невратима“ која су низводно пуштана Дунавом са извозним артиклима, да би након истовара и неврати били демонтирани и продавани као огревно дрво (46).

Револуционарна збивања која су потресала Европу 1848. године, довела су на леву обалу Дунава познатог сликара Константина Даниела Розентала. Као припадник радикалне тајне организације „Братство“, пошто је пропала тзв. Влашка револуција а османска власт повратила позиције у Подунављу, затекао се септембра 1848. на острву Ада Кале, потом у оближњој Свињици, где је уз помоћ Марије Росети успео добити заштиту аустријских органа власти и ослобођење вођа устанка. Његов авантуристички дух није га спутао да остави пар изнимно лепих слика посвећених револуционарним дешавањима, од којих је најимпресивнија „Револуционарна Румунија“ овековечена у портрету загонетне Марије Росети (47). У исто време српски опозиционари окупљени око Томе Вучића Перишића спроводили су интензивне припреме на реализацији плана подизања устанка хришћана у северозападној Бугарској, што би помогло да се династија Обреновића врати на власт у Србији. Побуна је у окружењу Видина избила у пролеће 1850. године. Да би неутралисао војна дејства 15.000 устаника, турски султан послао је казнену експедицију на челу са потурченим личким Србином Михаилом – Омер пашом – Латасом (48). Смиривање политичке ситуације поново је, јаче него пре, отворило врата ђердапског дела Дунава међународној трговини, али и великим инвестицијама у саобраћајну инфраструктуру и рудокопе.

Дуго времена Радујевац као гранична српска лука имао је највећи робни промет са Истоком. Изузев за превоз руде, радујевачка лука коришћена је за транспорт у унутрашњост робе, пловним путем допремане из удаљених крајева. Након успостављање железничке везе са залеђем, увозно-извозни послови добили су снажнији замах: крупна и ситна стока експортована је у Пешту, рогови и коже у Беч, вино у Бордо, а влашка со продавана је у знатно удаљенијим крајевима у унутрашњости; Србија је преко радујевачког пристаништа снабдевана зејтином, шећером, кафом, бадемом, лимуном, поморанџама, квасцем, чајем, смоквама, зачинима са истока, чак и минералним водама, зидним сатовима, швајцарским сиревима или кавијаром и моруном (49).

Северно од Радујевца, у Хомољу, почев од 1862. године закупац рудника у Кучајни постао је Феликс Хофман, познати геолог – царски рударски инжењер из угарске Нове Молдаве. Његови истражни радови резултирали су експлоатацијом златоносних наноса на месту Лакудин Збег, затим на обалама Пека и потока Раденке (50). Злато је углавном Дунавом превожено до откупљивача – јеврејских трговаца из Видина. Ближе дунавском пристаништу био је рудник каменог угља у Сиколу, крајем XIX века закупно добро Стевана Исаковића (51). У исто доба рудник угља Вршка Чука био је посед компаније породице Хирш, чији је родоначелник барон Мориц фон Хирш познат, изузев по великом богатству стеченом у трговини бакром, шећером, те реализацијом железничких концесија у Аустрији, Турској, на Балкану, и као филантроп чијим новцем су утемељене основне и техничке школе у Галицији и Буковини, финансирана репатријација Јевреја из Русије, изградња домова за досељенике (52). Прелазак богатих јеврејских поданика Османског царства у аустријско држављанство инспирисао је Мидхат-пашу, првобитно 1854. државног функционера у Видину, а од 1861. године везира у Нишу, област источне Србије и северозападне Бугарске, да по француском узору то подручје реформише у нови модел државне управе, делећи вилајет-покрајину на седам санџака, сваки од њих на казе, а казе на нахије. Након успеха реформе у овом делу, цело царство је по одредбама Вилајетског закона из 1865. г. реорганизовано на тај начин. Крајњи циљ било је хомогенизација становништва „у једну синтетичку нацију, према потребама политичких елита, или у целој држави или у покрајинама које су се одвајале“ (53). Исти акт био је и катализатор дезинтеграционих процеса јер су „српски трговци из неких пограничних санџака почели да шаљу петиције великим силама, тражећи заштиту пред кршењем закона од стране османлијских локалних власти“ (54).

Предузимљиви припадници племена Израеловог, попут Соломона Хофона – трговца сољу, често су укључивани у привредне активности на подручју Ђердапа. У Пописној књизи Окружја Крајинског, Срез Кључки, из 1863. године, наилазимо на имена неколико јеврејских становника Текије и Кладова, међу њима и Николе Чивута, „шпекуланта“ у Текији, те Пијаде Капетановић /1826-1913. / – „учитељке женске деце, старе 35 година, са децом Катарином, 15 година, Николом, 10 година и Миланом, 5 година (55). Пошто је кнез Михаило Обреновић 16. августа 1860. године одобрио да се у Кладову отвори женска школа, за прву учитељицу, почев од 1861. године па закључно са септембром 1864. године, постављена је Пијада Капетановић (56). Поступајући по упутствима „о реду и поретку у школи“, она је инсистирала на поштовању правила: „Истину ваља говорити, са другима живети у слози и братски и послушан бити, што је у грађанском друштву најглавнија врлина“ (57). Пијада Капетановић је од 1864. до 1881. године била и учитељица у тек основаној јеврејској женској основној школи на Јалији, Београд.

Коришћењем низа повољних политичких, пре свега османске слабости и одређене равнотеже страха међу европским силама, кнез Михаило Обреновић успео је 1867. године издејствовати повлачење турских војних посада из преосталих тврђава у Србији-Београда, Смедерева, Фетислама /Кладово/, Шапца, Ужица и Сокола /Љубовија/. На његовом путу из Београда за Цариград, ради добијања фермана о предаји тврђава на управу Србима, испратила га је маса света, међу њима и бројни јеврејски поданици. „Србске новине“ известиле су: „На важан пут Кнеза су свечано испратили и бројни београдски Јевреји Сефарди. Окупили су се на заставама окићеној обали Дунава, у близини места где их је већина становала /Дорћол/. Из своје синагоге, специјално за ову прилику, донели су и велики барјак окићен са две сребрне круне. Девојчице су у рукама имале шимширове венце, а дечаци мале тробојке. Док је Кнез на „Делиграду“ пловио поред њих и отпоздрављао им, деца су му певала, заједно са својим црквеним и школским старешинама, песму за срећан пут, специјално написану и компоновану за ову прилику“ (58)

Залога да Србија, попут Румуније, на Берлинском конгресу 1878. г. стекне независност, било је склапања тајне конвенције са Аустро-Угарском. Тим документом Србија је, између осталог, препустила Аустро-Угарској, чија се сувереност на левој обали ђердапског дела Дунава све до краја Првог светског рата простирала до Оршаве, преко пута српске Текије, извођење грандиозних регулационих радова изградње система пловидбених канала кроз Ђердапску клисуру. Други захтев Аустро-Угарске састојао се у пристанку Србије да експлоатацију својих железница уступи „Друштву турских железница“ којим је управљао барон Мориц фон Хирш. Хиршова настојања да лично у Берлину убеди српске представнике у опортуност таквог предлога, нису уродила плодом. У делу о железницама, споразум „Андраши-Ристић“, Србија се обавезала тек да у трогодишњем року „сагради пругу на старом и новом земљишту“ (59). Јозеф и Мориц Хирш неку врсту сатисфакције за неуспех имали су у добијању концесије за рудник угља у Вршкој Чуки и изградњу пруге одатле до дунавске обале у правцу Видина /знатно краћом релацијом од оне према Радујевцу/, а то је подразумевало пролаз трасе кроз бугарску територију. Руски интереси, српско-бугарски рат 1885. и директно противљење Бугарске омели су их у реализацији плана (60). У том рату, по званичној бугарској верзији бранећи Видин погинули су: Аврам Соломон Бохор, Дуенас Рахамим Јозеф и Мордехај Јаков Хаим (61).

Као рефлексија независности Србије, број јеврејских становника ових граничних предела признате српске државе знатно је увећан. Према попису становништва по окрузима у Србији из 1874. године, у Крајинском округу евидентиран је тек један Јеврејин да би их, само у вароши Неготин 1894. било двадесет и четворо (62). Најпознатији међу њима су др. Бернард Пас/Милан В. Миловановић-на раду у Брзој Паланци 1869. г. и др. Давид Розенберг, лекар среза Брзопаланачког „са столицом у Неготину“ у периоду 1882-1891. године (63). Нешто раније у Доњем Милановцу дужност среског лекара обављао је Хаим Д. Русо. Директор Карантина Радујевачког при истоименој царинарници на Дунаву, крај Неготина, 1850-1853. године био је др. Франц Бихели. Он је уједно радећи као лекар у Радујевцу, те послове обављао без прекида и у периоду од 1880. до 1888. године (64). Најопаснијом болешћу у овим крајевима сматран је сифилис, са епидемијом драматичних размера у време Српско-турског рата 1876. и 1878, а број од свега 64 лекара на тлу Србије 1877. године чинио је још драгоценијим рад медицинара у њеним граничним подручјима (65). Посебно се истраживањем опаке болести истакао Карол Давиле /1828-1884. /, париски ђак, утемељивач Националне школе за медицину и фармакологију у Румунији. Он је 1876. године у Кладову основао одељење војне болнице за српске и руске војнике (66). О размерама које је страшна болест попримила на граничном делу североисточне Србије говори чињеница да је седамдесет година касније, од 15.555 становника кладовског среза, њих 3.054 било заражено сифилисом (67).

Зајечар као центар Тимочке регије имао је лекаре Јозефа Штрасера, окружног хирурга 1847. г. и Бермана-Божидара Зафира, специјалисту за бактериологију – радио као војни лекар 1888. г. (68). Такве околности нису поштеделе североисток Србије излива антисемитизма, што је концем XIX века најизраженије било у Неготину приликом „мисионарских“ посета Васе Пелагића. Потпора његовом делању био је памфлет „Вјерозаконско учење Талмуда или Огледало чивутског поштења“ са напоменом на насловној страни „Ми Чивута сматрамо као паразитско биље, које се готово свима европским народима о врат објесило, те им више мање животну снагу, крв и сок из тијела испија“ (69).

Много се пажње у Србији концем XIX столећа поклањало васпитно-образовном раду са најмлађим нараштајима. Као учитељ у неготинском Душановцу 1897. г. службовао је Исак Израиљевич. Од 1899. до 1901. предавао је ђацима у оближњој Копривници, да би се 1910. године нашао, у звању управитеља школе, у Доњем Милановцу (70). У то време дешавало се да деца имућнијих мештана Кладова оду да „изучавају“ послове трговине код познатих јеврејских привредника у Турну Северину. Изузев основних знања стицаних радом у њиховим фирмама, млади Кладовљани имали су прилику да стекну солидне пословне везе за заједничке трговачке подухвате када би се вратили у Србију (71).

Преко пута Кладова, на левој обали Дунава налази се румунски град Турну Северин. У њему је дуже од једног века постојала јака јеврејска заједница, стасала углавном у периоду Руско-турског рата 1828-1830. године, пошто је град Чернец разорен а његово становништво нашло уточиште на румунској обали Дунава преко пута Кладова. Године 1899. пет процената становништва чинили су Јевреји, њих 899 – четврта етничка група по бројности, после Румуна, Немаца и Срба. Привреда Кладова и околине била је упућена на живу трговинску размену са суседним румунским градом, а либерални режим преласка границе омогућавао је да се овдашњи Срби лече у Турн Северину, тамо се снабдевају петролејем и другим потрепштинама, заузврат углавном продајући храну или плаћајући услуге у новцу. Јеврејско становништво овог румунског града чинили су избегли житељи Чернеца, балкански Сефарди из Видина, Никопоља и Ашкенази из Угарске и источних румунских провинција. Већ 1910. године они су имали 172 трговца, 3 кројача, једног дрводељу и још десеторо занатлија међу привредницима Турн Северина. Сефарди су 1870. г. основали своју школу коју је 1871. године похађало 58 ученика; 1910. године њихов број достигао је цифру 170. Ашкенаска школа отворена је 1878. године, са 45 ученика, али убрзо је престала са радом јер су родитељи децу радије слали у католичко или протестантско немачко училиште у истом граду. Ту је живео познати ционистички лидер Раби А. Криспин, издавач током периода 1885-1887. г. „El Luzera de la Pasiensia“, јединог месечника на ладину у Румунији. Он је 1894. г. основао јеврејски књижевни часопис Хар Синај. Сефарди су у Турну Северину имали синагогу почев од половине XIX века, Аварескуова улица 3. Њена фасада представљала је реминисценцију муриш стила, преовлађујућег у шпанским средњовековним синагогама, док је унутрашњост декорисана у китњастом псеудо-оријенталном маниру. Постојала је и ашкенаска синагога која се по спољашности није могла разликовати од грађевина у суседству, у улици Јулија Цезара 6, чиме су градске власти условиле њено подизање у XIX веку (72).

Крајем XIX столећа уочљиве су интензивне везе припадника јеврејске заједнице са леве дунавске обале и сународника у Београду што, имајући у виду да у то време изградња ђердапских пловних канала на српској страни представља једну од највећих европских инвестиција, опредељује разлоге за њихово присуство у Кладову и околини. Познати су такви односи Јозефа А. Озера, трговца из Турну Северина, са богатим београдским сродницима, на челу са Моше и Аврамом Озером – првим јеврејским послаником у српском парламенту (73). Аврам Озер је 1887. године преузео експлоатацију угљеног ревира Добре на Ђердапу. Старим окнима Елиза, Милан и Фортуна придодао је нова на Босману и Подвалцу, те 8.000 метара дугу Трајанову јаму, тако да је 1891. г. производио 10.000 тона каменог угља, намењеног снабдевању енергијом дунавских пароброда (74). Он је 1895. године постао и титулар права коришћења ђердапских шума за потребе „фабрике дрвенарије за намештај, паркета и сваковрсних од дрвета фабриката“. На десетогодишњи рок стекао је следеће повластице: 1. да може у државним шумама у атарима општина Добра, Бољетин, Волуја, сећи дрва по цени 65 пара за кубни метар буковине или 1 динар за друге врсте грађе; 2. ослобођење од плаћања царине и такси на увоз фабричке опреме и на извоз сопствених производа; 3. ослобођење од пореза на фабричке производе (75).

Извођење регулационих радова на дунавском пловном путу код села Сип, деведесетих година XIX века, умногоме је резултат заслуга инжењера Хуга Лутера из Брауншвајга, „сапредузимача и управитеља машинско-техничког дела послова“. Његова мисија у односу на Ђердап овиме се не завршава; већ 17/30. септембра 1896. г. он Краљевском српском министарству за народну привреду подноси предлог „ради концесије за употребљавање водне силе при катарактима Дунава“, као пионирски покушај коришћења потенцијала ђердапског дела велике реке ради производње електричне енергије. У свом извештају, на захтев министра народне привреде, начелник одељења за трговину, радиност и саобраћај, Хајим с. Давичо 6. 10. 1896. налази: „За остварење намере г. Лутера никакве жртве од стране државе нису велике. Јер, само та околност да ће се у Србији производити слаповима 30.000 коњских снага, биће довољна да повуче и домаће и стране капитале на сваковрсна индустријска предузећа. Само, држим да би тражену концесију требало, с обзиром на ванредни њен значај, дати специјалним законом, у који би се могле унети актуелније одредбе и повластице, него што се могу сада, на основу постојећих закона давати.“ (76). Давичове сугестије су уважене, што је резултирало правим раритетом у виду специјалног „Закона о погодби закљученој између Државе Српске, с једне и г. Хуга Лутера, инжињера и индустријалца из Брауншвајга, с друге стране“ (77). Лутеру је одобрена искључива употреба водне снаге „свих скокова /катараката/ на српској обали Дунава, од Брњице до Кладова, за произвођење механичне и електричне снаге“. Добитник концесије стекао је ексклузивно право истражних радова и експлоатације на простору четвороугла, почев од Брњице у срезу Голубачком, у правцу ка Жагубици у срезу Хомољском, од Жагубице у правцу Брестовца у срезу Зајечарском, а одатле правцем ка Кладову, у срезу Кључком. На тај начин је Лутер имао на располагању „обделавање вађења и копања руда и копова, њиховог испирања и прибирања, топљења и израђивања“ за материјале за алуминијум и цемент, за фосилни угаљ, бакарне, оловне, златне и гвоздене руде. Из не до краја разјашњених разлога, а по противљењу Аустро-Угарске, Лутеров пројекат није реализован, што је значило гашење права на концесију 1901. године, и права на извођење истражних геолошких радова на Ђердапском сектору 1904. године.

Изузев у привреди, Јевреји су оставили изузетан траг кроз сферу културе и уметности регије средњег Подунавља. На већ читави век непревазиђен начин, сјајан путопис са историјским освртима на далеку прошлост али и пионирске привредне подухвате, природно и културно благо којим Ђердап обилује, боравећи ту десетак пута у периоду између 1858. и 1900. године, сачинио је Феликс Каниц у склопу свог волуминозног дела „Србија – земља и становништво од римског доба до краја XIX века“ (78). Етнографска, археолошка, историјска и економско-статистичка грађа на врхунски начин заступљена је у поглављима посвећеним Радујевцу, Дели Јовану, Неготину, Мирочу, Брзој Паланци, Гвозденим вратима на Дунаву, ђердапским пловидбеним каналима, рудном благу Хомоља. Употпуњен дивним гравирама великог мајстора, Каницов спис незаобилазни је камен у презентацији специфичног наслеђа чији су ствараоци и баштиници били припадници различитих култура: трачанска античка племена, Келти, Грци, Римљани, Мађари, Власи, Срби, Аустријанци, Руси, Јевреји... ф. Каниц, знатан део свог живота посветивши изучавању прошлости јужних Словена, проширио је видокруг публици у средњеевропским земљама на подручје, како се показало, од виталног значаја за превазилажење огромних баријера што су их парцијални интереси, религијска подвојеност и бројни ратни сукоби, вековима гомилали између Истока и Запада. Као и много пута раније, међународни саобраћај и привредно повезивање удаљених крајева испоставили су се кадрим да надвладају негативно наслеђе у политичким односима. На њиховим таласима следили су узајмна прожимања и оплемењивања култура и цивилизацијских достигнућа европских народа. Првенство у таквим стварима имали су они субјекти који су најлакше савладавали границе споразумевања.

Настојања предузимљивих Јевреја да развију своје трговачке послове често су доводила до пресељења њихових породица у различите европске регије. Тако је породица Симхе-Софи Русо своје путешествије из Србије, преко Италије, можда и Солуна, окончала у подунавском Видину. Године 1885. у Видину, од мајке Симхе – Софи Русо за коју енциклопедије наводе да је „Србо-Италијанка“ приспела из Трста, и оца Маркуса – Мордехаја Пин(к)аса, шпанског сефардског Јеврејина, досељеног овде из Солуна, рођен је чувени европски сликар Јулиус Мордехај Пинкас, познат и као Жил Паскин или „Принц Монпарнаса“. Пошто је дечаштво провео у Румунији, студирао је сликарство у Бечу и Минхену, да би се од 1905. године настанио у Паризу. У престоници светске уметности постао је једна од водећих фигура, међу сликарима какви су били Модиљани и Шагал. Његова дела често су поређена са најбољим радовима Тулуз-Лотрека и Е. Дегаа. Време Првог светског рата провео је у Њујорку као грађанин САД, изазивајући дивљење критике особеним стилом – мешавином експресионизма и кубизма. После рата постао је „заштитни знак“ Монмартра. Таквим га 1923. године приказује и Ернест Хемингвеј у „Путујућем вашару“ (79). Да нису ретке миграције Јевреја из Бугарске у Србију и обратно, казује и податак о пресељењу у Кладово почетком XX столећа покрштеног Јеврејина Калдерона, који је ту приспео из Брегова, да би након извесног времена постао житељ Брзе Паланке (80).

Првих година XX века у Турну Северину живело је 172 јеврејских трговаца, 3 кројача, 1 дрводеља и још 10 занатлија различитих занимања (81). Најразвијенија је била трговина житарицама. Један од млинова носио је назив „Сабатајева воденица“. Извоз и увоз у периоду 1900-1911. године кретао се између 11.100 и 28.000 тона робе. Снажна сефардска заједница, како бележе хронике, била је инструмент промоције ционистичких идеала не само у Румунији, већ и у „међу Јеврејима северне Бугарске и Србије, са којима је одржавала блиске односе“ (82). И ашкенаска заједница у Турну Северину, највише посредством Раби М. Шварца у периоду 1911-1920. успела је придобити многе младе људе за ционистички покрет (83).

Румунско Подунавље, североисточно од Србије било је почетком XX века стециште окупљања хиљада најамних радника из Србије који у земљи исцрпљеној ратовима нису могли обезбедити егзистенцију својим породицама. Њихова статус код „бојара“, власника „латифундија“ у Румунији наликовао је ропском, о чему сведочи низ покушаја припадника социјалдемократске партије да пред српским парламентом укажу на драстично кршење елементарних људских права Срба у Румунији (84). Из сарадње радничких трибуна са активистима на граници према Румунији потиче и писмо Душана Богосављевића, дописника „Борбе“ из Неготина, упућено Димитрију Туцовићу, којим изражава усхићење стваралачким дометима једног јеврејског песника. Неготински заговорник радничких права указује Д. Туцовићу на текст у „Српском књижевном гласнику“ објављен под насловом „Један гладан песник – Морис Розенфелд“ и „исказује своје жаљење што су песме највећег поете XIX века испеване на јеврејском, који разумеју сви други, само не људи који имају стварне везе са књижевношћу“ (85).

Током Првог светског рата, око две хиљаде мештана Кладова и околине чинили су окосницу елитне Тимочке дивизије. Један од старешина, прво водник коњичке јединице Тимочке дивизије II позива, потом штапски поручник, Моше Меворах, познати ликовни уметник, учествовао је у одсудним биткама, у којима је животе за отаџбину положило око двадесет хиљада бораца ове српске оружане формације, укључујући више од хиљаду житеља Кладова (86). На супротној страни, међу припадницима бугарске војске – савезнице Аустро-Угарске и окупатора североисточне Србије, мобилисани као житељи Видина, животе за домовину дала су 28 Јевреја. Њих седморо погинуло је ратујући ван данашњих граница Бугарске, од тога шесторо на подручју Македоније, Битоље (87). У историји ове регије нарочито светао пример борбе за одбрану Србије био је подвиг Јакова Мелиха, ђака-војника у Тимочкој дивизији. Приликом стравичног боја вођеног на Чеврнтији 1914. године, успевши да спасе дивизијску заставу, сам је настрадао (88).

За време рата Ђердап је посетио Арчибалд Рајс. У књизи „Шта сам видео и преживео у великим данима“ он даје следећи опис: „Кладовска лука прикрива целу једну малу ратну флотилу. Руси су довели из Црног мора мале јединице, неку врсту минијатурних торпиљера, које служе да врше патроле и од којих је највећи снабдевен рефлектором. Сваке вечери овај рефлектор, као и аустријски, српски и румунски, испитује реку и њене обале. Прахово је сасвим близу, а Прахово је лука за снабдевање Румуније и Србије. Турну Северин, румунска варош, налази се на другој страни Дунава са својим лепим и белим кућама. Имали смо луду жељу да се једном поново прошетамо по једној вароши у миру. Пуковник Димитријевић /Апис/, командант дивизије у Петровом селу, добио је за нас објаву од Главног стана да тамо пођемо, поред тога што се нерадо даје оваква објава због безбројних аустро-угарских и немачких шпијуна који се у великом броју баве у Турн Северину. Руски морнари су нам ставили на расположење један моторни чамац у који сам се укрцао са тројицом енглеских војних лекара – Брауном, Скотом и Ирвингом. Прелаз је трајао само четврт сата.“ (89). Рајсове поруке остављене у спису „Чујте Срби“ и данас се чине актуелним као и пре стотинак година:

„ – Ви, који пред богатим и моћним угњетачем нисте хтели да одбаците свој понос сада га губите пред богатством, пред новцем... Колико сам пута гледао како се ваши најмоћнији људи клањају богатству? Милионер, који је за време рата мешао песак и брашно и испоручивао га војницима што су се борили и гинули за вашу слободу и кога је суд за то осудио, данас је још богатији и свемоћан, а ви му ласкате...;

- Ваш човек из народа, сељак, неискварен утицајем професионалних политичара, није подмитљив. 'Интелигенција' вам то јесте, и то од најситнијег чиновника до министра... Осим неколико изузетака, гледао сам како безбројне ваше екселенције од сиромашних, чак бедних људи постају милионери. Господин Стојадиновић, интелигентан човек, који није учествовао у рату упркос младости и добром здрављу, постао је министар финансија. Као такав, он одлучује о судбини ваших облигација ратне штете, чија је номинална вредност од хиљаду динара пала на 50 и мање зато што држава није плаћала камату. Он је по незнатној цени покуповао огромне количине тог папира и, када га је за себе доста згрнуо, он, министар, објављује да ће се камате исплатити. Истог часа облигација се пење на 250 динара и више, и тако господин министар постаје мултимилионер...;

- Током пожара 1914, који ће касније постати светски, уместо да дају пример народу како се жртвује за отаџбину, што им је била дужност, ваши млади посланици, кроз уста типичног посланика – профитера Велизара Јанковића, резервног официра, испословали су да се хитно изгласа закон којим се посланици ослобађају од вршења своје дужности. Скупштина ваше земље, једне од најјуначкијих у том великом ратном обрачуну, стварала је парламент јединствен у својој врсти међу свим земљама учесницама у рату – парламент забушаната...;

- Последица свега тога је да се о законима не расправља и не гласа у парламентима следећи потребе држава и нација, већ интересе политичких странака... Најбољи пример за то је Никола Пашић. Тај човек је, јавно признајем, много учинио за вашу земљу. Међутим, он је то учинио зато што су му се лични интереси поклапали са интересима земље. Да су му интереси били супротни, он би своју велику интелигенцију – у великом делу саткану од лукавства и спонтане интуиције – користио против вас. Погледајте, син обичних и сиромашних сељака оставља једно од највећих богатстава у овој земљи...“ (90).

Румунска страна Дунава током ратних збивања била је стециште и оних Јевреја који су ту приспели као припадници немачке односно аустријске војске или полиције. Најпознатије име међу њима био је Курт Тухолски, својевремено прво новинарско перо Вајмарске Републике и познати књижевник. Априла 1915. упућен је на Источни фронт, а његово познанство са правником Ерихом Данелом довело је до пребацивања у састав полицијских снага на подручју Турну Северина. Једна од његових најпознатијих изрека гласи: сваки је војник убица! Попут неких својих сународника, ни он није издржао ратну психозу. Након што је 1. јула 1914. напустио јеврејску заједницу, Курт Тухолски је лета 1918. у Турну Северину, када је овај крај по споразуму из Буфтее од маја 1918. био под аустро-угарском управом, покрштен поставши протестант (91). Климу опредељујућу за приступање таквом чину обележио је Хјустон Стјуарт Чембeрлен, чија антисемитска пропаганда „учи“ да „јеврејство није неизбежна судбина, јер Јевреј увек поседује посредујуће елементе у крви, који му омогућавају избор и спасење од јеврејства; стога је потребно правити разлику између Јевреја који остају верни своме јеврејском наслеђу и Јевреја који желе да се ослободе 'семитског светоназора“ (92). Наравно зна се и за другачије примере. Попут потоњег председника комунистичке Југославије Јосипа Броза, један број Јевреја је у саставу аустроугарских трупа учествовао у ратним збивањима, као и потоњи југословенски маршал стекавши при том низ ратних аустроугарских одликовања, да би по завршетку рата постали лојални грађани Србије, дајући значајан допринос унапређењу стања здравља нације. Такву каријеру имао општински лекар у Зајечару др. Јосеф Мотехес, тамо приспео 1924. Иако је у међувремену стекао статус угледног и преданог послу медицинара, скупа са члановима породице животе је изгубио у нацистичком логору Бубањ код Ниша током Другог светског рата (93). Још један такав случај забележен је везано за др. Јулиуса Флајсига, аустријског војног лекара, који је по указу Краља Александра од 7. 11. 1922. постао здравствени радник у Зајечару, „човека високе културе и широка срца“ како су га описивали суграђани; он је готово две деценије на најбољи начин, уз примену нових научних достигнућа, успешно лечио Тимочане (94).

Кладово, Брзу Паланку и Неготин крајем октобра 1918. године, по пробоју Солунског фронта, ослободили су припадници Трећег француског колонијалног пука на челу са генералом Жуином Гамбетом /већ 23. 10. 1918. проглашен је почасним грађанином Неготина/, уз садејство српских снага. Недуго након тога у Неготину је подигнут споменик краљу Петру, генералу Гамбети и палим српским и француским војницима. Француски изасланик, професор Лоран у пригодној беседи изјавио је: „1918. године француски коњаници и афрички легионари, са трећим колонијалним пуком, победоносно су ушли у Неготин. На њиховом челу био је један млади генерал – генерал Жуино Гамбета. У његовим жилама текла је топла и племенита крв великог трибуна, који је пре 60 година подигао Француску против освајача. Овај легендарни коњаник у једном муњевитом полету кроз равнице и планине, донео је Неготинцима златну слободу“ (95).

Након окончања Првог светског рата, у периоду 1919-1923. године на подручју Кладова каријеру успешног привредника градио је као директор рудника антрацита Аликсар код Брзе Паланке инжењер Леон Х. Лебл /1888-1965. /, радећи под фирмом Српског Бродарског Друштва (96). Како су показала испитивања рударског инжењера Розенберга из 1890. године, радило се о налазишту по квалитету сличном оном код неготинског села Сиколе (97). Радило се о камено-коксном угљу, из кога је током полувековне експлоатације извезено 53.442 тоне – равне по вредности оном из енглеског Њукасла (98). Рудник је обезбеђивао изврсне енергенте за српску речну трговачку флоту, чинећи националну саобраћајну компанију конкурентном на европском тржишту. На челу Српског Бродарског Друштва тада се налазио Раша Милошевић, управник Монопола у Београду, који је на одређен начин судбину своје породице за овај крај везао и удајом кћери Радмиле за познатог српског дипломату и естетичара, Неготинца Бранка Лазаревића. Друга његова кћер Споменка склопила је брак са Момчилом Нинчићем, чији је брат Велизар, од 28. априла 1936. године саветник Краљевског посланства у Бечу, а од јуна исте године на челу Краљевске сталне делегације при Међународној дунавској комисији. Као високи државни службеник неко време такође је био присутан на подручју Кладова, у Текији, због надзора над пословањем ђердапског пловидбеног сектора, а после рата постављен је на положај опуномоћеног министра, делегата ФНРЈ у Привременом комитету за ђердапске послове (99). Резултати његовог рада у Међународној дунавској комисији дали су повода посебном обраћању министра саобраћаја председнику Министарског савета Милану Стојадиновићу 14. 9. 1937. године. Приликом предлагања Велизара Нинчића за доделу ордена Југословенске круне Другог реда, између осталог, приписане су му заслуге: „У веома за пловидбу важном питању ђердапских такса, – документованом и снажном одбраном интереса пловидбе Краљевски стални делегат успео је да Комисија снизи тарифу тих такса за 17,5%. Тако, почев од ове године, наше бродарство плаћаће на име поменутих такса око динара 750.000 просечно мање годишње, но што је плаћало до конца 1936. године; у погледу такса за употребу локомотивске вуче на Сипском каналу, Краљевски стални делегат постигао је да Комисија снизи вучне таксе за 30%, захваљујући чему, почев од ове године, наше бродарство плаћаће просечно мање годишње на име тих такса око дин. 200.000“ (100).

У ђердапској регији највише користи од ефикасно уређеног система дунавске пловидбе извлачили су снажни индустријски погони у Турну Северину. Захваљујући продору капитала са запада број радника који је 1899. износио свега 5.000, 1920. године увећао се на 25.000 (101). Велико бродоградилиште, пред рат углавном ангажовано на прављењу танкера за нафту, носивости 600-800 тона, пиваре за немачко тржиште, фабрике кондиторских производа, меса и месних прерађевина, бројни млинови, само су неки од важних индустријских погона на румунској обали Дунава (102). Тешки услови рада испоставили су се погодним тлом за јачање радничког покрета. Михаил Макавеј из Турну Северина био је један од најпопуларнијих радничких трибуна у овом делу Румуније (103). Међутим, тридесетих година, под палицом фашистичке Гвоздене гарде – „најнасилније и најантисемитскије организације у Европи тог доба“ чији је идеолог био универзитетски професор Нае Јонеску, њени експоненти у Т. Северину, Никифор Робу и Цилика Јоанид организовали су терор према јеврејском становништву и припадницима радничког покрета (104). Оснивач ове парамилитарне групе у Румунији је берлински дипломац, Корнелије Кодреану, „проповедник бизарне мешавине хришћанског мистицизма и бесног национализма, умотане у отровну фолију мржње према Јеврејима“ (105). Успех фашиста у Румунији вероватно не би имао тако драматичне размере да га нису отворено пропагирали интелектуалци, пар деценија касније својатани као најбољи изданци европске културе: Ежен Јонеско, Мирча Елијаде, Емил Сјоран (106).

Турну Северину суседна кладовска варошица тада није била поприште антисемитских и насилничких испада приврженика фашистичке идеологије. Чак је својим атрактивним положајем на граници определила једну београдску фирму чији су главни акционари били Јевреји, да ту организује производњу. Концесија за експлоатацију и коришћење електричне енергије на подручју Кладова, додуше минорног значаја и формата у односу на ону из 1896. г, остварена је подизањем мале електричне централе и електрификацијом кладовске вароши путем ортачког уговора од 9. 8. 1930. године између фирме „Рефлектор“ Лазара Стојановића и брата, Београд и Јакова и Арона Варона, трговаца београдских и предузимача Милосава Милошевића. Углавном, заслугом браће Варон, како је локални хроничар забележио (107), никла је једина овдашња културна тековина. Изузев као извор светлости у малој подунавској варошици, кладовска електрична централа Јакова Рубена Варона, значајна је и по томе што је као њен пословођа делао вредни сарадник енглеске обавештајне службе, Марко Милуновић (108).

У исто време, у истом месту, апотекарску делатност обављао је Зигфрид Полицер, кога локална хроника означава речима „једини Јеврејин из Кладова“. Његово хапшење и депортацију Марко Милуновић описује на следећи начин: „И једнога дана покупљен је велики део те беде /група кладовских Цигана/ по наредби Немаца – постројени по три у ред и у пратњи „пољске страже“ и двојице немачких војника, кренули су на пут ка Зајечару. Међу њима налазио се Зигфрид Полицер, који је у Кладово дошао пре 60 година и имао своју апотеку. Био је ожењен Немицом, имали су кћерку /Ана/ и она се удала за неког југословенског официра, који је био у заробљеништву. На две године пре рата развели су се, да би се тим спасила госпођа од нацистичких прогона „као издајник расе“. И она се бавила фармацијом. И тај заслужни човек тога краја, који је онда имао преко 80 година, са групом Цигана, пошао је на пут без повратка. То је била тужна слика и призор, коју није могла заборавити ни „кладовска чаршијица“. Умро је у неком логору/у ствари је стрељан у Бубњу код Ниша 1942. г./ и није пошло нацистима за руком да га „спале заједно са другим Јудама“, како су то јавно обећали и преко тумача рекли групи Кладовљана, који су молили да га оставе“ (109).

Поводом спровођења војних планова великих сила на Ђердапу, запажена је улога оршавског трговца Фери Екштајна. Након што су се изјаловили покушаји Јосипа Резлера да потопи тегљач са пет шлепова у каналу Јуц, пред ширење пламена Другог светског рата на југоисток Европе, енглеска обавештајна служба врбовала је двадесетак дунавских спроводника бродова у Ђердапу, углавном из Текије и Кладова, да напусте свој посао и тиме онемогуће или знатно отежају ђердапску пловидбу. Ипак, ни напуштањем рада на пословима спровођења бродова кроз ђердапски теснац, нити оштећењем пловидбеног канала Тахталија између Текије и Доњег Милановца 1939. године, уз потапање два танкера натоварена петролејем, пловидба Ђердапом немачких бродова који су из Румуније превозили нафту није озбиљније угрожена а сарадници Енглеза скупо су платили свој договор. Немци су их ухапсили, депортовали у логор на Бањици, а потом у логор Корген у Норвешкој. Преостала ангажована лица безуспешно су покушала да запрече Дунав потапањем пар холандских бродова. Њима су Енглези исплаћивали обећане награде посредством Фери Екштајна (110).

Из 1940. године датира план извођења велике диверзије сурвавањем у Дунав 700 метара високог стеновитог масива Мали Штрбац. Већ је допремљено пет вагона експлозива и започето бушење стена када је, на интервенцију немачке стране, југословенска влада спречила остварење енглеског плана. Колегиница немачких агената Александра Ланина и Леонида Чудновског, Вера Пешић пренела је Немцима поверљиве информације о деловању енглеске обавештајне групе Ханау у реону Кладово – Доњи Милановац (111). Тако је пропао ангажман инжењера Мате Лончарића – Брушије, извршиоца истражних радова на Ђердапу у склопу косовскомитровачке фирме „Брушија и син“ – филијале Интелиџенс сервиса у Србији, на минирању Ђердапа. Према извештају Владине комисије од 13. маја 1940. године, у вези немачког протеста кнезу Павлу Карађорђевићу, и његовог налога за предузимање мера на спречавању минирања Ђердапа, сазнајемо да је командант Тимочке дивизијске области послао једног чиновника-руковаоца убојног слагалишта – са два камиона „за пријем експлозива предузимача Брушлије /Мате Лончарић/... Предузимач Брушлија јавио се истог дана и ставио на располагање своју дереглију за пренос експлозива“ (112).

Од ових планова није се одустало ни током наредних година, на шта је указивао и обавештајни рад Александра Ланина, али и околности везане за питање судбине брода „Дариен II“ децембра 1940, за који су представници Мосада – одељења за организовање илегалних усељавања Хагане – војне организације палестинских Јевреја за време британског мандата /1920-1948. /, Јехуда Азари и Давид Хацохен „сматрали да припада Британцима и да га треба одмах вратити ради спровођења нових саботажа на Дунаву“ (113). Изузев у плановима иностраних обавештајних служби, активности на спречавању пловидбе Ђердапом озбиљно су разматране и од стране Команде речне ратне флотиле Војске Краљевине Југославије. За сврхе затварања канала Јуц и Сипског канала у случају објаве рата Југославији, одређени су реморкер „Витез“ са војном ознаком „Р 27“ и тегљач „Куманово“ са војном ознаком „Р 24“, који би два шлепа натоварена цементом и гвожђем потопили у пловидбеним дунавским каналима. Такође је било предвиђено да се две локомотиве, коришћене за вучу бродова, измештањем дела пруге сурвају у Дунав (114). Према запажањима Милана Банића, Срби у сарадњи са Енглезима били су спремни да предузму мере на потпуном минирању Ђердапа у циљу спречавања немачке офанзиве, по цену да од регије Гвоздених врата начине пустош. Сагласно намерама југословенског војног врха, у Банићевој интерпретацији, главни посао састојао се у одстрањивању Италијана из Албаније, запоседању читаве источно-јадранске и јонске обале и стављању свих лука на располагање Енглезима. За случај да немачки притисак са севера, северозапада и североистока буде неиздржив, следило би одступање уз борбу у планинске пределе, а да Панонска низија не падне у руке непријатеља изазвало би се разливање Дунава запречавањем речног тока у ђердапском теснацу: „На Ђердапу смо већ прокопали 36 галерија и минирањем ће се на дати знак, срушити читава брда у Дунав“ (115). Наводно се главни проблем огледао у околности што је запречавање Дунава могло бити остварено тек под условом да Немци не изврше инвазију на Југославију пре 10-11. априла 1941. г.

Управо у највеће заслуге Леонида Чудновског-кладовског среског начелника – Немци су убрајали онемогућавање југословенске војске да у ноћи између 5. и 6. априла приликом инвазије на Југославију преко острва Гол, у близини кладовског Сипа, ефикасно спроведе планиране активности у дело. Да југословенске власти нису биле потпуно необавештене о приближавању дана инвазије, говори информација Велизара Нинчића, сталног делегата Југославије при Међународној дунавској комисији, упућена југословенској влади 4. априла 1941. године. Извештај насловљен као „Долазак немачких војних авиона у Турн Северин“ /лука и град – место рођења Александра Лера/ гласи: „Досад је било у Турн Северину 30 немачких војних авиона, а синоћ их је стигло још 26“ (116). У време интензивних ратних дејстава нацистичке војне машинерије „изненадно“ удвостручавање броја борбених авиона у Турн Северину, на граници према Југославији, није могло значити ништа друго до почетак инвазије.

Једна од ретких сачуваних информација о Јеврејима на подручју Кладова у освит немачке инвазије такође потиче од „немачког човека“, кладовског среског начелника Леонида Чудновског. Он је, приликом контроле тока Дунава од стране посебне владине Комисије средином маја месеца 1940. г. известио да група од 550 јеврејских избеглица на броду „Цар Душан“ у кладовском пристаништу и још њих 620 смештених у граду, очекују долазак страног брода ради одласка на другу дестинацију (117). Радило се о изгнаницима из средње Европе, у историји упамћеним под именом „Кладово транспорт“, највећим делом трагично страдалим приликом масовних стрељања и ликвидација отровним гасом на подручју Србије 1941. и 1942. године.

У предвечерје Другог светског рата, бежећи пред нацизмом, нарочито после „аншлуса“ Аустрије, бројне групе јеврејских становника средње Европе потражиле су спас исељавањем у Палестину или САД. У првим годинама бујања националсоцијализма у Немачкој, такви планови имали су чак својеврсну потпору од стране нациста. Адолф Розенберг, један од главних идеолога нацизма, у књизи „Траг Јевреја кроз мене времена“ 1920. године захтевао је поступне депортације Јевреја и у Палестину, што га је навело да чак подржи ционизам по том питању (118). У говору средином 1939. године његов став је радикализован тражењем да „Ротшилди и Мандели... Алберт Ајнштајни са Хоре-Белишима и Кагановичима буду прогнани на дивље острво са смртоносном климом, као што је Мадагаскар или Гвајана. Изолована од спољнег света као лепрозна... јеврејска раса ће се обрети у резервату из ког нема повратка, из ког постоји само један излаз-смрт“ (119). Прилику да се врло рано упозна са погубним аспектима стравичног нацистичког учења о чистоти расе српска јавност добила је већ 1933. године. Ксенија Атанасијевић је у београдској „Правди“ од 3. септембра објавила бритку критику Хитлеровог програма закључивши да „нацистичка идеологија негира саме темеље цивилизације, обесмишљавајући основне норме хуманости, па и ону, у хришћанској култури темељену – сверазрешилачког опраштања, коју је изрекао најосветљенији међу Јеврејима“ (120).

Изузетно важан правац исељавања европских Јевреја пред притисцима немачких власти ишао је Дунавом до Црног Мора, а потом даље Средоземним морем до Палестине. Већ током 1938. године приспело је 9.100 избеглица на југословенску границу, ради даљег пребацивања на исток, уз помоћ Савеза јеврејских вероисповедних општина Југославије (121). Кладовљанин Стериос Андруцос, капетан дунавских бродова, у својим дневничким забелешкама оставио је податак да су бродови Југословенске речне пловидбе „Краљица Марија“ и „Цар Душан“ 4. маја 1939. године прошли поред Кладова „са Еврејима из Чешке“ (122). Дана 9. 10. 1939. године капетан Андруцос са бродом „Краљица Марија“ упутио се у Братиславу где је 20. октобра укрцао групу од 361 Јевреја на путу за Палестину. После више од месец дана, 26. новембра 1939. г. на ушћу Дунава у Црно Море, путници са „Краљице Марије“ успели су да се пребаце на прекоморски брод који их је одвео до коначног одредишта (123).

Други пут капетан Андруцос ангажован је на пребацивању Јевреја из Беча 13. децембра 1939. Радило се о групи 822 становника Беча, 130 из Берлина и 50 из Гдањска, укупно 1002 особе које ће код Бездана бити укрцане на три југословенска брода „Цар Никола II“, „Цар Душан“ и „Краљица Марија“. Транзитне и усељеничке визе нису биле обезбеђене, а тешко се могао ангажовати прекоморски брода за прихват избеглица код Сулине, што је резултирало одлуком да се конвој из последње српске луке Прахова 31. 12. 1939. г. врати у Кладово,“на крај света“. Из тзв. зимске луке бродови са избеглицама тек крајем марта 1940. године премештени су на локацију уз само насеље, када им се придружило 180 лица приспелих из Немачке. Априла је у Кладово пристигло још двадесеторо пољских Јевреја, тако да је групу „Кладово транспорта“ чинило око 1200 људи. Нажалост, за неке од њих холокауст са смртним исходом је спознат још за време боравка у српској подунавској варошици. На списку меморијалног центра Јад Вашем у Јерусалиму налази се име Леа Штајнберга из Гдањска, рођеног у Пољској 1918, за кога је забележено да је настрадао 1940. године у Кладову (124).

Како казује учесник транспорта Валтер Клајн, због високе закупнине бродова од 1000 долара дневно и „због потреба бродарског удружења за друге сврхе“, путници су 2. маја 1940. г. пресељени делом у само место Кладово, а делом у један логор са баракама „где су сами управљали својим животима“, да би већ средином маја у малу српску луку приспео шлеп „Пенелопа“, потом преуређен за прихват избеглица, са крајњом сврхом њиховог пребацивања до ушћа Дунава у Црно море (125). Највеће разочарање у Кладову избеглице су доживеле немоћно посматрајући са обале како пут Црног мора пролази почетком септембра 1940. г. конвој од четири брода са 4000 јеврејских изгнаника. Убрзо, 17. септембра цела група „Кладово транспорта“ отпочела је пут у правцу Шапца, далеко од Дунава и изгледа за спасење.

Међу последње трагове о њиховом боравку у подунавском градићу, убраја се писмо Валтера Клајна од 14. 9. 1940. године, које указује и на могући разлог пресељења из Кладова у западну Србију: „Данас поподне у граду су се појавила два СС-овца у униформи, који су сишли са једног немачког брода усидреног преко ноћи. Брод је предвиђен за наводни транспорт Руса у њихову домовину и да поведе Немце са собом. Требало би да сутра настави пут. У сваком случају нама је наредник /командант жандармерије/ забранио излаз после 19 и 30 сати и цела ствар је изазвала прилично узбуђење“ (126). Габриела Андерл и Валтер Маношек указују управо на немачку акцију насељавања фолксдојчера из Румуније у средњу Европу, нарочито у Пољску, као основ одлуке о премештању групе јеврејских изгнаника из Кладова у унутрашњост Србије, обзиром да је транспорт фолксдојчера ишао Дунавом, са значајним успутним пунктовима Праховом и Кладовом. Повод пресељењу био је говор Адолфа Хитлера од 6. октобра 1939. године, којим је најавио „нови поредак етнографских односа као најважнији задатак по завршетку похода на Пољску“ (127). Како се даље наводи, додатни протокол немачко-совјетског пакта о ненападању 23. августа 1939. г. чинио је потпору закључењу уговора о враћању фолксдојчера из Летоније, Естоније, Галиције, Волхиније, а када је Румунија 27. јуна 1940. године, под притиском немачке владе, прихватила ултимативни совјетски захтев за уступање Бесарабије и северне Буковине. Немачко-совјетски „договор о пресељењу становништва немачког порекла са територије Бесарабије и северне Буковине у немачки Рајх“ потписан је 5. септембра 1940. године. Транспорт је ишао Дунавом до Прахова и Земуна, где су уз југословенску помоћ уређени логори за њихов прихват, док је Кладово одређено као станично место за пристајање бродова са фолксдојчерима (128). И положај Јевреја у суседној Румунији био је изузетно тежак. Под сталним прогонима антисемитски расположене профашистичке организације „Гвоздене гарде“ бројни Јевреји из Турну Северина који су имали и југословенско држављанство, међу њима и познати сефардски циониста, кантор М. Калев, протерани су у Југославију, да би убрзо пали у руке Хитлерових џелата (129).

Уколико би се разматрање разлога напуштања Кладова од стране јеврејских избеглица са крајњег североистока Србије посматрало кроз призму тврдњи Милана Банића о припремама за минирање Ђердапа које би, извесно имало катастрофичне последице размера потопа, основан би био став да је одлазак у Шабац био изнуђен чин у намери њиховог спашавања, не удаљавања од остварења крајњег циља – пресељења у Палестину. Тако би поготово било уколико би се савезницима обезбедила далматинска обала са залеђем, како је стајало у ратним плановима према Банићевој интерпретацији, обзиром да би даља енглеска суздржаност по питању коначног збрињавања јеврејских изгнаника „Кладово транспорта“ значила саучесништво у злочину. Тумачење са супротним „набојем“ данас је приступачно на једном руском сајту, где се тврди да је „мисија“ изгнаника приспелих у Кладово била жртвовање хиљаду живота како би се САД „увериле“ да одмах уђу у рат против нациста, а Енглеска приволела на насељавање у Палестини свих преосталих Јевреја са подручја под нацистичком окупацијом и образовање јеврејске државе. Даље пише да су са стравичним планом били упознати Хаим Вајсман и Бен Гурион (130). Овакав став неодољиво подсећа на тумачења Ентони Сатона да је брод „Лузитанија“ потопљен са циљем изазивања реакција у јавности које ће определити САД да уђу у сукоб против Немачке у Првом светском рату или, у случају Перл Харбура, да су Френклин Д. Рузвелт и генерал Маршал знали за јапанску претњу, али нису упозорили своје трупе, „како би жртве биле веће тј. како би се због великих жртава јавност приклонила ратној опцији“ (131).

Поред покушаја минирања Ђердапа због спречавања снабдевања Немаца нафтом из Румуније и транспорта фолксдојчера из Бесарабије у средњу Европу Дунавом, са аспекта процене разлога за премештање јеврејских изгнаника из Кладова у место одакле се чинио неизвеснијим пут до Палестине као крајње дестинације, сматрамо важном околност да је Трећи Рајх био изузетно заинтересован за изградњу џиновске хидроелектране код Кладова, што је значило појачано дејство немачких служби на овом подручју знатно пре инвазије на Југославију. Наиме, у сврхе обезбеђења електричне енергије за прераду руде бакра и племенитих метала из Борског рудника, који постаје немачко власништво већ у јесен 1940. године, али и због задовољења потреба индустријских капацитета других подунавских и балканских земаља, Немци су озбиљно разматрали детаље везане за изградњу хидроелектране на Ђердапу снаге седам милијарди киловат сати. О димензијама замисли и одушевљењу Адолфа Хитлера овом идејом, како казује Херман Нојбахер, потоњи специјални немачки изасланик за Југоисток, говори и надоградња ове идеје немачким пројектом о формирању од Југославије отргнутог подручја, тзв. „Аутономне области Гвоздених врата“ (132). На крају, но не последњи по значају, могући разлог за удаљавање групе „Кладово-транспорта“ од свог коначног одредишта, јесте немачки план окупације Србије инвазијом из правца Румуније, преласком Дунава у близини Кладова, реализован свега неколико месеци пошто су јеврејски изгнаници напустили Кладово.

Током ратног вихора на подручју Србије, као жртве масовног стрељања 1941, односно уморства гасом жена и деце „Кладово транспорта“ 1942. године, настрадао је највећи број од око 1200 јеврејских изгнаника. Тек нешто више од две стотине лица млађег узраста ипак је успело домоћи се Палестине и САД. Један од начина избећи трагедије био је прелазак избеглица преко Дунава до Турну Северина у Румунији, одакле би се брзо пребациле на безбедну дестинацију. О таквој солуцији говоре сећања Рут Клигер, „ младе, лепе, енергичне и продорне жена, која је у оквиру илегалне алије /Алија Бет, по чему је касније узела хебрејско презиме Алиав/ била задужена за тражење бродова“ (133). Она сведочи да је Шими Шпицеру понудила румунске транзитне визе и обезбеђење пута железницом од Турну Северина до црноморске луке Констанце, одакле је Палестина била на дохват руке (134). Изузев тврдње Рут Клигер, данас не располажемо другим доказима да је такав подухват спасавања био остварљив, а на потребу извесне суздржаности по питању просуђивања је ли уопште постојала шанса за избављење преласком у Румунију, упућује запажање Р. Клигер о страдању актера „Кладово Транспорта“. Она наводи: „Немци су стигли до логора у Кладову и тамо почели да лове Јевреје; дозволили су им да се растуре на даљину од две миље, а онда почели да јуре за њима, за мушкарцима, женама и децом, и да их стрељају; нико није преживео; марш смрти наставио се и у Шапцу“ (135). Очигледно погрешно означавање времена и места дешавања, обзиром да су масовна убиства чињена тек након што је група из Кладова отишла у Шабац, смели бисмо приписати својеврсном синдрому „дезоријентације у времену и простору“, какав је манифестовао још један актер дешавања – Нафтали Бата Гедаља, а да доскора пропустима такве природе од стране стручне јавности није поклањана довољна пажња (136). Ако су и оправдани приговори по питању прецизности података навођених у „Последњем уточишту“ Рут Клигер, значај тог списа досеже импозантне размере, посматрано кроз околност да је послужио за стварање дирљиве документарне драме „The Darien Dilemma“. Ерец Лауфер аутор је дугометражног филма којим, кроз приповест о људским судбинама на броду „Дариен“, вођену сећањима „Прве даме Мосада“, афирмише митске размере страдалништва избеглица из групе „Кладово Транспорта“ у настојањима да се пловећи Дунавом домогну Обећане земље. Овенчан бројним наградама и позитивним критикама, приказиван широм света, Лауферов филм донео је савременој епохи репрезентативни уметнички израз непоколебљиве вере у позитивне друштвене вредности, сведочећи о трагичним збивањима у Кладову, Србији, Европи за време Другог светског рата (137).

Након уласка немачких трупа на тло Југославије, започетог десантом са Дунава у реону Кладова, деградација Јевреја у окупираној земљи, манифестована у области образовања још пре априла 1941. г, првобитно је испољавана отпуштањима са посла државних чиновника. Последњи службеник јеврејског порекла који је обављао управне радње на овом подручју био је Самојло Ј. Прица. Он је 10. маја 1941. г. извршио „редовни преглед великопродаје соли у Кладову“, у име Одељка финансијске контроле, нашавши да закупац соли за 60. реон у који спада и велепродаја у Кладову, „Степановић и Ћирковић“ из Београда не извршава обавезу држања на залихама 10.000 килограма робе (138). Већ после 20 дана Војни заповедник Србије, у форми Наредбе која се односи на Јевреје и Цигане, параграф 4, одредио је да Јевреји не могу бити јавни службеници, те да њихово уклањање из установа морају одмах извршити српске власти (139). Банска управа Моравске бановине 28. јуна 1941. године известила је Министарство унутрашњих послова о прописаној наредби да Јевреји и Цигани могу куповати по радњама и пијацама само у времену од 11 до 12 часова, те да Јевреји не могу бити продавци нити препродавци пијачних намирница. Истим актом реферише се да су све општине на подручју Моравске бановине упозорене о забрани према чијој изреци општински чиновници ожењени Јеврејкама морају бити уклоњени са положаја које заузимају (140). Да је често имовина Јевреја имала третман колатералне штете у размирицама између припадника комунистичког покрета отпора и Недићеве Српске државне страже, доказ постоји и у једном извештају упућеном из Бољевца тимочког Министарству унутрашњих послова 26. 3. 1943. године: „Општина Мировска извештава да су ноћас између 25. и 26. марта т. г. око 20 сати и 30 мин. Бандити, по броју око 30, напали село Мирово, и пошто су по селу и код општинске зграде похватали сеоску стражу, одвели су их у општинску зграду и затворили у једно оделење. Онда су нагомилали архиву и намештај на средини канцеларије, потом позвали стражаре, одржали им говор, и под стражом истерали напоље а архиву запалили. Изгорела је општинска зграда са целокупном архивом, намештајем Јеврејина Гаона који је био смештен у општинској згради на чување, избегличко жито-кукуруз око 700 кг и одело прикупљено од грађана за избегличку децу у Неготину“ (141).

За доследно спровођење расистичких прописа заинтересовани мештанин Неготина 11. јануара 1942. године упутио је министру просвете Велибору Јонићу притужбу: „Имам смелости да Вама г. Министре скренем пажњу, како се Ваше наређење и уредбе ово земаљске не примењују овде у Неготинској гимназији. Српски језик предаје Будимка Шомло, жена Јеврејина Имре Шомло, инжењера, рођен у Будим Пешти, а она рођена у Вршцу. Жалосно је код наших толико професора, да једна жена чивутина предаје наш лепи језик, она непознатог порекла, а што је најгоре, не зна наш језик. Да је она чиновник других министарстава, она би била отпуштена из државне службе одмах по ступању Закона о Јеврејима, а у вашем ресору она је и данас професор. Молим г. Министре наредите да се она отпусти из државне службе, сходно Закону о Јеврејима“ (142). Ова професорка српског језика, у односу на коју бивши ђаци неготинске гимназије чувају најлепше успомене, ипак није била искључена из рада у школи. О томе сведоче записници са седница наставничког савета за период 1941-1945. године. Али почев од 1943, професорка Шомло почела је да одсуствује са рада, како се констатује – „због дужег боловања“, да би поново била именована као гимназијски професор српског језика у школској 1943-44. години. Средином јануара 1944. г. наставнички савет одредио је Будимку Шомло „да уради једну тему за предавање преко радија, са роком 15. фебруар 1944. „ (143). Да је било хуманих гестова испољаваних поводом „јеврејског питања“ од стране становника Неготина, говори чињеница како је управо у кући овдашњег зидара Мите Тодоровића за време прогона уточиште нашла Ана Шомло, списатељица и лингвисткиња чији су радови, попут Хебрејско-српскохрватског и српскохрватско-хебрејског речника, књига „Леа Штрасер“, „Као“, „Поново у Јерусалиму“, превода дела Д. Гросмана „Лављи мед“, „Накит“ с. Лапид или „Баденхајм 1939“ А. Апелфелда... прави драгуљи у српској и израелској књижевности (144). У својим сећањима на ратне страхоте госпођа Шомло казује: „ Памтим да смо по уласку Немаца /у Неготин/ били једне ноћи избачени на улицу. Примио нас је татин колега инг. Мита Панић у своју дворишну шупу, где је држао алат. Сутрадан Немци су одвели тату у затвор. Ускоро је био пребачен у логор за Јевреје и Цигане, негде крај Зајечара, једини такав логор у Србији, тада. Касније је био у Нишу. Мама је успела да га ослободи, јер је управник логора био њен некадашњи ученик, Немац из Вршца... Тако су се вратили у Неготин. Тата је отишао на салаш код села Штубика, код свог некадашњег радника Мите Тодоровића... Памтим да су четници дошли по тату и одвели га код Драже Михаиловића. Стрепели смо да се неће вратити. Међутим, он је после неколико дана дошао и испричао да је Дража тражио од њега да сруши мост на путу ка Румунији, јер се говорило да Руси тим путем треба да пређу у Србију. Била је то већ 1944. година и тата је рекао да он „гради а не руши мостове“, одбио је да изврши наредбу и чудио се што није био стрељан... али обзиром да су Немци били у близини и упалили суседну кућу, ми смо те ноћи сишли у исушено корито реке Замне и тамо провели ноћ, а онда се упутили у село Малајницу са осталим сељацима, код учитеља Жике... Ујутру смо побегли на планину Дели Јован и неколиком месеци лутали, пасли траву и понекад добијали проју и сир од сељака. Једно време са нама је бежала и породица Жака Левија, трговца из Неготина, са ћерком Реном. Била је већ касна јесен, спавали смо у пећини, неколико дана нисмо ништа јели, када сам ја чула блејање оваца и натерала тату да изађе и тражи од пастира нешто хране. Сељак је запитао тату – шта ту радимо у тој пећини и он му је објаснио да смо Јевреји и да се кријемо од Немаца. – Па, човече, Неготин је већ два месеца ослобођен, рат је завршен! – Нахранио нас је и ми смо кренули пешке, двадесетак километара до Неготина. Дочекала нас је мама Будимка, сва избезумљена. Била је сигурна да смо страдали, јер се нисмо вратили и није могла да схвати да нисмо знали да је рат готов. Чула се стално пуцњава, а то су се четници и партизани међусобно борили. Тако се наша ратна епизода завршила“ (145).

Изузев делом у Неготину, и у другим пограничним местима било је, додуше ретко, манифестација неморалног понашања према Јеврејима. Срамни покушај да се несавесни власник стамбеног простора у малој подунавској вароши обогати искоришћавајући трагедију избеглица из „Кладово транспорта“, односи се на уцењивачку политику креирања цене закупа простора за смештај групе Јевреја. Уместо уобичајене закупнине од 600 динара месечно, он је издајући као монополиста свој објекат приморао Савез јеврејских вероисповедних општина у Београду плаћати му чак 3.300 динара. То му није сметало да пореским органима поднесе пријаву како његов приход од целокупног имања у Кладову износи свега 1.140 динара месечно. Након исељења уследила је његова драконска тужба „за надокнаду штете“ од по још 3.300 динара за сваки месец закупног односа, наводно настале неадекватним коришћењем просторија од стране закупца (146). Ради се о репрезентативном примеру двојног морала који је погубно деловао на настојања успостављања узајамног поверења, насушно потребног људима у тешким временима. Такви гестови могли су имати потпору у игнорантском односу југословенских власти према проблемима изгнаника из „Кладово транспорта“. Пошто су бродови „Југословенске речне пловидбе“ 2. децембра 1940. године приспели у Шабац како би их транспортовали из Југославије у правцу Сулине, и почело укрцавање, ангажовани бодар ненадано издао је упутство да се одустане од превоза. Габриела Андерл и Валтер Маношек објашњавају да је „бродарско удружење аргументовало своју одлуку поодмаклим годишњим добом, као и тиме да пут води скоро 1000 километара дуж бугарске границе /све ствари које су биле познате и пре почетка укрцања путника/... бродарство је тражило изричит налог од највиших власти али југословенски премијер није био спреман да сноси ову одговорност“ (147). Смело би се рећи да се југословенска влада није осећала усамљеном у „сугестивној суздржаности“, ако се зна да САД годину дана раније нису допустиле теретном броду „Сент Луис“ да са 1.000 јеврејских избеглица уплови у америчке територијалне воде (148).

Зима 1941. и 1942. година протекли су у масовним убијањима више хиљада припадника српског и јеврејског народа у Независној држави Хрватској, Срему и Бачкој под мађарском војном управом, у реонима дуж Саве, Тисе, Дунава. Бројни лешеви страдалника бацани су у реке и плутали низ Дунав, да би приспели до Ђердапа „где су вађени и сахрањивани као непознати по разним гробљима, те се жртвама сасвим губи траг а злочин остаје некажњен“ (149). У вези с тим сачуван је налог којим шеф јавне безбедности 1. августа 1942. године од начелстава срезова Доњи Милановац, Кладово, Јабуковац / припадала му подунавска Брза Паланка/, и Неготин /са Праховом/ затражио је извештаје „о бројном стању извађених лешева за месец јули“ (150).

Поводом немачке окупације Србије, Кладово је у радио програмима антихитлеровске коалиције често помињано као место предстојећег уласка ослободилачких руских трупа, што је било повод председнику Министарског савета окупиране Србије Милану Недићу за обраћање нацији, уз оптужбе јеврејско-комунистичко-масонске клике за лоше стање у земљи (151). Прва група енглеских официра за везу на територију Крајинског корпуса Југословенске војске у отаџбини, предвођена мајором Гринвудом, скупа са југословенским поручником Андром Лончарићем, вероватно добро информисаним о плановима за минирање Ђердапа, спустила се падобраном у Ђердапску регију почетком 1943, да би неколико дана касније ту приспео и шеф енглеске војне мисије при штабу команданта Крајинског корпуса, Џаспер Рутем, бивши лични секретар Невила Чемберлена (152). Јуна месеца 1943. године у реону Ђердапа сусрео се са члановима британске војне мисије, на челу са Џаспером Рутемом, у овај крај из Београда избегли лекар – „Др. Ковачевић... побегао у шуму уцењен од Гестапо-а, водећи са собом жену, сина и стару ташту. Живели су у малој колиби на једном од најудаљенијих места на падини Крша. Имао је срећу. Његова четири брата и две сестре убили су Немци због злочина што су Јевреји... Циљ његове посете биле су потребне медицинске залихе. Неке су, наравно стигле авионом 31. маја... Није било хируршких инструмената, осим малобројних које смо ми донели и које смо одмах предали др. Ковачевићу“ (153).

Пролећа 1943. године Кладово је још једном било успутна станица бродовима Југословенске пловидбе који су превозили Јевреје. Но овога пута, за разлику од случаја „Кладово-Транспорта“, они су имали мисију одвожења у немачке концентрационе логоре хиљада Јевреја из Бугарске. Поред пароброда „Карађорђе“ са 1.100 људи, „Војводе Мишића“ са 877 људи, на историјску позорницу поново ступају „Сатурнус“ Немачког паробродског друштва са 1.265 и „Цар Душан“ са 986 заробљеника. Између 20. и 22. марта они су испловили из бугарске луке Лом, за десет дана стигли у Беч, одакле су јеврејски страдалници возовима слати у логор Треблинку (154). Али до тада Јевреји су, додуше излагани притисцима и малтретирањима, имали у Бугарској бољи статус него у Србији или Румунији. Мада су бугарске власти још пре приступања Тројном пакту донеле Закон о заштити нације -23. јануара 1941. г. – они су и даље били организовани у јеврејске општине, укључујући и ону у Видину-активну током целог трајања Другог светског рата, које су им пружале какву-такву заштиту (155). Окупатори Србије, уз асистенцију домаће управе, врло брзо су успели „у потпуности решити јеврејско питање“ а већ 28. јануара 1942. г, у једном извештају Министарства унутрашњих послова, упућеном Министарству правде Недићеве владе, наведено је: „Част ми је известити да у Београду не постоји Јеврејска црквена општина, нити њен представник. Матичне књиге из бивше црквене општине прeдате су београдској општини и сада се тамо налазе. Сва пак имовина бивше црквене општине заплењена је у корист Немачке, а у смислу постојеће Уредбе о Јеврејима“ (156). За разлику од „домаћих“ Јевреја, знатно лошији положај имали су припадници племена Израиљевог избегли из Србије под немачком управом у Бугарску или у Македонију, коју су окупирали Бугари. Током марта-априла 1943. велики број њих из Скопља, Битоља, Штипа, Пирота... од стране бугарских „органа реда“ депортован је Дунавом до логора у Пољској. Бугарска влада одлучила се на тај корак правдајући га констатацијом да су „Јевреји из Србије бољи Срби и од самих Срба“ (157).

Везано за војне формације ангажоване на теренима североисточне Србије, у три случаја наилазимо на присуство јеврејских војника. У другој половини 1943. године у Хомољу, од око три стотине Руса избеглих са присилног рада у Борском руднику и дезертера из Руског заштитног корпуса и „тридесет Јевреја, наших и мађарских,“ који су успели да побегну из логора при Борском руднику, образована је тзв. „Интернационална четничка бригада“, формацијски сврстана у Југословенску војску у Отаџбини (158). Одређене резерве по питању добровољног прикључења Јевреја овој бригади уочљиве су из околности да су 14. јула 1944. четници Велимира Пилетића упали у логор и „више силом него милом одвели са собом Људевита Рајића-Рона, Шандора Перла, Иполија Перла, др. Миклоша Семзе и Михаља Израела и укључили их у своју војску“ (159). Промена политике у односу на мобилизацију Јевреја заснована је на кризи која је очито захватала четнички покрет у Источној Србији још 1943. године. Почетком рата, 1941. године провејавало је становиште да „странци и они који нису крштени по православном хришћанском обреду нерадо се примају у четнике и у њих се латентно сумњало“ а децидни исказ „Јевреје не примамо“ садржи писмо четничког команданта Љубе Јовановића адресирано генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу (160).

Приликом ослободилачких ратних дејстава Црвене Армије, чији су војници приспели у Србију прешавши Дунав код Кладова 22. септембра 1944. године, у саставу 109. пука 74. дивизије 75. корпуса, извесно је да је било на десетине Јевреја, од којих је знатан број изгубио живот управо у борбама на подручју Ђердапа (161). Но, опште је позната чињеница како је највећи број Јевреја био укључен у ратна дејства на подручју Србије и Југославије у склопу Народноослободилачке војске Југославије. Неки од њих попут видинских Јевреја Алберта Ваене, настрадалог 16. 11. 1944. године код Подујева и Жака Коена убијеног 13. 10. 1944. код Власотинаца, уградили су своје животе у ослобођење од нацизма борећи се на тлу Србије (162). Грађевински инжењер Имре Шомло, експерт за мостоградњу, пред крај рата организовао је рушење железничког моста на Јасеничкој реци, када је тешко оштећена цела железничка композиција, крцата немачким војницима (163). Борба за универзалне цивилизацијске вредности била је инспирација младим људима да се, без обзира на порекло, жртвују за ослобођење Србије. Тако је Естер Јаковљевић из Београда, борац Девете српске бригаде НОВЈ и омладински руководилац Бољевачког батаљона, убијена у борби код Бољевца 8/9 августа 1944. године и то од стране припадника српског Крајинског четничког корпуса (164). Још једно убиство припаднице комунистичког покрета на подручју Неготина до данас изазива гнушање јавности, мада се на мотиве починиоца гледа на дијаметрално супротне начине. По „званичној“ верзији, Мирослава Винклајт, ђак неготинске гимназије и „скојевски позадински радник заклана је од стране четника априла 1944. године“ (165). Међутим, према другом извору, током ратног вихора она је настрадала после злостављања, од стране припадника исте омладинске организације којој је и сама припадала. Околност да је убица после рата постао функционер високог ранга, према другој причи, није спречавала њенога оца Ериха Винклајта да сваке године на дан њеног страдања из Вршца у Неготин пошаље разгледницу са фотографијом Мирославе Винклајт, њему адресирану, али пошта брижљивошћу полицијских органа никада није приспевала до адресата (166). Две репрезентативне монографије посвећене борбама комуниста против окупатора и „домаћих издајника“ на подручју Тимочке крајине, публиковане 1981. и 1988. године, не помињу страдање Мирославе Винклајт (167).

Немачки окупатор, у својим намерама недовољно ометан и због сукоба комуниста и четника, током 1941-1944. године недостатак радне снаге у Борском руднику решавао је интернирањем више од шест хиљада Јевреја из Мађарске и још око хиљаду из Румуније, Чехословачке, Бачке и Прекомурја, од стране мађарских, немачких и српских власти третираних као „само бројке, а не имена и личности, од којих треба узети и последњу кап снаге“ (168). Радну снагу из Мађарске, поред железничких композиција, довозили су речни конвоји до Прахова, одакле би углавном железницом били депортовани до коначног одредишта. Уговором између Немачке и Мађарске утаначено је да се, за потребе рада у Борском руднику, Немцима у првом наврату, средином 1943. г, преда „ius vitae ac necis-право живота и смрти“ 3000 Јевреја (169). Погодба је реализована наредбом Мађарског Краљевског Министарства Домобранства бр. 111 470 од 6. 7. 1943, када је прва група лица одређених за принудни рад укрцана на бродове Југословенске речне пловидбе „Краљица Марија“ и „Карађорђе“ (170). Истим путем је у Бор послат 20. маја 1944. године песник Миклош Радноти, аутор збирки песама „Само ходај, на смрт осуђени“, „Млад месец“, „Стрма стража“, превода Хорацијевих еклога... (171). Он је, као и његови сународници у Србији био изложен стравичном терору. Убиства су била свакодневна, а они којима је судбина доделила живот имали су прилику да суровост „господара“ осете кроз кажњавања вешањем за руке, тако да жртва виси у ваздуху неколико сати. Будимпештански сликар Чилага трпео је ову тортуру по осам сати дневно, „већ после неколико 'сесија' изгубио је разум, изведен је и убијен ван логорског круга“ (172). Ратна штета начињена отимањем 85.000 тона блистер бакра, уништењима зграда, машина, постројења Борског рудника, износила је 40 милиона америчких долара (173). Животи 2.500 убијених Јевреја, крв, зној и сузе, у ту цену нису урачунати (174). Повлачећи се из Бора Немци су, водећи као таоце око 3.000 Јевреја из Мађарске, одступали кроз ђердапско хомољско залеђе, правцем Црни Врх – Жагубица – Петровац. Неколико стотина заробљеника ослободиле су снаге Девете српске бригаде НОВЈ у борби у реону Потој чуке, 29. септембра 1944. године (175). Групу од 102 јеврејских страдалника после ослобађања збринула је јеврејска општина у Видину октобра 1944. године, обезбедивши им опоравак, смештај и исхрану по припећу из Србије у Бугарску уз помоћ Црвене Армије (176). Миклош Радноти убијен је на домаку родне груде 9. новембра 1944. г, код Адбе, северозападна Мађарска. После неколико година, приликом ексхумације жртава фашиста, „у стражњем делу џепа панталона на једном телу убијеног, под редним бројем 12, нађена је свешчица са ћирилично одштампаном ознаком 'Авала 5' – тело је идентификовано као земни остатак др. Миклоша Раднотија, а песме уписане у свеску купљену у Бору, као последње остварење мађарског песника“ (177).

По окончању војних операција, обзиром да су интереси силе победнице – СССР били усмерени ка учвршћивању савезништва са подунавским земљама у којима су на власти биле комунистичке владе, питање саобраћаја на Дунаву било је од изузетног значаја. Послератни проблеми у функционисању пловидбе Ђердапом решени су Конвенцијом о режиму пловидбе Дунавом закљученом у Београду 18. августа 1948. г. између СССР, Бугарске, Мађарске, Румуније, Украјине, Чехословачке и Југославије, афирмацијом института слободне и отворене пловидбе за држављане, трговачке бродове и робу свих држава, на бази реципроцитета. Одредбом члана 21. основана је од представника Румуније и Југославије специјална речна управа Ђердапа/Гвоздених врата, са надлежношћу извршења хидротехничких радова и регулисања пловидбе у зони Винце-Костолац односно Молдава Веке-Турну Северин. Конвенцијом је установљено да Управа функционише на основу румунско-југословенске сагласности, и то са седиштима у Оршави и Текији. Споразумом двеју влада о пловидби кроз Ђердап из септембра 1953. године, отпочео је рад Комитета Ђердапске речне управе. Велику улогу у стабилизовању односа прибрежних држава, у мери у којој су то допуштале хладноратовске поделе и Резолуција Информбироа, имао је Цадик Данон, потоњи дугогодишњи врховни рабин Југославије и аутор већег броја значајних дела са јеврејском тематиком (178).

Педесетих година још један проблем чинио је изнимно сложеним односе суседних држава на североистоку Србије. Велики број грађана земаља источноевропског блока спас од репресалија тоталитаризма тражио је настојећи да илегално пређе границу у реону Ђердапа. Југословенске и румунске власти постигле су споразум о предавању илегалних емиграната затечених у Србији злогласној румунској полицији. То је за избеглице значило стравичне тортуре и дугогогодишње робије. Од враћања нису били изузимани ни Срби, нити лица која нису била румунски држављани.

У склопу попуштања затегнутости у односима са Источним блоком, Југославија и Румунија, по слову споразума од 30. новембра 1963. г. приступиле су изградњи хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап код Кладова. После одлуке Источног блока о прекиду дипломатских односа са Израелом поводом израелско-арапског рата, од 9. јуна 1967. године, којој се прикључила и Југославија, званично 13. 6. 1967, уз пристанак да буде део ваздушног моста за пребацивање руског оружја египатској страни, тако што су транспортни авиони слетали на титоградски аеродром ради танкирања горива, Кладово као уосталом и сви општински центри у Србији, било је место одржавања манифестација солидарности са борбом арапског народа. Румунски председник Чаушеску испуњавајући до краја мисију својеврсног вентила за попуштање затегнутости у односима комунистичког Истока и капиталистичког Запада, пропустио је да прекине дипломатске односе са Израелом. То нажалост није значило и раскид са праксом злостављања лица која су у све већем броју покушавала да се прелазећи Дунав у реону Ђердапа домогну неке од западноевропских земаља. До сада нико поуздано није утврдио стварни број жртава, али се у добро обавештеним круговима не сматра претеривањем ако се говори о хиљадама убијених и знатно већем броју мучених људи (179). Изневерене наде десетина Јевреја настрадалих на Ђердапу и у румунским тамницама симболизује име двадесеттрогодишње Терезе Немеровски чија је младост са светлости дана уклоњена уз заверу ћутања која траје пуних 40 година. О њеном нестанку 10. 11. 1967. године, као и о хиљадама безимених жртава, ни сада се од румунских и српских државних органа не могу добити никакви подаци (180). Није тајна да су стотине „одабраних“ избеглица ипак добиле прећутну сагласност чувара границе са обе дунавске обале да путеве свога спасења наставе ка западу. Но, за такве случајеве надлежне службе морале су бити посебно мотивисане, углавном у виду одређених противуслуга, неретко чињеним и од стране утицајних европских институција (181). За већину источноевропских емиграната покушаји бекства завршавали су трагично. Лешеви идентификованих лица враћани су из Србије румунским органима. Лица без утврђеног идентитета, засигурно укључујући и одређен број Јевреја, пала под куршумима граничних патрола, без икаквих белега укопавана су у тзв. гробља безимених на српској страни реке, почев од Голупца, преко Кладова, све до Прахова (182). Европа је тада ћутала о причињеним зверствима, готово исто толико снажно као и данас, а најречитије је било игнорисање жртава монструозног дила румунског и југословенског режима од стране румунских научника, филозофа, књижевника чије су позиције на западу биле такве да је и најмањи шум њиховог протеста био кадар изазвати праву буру осуда продемократски настројених снага. Ежен Јонеско, Емил Сјоран и Мирча Елијаде, заносно одани идеји о Румунима као најстаријем, аутохтоном пра-народу, мада официјелно у изгнанству, никада нису потписали нити једну петицију против Чаушескуовог режима страховладе (183). За разлику од њих, Раду Јоанид, рођен у Букурешту, високи функционер Музеја Холокауста у Вашингтону, није допустио да се само ћутањем јавности одговара на злочине. Његови бројни радови на тему прогона од стране прво фашистичког а потом и комунистичког румунског режима унели су довољно светлости да би једна мрачна епизода историје Европе чинила аутентичну подуку долазећим нараштајима (184).

Маја 1972. године, када је Тито боравио на Ђердапу поводом прославе завршетка радова на хидроенергетском и пловидбеном систему, сусрет са румунским председником Чаушескуом искористио је да би из оближњег Турну Северина, окренут Западу, јавности упутио речи: „Поручујем одавде нашим арапским пријатељима да они најзад морају да схвате да је Израел члан ОУН, да је то држава која има своја права по Повељи ОУН и своје достојанство, да је то држава у чију реалност треба укључити и то да иза ње стоји једна велика сила и да се без поштовања тих чињеница не може водити никаква успешна политика“ (185). Али, на њему не несвојствен начин, истога дана, 16. маја 1972, пред окупљеном масом људи са румунске стране Дунава, окренут Истоку изрекао је „urbi et orbi“: „Пошто Израел упорно одбија да прихвати једно разумно решење да би се постигао праведан мир, данас или сутра и тамо можемо поново бити суочени са новим ратним пожаром. А то се не сме дозволити. Нико нема право, било где у свету, да доводи у опасност светски мир, да угрожава безбедност народа и земаља, да своје интересе ставља изнад права и интереса других народа, изнад општих интереса“ (186).

Било је и, како нас прошлост учи, биће још случајева „довођења у опасност светског мира, угрожавања безбедности народа и земаља, стављања сопствених интереса изнад права и интереса других народа и земаља, изнад општих интереса“. Прошлост нас још учи да, „ако је вештина умети на правом месту чинити пријатне ствари, исто тако је вештина знати у којој мери ваља причињавати непријатности; тј. чинити их разумно, у право време, скромно, са разлогом, и на пристојан начин“ (187). Прихватимо ли истинитост као оно што верујемо да је за нас боље, оплемењено солидарношћу односно моралом, прихватићемо да су Јевреји, са атрибутима странаца, какви су у првобитним људским заједницама придавани и боговима, током две хиљаде година присуства на североисточним границама данашње Србије, били пробни камен за степен слободе који су себи могли приуштити припадници већинских популација. Поступати тако да се у човечанству види циљ а не средство, значи у општем закону слободе поставити границе у произвољности људских поступака. Границе заједништва и споразумевања, како се то да наслутити кроз низ појединачних судбина Јевреја у регији средњег Дунава, свођених некад на пепео, некад на дијаманте, премостиве су превазилажењем негативног наслеђа прошлости којем су подвајања, мржња и нетолеранција мере успеха.

ЗАБЕЛЕШКЕ

(1) Џејкоб Абот, Нерон, Београд 2005, с. 149.

(2) Наведено према: Јосиф Аструков, 1300 година од оснивања бугарске државе, Годишњак Обштествене културно-просветне јеврејске организације у Бугарској, Софија 1980, с. 7. У цитираном тексту, преузетом и у рад Емила Маринова – Миналото на видинските евреи, Видин 2002, с. 8, Ирод Агрипа помиње се као јудејски цар, мада је он у Калигулино време био тек од стране римског цара именовани гувернер Галилеје, који ће за владавине Клаудијеве (41-54) бити гувернер па и краљ Јудеје. Видети: Симон Дубнов, Кратка историја јеврејског народа, Београд 1988, с. 79.

(3) Bulgaria – Newsletter 15, Center for Jewish Art: http://hum.huji.ac.il/CJA/NL15-bulgaria.htm

(4) Исто.

(5) Наведено према: Емил Маринов, Миналото на видинските евреи, Видин 2002, с. 12.

(6) Боривоје Рајковић, Свети Никета и Боносијева јерес, позивом на St. Ambrose of Milan, Letters, 1881. letters 51-60, с. 129-130. Објављено у зборнику Свети Никета из Ремезијане, Центар за црквене студије, Ниш 2007. О Боносовој јереси на Ђердапу: Ранко Јаковљевић, Пут светог Никодима, Београд 2007, с. 13-14.

(7) Спис-проповед Никите Ремезијанског „Палој девојци“, тачка 30, превод Д. Петровић, објављено код: Живота В. Јоцић, Св. Никита као оснивач женског манастира у Ремезијани и мушког манастира у Дивијану крајем 4. века, с. 58, зборник Свети Никета из Ремезијане. Један занимљив покушај правне анализе Христовог страдања на Голготи дао је Иво Милић у раду Голгота и право, Архив за правне и друштвене науке Београд година XII друго коло, књига IV /XXI, бр. 3, од 25. априла 1922, с. 161-178.

(8) Procopius, De aedificiis – Proccopii opera, IV 6. 21, ed. J. Haury, Lipsiae 1913, превод и коментар ф. Баришић, Византијски извори 1, 1955, стр. 17-72. Детаљније: Ђорђе Јанковић, Подунавски део области Аквиса у VI и почетком VII века, Београд 1981, с. 46.

(9) Симон Визентал, Једро наде, Београд 2003, с. 72. Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд 1959, с. 169. износи занимљиву опсервацију: „Противници Лава III објашњавали су његово непријатељство према иконама час јеврејским, час арабљанским утицајима. Чињеница да је Лав III гонио Јевреје и да их је приморавао на покрштење не искључује подложност утицајима Мојсијеве вере која је прописивала строгу забрану верских слика... Напротив, гоњење Јевреја за Лава III, једно од сразмерно ретких прогона Јевреја у византијској историји, пре се може сматрати знаком јачања јеврејског утицаја у ово доба Није случајно да се, почев од VII века, у византијској богословској књижевности појављује већи број антијеврејских полемичких списа...“

(10) Исто, с. 73.

(11) Емил Маринов, с. 43, позивом на рад Салвадора Израела, Историјски корени пријатељства Бугара и Јевреја Годишњак Обштествене културно-просветне организације Јевреја у Бугарској, Софија 1966, с. 25. Према Милану Ристовићу, Црни Петар и балкански разбојници – Балкан и Србија у немачким сатиричним часописима 1903-1918, Београд 2003, с. 83, забелешка 70, „Довођење Јевреја у везу са заразом једно је од најстаријих обележја антисемитизма. Нацистичка пропаганда је инсистирала на улози Јевреја као узрока и носилаца заразе, 'биолошке опасности' за 'аријевску расу“

(12) Исто с. 44.

(13) Срђан Катић, Улога Јевреја у отварању и развоју рудника Кучајна и Мајданпек у другој половини 16. века, Годишњак за друштвену историју, свеска 1-2, Београд 2001, http://www.muzej-mpek.org.yu/radovi/jevreji.htm

(14) Исто.

(15) Исто

(16) Исто

(17) Зборник за источњачку историју и књижевну грађу, књига 2, Турски закони и законски прописи из 15. и 16. века за Смедеревску, Крушевачку, Видинску област, Београд 1974, с. 73. и 74.

(18) Никола Гавриловић, Румунски извори о Баба Новаку – позивајући се на неименовани дипломатски извор из Прага. Баштиник бр. 3, Неготин 2000, с. 9.

(19) Према А. Х. Перахија, Перах Мате Ахарон, Други том, Амстердам 1703, питање 38, с. 69.

(20) Емил Маринов, наведено дело, с. 44.

(21) Милорад Екмечић, Историја Срба у Новом веку 1492-1992, Београд 2007, с. 106-107. Исти аутор указује: „било је наређено да се у новоосвојеним земљама Србије могу насељавати само католици... Јевреји нису сви очишћени, али сматрани су шкодљивом врстом људи и препуштани су на милост католичке администрације“-с.104.

(22) Јеврејска енциклопедија, Ст. Петерсбург, 1991, т. V с. 542.

(23) Museum of Tolerance Multimedia Learning Center: http://motlc.learningcenter.wiesenthal.org/text/x33/xr3379.html; Encyclopedia Judaica, 1972, Keter Publishing House Jerusalem Ltd

(24) Радмила Тричковић, Два турска пописа Крајине и Кључа из 1741, Miscellanea 2, Београд 1973,с.213.

(25) Вук Винавер, Јевреји у Србији почетком 20. века, Јеврејски алманах бр. 3, Београд, с. 34.

(26) Писмо Константина Јовановића Стевану Стратимировићу од 13. 9. 1806. г, Први српски устанак-акта и псима на српском језику, књига 1, 1804-1808, приредио Радослав Перовић, Београд 1977, документ Но. 164, с. 221.

(27) Писмо Јована Димитријевића Стевану Стратимировићу, Први српски устанак-акти и писма на српском језику, књига 1, документ Но. 198, с. 245. и 246.

(28) Драгослав Јанковић, Историја државе и права Србије XIX века, Београд 1958, с. 18.

(29) Архив Србије, Књажевска канцеларија VII, 876.

(30) Драган Крсмановић, Царине и царинска служба у Србији 1804-1914, Београд 2006, с. 34-35.

(31) Протокол Београдског суда Но. 565, од 27. 7. 1833, наведено према: Бранко Перуничић, Београдски суд 1819-1839, с. 578-579.

(32) Исак Алкалај, Архивска грађа о Јеврејима у Србији, „Јеврејски алманах“ за годину 5690, Вршац 1929/30, с. 106-123.

(33) Радош Љушић, Ангажована историографија, Београд 2004. г, с. 131.

(34) Момчило Станковић, Брза Паланка, Брза Паланка 1997, с. 44-45.

(35) Радош Љушић, с. 132.

(36) Жарко Милошевић, Основно школство Тимочке крајине 1833-1850, Зборник радова Тимочка крајина у XIX веку, Књажевац 1988, с. 157. и 163; Шематизам Округа крајинског 1839-1924, Неготин 2005, с. 22-31.

(37) Исто, наведено према „Школство Србије 1804-1918“, Београд 1980, с. 37.

(38) Тихомир Р. Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији, К. К. Нах. неготинске, 8-Јевреји, с. 156.

(39) http://motcl.learningcenter.wiesenthal.org/text/x33/xr3379.html; Емил Маринов, наведено дело с. 112:1880. г. У Видину је живело 1427 Јевреја, 1887. – 1323, 1892. – 1546, 1900. – 1784, 1905. – 1873, 1910. – 1727. Град је у то време имао укупно становника: 1880. – 13.714, 1887. – 14772, 1892. – 14.551, 1900. – 15.791, 1905. – 16.387, 1910. – 16.450.

(40) Олга Зиројевић, Јевреји-најбогатији људи у кнежевини Србији, „Хелсиншка повеља“ бр. 101-102, 2006, с. 48: http://www.helsinski.org.yu/doc/pubs/charter/srp/povelja-nov-doc.pdf.

(41) Емил Маринов, наведено дело, с. 69.

(42) Архив Србије, београдски ђумрук, Протокол Радујевачког ђумрука бр. 640; једна ока тежи 1281,84 грама.

(43) Архив Србије, Књажевска канцеларија, VII, 603. Милошева десна рука у послу са сољу био је дунавски капетан Миша Анастасијевић, рођен у Поречу. Београдски адвокат др. Сима Адања био је од стране књегиње Сарке Карађорђевић ангажован 1930. године, да са ректором Београдског универзитета Владом Митровићем утаначи активности око враћања у Србију посмртних остатака великог добротвора, да би били сахрањени у Доњем Милановцу, „како је и сам изразио жељу у самртном часу“. „Крајинске новости“ Неготин, од 1. новембра 1930. и од 28. новембра 1930. г.

(44) Г. Бланки, Известие о стању народа у Европској Турској, Нови Сад 1850. г, репринт издање Београд 2004, с. 23.

(45) Климент Џамбазовски, Привредне везе источне Србије са Бугарском у доба владавине кнеза Милоша и уставобранитеља, Кладово – Неготин 1984, с. 88.

(46) Момчило Станковић, Брза Паланка, с. 49.

(47) http://en.wikipedia.org/ wiki/ Constantin_Daniel_Rosenthal

(48) Милорад Екмечић, Историја Срба у Новом веку 1492-1992, Београд 2007, с. 255.

(49) Лист „Тимочанин“ Зајечар, 1890. г. бр. 31

(50) Историја српског народа, група аутора, Београд VI-1, с. 12.

(51) Небојша А. Јовић, Сто десет година од прве железнице у Неготинској крајини, „Баштиник“ бр. 3, Неготин 2000. г, с. 56. према резултатима истраживања Драгана Витомировића, Зајечар, збирка докумената из фонда Неготински Јевреји, родоначелник ове породице, Исак из Видина, трговао је кожама; настрадао је прелазећи реку Тимок код Брегова /српско-бугарска граница/. Имао је синове Стевана и Петра.

(52) Исто. О Барону Морицу фон Хиршу видети: http://en.wikipedia.org/wiki/Maurice_de_Hirsch.

(53) Милорад Екмечић, с. 276.

(54) Милорад Екмечић, с. 277.

(55) Архив Србије инв. бр. 170, Пописна књига Окружја Крајинског, Срез Кључки; Кладово р. бр. 214 – Пијада Капетановић и р. бр. 322 – Давид Вукоњавски, земљоделац, стар 25 година и домаћица Ракила, 20 година; општина Текија, р. бр. 29 – Никола Ј. Чивит, шпекулант.

(56) Жарко Милошевић, Основна школа Вук Караџић у Кладову 1835-1995, Кладово 1995, с. 23.

(57) Живојин Ђорђевић, Школе и просвета у Србији 1780-1850, Београд 1950, с. 66.

(58) Према „Србским новинама“ бр. 34 од уторка 21. марта 1867, у суботу 18. марта певали су песму на хебрејском, која у преводу гласи: „Иди благим успехом к цару,/Нека Бог унапреди пут Твој,/ Благословен буди уласком и/ Благословен изласком Твојим./ Свемогући! испун' жеље Књаза,/ Осветли и управи намеру Његову!/Нека не изостане нама добродошлицом/ Га поздравити!/ Како би милошћу Његовом хранио/ поверено стадо своје“. Наведено према: Зорица Јанковић, Пут у Цариград – Кнез Михаило, предаја градова и одлазак Турака из Србије, Београд 2006, с. 71-73. О значају предаје градова Србији: Ранко Јаковљевић, Фрагменти српске аутономности, „Баштиник“ бр. 2, Неготин 1999. г.

(59) Владимир Јовановић, Успомене из времена васалне кнежевине Србије, Београд 1988, с. 419, 437.

(60) Небојша А. Јовић, Сто десет година од прве железнице у Неготинској крајини, с. 56. и уводник каталога „Белгијска пруга – 120 година прве индустријске пруге у Србији“, Неготин 2007.

(61) Емил Маринов, наведено дело, с. 305.

(62) Марко Перић-Срећко Станић, Јевреји Београда у пописима становништва 19. и 20. века, Зборник Јеврејског историјског музеја, бр. 6, Београд 1992, с. 281. и даље.

(63) Шематизам округа Крајинског 1839-1924, Неготин 2005, с. 145-200. Давид Розенберг рођен је у месту Добра (Neuhaus), у Угарској. Медицину завршио у Бечу. Учествовао у Другом српско-турском рату 1877-1878. као уговорни потпоручник, потом лекар среза Брзопаланачког. Потом управник Војне болнице у Шапцу, где је и умро 1900. г. Бечки студент, Бернард Пас/ од 1871. г. Милан В. Миловановић/ рођен је 1840. г. у Пшемислу, највећи део каријере провео је у Великом Градишту, где је и умро 22. 3. 1912. године http://elmundosefarad.eu/wiki/index/php?title=LEKARI_JEVREJI_U_SRPSKOM_ ZDRAVSTVU _XIX_I_ RANOG_XX_VEKA

(64) Шематизам, с. 37, 50, 146, 142, 146, 162, 168, 173, 179.

(65) Мићо Ћировић, О ендемичном сифилису на подручју среза Зајечар, Развитак, бр. 4-5, Зајечар 1962, с. 15.

(66) http://en.wikipedia.org/wiki/Carol_Davile; http://otves.org/bg/index.php?option=com_content&task=view&id...

(67) Историјски архив Неготин, Извештај екипе о обиласку влашких села Среза кључког-Кладово 1951. год, Инв. бр. 4. 153, с. 11.

(68) Александар Недок, Лекари Јевреји у српском здравству 19. и почетком 20. века.

(69) О Пелагићевом деловању на подручју Неготина: Небојша А. Јовић, Јевреји у здравству Тимочке крајине, зборник Завода за заштиту здравља и Народног музеја Зајечар са 6. научног скупа Рајачке пивнице 1999, с. 88-89.

(70) Шематизам округа Крајинског... с. 236, 252, 261, 359.

(71) Према казивању Петра М. Ђенића, банкара из Кладова старог 83 година, његов отац Михаило Ђенић (1885-1957.) „школовао се за трговца“ тако што је неколико година провео у Турну Северину код једног Јеврејина вештог у таквим пословима. Тридесетих година XX века, и сам угледни кладовски трговац, Михаило Ђенић постао је председник Кладова. Забележено 29. 6. 2007. године.

(72) The Jewish Community of Turnu Severin, Romania: http://www.bh.org.il/ communities/Archive/TurnuSeverin.asp

(73) Наведено према: Милица Михаиловић, Два века породице Хајим-Давичо у Београду, Зборник Јеврејског историјског музеја Београд 1992, бр. 6, с. 249-275. Поред Јозефа Озера, познати индустријалац, члан ове породице, рођен у Турн Северину на Дунаву, преко пута Кладова, био је Жак Озер /1871-1939. / – из сефардске породице Озер која је имала своје огранке и међу старим јеврејским становницима Београда – био је између два светска рата индустријалац препариране хартије у Будимпешти. Са супругом Буеном-Бертом /1883-1959/, изданком знамените београдске породице Амар, имао је синове Нандора и Јосифа и кћер Регину; наведено према: Александар Демајо, Судбина једне београдске породице – Аврам с. Амар /1842-1918. / и његово потомство, Зборник Јеврејског историјског музеја, бр. 6, Београд 1992, с. 462.

(74) Феликс Каниц, Србија, земља и становништво, књига 2, Београд 1982, с. 531.

(75) Зборник закона и уредаба у Краљевини Србији издатих од 1. 1. 1894. до краја 1895; 50, Београд 1899. г.

(76) Према: Радивоје Марковић, Стогодишњица првих корака у коришћењу енергетског потенцијала Ђердапа, Пинус записи 9/1997, Београд, с. 73-91.

(77) Српске новине од 22. јула 1897. године.

(78) Више о Феликсу Каницу /1829-1904. / и његовом делу: Singer, Isidore; Ferederick T. Haneman Jewish Encyclopedia KANITZ FELIX PHILIPP http://www.jewishencyclopedia.com/view.jsp?artid... Београдска „Политика“ објавила је 3. 4. 2005. г. текст о ф. Каницу аутора Миодрага Максимовића у којем се износи проблематична, но са аспекта његове привржености Србима илустративна тврдња: „Ф. Каниц је веома ценио и волео Србе и ради свог лакшег приступа проучавању хришћанских споменика, покрстио се 1862. године у лутеранској цркви у Бечу“

(79) Jules Pascin Biography – Leslie Sacks Fine Art: http://lesliesacks.com/ gallery/artistPages/ pascin/pascinbio. Htm; PASCIN 1917. People from America – Judaica(item 320094. .. http://cgi.ebay.com/PASCIN-1917-People-from-America-Judaica...Алманах ражданите на Видин, Паскин, роденијат в Видин, Видин 2005. г – у овом алманаху наведен је податак да је Симха – Софи Мордехај Пинкас рођена 1850. а умрла марта 1910. године. Исти алманах цитира речи Гијома Аполинера: „Паскин није Немац већ Србин“ /с. 21/, те наводи Пинкасово порекло по мајци од „Русо-а цариника“ /с. 27. /. Бугарски Историјски архив 2000. године, поводом 115. годишњице рођења уметника издао је специјални број /књига 8. / посвећен Пинкасу – Паскину.

(80) Коста Јовановић, Неготинска крајина и Кључ – насеља и порекло становништва, репринт издање „Баштиник“ бр. 4, Неготин 2001, с. 210.

(81) http://www.bh.org.il/communities/archive/Turnu Severin.asp-28k

(82) Исто.

(83) Исто. Изузетни значај дунавског пловног пута за привреде прибрежних држава огледа се у подацима да је њиме 1905. године обављено између 90 и 95% целокупног српског извоза, 45% годишњег увоза Бугарске, 22-25% увоза и извоза Румуније. У раздобљу 1906-1910. г. просечан годишњи промет робе Дунавом досегао је 9,8 милиона тона, готово четвороструко више него у периоду 1856-1860. године: Радоје Зечевић, Србија и међународни положај Ђердапа, Београд 2000, с. 19.

(84) Низ докумената са овом тематиком објављен је у зборнику Раднички покрет у Источној Србији до 1918. , књига 2, Зајечар 1984. Један од њих препис је писма које су објавиле „Радничке новине“110 од 12. маја 1912: „Начелнику округа Крајинског – Понизан ја, Милан Бојовић из Петровог Села, округа крајинског, који се налази у својој радњи у вароши Галцу, а моја фамилија се налази у Петровом Селу. Сви ми трчимо и за нашу краљевину... Господине начелниче жао ме за наше Србе који долазе у печалбу са драгоманима. Они седе гласни и боси по сокаку у Галцу... дању раде сви под стражом а ноћу их држе у затвору. Молим начелника да се обрати надлежној власти и да се извиди ова жалост“ – стр. 374.

(85) Писмо Душана Богосављевића упућено из Неготина Димитрију Туцовићу 4. јула 1910. г, Зборник Раднички покрет у Источној Србији до 1918, књига 2, Зајечар 1984, с. 205-206.

(86) Моше Меворах рођен је 13/26. 9. 1890. у Београду (+1982.). Из његовог сликарског опуса значајна су дела: 34 портрета израелских књижевника, публикованих у књизи „Дејокност Софрим“ 1956. г; 14 портрета чланова мисије Светске здравствене организације из 1951. године; 15 портрета оснивача Тел Авива, урађених за градски историјски музеј. Детаљније: Моше А. Меворах, Нешто мало о животу Јевреја у Београду, Зборник Јеврејског историјског музеја Београд 1992, бр. 6, с. 431-441. О мештанима Кладова-борцима Тимочке дивизије: Спомен књига ратника погинулих у ослободилачким ратовима Србије 1912-1918. из Општине Кладово, Кладово 2003.

(87) Емил Маринов, наведено дело, с. 306-308.

(88) Радован Срдић, Битка на Легету 194, Неготин 1994, с. 58, наведено према раду Небојше А. Јовића, Јевреји у здравству Тимочке крајине, с. 86.

(89) Рудолф Арчибалд Рајс,“Шта сам видео и преживео у великим данима“ Београд 1928, репринт дела текста објављен у „Баштинику“ бр. 3, Неготин 2000, с. 177.

(90) Рудолф Арчибалд Рајс, Чујте Срби, Београд 1928: http://www.srpskidespot.org.yu/ Tekstovi/CujteSrbi...

(91) О Курту Тухолском / Берлин 1890. – Готенберг 1935/, који се писао користећи и псеудониме Петер Пантер, Теобалд Тајгер, Игнац Вробел, Каспар Хаузер, чије су књиге нацисти спалили 1933. г, видети: http://www.germannotes.com/archive/article.php?products_id=930

(92) Chamberlain Houston Stewart, Ariche Weltanschauung, Berlin 1905, с. 32; наведено према Александар Молнар, Х. С. Чемберлен: почеци расног светоназора, Theoria бр. 3, Београд 1996, с. 68. Дело Чемберленово „Раса и Нација“ наишло је на одушевљење младог Хајнриха Химлера, годину дана пре но што је постао члан Нацистичке странке. У свом „Листу прочитаних књига“ Химлер је почетком фебруара 1922. г. записао о Чемберленовој књизи: „Истинит и убедљиво образложен антисемитизам, не провала мржње. То је и чини успешним делом. То проклето јеврејство“' – Heinrich Himmler’s reading list, Bundesarchiv Koblenz, N Himmler, N 1126/9, no 107

(93) Небојша А. Јовић, Јевреји у здравству Тимочке крајине, с. 86-87.

(94) Небојша А. Јовић, Др. Јулије Флајсиг, од Бадена до Зајечара 1883-1938, Зборник радова са 6. научног скупа Из историје народне медицине и здравствене културе, Рајац 1999, с. 79-81.

(95) „Крајинске новости“ Неготин, 19. 10. 1930, бр. 2, Освећење и откривање споменика у Неготину. О ослобођењу Кладова: Спомен књига ратника погинулих у ослободилачким ратовима Србије 1912-1918, Кладово 2003, с. 19. О ослобођењу Брзе Паланке: Момчило Станковић, монографија Брза Паланка, 1997, с. 79. „Топлу и племениту крв великог трибуна“ либералски српски „Исток“ бр. 51, од 2. маја 1879. године представља у сасвим другачијем светлу: „Јевреји са свију страна гоњени, занимајући се само новчаним пословима... усавршише се још у средњем веку на најстраховитији начин, тако да погубне последице њиховог пословања постају неподношљиве за народ у чијој средини живе и послују. Захваљујући том ђаволском дару, они су запосели најутицајније положаје свуда где им се дозвољава слободно деловање. У Француској – Гамбета, Симон, Кремијер. У Енглеској Дизраели... Да се не би десило нешто слично са Србијом, мора се нешто предузети“.

(96) Према подацима добијеним од г. Александра Лебла, публицисте из Београда, Леон /Хајнриха/ Лебл рођен је у Нишу 2. /15. / октобра 1888. Рударство је студирао у Сент Етјену-Француска и Монсу-Белгија. У Првом светском рату учествовао је као командир минерске чете. Априла 1941. мобилисан је као резервни инжењеријски потпуковник, на дужности помоћника команданта војних путева Прве армије БЈВ. Немци су га заробили 14. априла 1941. код Лесковца и одвели у заробљеништво у Немачкој-Нирнберг, Оснабрик. У заробљеништву је био укључен у антифашистички покрет и као по чину најстарији официр Јеврејин, потписао је протест против посебног обележавања јеврејских официра као супротан Женевској конвенцији, после чега је то укинуто. Током рата његова супруга убијена је на Сајмишту, Београд 1942, а син и ћерка били су активни учесници антифашистичког покрета у НОВЈ.

(97) Феликс Каниц, Србија, земља и становништво, Београд 1982, књига друга, с. 458,

(98) Момчило Станковић, Кратак али буран живот рудника Аликсар, Зборник радова Музеја рударства и металургије Бор, књ. III-IV, Бор 1984-1986, с. 219-220.

(99) Велизар Нинчић, „књижевник и публициста, студије права похађао у Лајпцигу, где је и докторирао 1910. У конзуларно-дипломатској служби Србије и Југославије 1910-1953, са прекидима 1941-45 и 1945-1953, као опуномоћени министар, делегат ФНРЈ у Привременом комитету за ђердапске послове“ – Енциклопедија Југославије, 6, с. 294, Загреб 1965. Међутим, према акту Министарства иностраних послова У. пр. пов. 1665/36 од 28. априла 1936, Велизар Нинчић „свршио је филозофски факултет у Минхену – утврђено оригиналном дипломом Универзитета у Минхену од 2. јануара 1912. године“ – Архив Југославије, фонд 334 Министарства иностраних послова, фасц. бр. 130. О боравку Велизара Нинчића у Текији сведочи акт из истог фонда, фасц. бр. 130, У. Пр. Пов. 4923, којим Министарство иностраних послова извештава Сталну делегацију, да се г. Велизару Нинчићу, Краљевском сталном делегату при Међународној дунавској комисији, одобрава четири дана одсуства у циљу одласка у Текију и обиласка ђердапског сектора“. Иначе, према Окружници Велике ложе Југославије, ор. Београд бр. 322, од 15. фебруара 1934, под бројем 1100. евидентирана је пријава у Ложи „Слога, Рад и Постојанство“, на име Велизар Нинчић, са разрешницом Ложе „La Parfaite Union“ у Марсељу – Архив Југославије /СиЦГ, фонд бр. 100, фас. бр .4, 17-19. Већ 18. фебруара 1934. године, указом Њ. В. Краља У. Пр. Пов. Бр. 1200, после готово 14 година рада у Министарству иностраних послова, пензионисан је као саветник треће положајне групе, да би 28. априла 1936. био постављен за саветника Краљевског посланства у Бечу – Архив Југославије, фонд. бр. 334, Министарство иностраних послова, фас. бр. 130, Уверење К. бр. 158, од 26. јануара 1942. Аранђел Раша Милошевић /1851-1937. /, руски студент, био је близак сарадник Николе Пашића и Пере Тодоровића; један од оснивача Народне радикалне странке и учесник Тимочке буне.

(100) Архив Југославије /СиЦГ, Фонд 334 Министарство иностраних послова, фас. бр. 130, акт Министарства саобраћаја Пов. бр. 257/37 од 14. 9. 1937. г.

(101) Costea Achim, Ieva Nicolae, Nica Gheorghe, Savoiu Dumitru, Visan Ovidiu: Municipul Drobeta – Turnu Severin, studiu monografic, T. Severin 1972, 86.

(102) Исто, с. 93-104.

(103) Исто, с. 93.

(104) Исто, с. 104-105; београдски „Данас“, викенд додатак 30. 11 – 1. 12. 2002, текст Зорице Бањац „Кад класици перу биографије“, с. XI

(105) Хедер Прингл, Химлеров велики план – Химлерови научници и холокауст, Београд 2006, с. 109-110.

(106) Александра Лењел – Левастин, Заборављање фашизма, Париз 2002, наведено према: Зорица Бањац, „Кад класици перу биографије“.

(107) Јован Јовановић, Особености Кладова и околине, Београд 1938, с. 38.

(108) Према резултатима истраживања Небојше Јовића, Марко Милуновић, „школован, интелигентан, лукав и искусан обавештајац равногорског покрета у источној Србији, радио је и за енглеску обавештајну службу под надимком „Пиперитус“ – Тимочка ревија, Зајечар, бр. 44, од 1. јануара 1999. године, с. 24. О Милуновићевим задужењима у централи видети: М. Милуновић, Са капетаном Нашом у Београду, Стокхолм 1990, с. 102. и 103: „Намештеник сам електричне централе – књиговођа, пословођа, набављач и благајник исте... Централа је власништво једног човека и ја сам његов намештеник“.

(109) Марко Милуновић, Са капетаном Нашом у Београду, с. 82. У Шематизму округа Крајинског 1839-1924, с. 366, Зигфрид Полицер евидентиран је као кладовски апотекар почев од 1911. године.

(110) Радоје Зечевић, Србија и међународни положај Ђердапа, с. 49.

(111) Мирјана Обрадовић у раду „Две крајности у политичкој делатности руских избеглица“ о Ланину и Чудновском каже: „Ланин је Немцима учинио услуге од непроцењиве вредности. У сарадњи са Леонидом Чудновским, доратним начелником кључког среза и такође руским емигрантом и немачким човеком, обезбедио је немачкој војсци успешно запоседање стратешки важног Ђердапа и Сипског канала још уочи 6. априла 1941. г, иако је југословенска војска била предузела све мере да изврши минирање и запречавање канала, како не би пао у руке Немцима у употребљивом стању. У току 1941-42. г, Ланин је деловао са својом групом агената у околини Ђердапа за рачун БДС-а... Како је утврђено из многих расположивих докумената, Ланин је користио шифру М 12. „ – Часопис „Токови историје“, Београд 1-2/1997, с. 142-143. О Леониду Чудновском више: Ранко Јаковљевић, Руси у Србији, Београд 2004, с. 36. и 134-135. Рад немачког агента Вере Пешић на овом случају описан је у тексту Сима Ц. Ћирковића „Вера Пешић – српска Мата Хари – све тајне четвороструког агента“, „Експрес политика“ Београд, 22. јул 2004. године, с. 23. О њој видети и: Никола П. Илић, Вера Пешић у вртлогу шпијунаже, http://www.novine.ca/ arhiva/2004/0962. .. Везано за етничко порекло немачког агента Чудновског, Небојша Јовић сматра да „као да није природан Рус, већ Пољак“, такав закључак изводећи из његовог презимена; Тимочка ревија 43, Зајечар 1998, с. 26. Чини се занимљивим податак да Руска јеврејска енциклопедија региструје постојање два лица са презименом Чудновски у родном граду Леонида Чудновског, рођеног 1888. г. Екатеринославу, од којих један, рођен 1890. године носи име Chudnovsky Grigory Isaakovich, са назнаком „револуционар, + 1918. „: Видети р. бр. 7655 Russian Jewish Encyclopedia, http://www.jewishgen.org/Belarus/rje_c.htm

(112) Архив СиЦГ, фонд 334 1-1, Министарство иностраних послова Краљевине Југославије – Политичко одељење, фасцикла 32, јединица 91-95, саобраћај на Дунаву 1940, Досије Дунав – наш Стални комитет за безбедност саобраћаја на Дунаву, „Извештај Комисије са обиласка дунавског сектора од ушћа реке Тимок до Великог Градишта, са предлозима мера за осигурање безбедности саобраћаја на Дунаву“ од 20. 5. 1940. године.

(113) Габриеле Андерл, Валтер Маношек, Неуспело бекство-јеврејски Кладово Транспорт на путу за Палестину 1939-42, Београд 2004, с. 189, фуснота 84.

(114) Маринко Пауновић, Ђердап и Тимочка крајина, Загреб 1970. г, с. 698.

(115) Милан Банић, Агонија Југославије: Дани слома 1941. године, http://www.stormfront.org/forum/showthread.php/agonija-jugoslavije... Дејан Лучић у књизи Павелићев тестамент, књ. 1, Зрењанин 2004, Милана Банића назива Недићевим стручњаком за масонска питања, који је био сарадник немачке обавештајне службе још пре окупације.

(116) Архив СиЦГ, фонд 334, ф. 2, бр. 2-15, Извештај Велизара Нинчића о доласку немачких војних авиона у Турн Северин, од 4. априла 1941. г.

(117) Архив СиЦГ, фонд 334 1-1, ф. 32, бр. 91-95, Извештај са обиласка дунавског сектора од ушћа реке Тимок до Великог Градишта, са предлозима мера за осигурање саобраћаја на Дунаву, од 20. 5. 1940. г.

(118) Alfred Rosenberg, Die Spur des Juden im Wandel der Zeiten, Munchen 1939: Zentralverlag der NSDAP; цитирано према: Алекснадар Молнар, Обрачун Алфреда Росенберга са хришћанством, часопис Филозофија и друштво бр. 1, Београд 2006, с. 24, забелешка 38.

(119) Исто, с. 24. Овакав програм попримиће убрзо размере лудила, читљиве на једном стравичном детаљу из биографије Хедвиге Потаст, ванбрачне жене Хајнриха Химлера/1900-1945, генерал армије, шеф немачке полиције 1936, министар унутрашњих дела 1943, и на концу војни заповедник армија на Рајни и Висли 1944. г./. Приликом посете Герде Борман са децом, Хедвиге Потаст, желећи да импресионира посетиоце показала им је комаде намештаја у њеној кући – столицу од полираних људских костију, карличне зделе и још једну, направљену од људских ногу и стопала; затим је подигла примерак Хитлеровог „Мајн Кампфа“, објашњавајући 'хладно и медицински' да је омот направљен од људске коже. Stephan and Norbert Lebert, My Father’s Keeper, Boston, Litle,Brown and Company, 2001, p. 113. Цитирано према: Хедер Прингл, Химлеров велики план – Химлерови научници и холокауст, Београд 2006, с. 206.

(120) Наведено према: Љиљана Вулетић, Живот и мисао Ксеније Атанасијевић, Београд 2005, с. 166.

(121) Габриеле Андерл, Валтер Маношек, Неуспело бекство-“Кладово транспорт“ на путу за Палестину 1939-1942, Београд 2004, с. 58.

(122) Дневник капетана Стериоса Андруцоса за 1939. годину, Збирка Александра Андруцоса, Кладово, забелешке за датум 4. мај 1939. г.

(123) Исто, забелешке за период 7. 10. -26. 11. 1939.

(124) www.yadvashem.org, са назнаком: The names of the Holocaust victims that appear on this list were taken from Pages of Testimony submitted to Yad Vashem, стр. 23, ред 9.

(125) Писма Валтера Клајна упућена из Кладова рођацима у Палестини, од 29. 4, 1. 5, 7. 5. и 13. 5. 1940. г. Наведено према: Г. Андерл и В. Маношек, Неуспело бекство.., с. 99

(126) Писмо Валтера Клајна из Кладова од 14. 9. 1940. г, цитирано према : Г. Андерл и В. Маношек, Неуспело бекство.., с. 140.

(127) Г. Андерл и В. Маношек, Неуспело бекство..., с. 141-143.

(128) Исто. Прихватни логор у Прахову увелико је функционисао септембра 1940. године, о чему сведочи инцидент од 6. 9. 1940, када је група неготинских гимназијалаца испровоцирала већ тада стационирано немачко обезбеђење логора скинувши немачку заставу са јарбола и извикујући пароле против фашизма; наведено према: Станоје Динкић, Неготин и његови великани, Неготин 2001. г, с. 148-149, с позивом на писмо директора неготинске гимназије Стојана Младеновића упућено среском начелнику, којим правда овај „омладински испад“

(129) Кантор М. Калев, следбеник ционистичког лидера Раби М. Шварца, био је у Турну Северину укључен у промоцију ционистичког покрета међу Јеврејима северне Бугарске и Србије са којима је Јеврејска комуна у Турну Северину одржавала блиске односе. Калев је 1915. објавио ладино молитвеник за жене „Техинор Рахел“ – „Suplicaciones de Rahel. Contiente oraciones importantes para la vida del Mujer“. Јеврејска заједница у овом месту помагала је и учеснике „Кладово транспорта“, а 1941. године збрињавали су око 600 Јевреја из Дарабана, Молдавија и обезбеђивали им уточиште у локалним синагогама и просторијама заједнице. http://www.bh.org.il/communities/Archive/ TurnuSeverin.asp.

(130) http://64.233.179.104/translate_c?hl=en&sl=ru&u=http://world.lib.r..:Inebriationviolence (ch. 2 of 4), Copyright Schwartz Nehama

(131) Ентони Сатон, Волстрит и успон Хитлера, цитирано према: Милослав Самарџић, Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета, Крагујевац 2006, књига 3, с. 521. и 525.

(132) Наведено према: Васа Казимировић, Немачки генерал у Загребу, Крагујевац-Београд 1996, с. 90, фусноте 16. и 17, позивом на изјаву Хермана Нојбахера дату немачком историчару Андреасу Хилгруберу од 12. 10. 1953. године.

(133) Жени Лебл, Трагедија Транспорта Кладово-Шабац, одбор за помоћ емигрантима, Зборник радова са округлог стола „Кладово Транспорт“, Београд 2006, с. 159-160.

(134) Ruth Kluger, „The Last Escape, 1973“, с. 421 и даље, наведено према: Жени Лебл, цитирано дело, с. 160. Рут Клигер рођена је 27. 4. 1914. у Кијеву, детињство је провела у Румунији, право студирала на Универзитету у Бечу. Током Другог светског рата организовала је спасавање бројних Јевреја из европских земаља. За заслуге у сарадњи са покретима отпора у Холандији и Француској Шарл Де Гол одликовао је орденом Легије части. Умрла је 1980. године; http://www.jewishvirtuallibrary.org/jsource/biography/Kluger.html ; http://www.raoulwallenberg.net/?en/saviors/women/2997/4122. tstm.

(135) Рут Клигер, наведено дело, с. 446-447; према наводина Жени Лебл, с. 161

(136) Детаљније о грешкама у раду Нафтали Бате Гедаље „Два цара и једна краљица“, публикованог у Јеврејском алманаху 1957-1958, Београд, с. 209, видети: Ранко Јаковљевић, Збрињавање јеврејских избеглица бродом краљица Марија 1939. г. према дневнику капетана Стериоса Андруцоса, у монографији Јеврејски код, Београд 2005, с. 77-88.

(137) Филм је произведен 2006. г. Те године приказан је на фестивалима у Њујорку, Тел Авиву, Варшави, Лос Анђелесу, Торонту, Буенос Аиресу... а 2007. приказује се у Монтевидеу, Сао Паулу, Сантјагу де Чиле, Њујорку, Бечу, Копенхагену, Њу Џерсију, Сијетлу... Режисер је Ерец Лауфер, сценариста Нахум Лауфер, Хадас Калдерон глуми Рут Клигер, продукција Ерец Лауфер Филмс, Детаљније: http://www.nfct.org.il/movies/ The_Darien_Dilemma_e.htm; http://www.erezlauferfilms.com/ index.php?go=film&id=darien

(138) Историјски архив Неготин, фонд начелства Среза кључког, акт Одељка финансијске контроле бр. 1497 од 10. 5. 1941. и 1571 од 19. 5. 1941. године.

(139) Лист уредаба војног заповедника у Србији, архив Државне комисије за ратне злочине, инв. бр. 11.291.

(140) Извештај Банске управе о раду за време од 12. до 28. јуна 1941. г, II бр. 799, 28. 6. 1941, Архив Војноисторијског института рег. бр. 2/2-1, кут. 19; документ објављен у издању Историјских архива Неготин и Зајечар „Извештаји и наредбе комесарске управе и Недићеве владе за округ Зајечарски 1941-1942. „, Неготин – Зајечар 2006, с. 41.

(141) Архив Војног историјског института Београд, рег. бр. 47/2-1, кут. 31. Највероватније се ради о Габријелу Гаону. Према информатору Небојши Јовићу, Брусник: „ У Минховој нижој приватној гимназији, управитељ и професор био је Габријел Гаон. Габријел је ушао у поданство Краљевине Југославије и у војсци имао чин резервног капетана. После слома 1941. одведен је са осталим официрима у заробљеништво у Немачку (Офлаг Ц), тамо је третиран као Југословен, тако да је преживео рат. После рата је једно време живео у Бољевцу, а затим у Београду. Његова супруга још за време рата напустила ј Бољевац са децом и отишла у Аустралију. Један од синова, школован у америчкој војној академији, био је војни пилот-официр у израелском ратном ваздухопловству, а други је био директор великог привредног предузећа у Београду. Супруга је била стално настањена у Јерусалиму“. Писмо аутору од 15. 1. 2008.

(142) Писмо министру просвете адресирано из Неготина 11. 1. 1942. г, Архив Војноисторијског института, рег. бр. 28/2-8, кут. 34 А; документ објављен у издању Историјских архива Неготин и Зајечар „ Извештаји и наредбе комесарске управе и Недићеве владе за округ Зајечарски 1941-1942. „, Неготин – Зајечар 2006. г, с. 220.

(143) Наведено према документима објављеним у издању Историјског архива Неготин „Записници наставничког савета гимназије у Неготину 1941-1945. „, Неготин 2006. г. Последњи помен Будимке Шомло тиче се седнице одржане 30. 12. 1944. г, када се констатује да је „муж Будимке Шомло известио да се она неће враћати овамо на дужност, већ ће остати у Вршцу, где се сада налази“; с.188.

(144) Салон, Билтен Јеврејске заједнице „Пријатељи Ла беневоленције“ Лондон, лето 2007. но.6.

(145) Сећања Ане Шомло; писмо аутору, од 22. 12. 2007. г. Везано за идеју Драже Михаиловића о рушењу приступних путева, она се у нешто другачијем светлу приказује кроз „извештај Оперативног одељења 2. армије (немачке) у погледу стања код непријатеља“, од 22. 9. 1943. г: „Непријатељ врши припреме за паралисање пловидбе Дунавом и рушење железничких пруга у североисточној Србији... издато наређење да се почне са саботажама на ширем подручју у циљу успоравања немачких мера и везивања трупа. Воде борбу против комунистичког утицаја...“. Наведено према: Милосав Самарџић, Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета, Крагујевац 2006, књига 3, с. 99-100.

(146) Одговор на тужбу поднет од стране СЈВО марта 1941, објављен у монографији Р. Јаковљевић „Јеврејски код“, Београд 2005, с. 151-154. Према резултатима теренских истраживања Небојше А. Јовића, на подручју општине Неготин забележено је више случајева убистава и пљачке одбеглих Јевреја од стране њихових „домаћина“, У селу Слатина настрадао је извесни Адања Полак, на салашу у близини Уровице још један човек, а у Речкој опљачкани су и убијени одбегли Јеврејин из Београда и његов осамнаестогодишњи синовац. Архива Небојше А. Јовића, Брусник, фонд Крајински Јевреји.

(147) Габриела Андерл, Валтер Маношек, Неуспело бекство – јеврејски „Кладово-транспорт“ на путу за Палестину 1939-42, Београд, с. 186.

(148) Наведено према: Милослав Самарџић, Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета, књига 3, с. 522, позивом на текст о истраживањима Роберта Ханјока, историчара Центра за криптолошке студије Агенције за националну безбедност Мичиген, публикован у недељнику НИН, Београд, 11. 8. 2005.

(149) Јован Пејин, Архивска грађа немедицинског порекла као извор за истраживање хигијенских прилика Зајечара и околине 1942-1944. г, „Развитак“ бр. 225-226, Зајечар 2006, с. 102.

(150) Архив Србије, Министарство ПТТ, Зајечар, несистематизована грађа, телеграм од 1. 8. 1942. Наведено према Ј. Пејин, Архивска грађа немедицинског порекла као извор за истраживање хигијенских прилика Зајечара и околине, с. 102.

(151) Милан Недић, Ратни говори српском народу, репринт издање – обраћање нацији од 12. 10. 1941, 8. 3. 1942. и 25. 3. 1942. године, с. 15, 21-26.

(152) Марко Милуновић, Са капетаном Нашом у Београду, Стокхолм 1990. , с. 9.

(153) Jasper Rootham, Miss Fire, The chronicle of a British Mission to Mihailovic 1943-1944, London 1946, преузето из рукописа превода Браниславе Косовалић, с. 67-68. Могуће је да је презиме Ковачевић измишљено како се не би открио идентитет актера описиваних дешавања.

(154) Александар Лебл, Злокобни март '43, „Данас“ Београд, од 25. 3. 2005, с. 24.

(155) Емил Маринов, наведено дело, с. 222-241.

(156) Акт Одељења за државну управу Министарства унутрашњих послова I. Бр. 1613 од 28. јануара 1942, објављен код: Р. Јаковљевић, Јеврејски код, с. 155.

(157) Архив ССИП – Анкара, док. бр. 593, наведено према: Мухидин Пелесић, Јевреји у дипломатским архивима Краљевине Југославије, http://www.benevolencija.eu.org/content/view/144/72

(158) Марко Милуновић, Од немила до недрага, Београд 1992, с. 36-37. и 51.

(159) Душан Јелић, Прилог изучавању учешћа бачких Јевреја у НОР-у народа Југославије, Зборник Јеврејског историјског музеја бр. 3, Београд 1975, с. 182.

(160) Драгољуб Петровић, Источна Србија у рату и револуцији, Београд 1983, с. 236 и фуснота 54; писмо Љ. Јовановића, 15. I Архив војноисторијског института – ДМ-СВ-15721

(161) Списак припадника оружаних снага СССР погинулих у борбама на подручју Србије 1944. године, међу којима и десетак имена Јевреја, објављен је као прилог у монографији Слободана Босиљчића „Руси долазе“, Београд 2000: Самсоненко Иван Петрович /1911. – 8. 10. 1944. /, Кадук Давид Ефремович /1901. – 8. 10. 1944. /, Јашкин Андреј Ефремович /1913. – 7. 10. 1944. г./, Безнјаков Гаврил Ефремович /1923. – 6. 10. 1944. г./, Ревенко Павел Моисеевич /1912. – 5. 10. 1944. г./, Штефан Иван Моисеевич /1926. – 5. 10. 1944. г./, Хаит Шнула Моисеевич /1925. – 5. 10. 1944. г./, Каидаш Моисеи Јаковлевич /1904. – 5. 10. 1944. г./, Горелик Исак Соломонович /1911. – 27. 9. 1944. г./, Баркан Давид Борисович /1916. – 27. 9. 1944. г./, Шлом Павел Анистратович /1910. – 10. 10. 1944. г./...

(162) Емил Маринов, наведено дело, с. 308.

(163) Збирка докумената Драгана Витомировића, Зајечар, фонд Неготински Јевреји.

(164) Слободан Босиљчић, Србија у рату и револуцији 1941-1945. – Тимочка крајина, Зајечар 1988. г, с. 209.

(165) Божидар Благојевић, Неготин и Крајина 1941-1944, Неготин 1988, с. 208. – у додатку књиге, попису погинулих учесника НОП-а 1941-1945. за место Неготин наводи податке: „Винклат Ериха Мирослава, рођена је 1924. године у Младој Болеславу у Чехословачкој. Као скојевски позадински радник заклана је од стране четника априла 1944. године код Видровца“. У самој књизи, изузимајући наведени попис у прилогу, она се не помиње.

(166) Збирка докумената Драгана Витомировића, Зајечар, фонд Неготински Јевреји.

(167) Ради се о монографијама Источна Србија у рату и револуцији, књига 2 /1944. г./, – Зборник докумената, Зајечар 1981. и Србија у рату и револуцији 1941-1945 – Тимочка крајина, аутора Слободана Босиљчића, Зајечар 1988.

(168) Павле Шосбергер, Судбина Јевреја у логорима Борског рудника 1943-1944, „Развитак“ бр. 1, Зајечар 1990, с. 32; Драган Витомировић, Јевреји – предмет „купопродајног уговора“, „Развитак“ бр. 1, Зајечар 1990, с. 16. ;Божин Јовановић, Привреда Тимочке крајине 1940-1990, Бор 1995, с. 97, на основу извештаја комисије Недићеве владе.

(169) Драган Витомировић, Јевреји-предмет „купопродајног уговора“, с. 20.

(170) Павле Шосбергер, Судбина Јевреја у логорима Борског рудника 1943-1944, с. 31.

(171) Имре Бори, Миклош Радноти, „Развитак“ бр. 4-5, Зајечар 1962, с. 56.

(172) Драган Витомировић, наведени рад, с. 24.

(173) Божин Јовановић, наведено дело, с. 92.

(174) Податак о броју убијених лица преузет: Томислав Пајић, Принудни рад и отпор у логорима Борског рудника 1941-1944; приказ монографије из пера Љубинке Богетић у часопису Развитак, бр. 1, Зајечар 1990. г.

(175) Извештај Обавештајног центра 23. дивизије НОВЈ од 17. 9. 1944: Слободан Босиљчић, Србија у рату и револуцији 1941-1945. – Тимочка крајина, с. 225, фуснота 7.

(176) Емил Маринов, наведено дело, с. 262.

(177) Драган Витомировић, наведени рад, с. 28.

(178) Службовање Цадика Данона при Ђердапској речној управи у Текији у периоду 1958-1961. г. оставило је неизбрисив траг на мештане ове мале подунавске варошице. У пригодном опроштајном говору у име радника Управе Тодор Цобовић упутио је речи захвалности указујући да је делегат Данон „много допринео сређивању пре свега затрованих односа у колективу, а потом уложио доста напора за решавање проблема од значаја за друштвени стандард, као што је изградња станова и комуналних објеката у самом месту“. Цадик Данон /1918. Сарајево-2005. Београд/ обављао је и дужности отправника послова амбасаде СФРЈ у Стокхолму и шефа Одсека за нордијске земље.

(179) Marina Constantinoiu, „Jurnalul National“ Bucuresti 16. 6, 30. 5, 31. 5, 1. 6. i 2. 6. 2005; Милан Петровић, Дунавска голгота, београдска „Политика“ 23. 5. 2005.

(180) Писмо Рудолфа Мођешија, брата једног од чланова трочлане групе бегунаца /међу којима је била и Тереза Немеровска/, упућено 2005. године после серије текстова у букурештанском „Националном журналу“ локалним властима у подунавској варошици Текија. Архив Месне заједнице Текија за 2005. г, несистематизована грађа

(181) Марина Константиноју, наведени текстови

(182) Марина Константиноју, наведени текстови

(183) Детаље о држању тројице интелектуалаца, несупротстављању Чаушескуу ни на који начин износи Александра Лењел – Левастин, Заборављање фашизма, наведено према тексту Зорице Бањац.

(184) Раду Јоанид аутор је књига the Sword of the Archangel: Fascist Ideology in Romania, The Holocaust in Romania: The Destruction of Jews Gypsies Under the Antonescu Regime 1940. 1944, The Ransom Of The Jews; The Story Of Extraordinary Secret Bargain Between Romania And Israel, Journal 1935-1944; The Fascist Years...

(185) Александар Лебл, „Зашто су СФРЈ и Израел прекинули односе пре 36 година“, фељтон у београдском листу „Данас“, наставци бр. 15, од 21. 5. 2003. и бр. 23, од 3. 6. 2003. године.

(186) Говор председника СФР Југославије Ј. Б. Тита на народном митингу на румунској обали 16. 5. 1972, Развитак Зајечар бр. 3, 1972. г, с. 7-8. „Двоструке команде“ у Титовој политици према Јеврејима и Арапима уочљиве су још из времена првог израелско-арапског сукоба, одмах по оснивању јеврејске државе, 1948. г. Истовремено снабдевајући израелску војску чешким оружјем транспортованим преко ријечке луке, југословенски председник је као помоћ Арапима послао батаљон „босанских ветерана СС 'Ханџар дивизије', потчињене партизанским официрима“. Ова јединица борила се против Израелаца на Кастелу између Тел Авива и Јерусалима, у сукобу приликом којег је Израелце предводио рођени Сарајлија Дадо Елазар; наведено према тексту публикованом у београдском листу „Данас“ од 27-28. јануара 2007. г, с. XIII, аутор Јеромонах Јован Ћулибрк, координатор Одбора за Јасеновац Српске православне цркве – „Израел: Косово ante portas“. Покушај инструментализације прошлости Јевреја у „лукративне политичке сврхе“ у новије време присутан је кроз захтев Пољске за добијање више гласова у одлучивању у Европској унији, навођењем да би имала двоструко више становника да Немци нису убили шест милиона Пољака. Том приликом пренебрегава се чињеница да су половину тога броја чинили Јевреји, иначе излагани дискриминацији у Пољској у освит Другог светског рата: Ана Карпф, Пољско лицемерје, текст објављен у The Guardian 23. 6. 2007, преузет у београдској Политици 30. 6. 2007, с. 11.

(187) Франческо Гвичардини, Политичке и друштвене напомене, 217е, превод Иве Андрића, Свеске задужбине Иве Андрића 2/1983, с. 48.

РЕЗИМЕ

Изучавајући присуство Јевреја на тлу североисточне Србије почев од античких времена па до краја XX века, аутор разматра културолошке, привредне и политичке аспекте њиховог деловања, у контексту бурне прошлости једног граничног подручја чија је судбина била везана за односе снага великих европских сила у свим фазама историјског развоја.