Саша Недељковић

Срби на Приморју пре Првог светског рата

Дубровник је у другој половини 19. века био културни и привредни центар приморских Срба. Образовани Приморци су као национални прегаоци (Матија Бан, Валтазар Богишић, Симо Матавуљ, Љуба Јовановић...) прелазили у Србију и Црну Гору. Један од првака Срба-католика, госпар Марин Папи из Комолца (Ријека дубровачка), пропутовао је у младости више пута цијелу Црну Гору у друштву с чувеним руским књижевником Павлом Аполоновићем Ровинским. Године 1893. пошао је на ободску прославу у Црној Гори. Др Лујо кнез Војновић примио је 1896. г. понуђено место личног секретара кнеза Николе посредовањем црногорског министра правде др Валтазара Богишића. На опроштајној вечери у Народној штионици у Дубровнику поручио му је дубровачки властелин Јеро Наталић: „Лујо, реци на Цетињу да српска Атина поздравља српску Спарту“ (1). Лујо кнез Војновић је 1899. г. постао црногорски министар правде. Као црногорски опуномоћени посланик при Ватикану заједно са арцибискупом барским и примасом српским Шимуном Милиновићем заступао је 1901-1902. г. Црну Гору и Србе-католике у спору око словенског завода Светог Јеронима у Риму. Због недостатка средстава арцибискуп Милиновић није остварио своју идеју о отварању сјеменишта у којем би се образовао кадар који би чинио језгро „уједињења српства и слоге Југословенске“ (2). Арцибискуп Милиновић је после краће болести преминуо 21. 3. 1910. г. Сахрањен је у својој задужбини цркви св. Вида у Бару. Свечану мису држао је которски бискуп Франо Ућелини – Тице уз учешће тада тек основаног барског пјевачког друштва Братимства. Света столица поставила је 1912. г. др Николу Добречића за барског арцибискупа и примаса цијелог краљевства Србије (3). Истакнути Срби-католици били су: Матија Бан, Медо кнез Пуцић, Перо Будмани, др Иван Ђаја, др Валтазар Богишић, Влахо Матијевић, др Игњат Бакотић, Јово Матличић, Антун Фабрис, Винко Бутијер и др Лујо Бакотић. Од Срба католичких свештеника истицали су се дон Иван Стојановић, каноник Дубровачки и дон Јаков Крупковић (4). Иван каноник Стојановић објављивао је у српским листовима. „То ради, како он вели, ...јер га повијесни докази силе признати истину, да је српскога поријекла; ...јер налази, да сви Дубровчани, који су бољи или интелигенцијом или родом, припадају српској странци“ (5). Књижевни часопис Словинац који је излазио од 1878. до 1884. г. био је часопис словинског покрета. У редакцији часописа били су Нико и Медо кнез Пуцић, Луко Зоре, Иван Стојановић, Марко Цар, Јован Сундечић и Мате Водопић. Први српски лист у Дубровнику Гуштерица излазио је 1882/83. г. После Гуштерице новине дубровачких Срба биле су лист Глас Дубровачки (1885/86. г), Дубровник (основан 1892. г), календар-алманах Дубровник (основан 1897. г) и часопис Срђ (основан 1902. г). Гуштерицу и Глас Дубровачки уређивао је Никша Матов Гради. Лист Српске народне странке на Приморју Дубровник уређивао је од 1895. до своје смрти 1904. г. књижевник Антун Фабрис (6). Уређивао је такође календар Дубровник, Срђ и издавао Српску дубровачку библиотеку. Српска друштва и установе у Дубровнику били су: Народна штионица основана 1863. г, Српско пјевачко друштво „Слога“ основано 1874. г, Дубровачко радничко Ддруштво основано 1874. г, Дубровачка грађанска музика основана 1878. г, Српска дубровачка штампарија основана 1892. г. и Задруга „Српкиња-Дубровкиња“ основана 1887. г. (7).

На Приморју постојале су само четири приватне српске школе и то у Котору, Дубровнику, Задру и Шибенику. Национални рад приморских Срба одвијао се преко просветних и привредних друштава. Друштва су окупљала Србе католичке и православне вере. Српско братство, основано 1897. г, трудило се да целокупни јавни живот Срба концентрише у јединственој организацији и на политичкој основи. У Управном одбору били су: предсједник др Игњат Бакотић, потпредсједници Јосо витез Кулишић и др Душан Баљак. Аустријске власти су Српско братство забраниле 1899. г.

На скупштини у Книну, 20. и 21. октобра 1901. г, састали су се посланици, општински начелници, свештеници, учитељи, занатлије, трговци и виђенији сељаци приморских Срба и по угледу на „Српско привредно друштво Привредник из Загреба основали просветно-привредно друштво „Српска зора“. Најзаслужнији за оснивање друштва био је Антун Фабрис. Ново друштво је после искуства са Српским братством одвојило просветно-привредни рад од политике. У првом броју листа Српска Зора Уредништво је изјавило: „Уклањаћемо се од политике, али ћемо се ипак држати програма Српске Народне Странке на Приморју, у колико наш рад буде засијецати у тај програм.“ (8). На скупштини у Дубровнику, 9. маја 1902. г. усвојена су правила друштва и изабрана управа под председништвом Матеја Шарића, апотекара из Дубровника. Управа је имала 15 чланова, и то Предсједник Матеј Шарић, апотекар, Дубровник; I. Подпресједник: Никола Бабић, трговац, Дубровник; II Подпресједник: Др. Крсто Ковачевић, Шибеник; Благајник: Др. А. Пуљези, нотар, Дубровник; Тајник: Др. С. Кнежевић, адвокат, Дубровник; Одборници: Др. Рудолф Сарделић, адвокатски кандидат, Херцег Нови; Јово Бердовић, трговац, Дубровник; Др. Вл. Матијевић, адвокат, Дубровник; Ђуро Вукотић, Котор; Мирко Комненовић, Херцег Нови; Ерменеђилд Јоб, Дубровник; Влад. Десница, Обровац; Јосо вит. Кулишић, Врлика; Сава Барбић, Дубровник; Антун Фабрис, Дубровник (9). Установљени су „Пододбори Српске зоре“ у местима где је било најмање 30 чланова. По селима повјереници су били свештеници и учитељи. Они су били посредници између „Српске Зоре“ и народа и највише су допринели успеху „Српске зоре“. Епископ др Милаш препоручио је путем окружнице свештенству да се што јаче заузме за просвјетни и привредни рад „Српске зоре“. Седиште друштва било је у Дубровнику. Рад друштва кретао се у два правца. С једне стране радило се на унапређењу привреде, а са друге на подизању опште просвећености приморских Срба (Просветом слободи). Тај двоструки рад развијао се упоредо, преплитао се и допуњавао, како су то захтевале потребе народа и омогућавале локалне прилике на терену.

По Уставу Просвјетно-привредно Друштво „Српска Зора“ бавило се: „а) васпитањем народа, оснивајући и потпомагајући просвјетне установе, а особито школе и јавне народне библиотеке, потпомагајући похађање школских завода са потпорама ученицима и наставницима, потичући јавна предавања и расправљања о васпитним и научним предметима; издавајући или потпомагајући издавања књига, које одговарају духу овога друштва. б) оснивањем народно привредних установа, а особито земљорадничких задруга и штедионица, и иначе унапређивањем пољопривреде.“ (10)

Да би унапредила привреду „Српска зора“ је подстицала оснивање земљорадничких задруга по селима и штедионица по градовима. На челу покрета за оснивање задруга били су Срби Дубровчани, Матеј Шарић, Луко маркиз Бона и др Рудолф Сарделић. Прва „Српска земљорадничка задруга“ на Приморју основана је 1902. г. у Боки Которској у селу Каменари. У првој половини 1904. г. основане су земљорадничке задруге у Главатићу, Главатима, Пријерадима, Мокринама и Ораховцу ( у Боки Которској); у Ђеврскама и Кистању (у Северној Далмацији). Укупно је до 1914. г. у Далмацији основано 42 земљорадничке задруге, 2 рибарске задруге (Баошић и Св. Стефан) и 3 уљарске задруге. Уз помоћ Српске банке из Загреба и њеног прокуристе Стевана Крамате осниване су штедионице: Српска бокешка штедионица у Котору 1901. г, Српске штедионице у Задру и Дубровнику 1902. г, ...На иницијативу „Српске зоре“ основан је 1905. г. Савез српских привредних задруга на Приморју са седиштем у Дубровнику. Први збор српских задруга на Приморју одржан је 7. августа 1908. г. у свечаној дворани српског пјевачког друштва „Слога“ у Дубровнику. На њему је учествовало изасланство задругарства из Србије на челу са Михаилом Аврамовићем.

Упоредо са радом на ширењу српскога задружног покрета „Српска зора“ је по селима делила пољопривредне алате, плави камен, вештачко ђубриво и семење детелине. Ради семења и гладних година сељацима је препоручивала установу Задружних амбара. На иницијативу Савеза српских привредних задруга основана је 1909. г. у Дубровнику Централна каса српских привредних задруга на Приморју. Председник Савеза српских привредних задруга и управник Централне касе био је Луко маркиз Бона. Савез српских привредних задруга је заједно са Српском штедионицом у Задру, Српском штедионицом у Дубровнику, Српском бокешком штедионицом у Котору, Српском кредитном задругом у Будви, Српском кредитном задругом у Херцег-Новом, Рисанском кредитном задругом у Рисну, Српском кредитном задругом у Книну, Српском кредитном задругом у Кистању, Српском кредитном задругом у Скрадину и Српском централном банком за Босну и Херцеговину 1913. г. основао Српску централну банку за Приморје у Дубровнику. Сем оснивача банци је приступило 120 нових дружинара из редова српских привредника. На оснивачкој скупштини, 14. децембра 1913. г. конституисана је банка са 130 дружинара, са уписаним капиталом од 500.000 Круна. Банка је преузела активу и пасиву Централне касе. На челу управе Банке био је др Антун Пуљези.

„Српска зора“ давала је помоћ и стипендије сиромашним ученицима. Највећи део прихода „Српске зоре“ ишао је на стипендирање ученика у Мушкој учитељској школи у Задру и ученица у Женској учитељској школи у Дубровнику. За школску 1913/14. год. „Српска зора“ одредила је 12.300 круна за школовање 33 учитељска приправника и приправнице (11). Преко „Српског привредног друштва Привредник“ из Загреба слати су сиромашни а вредни ученици од 12 до 15 година на учење заната. „Српска зора“ давала је шегртима припомоћ за одело и путни трошак. Народ је „Српску зору“ звао „народска каса“. Од 1907. г. излазио је два пута месечно лист Српска зора „за просвету и привреду“, који је доспео и у најзабаченије српско село на Приморју. Гесло листа било је „Брза помоћ двострука је помоћ“. Уредник Српске зоре био је учитељ Никола Бркић. Мита Пушибрк био је главни пословођа у друштву „Српска зора“ и уредник Српске зоре 1914. г. За курсеве описмењавања „Српска зора“ давала је бесплатно своје букваре са читанком. Код сваке земљорадничке задруге оснивала је Задружну библиотеку а у градовима Народне књижнице. Књижнице су редовно добијале листове Српска Зора, Привредник и календар Српска Зора. Помагала је рад српске музике у Книну и Дубровнику (Дубровачка грађанска музика). Такође помагала је рад српских певачких друштава: „Јединства“ у Котору, „Бранка“ у Задру, „Србадије“ у Шибенику и „Слоге“ у Дубровнику. У Котору је 1838. г. подигнут Палац српског окупљања и у њему основано 1839. г. Српско пјевачко друштво „Јединство“. „Јединство“ је помагао владика бококоторско-дубровачки др Герасим Петрановић као и сва српска друштва. Владика је установио фондације за помоћ сиромашним ученицима. „Јединство“ је заједно са „Слогом“ 21. октобра 1877. г. учествовало у општем весељу ради освећења храма Благовјештенија пресвете Богородице у Дубровнику. Паробродом, који су Дубровчани нарочито послали у Котор, дошли су поред других многих гостију одасланици општина Котора, Пераста, Рисна, Топле, Будве и „Јединство“. Из Далмације били су заступници опћине Задарске и манастира Крка. Прослава је уз учешће око 140 гостију трајала два дана (12). „Прославу црквеног освећења у Дубровнику, ванредни дочек дубровачких Срба без разлике вјере, забиљежило је „Јединство“ у својим аналима златним словима“ (13).Такође „Јединство“ је учествовало на величанственој прослави откривања споменика Ивану Гундулићу у Дубровнику 1893. г. Заједно са „Јединством“ била су и друга бокељска друштва. „Ловоров венац са тробојном траком и натписом „Српска Народна Гарда српском пјеснику Гундулићу“ био је на слави Гундулићевој ношен од Илије Л. Ђивановића, који је Гарду на тој свечаности и заступао. Том пригодом представио се је Франу Гондоли, који се Гарди захвалио“ (14). Барон Франо Гондола био је опћински начелник Дубровника, члан Српске странке и потомак Гундулића. Сем „Јединства“ у Котору постојале су Српска музика основана 1897. г. и Српски тамбурашки збор основан 1895. г. У просветном раду „Српска зора“ сарађивала је са Добротворним задругама Српкиња у Дубровнику, Книну, Задру. Рад „Српске зоре“ омогућавали су доприноси „Видовданског дарка“; редовних чланова, утемељивача и добротвора, прилози пригодом народних и приватних свечаности и прослава; српских општина; приходи од артикала које је сама издавала као што су шибице, маст за чишћење ципела са марком „Српска зора“. На писма и дописнице стављане су марке „Српске зоре“. По узору на Чехе по читаоницама прикупљани су прилози у касице. То добровољно опорезивање названо је „Зорина пореза“. Српска дубровачка Омладина приређивала је забаве у корист фонда „Српске зоре“. Почасни покровитељ забаве коју је приредила омладина 2. маја 1914. г. био је професор Перо Будмани. Прилоге је добијала и од исељеника и њихових друштава као што је био Српски народни фонд у Сан Франциску. Они који нису хтели да дају прилоге одговарали су: „Нијесам ја Србин од 'Српске Зоре'“.

Матица српска основана је 1909. г. као задужбина трговца Константина Вучковића. Управу Матице сачињавало је Туторство српско-православне црквене општине у Дубровнику. Председник Матице био је Никола Бабић а секретар др Франо Кулишић. Циљ Матице био је: 1) издавање српских књига искључиво ћирилицом; издавање периодичних листова за наставу, просвјету и привреду; куповање књижевних рукописа и старина за издавање за свој рачун; 2) награђивање књига и чланака; 3) ширење издатих и награђених књига било поклањањем или продавањем уз нижу цену; 4) оснивање библиотеке Матице српске, приступачне свима у Дубровнику; 5) помагање из закладних прихода школских установа и ученика (15). Издавала је књиге Ива Војновића, Марка Цара, Ива Ћипика, Данила Петрановића, Светозара Ћоровића и других. Српска књижевна задруга, Матице српске у Новом Саду и Дубровнику поклањале су књиге које су издале „Српској зори“ за задружне књижнице. У априлу 1912. г. Иво Војновић посетио је Београд. На повратку из Београда у Загреб изјавио је дописнику Ријечког новог листа: „ ... Вратио сам се у своју кућу. Војновићи су живјели и умирали славом и тугом Србије. ... дошао сам и ја, па ми се чинило као да нисам нигђе другђе био. Та из Дубровника до Београда нема него скок простора, – а традиције хисторије и обичаја су још све живе. Та колико сам драгих Дубровчана нашао ! И сјена великог Орсата Пуцића шетала се са мном по Калимегдану и по Теразијама. Имао сам његове пјесме у руци, па читао и гледао – и разумио све. .... Бог ме хтио надарити за све прегарање живота, показујућ ми земљу обећања!“ (16).

Залагањем прегалаца око „Српске зоре“ оснивана су гимнастичко-трезвењачка друштва. Оснивање гимнастичких друштава био је нови вид заједничког рада прегалаца и омладине у борби за уједињење српског народа. У Ћесаровини прва гимнастичка друштва основана су 1903. г. Обилић у Мостару и Српски Соко у Сремским Карловцима. Обилић је основан по угледу на витешка друштва Душан Силни у Србији. Прва друштва на Приморју основана су 1907. г, Српско гимнастичко друштво Душан Силни у Дубровнику и Српски Соко у Рисну. На челу Душана Силног био је Мате Грацић, власник Српске штампарије у Дубровнику, а на челу Српског сокола капетан Александар Видовић. Душан Силни окупио је преко 100 чланова. У почетку друштвене просторије и вежбаоница биле су смештене у зградама старешине Грацића на Пилама. Витешко васпитање било је истовремено телесно, морално и народносно васпитање. Схватање јавности да је Душан Силни акробатско друштво ометало је јачање друштва. У управи друштва били су 1910. г. старјешина др Мато Грацић, подстарјешина Иво Шуберт, тајници Д. Пушибрк и Д. Мариновић, економ Ђ. Марић, благајник Јовица Л. Перовић, замјеници одборнички Кристо П. Доминковић, уредник листа Дубровник, и М. Милишић, барјактар Ерменеђилдо Јоб и заменик Влахо Рагуж (17). Најзаслужнији за рад друштва био је друштвени вођа Лесо Куртовић. Залагањем старешине Мате Грацића, подигнут је Дом Душана Силног у Дубровнику. Члан друштва Јован Л. Перовић спевао је песму „Душановка“ а музику за песму (марш) компоновао је Иван витез Чижек, капелник Српске музике у Дубровнику (18).

ДУШАНОВКА

Напред, напред, браћо мила,
Друг уз друга нек' је свог;
Српског рода снаго чила,
Помог'о те вишњи Бог!
Старе славе зв'језда јасна
У имену нашем сја;
Мисао је наша часна,
Здраво Силни, здраво сви!
Ко год јача снагу т'јела,
Духу своме диже лет!
За јуначка кадар дјела,
Ићи борби у сусрет!
Узданице славе нове,
Мисô сама кр'јепи нас;
Будућност нас рода зове,
Напред Силни, напред сви!

Јован Л. Перовић

Да би потпомогли оснивање витешких друштава дубровачки душановци су 1910. г. приредили излет бродом у Цавтат и Боку Которску. После излета основана су нова друштва у Котору, Херцег-Новом и Ђеновићима. Душановци су учествовали на слету бугарских Јунака у Софији 1910. г. Том приликом у Београд су дошли представници српског соколства из Срема, Крајине, Приморја, Босне и Херцеговине. После одржане јавне соколске приредбе у Горњем граду, којој је присуствовао и престолонаследник Александар, и после пријема у двору краља Петра, представници српског соколства из Србије и са територије Аустро-Угарске одржали су састанак у Београду. Кристо Доминковић представљао је Приморје на састанку одржаном од 7. до 9. новембра. На састанку је одлучено да се створи Српски соколски савез са седиштем у Београду. На слетовима у Загребу и Прагу наступало би се под заједничком савезном заставом и заједнички вежбало симболичну вежбу ослобођења (19).При повратку из Софије у Београд примио их је у официрском дому краљ Петар. Разговарали су o пријатељима краља Петра у Дубровнику. Краљ Петар је некада становао у кући Ковачевића на врху Високе улице. Душановци „доносе у Дубровник Његове поруке пуне очинске љубави и храбрења“ (20). Породица кнеза Петра Карађорђевића, касније краља Петра 1889. г. становала је у кући над Пилама. О престолонаследнику Александру забележено је: „Дубровачки пук је добро познавао младог краљевића с његовом дадиљом, пак су се господа и нарочито дубровачке госпође знале заустављати, да младог кнежевића помилују и пољубе!...“ ... (21). Своје сусрете са кнезом Петром у Дубровнику описао је др Лујо кнез Војновић у својој књизи Скромни помени о великом краљу.

Веслачко одељење (8 веслача) Душана Силног приредило је 1911. г. излет од Дубровника до Котора. За 12 сати и 30 минута прешли су 80 км (46 морских миља). Чамац се заустављао у Херцег Новом и Рисну. Соколи су свуда показивали према душановцима братску пажњу, нарочито у Рисну, где је Душановцима била приређена богата вечера, на којој је било око 60 особа. Ришљански соколи, на челу са својим старешином капетаном Александром Видовићем, испратили су их на чамцу све до Пераста. Пред Котором им је изашло у сусрет веслачко одељење которског Српског Сокола (22). Српска соколска жупа на Приморју основана је 1911. г. у Херцег Новом. У Жупу је ушло 7 друштава из Боке Которске (Рисан, Котор, Херцег-Нови, Ђеновић, Бијела, Будва и Паштровићи-Кастио), 1 из Дубровника и 1 из Книна. Жупа је окупила око 800 чланова. Да би помогли у организацији приморске жупе из Сремских Карловаца, средишта српског соколства у Ћесаровини, упутили су Милана Теодоровића (23). Жупа је била део Савеза српског соколства у Београду. За старешину Жупе изабран је Мирко Комненовић, старешина Српског сокола у Херцег-Новом, истакнути члан Српске зоре и потпредседник Савеза српских привредних задруга на Приморју. Група српских сокола предвођена др Лазом Поповићем, старешином Фрушкогорске Жупе, посетила је 17. августа 1911. г. Дубровник. На обали (Груж) дочекали су их постројени душановци са Грађанском Дубровачком музиком. У поворци душановаца и музике соколи су посетили Гундулићев споменик. Пред спомеником је др Лаза Поповић изрекао неколико бираних речи и положио венац. Душановци су у подне приредили соколима обед у својим просторијама. У име „Душана Силног Нико Ђивановић поздравио је соколе из Војводине, Србије и Старе Србије. Истог дана соколи су паробродом „Соко“ посетили Цавтат. Град је био искићен заставама, а соколе је дочекала општинска музика и грување прангија. На гробу Валтазара Богишића положио је др Лаза Поповић, уз неколико бираних речи, венац са српском тробојницом. После разгледања градића, Богишићевог музеја, књижнице и слика Влаха Буковца у цркви соколи су се вратили у Дубровник. Душановци и Срби Дубровчани су соколима приредили вечеру у хотелу Империјал. Сутрадан душановци су приредили јавну вежбу и концерт. Соколи, душановци (чланови, мушки и женски подмладак) и српска музика кренули су заједно возом 19. августа 1911. г. у Требиње на II Херцеговачки српски соколски слет. Слет је трајао два дана. На Слету је душановачки мушки подмладак изводио вежбе палицом, под управом А. Куртовића. Женски подмладак извео је вежбу копљем и вежбу вретенима. Чланови „Душана Силног“ извели су вежбу Пирамиде на лествицама (24).

У Котору је 1. септембра 1912. г. развијена соколска застава и одржане вежбе друштава Боке и Дубровника. Први Слет Српске соколске жупе на Приморју одржан је 12. 10. 1913. г. у Дубровнику. Слет је почео поворком из Дубровника ка вјежбалишту у Грушком пољу. У поворци су учествовали: 1) Дубровачка Грађанска музика; 2) Соколске заставе; 3) Старјешинства жупа и друштава; 4) Хрватски соколи; 5) Соколски подмладак „Душана Силног“; 6) Сви српски соколи редом; 7) „Душан Силни“ из Дубровника. После вјежби соколи су отишли на Брсаље, гдје је била јавна забава и весеље. Учествовало је 500 сокола (25). На слету су учествовали и српски соколи из Босне и Херцеговине. Поводом Слета Жупа је издала разгледницу на којој је приказан члан сокола наоружан ножем у борби са змајем који је другог сокола обавио и дави репом. Са обе стране разгледнице исписано је гесло „Устај, живи. Бори се, не клони!“. На дну разгледнице је панорама Дубровника са текстом „Први слет Српске Соколске Жупе на Приморју у Дубровнику“.

Кристо Доминковић био је један од српских заступника у Савезу словенског Соколства у Прагу (Савез је основан 2. фебруара 1908. г. у Бечу). На скупштини Жупе у Дубровнику 1914. г. изабрана је нова управа. Изабрани су: старјешина Мирко Комненовић; подстарјешина Др. Мато Грацић; тајник Јово Секуловић; благајник Петар Тошић; вођа Лесо Куртовић и од сваког соколског друштва по један члан управе. За надзорнике Жупе изабрани су: за Боку Которску Б. Јововић, а за Горњу Далмацију Вељко Покрајац (26). На Јавној вјежби на Брсаљама извођене су Српске вјежбе са I Свеславенског слета у Прагу. Наредни Слет Жупа је одржала на Далматинском Косову код цркве Лазарице, крај Книна на Видовдан 1914. г. „Хиљадама народа с крајине Книнске, Врличке од Кистања, Задра Бенковца, Дрниша из Спљета и Каштела Шибеника, Скрадина Обровца, Сиња, Имотскога из Боке и Дубровника са крајине Босанске и из Лике окупише се око братских соколских чета и помолише се Богу за изгинулу браћу храбре косовске Осветнике. На парастосу је складно пјевало пјевачко друштво „Србадија“ из Шибеника. Иза парастоса изводили су са успјехом вјежбе српски и хрватски соколи уз пратњу Спљетске музике.“ (27) На Слету је Грга Анђелиновић одржао говор подељен у 4 дела а сваки се завршавао рефреном „Не кличем здраво ни мени ни вама, већ оним јунацима који ће скоро гинути за народно уједињење“ (28).

После сарајевског атентата франковци су опустошили Дом „Душана Силног“, потопили друштвени чамац, скинули натпис „Душан Силни“ са Дома и гимнастичке справе бацили у море. У чланку „Непросвјећени и некултурни“ који је објављен у листу Српска зора од 1. (15) јула 1914. г: „Иза одржатих задушница у суботу 4 о. мј. разбијала је и ломила руља све што је српско у Дубровнику ... Разбијачи су најжешће наваљивали на опћину, а највећу су штету починили у Српском Соколу „Душану Силном“, гдје су остали само голи оштећени зидови а сав намјештај, гимнастичке справе и друштвени чамац изломили су разбијачи на комадиће“ (29). Илустровани лист из Загреба објавио је 18. српња 1914. г. на насловној страни 4 фотографије демолирања Дома „Душана Силног“ под насловом „Демонстрације у Дубровнику“ (30).У листу Дубровник о нападима на српске школе: „Већ 4 јула 1914, шест дана након убијства надвојводе Франца Фердинанда, несвијесна руља сваког олоша и догонске фукаре, нахуцкана од органа аустријске војне и цивилне власти, бијаше провалила и у локале српских школа, поломила намјештај, скрхала учила, раскидала разна акта и бацила их кроз прозор, ...“ (31).

По објави рата Србији 1914. г. забрањена је употреба ћирилице и сва српска друштва. Делатност Матице српске обустављена је, а прегаоци затворени (32). Рат је пресекао цели задружни полет. За време рата тамнице су биле испуњене националним прегаоцима, члановима задруга, предњацима сокола. На Мамули били су затворени Мирко Комненовић и капетан Видовић. Прегаоци из Дубровника на челу са Ивом Војновићем спроведени су у тамницу у Шибеник. Марин Папи, посједник из Комолца био је ухапшен и са осталим првацима Србима дубровачким превезен у Шибеник, па у Задар, гдје је дуже био затворен у тамницама и као талац. Кристо П. Доминковић описао је своје успомене из таоштва и интернације у књизи Пиљци и кржине (33). Поморски капетан Милан Срзентић (23 г), предњак душановачког друштва у Дубровнику стрељан је 17. септембра 1914. г. у тврђави Шпањола (Херцег-Нови).

Приморски Срби настојали су да пребегну и као добровољци ступе у војске српских држава. Многи нису успели у томе. Нико Капут, Перо Гоце-Гучетић, Јоб, Миџор и други добровољци, Срби-католици из Дубровника, борили су се у одреду Војислава Танкосића у одбрани Београда (34). После капитулације црногорске војске батаљон Бокеља добровољаца придружио се српској војсци при повлачењу преко Албаније. Мирко Комненовић је одмах по доласку у Ниш, посетио председника српске владе Николу Пашића и министра Љубу Јовановића, са речима: „Долазим као добровољац, без резерве да послужим Србији“. Као члан мисије за прикупљање добровољаца упућен је 24. јула 1915. г. из Ниша у Русију. Радио је у Русији међу заробљеницима и пребезима на организовању Српског добровољачког корпуса (35). Соколи су пре доласка српских официра организовали добровољачке јединице. Добровољци су се уз велике напоре после револуције у Русији пребацили на Солунски фронт. У чланку „Из минулих дана“ објављеном у листу Дубровник један добровољац описао је свој пут од Одесе преко Мурманска до Солунског фронта: „У праскозорје на Видовдан 1916. године, задојен најсветлијим идеалима дуговања свом народу и југословенској идеји, и ако водник пука гласовитог црножутог шуцкора, успео сам да са цијелим водом војника и четири митраљеза пребјегнем једнокрвној браћи, а тим допринесем од стране Словинске Атине сјенку користи при стварању наше толико жељене отаџбине. ...Поносан сам што сам доживио да да будем војник Карађорђевића војске, ...“ (36).

Са врло скромним средствима национални прегаоци су пожртвованим радом успели да окупе, покрену и поведу приморске Србе у борбу за ослобођење и уједињење.

(Саша Недељковић је члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије)

Извори и литература

  • проф. Мирко Лежаић, Историјски преглед Северне Далмације, Северна Далмација некад и сад, Београд, Главна задруга за народно просвећивање, 1939;
  • Милан Ж. Живановић, Дубровник у борби за уједињење 1908-1918, Београд 1962;
  • др. Петар. Д. Павловић, Српски соко, Српско Сарајево, 1999;
  • Саша Недељковић, „Српски Соко у Далмацији“, стр. 159-182, Братство бр. X, Београд 2006

Напомене

1. Јовица Перовић, „Успомени Марина Папи, посједника из Комолца (Ријека дубровачка)“, стр. 2-3, Дубровник, бр. 47, 26. новембра 1938, Дубровник; Лујо Војновић, Скромни помени о Великом Краљу, стр. 27, Загреб 1922.

2. Растодер Шербо, Јасмина, Др. Никола Добречић, арцибискуп барски и примас српски, стр. 112, 113, 163, Будва 1991.

3. Иван Јововић, стр. 193-195, Из прошлости дукљанско-барске надбискупије, Бар 2004; Растодер, исто, стр. 18.

4. Србин католик, Далматински Срби католици, стр. 102, уредила Мара Ђорђевић Малагурска, Буњевка о Буњевцима, Градска штампарија 1941, Суботица.

5. „Иван каноник Стојановић“, стр. 124, Дубровник календар за просту 1898, Год. II, у Дубровнику, издање и наклада Српске Дубровачке штампарије А. Пасарића.

6. Изабрани чланци Антуна Фабриса, Сакупио и предговор написао др Х. Барић, стр. XI, 1940, Издање „Дубровник“, Београд.

7. Српска друштва и установе у Далмацији, Дубровнику и Боци-Которској, стр. 191-193, Дубровник календар за просту годину 1899, уредио А. Фабрис, Год. III, у Дубровнику, издање и наклада Српске Дубровачке штампарије А. Пасарића 1898.

8. У., „Прва ријеч“, Српска Зора, стр. 1, бр. 1, Год. I, 20. јануара 1907, Српска Дубровачка Штампарија Др. Грацића и др Дубровник.

9. Српска Зора, стр. 84, Дубровник, календар за годину 1903, Год. VII, Српска Дубровачка Штампарија А. Пасарића, Дубровник, 1902.

10. „Устав Просвјетно-привредног Друштва „Српска Зора“, стр. 4, бр. 18, 12. (25) септембра 1908. Год. II, Српска зора, Српска Дубровачка Штампарија Др. Грацића и др .Дубровник.

11. Соко, бр. 9, стр. 222, септембар 1913, Њујорк.

12. Извјешће одбора православног општества дубровачког о зидању и освештењу православног храма благовјештанскога у граду Дубровнику 1865-1877, стр. 23, у Дубровнику, Печатња др Претнера 1879.

13. Јован Бућин, Преглед рада пјевачког друштва „Јединство“ у Котору од године 1839-1929, стр. 32-33, Котор 1929.

14. Васко Костић, Српска народна гарда Котор 1860, стр. 142-143, Цетиње 1990.

15. Унутрашњи правилник Матице Српске у Дубровнику, стр. 24, Марко Цар, Наше Приморје, Издање Матице Српске у Дубровнику, Књига 1, Српска Дубровачка Штампарија, 1910, Дубровник.

16. Проф. С. Роца, „Везе Далмације са Београдом и Србијом“, стр. 642, Београдске Општинске Новине, бр. 7-8, Јули-Август 1940, Београд.

17. Српски Соко, Год . IV, Бр. 7, стр. 138, 9. фебруар 1910, Сремски Карловци.

18. Српски витез, бр. 3, стр. 67, 1. март 1912, Београд.

19. Др. Милорад Драгић, „Рад Љубомира Давидовића у Соколству“, стр. 115, Споменица Љубомира Давидовића, Београд, Издање Главног одбора Демократске странке.

20. „Једини и врховни услов на коме је основано Соколско друштво Дубровник“, бр. 28, стр. 2, Дубровник, 20. јула 1940, Југословенска Штампарија, Дубровник.

21. Др Јосип Ј. Шкавић, „Дјетињство краља Александра“, стр. 56, Младост, бр. 3, Новембар 1934, Год. XIII, Загреб.

22. Српски Соко, Год. V, бр. 9-10, стр. 166, Сремски Карловци.

23. Споменица Карловачког сокола 1904-1929, стр. 23, Српска манастирска штампарија, 1929-526, Сремски Карловци.

24. Српски Соко, бр. 11 и 12, стр. 182, 25. октобар 1911, Сремски Карловци.

25. Соко, бр. 11, стр. 268, Новембар 1913, Год III, Њујорк.

26. Соко, бр. 5, стр. 110, Мај 1914, Год. IV, Њујорк.

27. „Прослава на Далматинском Косову код Книна“, Српска Зора, бр. 9, стр. 2, 1. (15) јула 1914, Бокешка штампарија у Котору.

28. Соко на Јадрану, бр. 1-4, стр. 36, Јануар-Април 1936, Сплит.

29. „Непросвјећени и некултурни“, Српска Зора, бр. 9, стр. 3, Год. VIII, 1 (15) јула 1914, Бокешка штампарија у Котору.

30. „Демонстрације у Дубровнику“, Илустровани лист, бр. 29, Год. I, 18. српња 1914, Загреб.

31. Јовица Перовић, „Српске школе у Дубровнику за вријеме рата 1914-1918.“, Дубровник, 25. маја 1940, бр. 21, стр. 3, Год XXVII, Југословенска Штампарија, Дубровник.

32. К. Милутиновић, „Матица Српска у Дубровнику“, стр. 313, Југословенски књижевни лексикон, Матица Српска, 1971, Нови Сад.

33. Јовица Перовић, „Успомени Марина Папи, посједника из Комолца (Ријека дубровачка)“, стр. 2-3, Дубровник, бр. 47, 26. новембра 1938, Дубровник ; Кристо П. Доминковић, Пиљци и кржине, Успомене и рефлексије из таоштва и интернације 1914-1917, Српска штампарија, 1922, Дубровник.

34. Дубровачке вијести, стр. 3, бр. 5, Дубровник, 5. фебруара 1938, Год. XXV, Дубровник; М. П. „Војислав Танкосић“, стр. 2-3, бр. 43, Дубровник, 2. новембра 1940, Котор – Дубровник

35. Јово Н. Влаховић, „Члан мисије српске владе у Русији“, стр. 202, Добровољачки гласник, бр. 28, Год. XVI, децембар 2006, Београд.

36. Мило Цветић, „Из минулих дана“, стр. 2-3, Дубровник, бр. 20, 12. јуни 1937, Дубровник.

На Растку објављено: 2008-07-14
Датум последње измене: 2008-07-13 22:41:14
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује