Раде Дацић

In memoriam: Сала 2 у згради Српске академије наука и уметности

Зграда је у Београду, улица Кнеза Михаила, број 35. Док је постојала, Сала 2 се на­лазила на првом спрату, између Сале 1 и Сале 3. Последње две сале и даље постоје, Са­ле 2 више нема. Истина, ко се нађе на овоме месту, значи: на првом спрату Академи­јинога здања, видеће да на истим вратима кроз која се некад улазило у Салу 2 Српске академије наука и уметности, стоји натпис: „Сала 2“. Нажалост, натпис је лажан: кад човек отвори врата а зна шта је Сала 2 и погледа просторију, упитаће: Због чега на вра­тима лаж?

Сала 2 је била једна од српских светиња; посебно су је славили српски математича­ри, но поред њих и делатници у другим наукама. Треба имати светиња. Безвредан је на­род који светиња нема. Једне од српских светиња, Сале 2, више нема.

Била је правоугаонога облика, дужа страна правоугаоника ишла је у правцу: врата–Кнез Михаилова улица, краћа – паралелна улици. Столице бејаху дрвене, постављене тако да оном ко седи дневна светлост долази с леве стране; испред сваке столице виси­ла је дрвена табла, могла се подићи и на њу ставити папир по којему се пише; уза зид су стајале табле по којима се пише кредом; на зиду је четири и по деценије стајала обавез­на фотографија. Ма­да је писац овога помена много времена провео у Сали 2, водећи Одељење за математи­ку и више научних семинара Математичког института САНУ – последњи од њих, у трајању од близу девет година, био је Семинар за историју и философију Математике и механике – никад није избројао колико је седишта било у сали, није могао ни наслути­ти да ће сале нестати а зграда споља изгледати непроме­њена. Можда податка колики је број седишта постојао у нашој вољеној сали нигде нема.

Све најбоље у овим двема наукама што је имала Југославија после II светског рата, памти Салу 2. (Не верујем да је ко може заборавити.)

Много се знање зачињало у овој сали, многи таленти откривени управо у њој, многа срца дрхтала кад је у њој требало говорити, блистало младалачко одушевљење кад се у њој успе.

А ње више нема.

Писац ових редова препушта се тужноме сећању: кад би један од бриљантних преда­вача завршио своје блиставо предавање; слушаоци трепте од узбуђења, руководилац иступа и отвара дискусију, посматрајући пажљиво ко се јавља за реч, и увек се држећи редоследа одређеног дизањем два прста; за време док један дискутант излаже своје идеје, он се шета од врата до прозора и натраг, за то време размишља о ономе што чује, спреман да се умеша једино ако се деси да ко наруши светост догађаја. Кад би се сад вратио на то некадашње место руководиоца, не би могао изводити те своје незаборавне шетње, не би имао где: Сала 2 више не постоји.

Какве све светске величине у науци нису држале предавање у тој сали! И из најраз­вијенијих земаља у овој науци, Француске, Русије, Америке, Немачке, Пољске, Мађар­ске... Блистају имена: Ahlfors, Александров, Denjoy, Erdös, Fréchet, Hille, Колмогоров, Lichnerowicz, Миланковић, Schwartz, Sierpinski, Соболев, Tarski... застајем у бојазни да ћу поменути некога великога а изоставити од њега већег. Највећи људи из науке којој су се дивили највећи умови што их је човечанство досад имало, ходали су од прозора до врата и обрнуто, излажући своје мисли о дубоким проблемима; ходали су истом оном стазом којом и писац ових редова, за трајања дискусија, у описано време. Много пута, сва места за седење су заузета, више слуша­лаца стоји, али им то ни пада тешко. Сви бејасмо срећни што нас такве величине ува­жавају у мери да нама, међу првима у свету, саопштавају своја најновија открића у математици, механици, а – претпостављам – и у још неким наукама.

„Шта стоји сад на месту Сале 2?“, неко ће упитати. Стоји рупа! Наместо прекрасне сале сад је рупа! Ко је дозволио да се у згради заштићеној законом усади једна рупа?

О ПИСЦУ

Др Раде Дацић је предавао математику на универзитетима у Београду и Крагујевца, затим је прешао на раду у Математички институт САНУ, држећи повремено и даље наставу на универзитету. У Математичком институту бавио се научним радом и вођењем научних семинара, којима је проширивао поље рада у српској математици. Готово 9 година, од 1993. до краја 2001. године водио је Семинар за историју и философију математике и механике, за који је професор Филозофскога факултета С. Жуњић изјавио да је једна од најважнијих институција Београда. Близу је завршетка његова књига посвећена историји српске математике и механике. Члан је Међуодељенског одбора САНУ за проучавање живота и дела научника Србије и научника српског порекла, задужен за математику, механику и астрономију; у његовом сектору обрађен је већи број научника него и уједноме другоме, мада за неке секторе, као што су медицина и техника, има и по четири уредника.

Осим делатности у струци бави се и књижевношћу; из поезије, прозе и есеја објавио је досад 32 књиге.

Адреса:

Раде Дацић

Господар Јованова 6

11000 Београд,

Тел. 011/2638 079