Дејв Оз

Шта је сигнализам?

Dave Oz

Размишљања о Мирољубу Тодоровићу и Сигналистичком документационом центру у Београду, Југославија

Шта је сигнализам? У суштини то је начин гледања на авангардну уметност као систем сигнала од стране људи који стварају те сигнале предвиђајући истовремено будућност човечанства.

Шта сигналисти мисле, на шта ће та будућност да личи? На то питање се не може лако одговорити, али на њега, у ствари, одговарају сигналисти својим животом и својим делом.

Један начин да се одговори на питање: „Шта сигналисти мисле на шта би будућност требало да личи?“, био би да се у целости представи архива Сигналистичког центра у циљу састављања упитника.

Кратак преглед то не би могао да пружи. Одговор би могао да се дâ само на основу целокупних дела сигналиста.

Када је Мирољуб Тодоровић почео систематски да ради на томе, било је далеко мање сигналиста него што их је данас.

Колико их је тада било? Колико их је сада? То су интересантна питања. Тодоровић би могао да дâ одговоре на њих на основу архиве Сигналистичког центра. То би могли да учине и други организатори изложби и публикација мејл арта широког спектра на основу својих сопствених узбудљивих искустава.

Амерички мејл артист, познат као наставник музике, аутор популарне рубрике писама читалаца у једном листу у Минесоти (САД), наговестио је 1977. године да је већ премашен број од 100.000. Мејл арт изложба на тему разоружања, коју је организовао сигналиста Лон Спигелман из Лос Анђелоса, привукла је почетком ове године (1982) скоро хиљаду излагача, што је забринуло галеристе који су били суочени с потребом штампања и слања бесплатних примерака каталога свим учесницима. Сама вест о таквим догађајима представља изванредан пример сигналистичке уметности, претпостављајући да даје сигнал све веће снаге и популарности њеног дела.

Наравно, мејл артисти су били веома одушевљени због ширења полазних основа за учествовање у поштанској уметности и сродним сигналистичким активностима. Тодоровић и његови сарадници имају доста разлога да буду поносни на то, што и када би било стотину милиона активних сигналиста у свету, та бројка не би имала неки посебан значај, осим, можда, да послужи као украс насловима у новинама. Чак и када би целокупно становништво света било укључено у сигналистичке активности, то би представљало само једну кап у ведру пуном воде у поређењу с неминовном будућношћу сигнализма.

Права суштина сигнализма је што он очекује настајање планетарне свести. Која ће све бића на планети да обухвати ова тотална свест?

Размишљајући мало о практичним стварима долазимо до избора између будућности с ограничењима и будућности без граница. Уколико буду сва бића на земљи свесна, како онда да неко од њих буде ограничено? Једина могућа алтернатива је да људски род уђе у нову фазу еволуције, у којој се свест неће налазити у простим физичким телима већ у енергетским центрима, чији број практично нема граница.

Број свесних бића ће бити толико велики да ће данашња популација, која стење од катастрофа, изгледати у поређењу с будућим могућностима слично малом селу у коме живим када се оно упореди с данашњим метрополама као што је Мексико Сити, који је тренутно највећи у свету.

А и без ових проблема, с којима се Мексико Сити и остали велики популациони центри суочавају, изгледа да се они налазе у константном безнађу. Свесни енергетски центри имаће мало заједничког са савременим дилемама у погледу недовољности и неспособности да се у нечему учествује и пружи неки допринос.

Како би ова бића могла да се ангажују и корисно употребе своју свест?

То је основни предмет делатности сигналиста. На то питање би могло да се одговори на задовољавајући начин само темељним разматрањем те делатности.

Сигнализам је исто толико наука колико је и уметност. Првобитна истраживања и каснија производња трансформисаће хардвер и софтвер рачунара тако да се могу заједнички користити читаве датотеке а не само симболи за идентификовање датотеке.

Откривање личне свести као основне људске активности појавиће се као пројекат тако гигантских размера да ће изградња древних пирамида или пак бесомучна трка у индустријализацији изгледати готово безначајно као што је то такмичење за извиђачку значку.

Сигналисти користе, у овој епохи промена, постојеће прилике за креирање нових сценарија којима се људски род упућује на другачији пут од онога којим је ишао у прошлости. Традиција захтева заслепљеност и глувоћу. Свест обухвата у себи јасан вид и развој способности слушања и сарадње.

Шта ако би велики задатак енергетских бића био да се усредсреде у правцу сигналиста у време промена, с којима се боре данашње генерације? Да ли би код нас ова интензивна фасцинација могла да створи активним сигналистима публику сличну оној коју је добио енглески песник Блејк стварајући усамљен и непознат за време свог живота, а сада га уважавају и разумеју милиони људи. Шта би било ако би се код савлађивања баријере, које морају да постоје између биологије и физике, односно живе материје и чисте енергије, нашла активна публика?

То су питања која искре из Тодоровићевих сигналистичких манифеста побуђујући широке расправе и активности.

(International Mexican Art Magazine, октобар 1982)

С енглеског превео Д. Перовић

Објављено у књизи „Сигнализам у свету“, Београд, 1984.