Адриано Спатола

Поетика сигнализма

Adriano Spatola

Мирољуб Тодоровић: Алгол, „Рад“, Београд, 1980.

У овој књизи су сакупљени материјали који су створени између 1967.и 1971. године па је стога изванредна прилика да се поново сагледа и размотри поетика сигнализма, коју је Тодоровић имплантирао као теоретски нуклеус око кога круже многе идеје и креативне активности. Визуелна поезија, компјутерска поезија, пермутационална поезија, поезија предмета и поезија гестова, представљају, дакле, читаву скалу опита које Алгол сажето даје у структури која треба да буде значајна сама по себи, а не чисто хронолошка или антологијска. Заиста, Тодоровић размишља о сигнализму као о једној новој форми литературе, са културним залеђем које обухвата и оне примере које већ сада можемо сматрати „класичним“ примерима визуелне речи, од старог доба до историјске авангарде, али с наглашеном пажњом за медије електронског доба, и стога и за комуникациону реалност било на нивоу приватног уношења било на планетарном нивоу. Можда је ово двоструко уношење евидентније с аспекта гестова сигнализма, а то не само спектакла ради, већ и због директније информативности. Нарочито „Метафизичка поема с' водом, земљом, ваздухом и компјутерским картицама“ пружа у својој једноставности прецизну интерпретацију односа који песник може да има са средином уз помоћ серије есенцијалних гестова. Заиста мотив који произлази из сигнализма, изгледа ми управо његова склоност за „демонстрирањем примера“, с дидактичко-ироничним ефектима – што се види у „Месечевом сигналу“ с трансформисањем саобраћајног знака за забрану приступа у подлогу за неку врсту ex voto који је намењен васионским подухватима. Тако је то једна од демонстрација с примерима која представља кључ за тумачење сигнализма који веома добро објашњава начин на који Тодоровић намерава да замени језик-говор, језиком-знаком, у потрази за објективношћу повезане с постојањем или с откривањем нових симбола (у визуелној поезији). Тако и тема лавиринта постаје актуелна полазећи од констатације да речи, уколико представљају агломерате слова, немају више смисла (нити метафорички) и да су то слова која, можда, омогућавају функционисање имагинације. Слова, електронски симболи, бројке, фотографије, графички симболи, сигнали, итд. представљају стога једну другу „лексику“, као равнотежу између логике и интуиције у визуелности датој у тексту. У погледу теме лавиринта Тодоровић се позива пре свега на Пакао Дантеа, али верујем да је у читавој сигналистичкој поезији у првом плану проблем конструкције, конструкције као практичне реализације, на страници, колажа или сценографије, али и конструкције као ригорозног пројекта сагласности између симболичког лексика и структуралног уређења. Семиолошка намера код Тодоровића није никада обично упућивање на резервоар сигнала које масовна култура ставља на располагање песнику (али такође и човеку с улице), већ је то жеља за стварањем другачије азбуке – што се види управо у „Алфабету“. Чак и тамо где је семиолошка култура тек процвала далеки и савремени знаци стварају идентификацију текста с визуелним елементима који га чине. Без сумње су, такође, могућа и позивања на летризам, а у извесним случајевима и на конкретну поезију, али, рекао бих, да би могло да се говори о конкретном летризму и летристичком конкретизму, дакле, о аутентичној сигналистичкој комбинацији. Визуелност Тодоровићеве поезије често је концентрат разних опита, као што је поема-нарација или јавна песма (poema publico): па ипак напетост остаје иста, без семантичких двосмислености, напетост коју би Франц Мон могао да назове „тензијом равни“. Али, вратимо се за тренутак теми лавиринта која ми изгледа необично ефикасна, јер ју је Тодоровић учинио, не знам колико свесно, једном врстом тумачења изведеног из његових Regulae poesis: правила која инсистирају на потреби проширења границе постојећег језика, на потреби повећања енергије, измене улога, али све то у односу на свет, штавише у свету. Текст и свет имају исту структуру, а та структура је, како ми се чини, лавиринтска. Тако постаје у потпуности разумљиво како пише Умберто Еко: „У овом моменту почиње да се разуме чиме би требало да се бави књига с концептом знакова: свим (Segno, ISEDI, 1973). Лавиринтска структура за постгутенбершку културу у којој комбинаторика не важи само за лингвистичке елементе, као код пермутационе поезије, већ такође и за моделе социјалних релација, социолошке стандарде којима се користе мас-медиа и у свему томе су знаци. Као што сам једном већ написао, сигнализам је увучен и у идеју „тоталне поезије“ преко ритмова слова, и могу да додам да ове ритмове сада предлаже Тодоровић као универзалне и у извесном облику утопистичке. Можда лавиринт и утопија имају исти космички ход, који није ни неопозитивистички нити ајнштајнистички, већ асимовијански.

(Tam Tam, rivista internazionale, 25. јануар 1981)

С италијанског превео Д. Перовић

Објављено у књизи „Сигнализам у свету“, Београд, 1984.