Данута Ћирлић Страшинска

Сигнализам на испиту

Danuta Ćirlić Straszyńska

Почеци новог покрета у српској поезији, званог сигнализам, допиру до краја педесетих година. Управо је тада Мирољуб Тодоровић (рођен 1940) започео поетске излете у област егзактних наука и језичка истраживања која су с тим повезана. С временом млади песник је проширио обим својих експеримената на визуелне елементе и резултате рада на „геометрији стиха“ штампао у књизи Планета. Тек десет година касније (1969) Тодоровић је истакао први „манифест сигнализма“ и заједно с другим београдским сликарима и песницима основао је групу сигналиста. Од тог времена сигнализам се укључио у авангардни покрет визуелне и конкретне поезије који се од почетка шездесетих година развијао у различитим земљама Европе и света. Заинтересованост за егзактне науке и за покушаје примене неких њихових метода у поезији јесте његов сопствени, посебан допринос.

Од 1969. године Мирољуб Тодоровић је вршио поетске експерименте с неколико компјутера у научним институтима у Београду правио је самосталне изложбе сигналистичке и компјутерске поезије, а затим је објавио књиге Сигнал, Киберно (1970, компјутерска и визуелна поезија), Путовање у Звездалију (научно фантастична поема), Свиња је одличан пливач (све врсте сигналистичке поезије), Степениште (1971, пермутациона, визуелна и звучна сигналистичка поезија).

Данас сигналистичке групе постоје и изван Београд – у Новом Саду, Нишу, Суботици и Приштини. Југословенски сигналисти учествовали су на међународним изложбама визуелне поезије (Кордова, Амстердам, Монтевидео, Милано), а страни часописи с признањем пишу о њиховој делатности. У Београду од 1970. године излази часопис Сигнал који уређује Мирољуб Тодоровић, у којем своја дела штампају визуелни песници из неколико земаља. У почетку се Сигнал – дело неколико ентузијаста – једва борио с финансијским тешкоћама; недавно је добио дотације од Фонда за развој културних делатности и на тај начин, не само формално, изједначен је са другим часописима. Како то обично бива с књижевним новостима, сигналистичка остварења се у сопственој земљи прихватају с радозналошћу али без одушевљења. С изузетком Оскара Давича и Душана Матића писци се у целини критички изјашњавају о овом „изму“. Међутим, сигналисти су добили нешто похвале у београдској штампи. Подвлачи се да се захваљујући сигнализму, српска литература без закашњења укључује у нове европске токове, а не као што је раније бивало, на епигонски начин.

Изгледа да постоје посебни разлози због којих се нови поетски правац развио у Југославији. Он поставља себи задатак да покрене, да зачуди читаоца, да до њега допре помоћу средстава савремене рекламе. А уопште узев, с читаоцима, нарочито поезије, у овој земљи није све најбоље. Присталице нове поезије сматрају да она захваљујући „универзалном, општедоступном језику“ служи зближавању народа. Како М. Тодоровић пише „нова поезија има огроман задатак: уништити национализме, ликвидирати све 'приватне' културне концесије...“

Сигналистичкој поезији, слично као и другим неоавангардним правцима шездесетих година, може се очигледно ставити не једна примедба: пажњу пре свега усмерава на техничко-формалну страну, као да заборавља шта је хтела рећи помоћу усвојених средстава и чему све то треба да служи. Новим песничким врстама прети опасност од настраности, понављања, јаловости. Током последњих десет година експериментална поезија није изашла из доста уског круга заинтересованих; упркос претпоставкама масовне приступачности рачуна на примаоце необично изоштреног ока, уха и пре свега уобразиље, а такви још увек нису тако чести.

Истраживања савремене песничке авангарде подмлађујуће утичу на машту, тематику, речник. У случају Мирољуба Тодоровића о томе сведочи књига под насловом Путовање у Звездалију (1971), у којој се наука изједначује с надахнућем, а новаторство с традицијом. У овој сигналистичкој поезији, обогаћеној сопственом интересантном графиком, аутор настоји да маштом обухвати појаве микро и макро космоса, доступне само научним искуствима.

(Literatura na świecie, број 3, март 1972, Варшава)

С пољског превео Р. Ђокић

Објављено у књизи „Сигнализам у свету“, Београд, 1984.