Енцо Минарели

Поетика комуникације

Enzo Minarelli

I – Претпоставке и општа разматрања

Ако је тачно да једна уметност треба да буде по свом програму изван уобичајених токова, и у сталном контрасту са формама и идејама свога доба (Ниче), а то је сигурно тачно, онда ова бунтовна ознака нарочито важи за сигналистички покрет и за његовог оснивача Мирољуба Тодоровића, у оној мери у којој је он знао не само квалитативно да одреди ово своје откриће као оперативни центар у југословенској културној панорами, већ исто тако и да надвиси националне границе стекавши изузетно поштовање у међународном кругу визуелне поезије. Принуђен сам да инсистирам на концепту групе или покрета да бих показао да је дефинитивно претрпела крах идеологија усамљених песника, мит о уметнику као индивидуи која је на рубу друштва. И ова озбиљност савременог доба и масовно бомбардовање од стране мас-медија захтева од песника све тешњу сарадњу и удруживање са осталим уметницима на друштвеном и културном бојишту. Под плаштом визуелне поезије (требало би додати такође: конкретне, звучне, новог писања (nuova scrittura), перформанса итд. окупља се широка група оперативних стваралаца, која, остајући верна писму, разлаже паралелне линије експерименталних истраживања.

II – Сигналистички покрет

Историјска мапа визуелне поезије (у Италији то је визивна с групом 70, у Француској конкретна с Пјером Гарнијеом на челу и сонорним правцем летриста) унеколико је дефинитивна, њој се у својој основи прикључује сигналистичка теорија, подсећајући нас да се једна поетска операција неопходно мора придржавати правила и веома прецизних естетских принципа. Истичући тезу – „ослободити енергију језика“ – што прећутно води изненадном сузбијању стандардног говора друштвене праксе како би се пошло у испитивање једног језика, способног да формулише комуникативне новине, не оперишући толико с пошиљаоцима порука, колико с инструментима који треба да послуже као оруђе („tool“ на енглеском, како се раније називала и једна италијанска група) богато конструктивним могућностима.

„Потенцијална енергија језика је мерљива“ (стоји у сигналистичком манифесту) и стога постоји могућност да је контролишемо, да владамо њоме уз помоћ интелекта. Језик је сведен на знак, на његову дихотомију реч-слика. Њиме се утире пут којим пролази бујица словних сигнала, речи, значења; под притиском комбинација рађа се мноштво могућности, настају занимљиве варијанте, срећна укрштања. То су аспекти који још више приближују сигналистички покрет визуелној поезији уз бојазан да извесне претераности, када поједине мисли изречене у манифестима оду сувише високо, преоптерећују песничке инструменте (мисли се на „померати границе језика значи померати границе света“).

Најефикаснији оперативни положаји, који су уједно и најподеснији, пронађени су у интердисциплинарности као првом услову за стварање поетског дела. Још је Кандински говорио да би једна уметност морала познавати другу, и ево – имајући овај став у виду – треба усмерити поезију према наукама (лингвистици, семиологији, психоанализи), које су стриктно повезане бројним теоријским нитима. Пратећи ову линију, сигналистички покрет такође има у виду сарадњу уметника и компјутера с читавом серијом разрађених и скрупулозних упутстава за употребу, што свакако превазилази сличне експерименте Нанија Балестринија из шездесетих година.

Учињен је велики напор у правцу комуникације која је увек проблематична кад постоји комуникативни склад и када се изједначе прималац и пошиљалац; наравно, треба непрестано тражити најприкладнији однос између разноврсних рецепција, да парафразирам Шенберга, па ће ови поетско-визуелни производи обухватити само оно што подразумева знак и што је могуће изразити, само оно што је склоно експериментима са знаком.

III – Анализа песничког дела Мирољуба Тодоровића

Оно функционално у Тодоровићевим естетским тезама („разбити основу језичке материје на њене молекуле (речи) и атоме (слова)“ јесте једна визивна импликација удружена с растављеним словима и при том усмерена к неодложној промени језичког система. Рађа се експресивност која мења превласт слике над превлашћу хладних слова што, у тој игри, постају конститутивни елементи слике. Ове операције се приближавају структури линија у конкретној поезији, само нису механичке, бар према замисли Пјера Гарнијеа. Слова стварају визуелне кодове својим ликом али се не може мимоићи ни типографска слобода, нити графички прелом који чине од овога рада нешто што би било на средини између плаката / огласа и писаног текста.

Верујем, ипак, да једна довољно ефикасна синтеза налази своје место у овим плакат-песмама где у низу односа између тела жене и уличних знакова два „различита“ начина комуникације долазе обавезно и изазивајуће сједињени да испуне једну „једину“ поруку као суму двају садржаја међусобно зависних и изглобљених из свог уобичајеног контекста. Несумњиво, као што се може претпоставити, само пажљиво и савесно испитивање актуелних стваралачких кодекса с разумевањем њихових поетских намена, тамо где их налазимо „изоловане“, открива оно што би они требали да нивелишу – ту почињу „њихове“ комуникације. Реч је, наиме, о визивним ready-made остварењима која овде зраче своју магијску енергију на оригиналан начин (види серије о мапи града) и којима песник присиљава своје дело на естетички смисао, вођен током визуелних елемената, често изостављаних. То су сплетови имагинативних мисли које Тодоровић победоносно пружа у својим визуелним радовима под насловом Communication.

Са италијанског превео М. Б. Шијаковић

Објављено у сарајевском књижевном листу „Одјек“ број 3, фебруар 1982. и у књизи „Сигнализам у свету“, Београд, 1984.