Ги Шренен

Мејл-арт као сигнал

Guy Schraenen

Мејл-арт није само скуп сигнала као знакова већ је и сам сигнал. Мејл-арт је сигнал за узбуну и сигнал разноврсних нових тенденција, праваца као и коришћења нових медија и техника, и, на крају мада не и коначно, мејл-арт је средство за изражавање идеја.

Мирољуб Тодоровић, сигналиста и оснивач сигнализма, издавао је током неколико година часопис Сигнал, и у ту сврху прикупио на стотине књига, публикација и разну документацију међу којом се налазе и бројни радови визуелних и конкретних песника, и, 1970. године, основао Сигналистички документарни центар. Тај Центар је један од првих у свету где су на тематској основи биле прикупљене публикације, књиге и разноврсна документација из маргиналних извора широм света.

Знак као сигнал је у то време важио за значајан концепт међу уметницима који су се бавили конкретном поезијом. Како су уметници, који су се користили тим новим међународним језиком били из разних земаља (Бразил, Аргентина, Енглеска, Француска, Југославија, итд.) једини начин да међусобно комуницирају и упознају једни друге са својим радом био је путем поште.

Да ли је то већ био мејл-арт? У сваком случају, уметници који су се бавили визуелном поезијом, а који данас више нису укључени у међународну мрежу мејл-арта, крајем шездесетих и почетком седамдесетих година веома су активно доприносили организовању значајних изложби и издавању публикација као што су: Овум (Падин – Уругвај), Аса (Јапан), Блокнот (де Рок – Холандија), Де Тафелронде (де Вриј – Белгија), Лота Поетика (Саренко – Италија), и многе друге.

Сигурно је да су те широм света организоване манифестације представљале велику покретачку снагу у даљем разгранавању мреже мејл-арта.

Ја сам се, на пример, у покрет поштанске уметности укључио кроз издаваштво, затим сам учествовао у размени, да бих се касније почео бавити и организацијом. Почев од 1965. године, организујем изложбе а у сарадњи с неколицином уметника, издао сам и педесетак књига. У то време почео сам да размењујем своје публикације с другим уметницима и издавачима, а 1976. године организовао сам фестивал „Текст – звук – слика – мала штампа“ који је на једном месту окупио преко 900 публикација.

Као и многи други, мрежу мејл-арта најпре сам користио за размену идеја и материјала, а касније и за реализацију пројеката као што су Sky Art или Aeropus I који је био у ствари, један колективни рад, тј. колективна звучна композиција. У свим тим активностима ја сам, почев од 1975. године, могао да рачунам на сарадњу Мирољуба Тодоровића.

Само мали број конкретних песника, које сам већ поменуо, још се бави мејл-артом. Ту су, да наведем имена: Мирољуб Тодоровић, Клаус Грох, Пиер Ван Дијк и Едгардо-Антонио Виго. Клементе Падин и Хорхе Карабаљо били су приморани да прекину своју песничку активност и своје учешће у мрежи поштанске уметности из политичких разлога, који су били повезни с њиховим радом.

С друге стране, визуелна поезија којом су се Падин и Карабаљо користили, омогућавала је дифузију порука што неупућенима нису увек биле лако препознатљиве и читљиве, и управо је та могућност дифузије путем поште представљала значајан фактор, јер је то био медијум споразумевања и општења међу јужноамеричким уметницима које су власти, у њиховим земљама, прогањале. Тако су они били у могућности да шире своје идеје, а да притом не буду изложени опасности и неприликама као што би могло да им се деси да су се служили неким традиционалнијим медијем, као што је књижевност, на пример.

Уз све промене кроз које је у самом развоју мејл-арт прошао, као и промене политичке, економске или културне природе, овај уметнички облик доживљава стални напредак.

Уметници користе све снажнија оруђа у свом стваралаштву, а доступност све савршеније технике и поштанских услуга знатно су допринели њеном даљем развоју и разгранатости.

„Уметност у новој технолошкој ери неће нестати него ће се њена функција радикално трансформисати. Од првобитно магијско-религијске функције, преко нововековне стварносно-приказивачке уметност будућности, с оним што јој пружа електронска цивилизација и сасвим нова технолошка реалност, постаће инструмент за модификовање људске свести и организовање нових начина сензибилитета.“ (М. Тодоровић: Фрагменти о сигнализму).

Мејл-артист је, у ствари, уметник који у стварању свог дела користи институцију поште. Међутим, мејл-арт не можемо посматрати одвојено од обимне документације која путује светом и која нам омогућава да за свега неколико дана сазнамо шта се догађа хиљадама километара далеко од нас.

Активност Мирољуба Тодоровића уско је повезана с општим развојем визуелне поезије... публикација уметника... и мејл-арта. У свим тим активностима он је учествовао као стваралац са својим сигналима на дописницама, књигама, брошурама, графикама, печатима, итд, као издавач књига других аутора, као организатор изложби и као учесник/сарадник у реализацији пројеката бројних уметника.

Једна од најузбудљивијих чињеница у вези с мејл-артом и визуелном поезијом, по мени, лежи у могућности непрестаног подривања естаблишмента. Мислим, такође, да Тодоровић кроз своје разноврсне сигналистичке активности представља значајну спону у размени идеја садашњег тренутка.

Антверпен, фебруара 1982.

С енглеског превела С. Рајачић

Објављено у каталогу изложбе „Сигналистичка истраживања“, Срећна галерија СКЦ, Београд, 1982. и у књизи „Сигнализам у свету“, Београд, 1984.