Клаус Грох

Сигнали свакодневице

Klaus Groh

О мејл-арт активности Мирољуба Тодоровића

„Mail-Art, ce n'est pas un nouveau „isme“, c’est une sorte de Tam-tam de tribu de la commune des artistes pour lesquels de problème de la communication est devenue l’objet central de leurs recherches.“ (Tomasz Schulz, Пољска).

У целокупном делу Мирољуба Тодоровића, од како га ја познајем, оперише се комуникативним моделима. Почетком 1970. примао сам прве посталије које ми је послао. Биле су то дописнице са заједничким надређеним појмом сигнализам. Могао сам себи одмах да представим, што се с тим мислило. Сигнали управо постоје зато да нешто сигнализирају, да некоме нешто покажу, да на нешто укажу. Појам сигнализам потиче од Тодоровића и био је најпре испуњен оним садржајем који се може сврстати у изванредан облик нечег већ припремљеног или нађеног. Тодоровић је свесно сакупио већ образоване знаке своје, односно наше средине, извукао их из њиховог уобичајеног контекста и сврстао у спектар уметничких артикулација, или још боље, у спектар креативних перцепција. У тренутку када се представљају нови односи, објекат добија као сигнал нову демонстрациону вредност. Сасвим је свеједно да ли је Тодоровић пренео само делове земаљске кугле, делове површине Месеца, слова, сликовите знаке, делове симбола или једноставно „белег околине“ кристализовањем у одређени хоризонт посматрања. При томе је одлучујуће да су знаци, сигнали свесно наново оживљени, па их Тодоровић ставља у један нов, уметнички оквир.

Почетком седамдесетих година Реј Џонсон (Ray Johnson) је у Америци увео, у креативну уметничку продукцију, нови појам „Mail-Art“. Мада су многи уметници и пре Џонсона користили поштанске медије за своје креативно обликовање, ипак је он био тај који је овом феномену дао име. Оно што је Мирољуб Тодоровић сигналистичким дописницама, које је слао, намеравао, представљало је већ мејл-арт а да при томе за свој облик ширења уметничких продуката није употребио ово име. Стога се може тврдити да је Тодоровић скоро истовремено са својим америчким колегом Рејом Џонсоном учинио да поштанска уметност постане интегрална као самостални облик уметничког стварања. Где, иначе, могу комуникације да буду тако директне, тако личне, тако безграничне, као у мејл-арту? Ако се за то употреби појам „Communication-Art“, тиме ће планирани ефекат бити транспарентнији, али у бити то значи исто. Мејл-арт је, како то произлази из моје уводне реченице, коју сам преузео од пољског поштанског уметника Томаша Шулца, комуникациона уметност код које управо комуникација постаје садржина излагања а не неко естетско обликовање.

Занимљиво је да Мирољуб Тодоровић релативно касно користи „чисте“ поштанске медије, као што су официјелна дописница као директан носилац комуникација, поштанска марка као неопходна транспортна легитимација, телеграм као концентровани исказ. У почетку се сигналистичко дејство ових „чистих“ поштанских медија није доводило у питање, али се није користило одвојено и самостално. Поштански медији, код Мирољуба Тодоровића као део његовог сигнализма, одговарају стога само означавању дела „Mail-Art“, јер у основи представљају облик сигнализма. Надређени појам сигнализам се затим схвата као и познати и публицирани облици мејл-арта. Према томе, требало би такође уврстити и појам „Communication-Art“. Ако се целокупан рад Мирољуба Тодоровића, на овом плану, интерпретира у смислу комуникативног дејства, онда сва његова дела представљају преобликоване, познате комуникационе медије с циљем да добију нешто ново, управо уметнички. Мејл-арт, као посебна област сигнализма је и облик Communication-Arta , што се јасније не би могло изразити.

Оно што Тодоровић ствара, није само мејл-арт уопште узевши, већ је и консеквентна интеграција поштанских медија, било да се ради о транспортном путу или транспортованом објекту, у посредничку уметност код које је комуникација основна ствар. Свет је пун сигнала, симбола, навика који се могу обликовати да би се ови феномени наново доживели и искористили, што показују скоро сви примери мејл-арта Мирољуба Тодоровића.

Едевехт, априла 1982.

С немачког превео Д. Перовић

Објављено у књизи „Сигнализам у свету“, Београд, 1984.