Пјер Гарније

Сигнали простора

Pierre Garnier

Када се посматра песничка продукција у свету последњих двадесет година, може се констатовати да су песници изненада отпочели да користе у поетске сврхе све језичке могућности. Извесно је да су већ дуже време вршене припреме за тако нешто (наводим без реда: футуризам, дадаизам, лингвизам, реклама итд.) – и одједном, на измаку шездесетих година, песници читавог света – сем неких земаља – отпочели су да раде са свим оним што је било „померено“ од стране лингвиста, ранијих песника истраживача, новинара, аутора стрипова, на један универзалан начин са свим оним што је језицима и говору донела савремена цивилизација. Додајмо томе и нове техничке могућности, нарочито у погледу звучне поезије када су почели да се употребљавају магнетофони и студији за снимање.

Конкретна поезија, спатијална (просторна) поезија, звучна поезија, материјална поезија, механичка поезија, визивна поезија, сигналистичка поезија, њих заборављам. На сличан начин ови песници су отпочели да стварају с различитим естетским информацијама језика и говора: звучне поруке, визуелне, семантичке, али исто тако оперисали су и с лингвистичким енергијама говора често сведених на атоме. Напоменимо и то да је центар авангардне гравитације варирао према нацијама: конкретна поезија у Немачкој и Јужној Америци, звучна и спатијална поезија у Француској, визивна поезија у Италији, сигналистичка поезија у Југославији... То значи да у овој промени експерименталних песничких врста нисмо добили само умножавање могућности и иновација, већ и богату разноврсност.

Сигнализам и дело, у једном примерном смислу, Мирољуба Тодоровића у револуционарном су складу, и заснивајући се на стварности наше цивилизације не могу а да не раскину сваку везу с ранијом поезијом трагајући за могућностима стварања сопственог израза. Раскид је био неизбежан с једном неоромантичарском поезијом спутаном у свом говору, у својим сликама, спором и пригушеном, ишчитаном и исписаном. Била је потребна, као што је рекао Гомрингер – одједном видљива песма, или блештави – знак једне муње – стварности. Све ове нове поезије одиста су ближе бићу врло блиске будућем, брзе и комуникативне каткада засноване на расположењу или тензији неких речи у простору, каткада на шоку, у дослуху су са знацима и речима, каткада удар долази од слова, каткада од знакова који још нису регистровани, понекад је то дисање или крик.

Мирољуб Тодоровић утемељио је своју поезију на универзалној схеми знакова који делују непосредно на дух – што не искључује, напротив, и понеки „пејзаж“. Шездесетих година то ће бити изванредни текстови с карбоном (угљеником). Чињеница да је земаљски живот заснован на угљенику, сама по себи је изазовна и поетична, и то је одмах уочљиво у овој поезији. Песма коју Тодоровић ствара с хемијским симболима угљеника и кисеоника C/CO, бело на црном, даје нам суштински знак живота, првородни знак. Не смемо сметнути с ума, између осталог, и ову бригу за прожимањем поезије и науке. Хемијски симболи имају овде изузетан песнички набој самим тим што покушавају да уграде у језик (песму) формуле живота и космоса. Циљ ове поезије, ове епохе јесте једна постепена девербализација и десемантизација, у корист непосредне и опште комуникације. Предложене формуле више нису само хемијске формуле, већ формуле духа, говор који постаје „нешто што омогућава стварање песме“.

Код Тодоровића – од тог времена – јавља се јединство између поезије и свемира на нивоу саме енергије: експанзивна и контрактибилна (стежљива) поезија, експлозивна и згуснута, безгранична и одређена. Она често постаје лавиринт знакова и језика – „Поема чије извориште је у црним просторима геометријских облика с једва видљивим Аријадниним концем од слова...“

Чини се да постоје, између осталих, два битна изгледа савремене поезије и савремене уметности и оба се дефинишу стањем наше цивилизације. Један је просторни, јасан, хладан, ту је mens простор и простор је мens, не постоје врата да би се прошло из духа у простор или из простора у дух, реч је о једној јединој стварности – поезија стварана од стакла и алуминијума, конкретна, спатијална, сигналистичка – она често одговара оп-арту. Други показује земаљски брлог, измет наше цивилизације, њен људски аспект сувише људски, несигурност, свакодневицу, њено гомилање различите и богате поезије, као поп-арт; она долази директно од даде, она је визивна поезија у Италији, песнички хепенинзи везани за часопис Doc(k)s у Француској. Тодоровићев сигнализам чини део првог изгледа. Кад он пише: „Слово, простор и њихови интерактивни процеси основне су јединице нових текстуалних структура“ или „белина (празнина) појављује се као посебна читалачка (вербално-визуелна) вредност у експерименталним текстовима“, или још – „За разлику од једнодимензионалне текуће (традиционалне) песме егзистентни простор сигналистичке визуелне поезије је тродимензионалан“ – он дефинише једну нову врсту поезије. Слова и речи визуелне песме, према Тодоровићу, могу се допуњавати електронским, техничким, научним знацима и другим симболима, цртежима, колажима, фотографијама. Такав текст је прихватљивији за читаоца, али у односу на његово читање појављује се дистанца која га ставља у један простор, тако да при том и он сам чини простор у простору.

Шта запажамо у поеми Луномер I из 1969/70. године. У њој се размак између апстрактног писма и апстрактног месеца знатно скраћује, речи и камење чине нам се истовремено и стварни и нестварни.

Апстрактни свемир сличан је апстрактном писму – он је исписивање Речи за оне који верују, исписивање Енергије за оне који не верују. Изненада постајемо свесни тога да се свемир сједињује с рукописом – да он сам постаје један рукопис. Нанос писања одговара сунцима и планетама. Знаци и звезде припадају космичким просторима. „Космос је лепа конкретна песма“ – некада ми је писао песник Houédard. Тотални мистериозни језик, како је рекао Тодоровић. Тајанствено јасан. Јасно тајанствен. Он је створен у једној савршеној игри. Та игра долази до изражаја у текстовима Мирољуба Тодоровића.

Одједном, изгледа да нам песникова делатност, најзад, нуди кључеве за свет: кад Тодоровић кроји једно Р значи да говор (читавог света) не престаје да буде други. Није ли Млечни пут – Млечни пут – који при том примећујем? Или боље, није ли то једноставно бесконачна промена, осећај у знаковима?

„Нашавши кључеве визуелне поеме, отворивши је у непредвидљивој игри логичког и интуитивног, на самој ивици светлости и таме, свесног и подсвесног, ми ћемо се приближити означеном том путоказу превербалне енергије у коме почива и златно зрно њеног неухватљивог битка.“

То је истовремено мењање свемира и песниковог тела у поезији као што показују разни циклуси, посебно веома занимљива „Метафизичка поема са водом, земљом, ваздухом и компјутерским картицама“ из 1971. године.

Нешто слично уочавамо и у фотопоеми дете-купач чија је лобања подељена месечевом куполом. Ово дете-месец је песма, могла би да буде симбол – зашто је сигнал? И чега је то сигнал? Сигнал поласка, сигнал забране што изазива акцију или једну ре-акцију. Сигнал је везан за покрет, за тело – за мозак – оним тоталитетом који реагује, активно, емотивно, интелектуално. Сигнал је примљен и изазива реакцију без које не би свесни ниво увек могао бити досегнут. Дете-месец је најпре један сигнал због изненађења, због необичности овог замењивања лобањске куполе месечевом куполом. Ова изненадна појава, овај непредвиђени и непредвидљиви спој месеца с лобањом и лобање с месецом може да изазове две реакције. Прва је повлачење и неприхватање, док је друга сасвим супротна – зов једног мозга – свемира, једног свемира – мозга. Зар наше очи нису сличне планетама? Земља у свемиру чудесно изгледа – али овај сигнал детета рођеног за простор – тако је снажан да ми реагујемо потпуно, на свим нивоима, и на један веома активан начин. На сигнал детета-месеца (односи детета-сателита такође су кристално јасни) – укључује се читаво наше биће. Несумњиво треба ићи даље у објашњавању овог сигнала. Он је настао из две снажне супротности: нови живот (беба) и мртва звезда (месец) дати су исувише земаљски јер живот овде не изгледа као божанска појава, као излив божанског, већ је нешто свакодневно као беба-купач, беба-целулоид, беба-реклама – нешто као играчка коју треба касније бацити. Неко може да се упита, да ли ће ово дете порасти с месечевом куполом на глави. Ништа се не зна. Очи – природни и светли тренутак сада нам изгледају као очи лутке, одређене, заустављене у времену – можда су оне простор, потпуно стран самом себи, под условом да он још увек постоји? Одмах се види да овај сигнал не пружа само одблеске већ даје крила имагинацији. Запажамо, такође, да је месечева лобања већ била у језику као лобања-месец: стена, затиљак, меко теме, разни делови лобање кристализовани су у речнику. Знак космичке бебе покреће у том случају ново питање: неће ли човек-рођен-у-простору постати човек простора? Наиме, реч је о следећем: полазећи од овог знака, од сигнала Беба-Светлост, Беба-Реч (Исус) замењена је с Бебом-Месецом, Бебом-Сателитом која се брзо удаљава од Земље и нас чију судбину још не знамо.

Знак Мирољуба Тодоровића развија се спирално, он се узноси над нама непрестано мењајући своја значења. Знак почетка, знак одбијања, знак одсуства, знак неправилности, знак правилности – али исто тако и знак тоталитета.

Објект поезија из 1969/71. је откровење. Подвуцимо одмах колико је ова поезија за последњих десет година добила у својој аутентичности, колико нас све више уверава да су конкретна поезија и њена претходница истинска порука епохе. Ево, на пример, у поменутој фотопоеми (Објект поезија) видећемо космонаута, лепотицу из филма, разбацане речи и лик једног пса. То је истинска Нојева барка у простору. У еуфорији полетања у небо, према простору, према чудесном, пас сања, сања тужан сан земаљски – он сам је добра жива земља – софистички и разоружавајући осмех других – и чак ред речи – све је то већ с ону страну.

 (Октобар, 1980)

Превео с француског М. Б. Шијаковић

Објављено у часопису „Књижевна критика“ број 2, 1984. и у књизи „Сигнализам у свету“, Београд, 1984.