Слободан Шкеровић
Увод у сигналистичку критику
Сигналистичка, тј. егзистенцијална критика, разлучује између појава и истине – не бави се категоријама, не верује у разумски поредак, сматра да су афекције опасна болест, да је „највише добро“ слобода, да је интелигенција стваралаштво.
Поље егзистенције је поље истине, оно премерава читав универзум, од планете чини само један чвор у бескрају космичког ткања.
Човекова опседнутост еволуцијом врсте, показује се као највећа препрека одуховљењу и ослобађању од безмерне, сламајуће силе гравитације, која спречава слободно кретање духа, која је сâм бол.
Сигнализам је од самог почетка себи поставио задатак да овлада свим, старим и новим, средствима изражавања, да их прикаже у саставним деловима и као принцип – да покаже да су „средства комуникације“ посредници који једино као знак духовног стваралаштва могу да опстану у додиру са личношћу.
Човекова еволуција је одавно завршена, као трансформација материјалног у енергетско. Човечанство живи у порицању тога краја – у порицању слободе коју је људско биће досегло, а која му омогућује непосредно саучествовање у космичким збивањима. У жижи еволуције је појединац са својом борбом за ослобођење од обмана и патње, а категорија човечанства, као једна маса неосвешћених „усправно ходајућих“ бића, јесте она тамна, невидљива, неописива „маса“, која једино дееволуира, демутира и срозава се у страшни пакао сопствених ноћних и дневних мора.
Сигнализам је зорност, ослања се на ум и константу категоричког императива која влада оностраним светом стваралачке силе.
Signum је луча, праг, преко кога само смели могу прећи.
Датум последње измене: 2008-07-29 17:12:18