Јеромонах Атанасије Јевтић

О личности и заједници људској (два текста Ф. М. Достојевскога)

„Заиста, заиста вам кажем: Ако зрно пшенично паднувши у земљу не умре, оно ће остати једно; а ако умре, много ће рода родити“ /Јован 12,24/.

Достојевски, Браћа Карамазови, /ПСС = Полное Собрание Сочинениа /, т. 14, с. 5 и 281/.

О Достојевском је много писано, а такође и о његовим „проклетим проблемима“, оним „вековечним питањима“ којима се он целог живота бавио и о којима је ненадмашно писао. Основни проблеми његов и његових јунака били су, као што је познато, Бог и бесмртност душе. Чини нам се, међутим, да ћемо бити више у праву ако овај двоједини проблем будемо посматрали као један јединствени проблем – проблем човека, као што је то и сам Достојевски чинио.

Иако његов Димитрије Карамазов говори: „Широк је човек, чак исувише широк, ја бих га сузио“ (ПСС 14,100), ипак сам Достојевски више следује захтеву да „треба посматрати природу човека у свим њеним видовима“ (Запис из 1875–76, ЛН Литературное наследие /, т. 83, 323/, зато што, вели он на другом месту, иако „све ствари и све у свету није за човека завршено, значење међутим свих ствари света садржи се у човеку“ /Рукописни материјал за „Браћу Карамазове“, ПСС 15,208/.

Можемо слободно рећи да основни и кључни проблем Достојевског јесте човек, и зато о тој његовој и свију нас централној теми никада није довољно писати, никада сувишно на њу се враћати, за њу се борити и мучити заједно са овим свеживотно напаћеним пророком и апостолом човека. Још у својој 18. години Достојевски је писао своме брату Михаилу: „Човек је тајна, ако је будеш одгонетао целог живота, не говори да си изгубио време. Ја се бавим том тајном, јер хоћу да будем човек“ (писмо из 1839. г). То исто он ставља касније као задатак и пред једнога од својих јунака: „Буди човек – то је пре свега“ (Рукоп. материјал за „Младића“, ПСС 16,423).

Целог свог живота Достојевски се заиста и старао да буде човек и налазио се у сталној борби и подвигу за човека, и као личност и као заједницу људску. Зато је и постао истински свечовек и, у својим адским и рајским борбама за човека и око човека, достигао је до ретких пророчких виђења и прозрења каква се дају само изабраним мученицима рода људског. За таквога Достојевскога, „вековечно питање“ човека, у својим последњим дубинама, разоткривало се као метафизички и религиозни проблем (појмове „метафизички“ и „религиозни“ треба схватити у контексту православног хришћанског мировозренија Достојевског). Штавише, Достојевски је показао да се у таквом дубоком бављењу и доживљавању човека и његове тајене неизбежно разоткрива сам метафизички и религиозни основ човековог бића, тј. „убеђење да је човек вечан, да није просто земаљска животиња, него да је повезан са другим световима и са вечношћу“ (Дневник писца 1880, август, г. 3, 3 ср. „Браћа Карамазови“, ПСС 14,290). Једном речју, Достојевски се разоткрио богочовечански основ и карактер човековог бића.

У своме свеживотном трагању за човеком Достојевски се није хтео олако успокојавати и зато је био шири и либералнији од свих оних који су га критиковали или се о њега саблажњавали, било да су то они из левог или они из десног табора. У његовом немиру било је заиста нечег јововског и сам он био је својеврсни Јов пред Богом и пред људима, ваљда је зато тако потреснуто и волео Књигу о Јову још од свога детињства. О јововској величини човека пред Богом потресно је сведочанство старца Зосиме, а самим тим и Достојевски: „Ту – у случају многострадалног Јова – скрива се велика тајна: како су се пролазни лик земаљски и вечна истина ту дотакли и сусрели на једном месту. И пред правдом (=истином) земаљском свршава се дело вечне правде... И Јов благодари Господу, и служи не само Њему, него и свему саздању кроз генерације и векове“ („Браћа Карамазови“, ПСС 14,265). Попут Јова и Достојевски је, у свим животним невољама и патњама, благосиљао Бога из дубине душе своје. „Господе, благодарим Ти за лик људски, који си ми дао“ (Запис из 1875–76 ЛН 83,407), али му то није сметало – или тачније: управо му је то и давало смелости – да Богу и људима и себи поставља најрадикалније питање о правом човеку, о смислу човековог личног и заједничког живота и постојања, и да за то, као Јов, не буде одбијен него похваљен и прихваћен и од Бога и од правих Божијих људи. Ако би се сав подвиг Фјодора Достојевског; и као човека и као ненадмашног хришћанског писца, свео на једно дело, на један захтев и тежњу, онда би то било оно што је сам он назвао „тражење човека у човеку“, тј. тражење пуног очовечења и човека као личности и човечанства као истинске људске заједнице. А да ли је то и како могуће?

Све Достојесково бављење проблемом човека предпоставља код њега веру у човека. Његов принцип: „при пуном реализму наћи човека у човеку“ (Запис из 1880–81), значи овде да се као несумњиви предуслов предпоставља вера у човека и мера у могућност да се прави човек може наћи. Да, али каква вера? Веру у човека истицали су и западни хуманисти и руски западњаци, али је Достојевски у томе видео нешто друго а не стварну веру у човека. Као и у случају љубави према човеку и човечанству, коју на тај други, недостојевски начин до врхунца заступа став Великог Инквизитора, а где уствари „под видом социјалне љубави према човечанству јавља се незамаскировано презрење према човеку“ (ПСС 15,198), тако и у хуманистичкој „вери у човека“ Достојевски види најчешће само поклањање пред стихијама и слепим силама или системима, тј. уствари обезличење човека и човечанства.

Код Достојевског вера у човека предпоставља веру у Бога и показује се и пројављује као суштински неодвојива од ове. Када његови јунаци мученички исповедају да их кроз цео живот само и једино мучи – Бог, они самим тим истовремено признају да их подједнако мучи и – човек, јер је човек неодвојив од Бога и стварно немислив ван Бога, мада је слободан пред Богом, слободан и у своме ставу према Богу. Но став човека према Богу за Достојевскога се одражава и пројављује у ставу и односу човека према себи и према другим људима, тако да се антропологија Достојевскога показује увек као богоцентрична, или још тачније: као христоцентрична, теантропоцентрична. Но о томе више касније.

Има велике истине у речима епископа Николаја Велимировића: „Људи траже Бога, а Бог људе“ (што у ствари представља само понављање речи древних хришћанских Отаца, посебно првохришћанског апологете Св. Теофила Антиохијског). Ово потпуно важи и за Достојевскога – незаситног боготражитеља и богоискатеља. Јер, како је правилно приметио Јурај Ајнхеваљд, Бог је за Достојевскога био пре свега свеживотни друг и велики саговорник, то јест жива Личност безусловно неопходна човеку, те зато велики писац и даје следеће сведочанство: „Бога је исувише тешко искоренити (из човека)... О томе, чини се, не зна наука... Наука је велика ствар, но свецелог човека она неће задовољити. Човек је шири од своје науке. То је Јеванђеље“ (Запис из 1875–76 ЛН 83,454 и 412). То исто говоре и његови јунаци Макар Дјевушкин и старац Зосима („Живети без Бога – то то је само мука“ – ПСС 13,302), а то исто на свој начин – својом праисконском „тугом за Богом“ – сведоче и Кирилов и Версилов и Иван Карамазов. Уосталом, другачије и није могло бити код Достојевског као православног хришћанина, као следбеника и ученика Бого-човека Христа, што се види и из тога што Достојевски, не само позитивни него и негативни хероји, „не могу да превиде присну и очигледну везу Христа са нашим – човечанским – светом“, како вели о. Јустин Поповић.

Због свега овога, због осећања и сазнања да се једино Христом и може мерити човек, сваки човек, било најниже пали или највише уздигнути. Достојевски је зато и изводио „потребу вере у Христа“, како је сам говорио, из свега: из тешке дугогодишње робије, и из психолошких и социјално безизлазног подземља, и из греха и злочина, и из бунта и богоборства („ја сам из бунта извео и доказао неопходност вере у Христа“), и из живота простог народа и из цивилизованог света, и из идеје прогреса и из социјализма, и из пакла и из раја, једном речју – из сваке људске ситуације и кондиције. А чинио је то Достојевски снажније и дубље него ико у новије време, а ипак чинио је то на врло једноставан начин: из самог „живог живота“, из целосног, истински људског доживљаја живота, доживљаја у коме „уместо дијалектике – наступа живот“ („Злочин и казна“, епилог), онај истински живот који је увек дар Божији и кога зато као таквога, без било каквих других образложења, треба волети и у том подвигу живе и делатне љубави живети. Ко ово није разумео и не разуме, тај показује да није схватио правог Достојевског, није рекли бисмо разумео православног Достојевског. Оног и онаквог Достојевског који је сав без остатка био у борби и подвигу за веру у Бога и у човека, тј. за оно што он назива – „право и славно исповедање Христа и потпуно морално обновљење човека Његовим именом“ (Рукоп. материјал за роман „Зли дуси“, ПСС 11,167–168).

Поједини проучаваоци Достојевског у Европи, у совјетској Русији, па и код нас, посматрајући из свога духовног видика и собом мерећи Достојевскога, тврдили су или још увек тврде да се наводним „свођењем“ Достојевскога „на хришћанску веру“, или још више „на Православље“, он тиме „сужава“ и „упропашћава“. Неки од њих чак тврде да Достојевски и није био неки хришћанин, још мање православни човек и мислилац, него пре неки „полуверник“ или „неверник“, „јеретик“ или „атеиста“. Чудна је ствар у овом тврђењу већ и то што о вери или неверју , о правоверју или јеретичности Достојевскога говоре они који су за то најмање способни, што управо такви пожурују да га једном „бране“ од вере, да би га други пут оптуживали за „јерес“. С друге стране, интересантно је да нико од великих хришћанских писаца и мислилаца, философа и теолога, и пре свега оних православних и руских (ако се изузму, можда, Константин Леонтјев и Побједоносцев), није до данас за тако нешто оптуживао Достојевскога. Тако се показује да се дух Великог Инквизитора често више таји управо тамо где се људи олако хвале својом напредношћу и либерализмом. „Господо, какав вам је то мизерни либерализмић!“ – рекао би на то сам Достојевски. „Зар је независност мисли, макар и најмања, тако тешка!“ (Записи из 1863–4 и 1972–75 ПСС 20,176 и 21,258). А ми бисмо на то као потсетник додали библијску причу о томе како су пријатељи Јовови, иако „адвокати Божији“ а оптужиоци „непобожности“ Јовове, ипак на крају били од Бога изобличени, док је бунтовни Јов био оправдан. Тако то стоји у самој Библији, тој чудној „вечној књизи“ Достојевскога!

На горе напоменута тврђења треба пре свега рећи ово: таква схватања и „тумачења“ Достојевскога показују само то колико они који тако нешто тврде веома мало познају Хришћанство и Православље (а „треба макар колико било разумевати Хришћанство“, говорио је Достојевски Градвскоме – Дн. писца 1880., гл. 3,3), и колико је за такве хришћанска вера и њен православни доживљај и опит у најмању руку само „теоретска ствар“. Да и не говоримо колико су у таквим случајевима најчешће по среди бројне површности и предубеђења и предрасуде, за које је Достојевски у своје време говорио: „Предрасуде у нашој интелектуалној средини ништа нису мање него у народу“ (Запис из 1876–7 ЛН 83,488; ср. Дневник писца 1876, април, гл. 1,3).

Једна од основних предрасуда критичара Достојевскога из земаља „социјалистичког раја“ састоји се пре свега у томе што је код њих само „одрицање религије узведено у религију“ (рукописни материјал за „Младића“, ПСС 16,80 и 285), а онда и у томе што Хришћанску веру и живо Православље такви обично знају једино „из књига“, учећи их „са Запада“, а не непосредно из саме живе народне Цркве и од живих и стварних јеванђелских хришћана, оних носилаца лика Христовог који и до данас постоје и могу се срести и у срединама где је „историјски отписано“ Православље (ср. писмо Достојевскога Љубомову, јуна 1879. г).

Наравно није реч о томе да је Достојевски, и као верујући човек, а и ми сви скупа са њиме, био без мане и без греха („безгрешних у овоме свету нема“ – ПСС 21, 274; ср. ПСС 13,318), него је наше, и не само наше, дубоко уверење да је за пуно разумевање Достојевскога потребно заиста са вером прихватити ону код њега поново доживљену и проверену библијску истину да су „неисповедиви и неизрециви путеви којима Бог налази човека“ (Римљ. 11,33; ПСС 7,203), и да је само на томе путу вере (вере макар и као „жудње за вером“ – према писму раног Достојевског Фон – Визиној) могуће срести и наћи правог и свечовечански широког, а не „суженог“ Достојевскога. Тумачити пак Достојевскога мимоилазећи његову тако искрено и дуго одстрадавану и посведочену веру, значи једноставно не тражити у њему, нити наћи „човека у човеку“, значи пред богоборним Савлом искључити Апостола Павла, значи остајати рађе уз „мртворођенче“ а не уз живог човека (Записи из подземља, крај, ПСС 5,178).

О случају оваквог безрелигиозног и безбожног тумачења Достојевског, а и сваког верујућег уопште, најбоље би свакако говорио сам Достојевски, као што је, уосталом, већ и говорио и писао (што би свакако било интересантно све то сабрати на једно место и презентирати данашњим читаоцима). За сада, ми бисмо овде навели само познате речи кнеза Мишкина упућене Рогожину: „Суштина религиозног осећања ни под какво расуђивање, ни под какве поступке или приступе, ни под какве атеизме не подпада; ту је увек нешто што није то, и вечно ће бити не то; то је нешто тако о шта ће вечно склизавати атеизми, и вечно ће не о томе говорити“ („Идиот“, део 2., г. 4.).

Ма колико то звучало чудно, ми ћемо то ипак овде рећи: за пуно разумевање Достојевскога потребно је пре свега „православно срце“ („Све ће схватити православно срце“, вели старац Зосима, ПСС 14,266). Потребна је жива јеванђелска вера, вера у човека и у Бога, она вера која и јесте „јединствени извор живог живота на земљи – живота здравља, здравих идеја и здравих извода и закључака“, како нам вели сам Достојевски (Дневник писца 1876, децембра, г. 1., 5). Без те јеванђелске оживљености и освежености вером, без благодаћу осољене новозаветне животности не може се схватити живи човек Фјодор Михаилович Достојевски у „свим дубинама душе човечије“, ради које је Христос и дошао на земљу. Уместо тога биће „схваћен“ и „протумачен“ само један патуљасти Достојевски, Достојевски у стварности сужен и упрошћен, јер ће уистину живи и стварни човек бити „замењен теоријом о њему“. Речено речником самога Достојевскога, биће то некакав човек „рођен од идеје“, скројен „по књизи“, протумачен као верник или неверник „по инерцији“, човек настао „по мртвим законима природе“, „по општим принципима“, „сав произишао из реторте“, и у крајњој линији – „човек претворен у излизани петопарац“ (ПСС 19,149). Бављење таквим Достојевским, Достојевским без живе вере у Христа јеванђелског, у Христа Богочовека, бављење Достојевским изван стварног контекста и амбијента живог Православља – то и јесте стварно „сужавање“ Достојевскога као човека. Такво тумачење Достојевскога заиста представља својеврсно „извлачење квадратног корена“ из живе личности тог великог и трагичног Божијег детета, које своме Оцу и Господу „стоји или пада“ (Рм. 14,4). Кажемо пак „трагичног“ за човека Достојевскога, зато што је човек у њему вољно или невољно распет између пакла и раја, но распет, хвала Богу, не на смрт из које нема васкрсења, него и на живот, који се може родити и рађа се из добровољно прихваћене крсне смрти. Управо онако како је то у опитном сазнању и доживљају велике истине Јеванђеља Христовог, тако кључне за Достојевскога и његове јунаке: „Ако зрно пшенично не умре, оно остаје једно; а ако умре, оживеће...“

Свакако да Достојевскога не треба упрошћавати, ни сужавати и поједностављати. Миахил Бахтин је правилно истакао познату мисао о философској полифонији Достојевскога, о плуралистичности и многогласности његовог света. Но, исти Бахтин указао је такође и на то – које је то сабирно сочиво у којем се пресеца и сагледава сва полифонија ликова Достојевскога. „Свет Достојевскога, вели Бахтин, дубоко је плуралистичан. Ако би се пак тражила слика којој тежи читав тај свет, слика у духу погледа на свет самог Достојевског (последње подвлачење наше – А. Ј.), онда би то била Црква, као општење несливених душа, где ће се наћи и грешници и праведници“. Ако смо већ код Бахтина, онда да наведемо и ову његову важну констатацију: „Неки подцењују дубоки персонализам Достојевскога, а то је погрешно... За Достојевскога не постоје „идеје по себи“, не постоје „ничије идеје“... И „истину по себи“ он представља, у духу хришћанске идеологије, као оваплоћену у Христу, то јест представља је као личност која ступа у односе са другим личностима“.

Наведене значајне речи овог врсног познаваоца Достојевскога указују на велику хришћанску ширину писца „Браће Карамазових“ и осталих великих дела, у којима су заиста сви његови хероји, и позитивни и негативни, сасвим равноправни и сви су неустрашиви борци за личност и њену слободу, и тиме за њену бесконачност и непролазну вредност. „Оквир“ и простор њиховог слободног пројављивања и деловања и међусобног општења јесте саборност Цркве као заједнице живих и слободних личности, која код Достојевског, благодарећи његовој православној вери и живом искуству Православља, надилази и превазилази обичну социјалну, друштвену реалност људску. Управо зато Достојевски је и могао да истакне овакву либералну, за његове опоненте невероватну мисао: „Са Православљем ми истичемо најлибералнију идеју каква само може бити: заједницу људи у име општења и са будућим несагласнима са нама“. (Запис из 187677 ЛН 83,533).

Без Достојевскове широке вере у човека и у Христа, вере и поверења у слободну, непринудну саборност Христове Цркве не могу се појмити сва она његова инсистирања на: свеодживљивости, свепријемчивости, сверазумевању, свеживотности, свељубави, свечовечности, како код Пушкина и код руског православног човека уопште, тако пре свега код самог Достојевскога, који је „био Рус више од свих Руса“, како је то једном рекао Гришин.

Ако се можда и може спорити око извесних Бахтинових теза о“полифонијском роману“ Достојевскога, неоспорна је међутим она Бахтинова констатација – да Достојевски од својих јунака не ствара неке робове или роботе, него слободне људе, који слободно износе и заступају своје личне идеје и ставове. Бахтин неће бити у праву само тамо где тврди да Достојевски у својим делима не износи и свој лични став и схватање (само узгред указујемо на карактеристичне примедбе личног карактера у његовим Записним свескама, као што су: „Ово изрећи од аутора“, „нека се потруди и сами читаоци“, „зато је и написан роман“, итд. – ПСС 11,279 и 303), јер јасно или прикривено изнети ауторски став још не значи да су тиме његови јунаци ограничени или оштећени у слободном изношењу својих ставова и погледа на свет. С правом је речено, и то се заиста може и рећи, да су сва велика дела Достојевскога „једна огромна исповест“ његова, те су самим тим његова дела „аутобиграфична“ (К. Мочуљски). Међутим, треба истовремено рећи и то да је Достојевски као хришћанин и велики писац дубоко сагледао, доживео и у својим делима изнео стварну равноправност свих људских личности у Богу и пред Богом, а самим тим и међусобно, јер је за њега „и последњи човек – такође човек“.

Свему овоме треба додати и познато начело Достојевскога: „Сви смо за све криви“ и „сваки учествује у кривици свакога“ (ПСС 14,290). Сан смешног човека, и др., то јест једно од основних његових начела, произашло из живог опита руског православног народа и уопште из живе вере и вековног предања васељенског Православља, а за које начело Адлер као психолог с правом тврди да та „дубока формула и те како тесно стоји у вези са најсигурнијим стварностима живота“, па ће нам онда бити јсан и очигледна сва слобода и сва ширина и дубина хришћанске вере Достојевскога. То је она његова позната, до немилосрдности искрено проверена вера у бескрајну вредност и велике могућности „људске личности и њене слободе“, али наравно и „њене одговорности“, што се чини – „једну од најосновнијих идеја хришћанства“ (Дневник писца 1896.). О овој и оваквој вери Достојевскога речито сведочи и следећи његов запис: „Општа вера у то да је у Јеванђељу речена коначна реч развитка човечанства. Вера садржи у себи свет хуманости и све најузвишеније тачке гледања, а људи Јеванђеља су лепши од свих“ (Запис из 1876–77 ЛН 83,562).

Једном речју, ма шта рекли и написали наши или совјетски или европски критичари Достојевскога, за нас остаје несумњиво да је за самог Достојевског последња и највиша реалност – жива личност Христа Богочовека и Његова жива Црква, Црква као „сав народ“, као су рекли и Источни патријарси у својој Посланици, Црква Христова као заједница живих и слободних људских личности, „Христове деце“ а „међусобно браће“, Црква као свечовечанско саборно Тело Христово, Црква као „Тајна Христова“ (Записи из 1880–81 ЛН 83,676,682, ПСС 11,112–113, 152, 177–188; Дневник писца 1880, август, г. 3,1–3 и др.).

Није овде место да објашњавамо и развијемо све хришћанске философске и богословске стране и димензије овог православног апостолско-светоотачког веровања и учења о „Тајни Христовој“, коју помиње и Достојевски и коју он предпоставља када говори о човеку као личности и као заједници, али подвлачимо да се овде заиста ради о централној и свеобухватној истини и факту целокупног Хришћанства (ср. Еф. 3,4 и 9; 5,32; Кол. 1,26–27; 2,2; 4,3. – Свети Оци: Иринеј, Атанасије, Григорије Богослов, Максим Исповедник, Палама и други). Подсећамо још и на то да је у бити својој ова основна истина хришћанског Откривења била Достојевском добро позната (особито преко Св. Писма, дела Светих Отаца, руских Светитеља, Оптинских стараца и Хомјакова), као мањевише и сваком живо верујућем руском хришћанину (и у ондашњој царској и у данашњој совјетској Русији) и уопште сваком православном човеку у свету позната је та истина пре свега из личног подвига живе вере у Христа и из христоцентричног искуства Православља, из личног и црквеног молитвеног (богослужбеног), живота, из заједнице са људима у Литургији, као благодатном оваплоћењу те тајне Христове, као богочовечанској заједници, у којој се најстварније доживљава истина да је „Логос постао тело“ ради спасења, препорођења и обожења човека, тј. историјски факт јављања Бога у свету међу људима, чин поистовећења и сједињења Бога са нама људима да би нас људе у Христу Богочовеку сјединио са Собом и међусобно у једну личну и саборну заједницу слободе, љубави и бесмртности.

Управо у овоме је, по Достојевском, сво, бескрајно чудо Хришћанства, сва реалност Јеванђеља на земљи, и још – сав вековечни људски идеал, и шта више: у томе је сав извор живог живота за човека као личност и за човечанство као свељудску заједницу (Писмо С. А. Ивановој од 13. јануара 1868; Рукописи за роман „Зли дуси“, ПСС 11,112–113 и др.).

Хришћанство је, рећи ће на другом месту Достојевски, доказ тога да у човека може да се смести Бог. То је највећа идеја и највећа слава човека, до које је он могао достићи“. (Записи из 1876–77, ЛН 83,616).

На Растку објављено: 2008-07-30
Датум последње измене: 2008-08-04 10:50:11
 

Пројекат Растко / Пројекат Растко Русија