Добрица Гајић разговара са Слободаном Гавриловићем

Злочини комуниста над комунистима

Социолог Слободан Гавриловић, потпредседник Демократске странке, о убиству Живојина Павловића, писца књиге „Биланс совјетског термидора“

РАЗГОВАРАО: Добрица ГАЈИЋ

Широј јавности Слободан Гавриловић познат је као угледни политичар, потпредседник Демократске странке и човек који је увек скретао пажњу на потребу чврстог поштовања демократских политичких принципа, посебно када су они били нарушавани лидерским понашањем или разним аферама.

У стручним круговима, међутим, овај социолог познат је по темељно написаној биографији Живојина Павловића – „Живојин Павловић, између догме и критике“. Заједно са том књигом, Гавриловић је приредио и 2001. објавио још три књиге познатог предратног комунисте, кога су партизани убили 28. новембра 1941. године у Ужицу: „Биланс совјетског термидора“, „Одабрани новинарски чланци“ и „Архивска грађа о Живојину Павловићу“.

Антрфиле: Парадигма критичке свести

ПОГЛЕДИ: Да ли сте задовољни пријемом на који је Ваш рад наишао у стручној јавности? После пада комунизма, колико је Живојин Павловић интересантна тема за савремене историчаре?

ГАВРИЛОВИЋ: Та књига је објављена у незгодно време, 2001. године, када су биле много важније друге ствари. Мислим да је због тога делом остала мање запажена, премда је о њој доста писано и говорено. Доста је цитирана и помињана у разним стварима које се тичу политичке историје између два светска рата, па и послератне политичке и социјалне историје. Павловић се није толико склањао од комунизма, него од стаљинизма, али то је судбина људи који желе да имају свој пут, који желе да мисле својом главом и који су спремни у таквим невременима да саопште истину.

Данашњи аналитичари би рекли слаба процена, а ја мислим да је процена била права, да је важније у најтежем, у најодсуднијем тренутку проговорити истину. То је Павловић проговорио. Без обзира ком покрету припадао, он је парадигма критичке свести, парадигма отпора тиранији, парадигма отпору терору унутар партија, парадигма потреби за слободном критиком и демократијом унутар партије, парадигма за страдалништво оних који се појаве, па пре времена кажу или саопште неку истину која је болна и још увек за људе неприхватљива.

Због тога је занимљиво то његово путовање од Ужичке гимназије 1910, па до ужичке болнице иза које је стрељан 1941. То је један врло занимљив пут – Русија, Турска, Грчка, Француска.

Антрфиле 2: Рад у комунистичким гласилима

ПОГЛЕДИ: Живојин Павловић је дуго година радио као партијски новинар. Какав је новинар био и колико су за схватање периода између два светска рата важни његови новинарски текстови?

ГАВРИЛОВИЋ: И ту је прећуткиван. Био је издавач и уредник „Пролетера“, главног органа Партије, касније „Борбе“, листа „Против Главњаче“. Објавио је преко три стотине чланака у штампи по Паризу, Бриселу, Канади, Југославији, што сам прикупио и у једној књизи објавио. То су занимљиви текстови о антифашизму и антифашистичком покрету уопште, затим врло занимљиве анализе о развоју догађаја у Пољској, Чешкој, Шпанији, о догађајима у агрокултури, економским темама. Види се да се користио значајним изворима који су му били доступни, а добри су, поуздани и веродостојни. Мислим да је и као новинар оставио изузетно велики број тема за анализе и истраживања околности у којима су се налазили неки људи у времену у коме је он те текстове објављивао. Неке под псеудонимом, а неке и под својим именом.

Антрфиле 3: Тајна однета у гроб

ПОГЛЕДИ: Живојин Павловић је имао пре одласка за Париз већ један брак иза себе. Да ли сте његовој другој супрузи Фернанди саопштили тај податак?

ГАВРИЛОВИЋ: Трагао сам дуго за Радом Јовановић. Нисам успео, нажалост. Дошао сам до тога да у цркви и општини у Скопљу нађем књигу венчаних, али нисам нашао никога од њене фамилије. То је био почетак 80-их година. Они су људи с краја 19. века и питање је да ли је она била жива. А за имена њених евентуалних потомака нисам знао коме да се обратим. Али мене је стално мучило, да ли је он саопштио Фернанди да је имао прву жену. То њу нисам смео никад да питам, више из великог поштовања према њој, али ми је то остала загонетка.

Пошто је била озбиљно нарушеног здравља и лежала у дому за старе – готово је само мимиком одговарала својој сестричини Ирени Лолењ, која је врло заслужна за сва ова истраживања – нисам смео да је питам из бојазности да јој евентуално није рекао, тако да је ту тајну она однела са собом у гроб. Не знам да ли је знала да је он имао прву жену, а то би ми много помогло у његовој етичкој карти и етичкој димензији његове личности.

Основни текст:

ПОГЛЕДИ: Шта сте то пронашли у личности Живојина Павловића, да сте читаву деценију посветили истраживању његовог живота?

ГАВРИЛОВИЋ: Још се у време великих полемика, које су вођене око „Гробнице за Бориса Давидовича“, поставило питање цикличних кругова у историји филозофије и уопште у историји. Све се понавља, само на једном суптилнијем, вишем нивоу. Захваљујући технологијама, уместо букагија имате сада неке друге окове, тако да време носи само технолошку промену насиља, терора и изопштености оних који јеретички кукурикну пре времена. То се догодило и Живојину Павловићу. Он је написао 1940. године књигу „Биланс совјетског термидора“. Врло је занимљив сам наслов „Биланс...“, али тај биланс ипак није био завршен у време када је он то писао, а „...совјетског термидора“ не само да указује на одређену терминолошку повезаност са Француском револуцијом, већ више на контрареволуционарни преокрет који се одиграо са Стаљином и осталима.

У време када он објављује ту књигу Андре Жид је бледим сликама описивао стање у Русији. Тада се појављује Кестлерова књига „Помрачење у подне“, или имамо неке књиге које говоре о Совјетском Савезу у суперлативу, из визуре комунистичке идеологије у Француској, Немачкој, Београду. „Биланс совјетског термидора“ је књига која отвара две велике димензије. Једна је право на критику и друга је један другачији однос према логорима, другачији однос према онима који су у њима страдали и убијани због тога што су другачије мислили, иако чак та кривица није много ни доказивана. Због тога је Живојин Павловић једна парадигма, а не само његова лична судбина која је била трагична, али и романескна на неки начин.

ПОГЛЕДИ: На које детаље при том мислите?

ГАВРИЛОВИЋ: Његова супруга Фернанда, 44 године након његовог одласка и 43 године од његовог убиства, не верује да се то догодило. Седамнаест година од наше владе тражи да добије само смртовницу, односно некакав доказ да он више није жив, и после 44 године, 1984. године, мења своје стање од удате Павловић у удовицу Павловић. Тог истог дана је доживела велики мождани удар, потпуно се одузела. Последњих пет-шест година живеће тако скрхана у једном дому за старе у близини Париза и ту ће окончати, ето, због једне велике љубави. С једне стране, комунисти су говорили: „Чим су га убили комунисти у Југославији, онда је нешто крив“; а буржоазија којој је она припадала, а удала се за комунисту: „Тако ти и треба кад си издала своју класу и отишла са пролетерима“. И она је носила такође тај велики крст. Значи, то није само прича Живојинова, него и те дивне жене која је тако дуго остала верна оном човеку који је нестао деценијама пре тога.

Или, рецимо, парадигма је у томе да је од једног златиборског чобанчета дошао до Париза, града светлости и културе, тамо завршио Правни факултет, упознао велики број људи, важио као високи или бар био у друштву високих интелектуалаца тога времена, о чему сведочи и покојни професор Сретен Марић. Он није могао да прихвати Тита, али није могао ни Дражу. И то је такође занимљивост. Значи, он није хтео ни с једним, ни с другим покретом, а гонили су га и једни и други. С једне стране, Специјална полиција гони га као опасног комунистичког организатора да га убије, а с друге стране, комунисти га гоне као дисидента који је издао Стаљина и идеју комунизма. Било је само питање ко ће пре да га стигне. И пре су га стигли комунисти.

ПОГЛЕДИ: Да ли је у тренутку објављивања те књиге Павловић био свестан каквим се опасностима излаже?

ГАВРИЛОВИЋ: Сигурно је знао. То ми је рекао и Анте Цилига у једном разговору, то ми је потврдио и Тоша Обрадовић, новинар који га је познавао из Париза. То ми је потврдило још неколико људи који су се овде с њим виђали у Пресбироу, када је дошао у Београд. Ту је био и Жика Јовановић, новинар, а ту је био и наш врсни новинар, тада шеф тог владиног Централног пресбироа, Предраг Милојевић. Сам Ђилас ми је рекао, кад сам са њим разговарао: „Седам глава да је имао, ни једну сачувао не би“. Само због те књиге. О тој књизи се појављује белешка у „Комунисту“ 1940. године, као велики напад на то и онда је уследило ћутање до 1983, када сам објавио први приказ књиге о којој се ћути пола века и човеку који је то написао, због чега је и главу изгубио. Дакле, био је свестан тога, знао је, али истовремено је и знао да се треба супротставити и да се више не може ћутати.

ПОГЛЕДИ: „Биланс совјетског термидора“ бави се Стаљиновим жртвама од 1935. до 1939. године. Колико је Живојин Павловић у праву када ранијем периоду Бољшевичке партије приписује демократичност?

ГАВРИЛОВИЋ: Он има једно поглавље у књизи које се назива „Демократија и право критике у партији“ и у њему износи бројне примере разних фракцијских борби још од 1919. године, па чак и пре тога. Помиње „Радничку опозицију“ у периоду 1920-1922. и њеног шефа Александру Колонтај, као и шест-седам великих опозиционих група које су се бориле за другачије мишљење у партији, па и говориле о томе јавно на конгресима. То право је он заговарао. Он сматра да је то право гушено и коначно угушено, а и онда када је било допуштено, да је више било украс.

ПОГЛЕДИ: Колико је у Павловићевом одбацивању од КПЈ, док је још био у Паризу, битна веза која је постојала између Горкића и њега, јер изгледа да је Горкићево хапшење преломни моменат у Павловићевој духовној перцепцији онога што се дешавало у Москви?

ГАВРИЛОВИЋ: Они су хтели да крену новим путевима (мисли се на Горкићеву књигу „Новим путевима“, прим. Д. Г). Због те књиге и двоброја „Класне борбе“, који је спаљен због Горкићевих текстова, Горкић је највише и страдао, али вероватно и због многих других ствари које су биле другачије него што је Коминтерна тада тражила. Већ поменути Цилига ми је рекао, да као што је Павловић говорио Горкићу: „Немој ићи у Москву, ухапсићете“; тако је и Цилига говорио Павловићу: „Немој ићи у Југославију“. Могао је, каже, да оде у Аустралију, Канаду, Америку, где год хоће. Имао је одличне везе са нашом економском, а не само политичком емиграцијом, али нешто га је вукло, као велика судбинска нит, да дође у свој завичај и да ту после објављене књиге о билансу совјетског термидора оконча свој живот у масовној гробници, заједно са педесетак других људи који су по разним основама убијени, међу којима је био и сликар Михаило Миловановић.

ПОГЛЕДИ: Колико је тачно да је „Биланс совјетског термидора“ писао уз знање београдске полиције? Из којих извора је црпео материјал за књигу о Стаљиновој репресији?

ГАВРИЛОВИЋ: Ниједан документ није досад о томе пронађен, а ја ништа не могу да искључим док не видим све документе. Тако сам и рекао у својој књизи. Обавио сам истраживање у свим архивима Југославије, укључујући и архив Специјалне полиције. Истраживао сам у скопским архивима, загребачким, у Паризу, Москви и такав документ нисам нашао. Мислим да су ти извори више били посредно од Троцког, јер Троцки је имао доста добре изворе које је објављивао у билтену тзв. Четврте интернационале, а истовремено су ти извори потицали и од одређених интелектуалних кругова, па и из штампе. Писало се и у штампи о томе.

Око 80 посто навода које сам проверио су потпуно тачни, десетак посто се показало нетачним, а десетак потпуно другачијим, али је врло висок степен веродостојности постојао у време кад се ипак није могло тако добро ући у то. Чак многе примере које он наводи, много касније наводи Солжењицин у „Архипелагу Гулагу“ или неки други истраживачи који пишу о тим страдањима, прогону деце од 12 година, начину денунцирања и томе како се могло догодити да сви ти људи прихвате своју кривицу, јер тај синдром да је партија важнија од истине и да је партија важнија од будућности, мислим да је претегао у том читавом процесу.

ПОГЛЕДИ: Зашто Павловић није могао да успостави сарадњу са Титом?

ГАВРИЛОВИЋ: О томе постоје документи које су писали обојица, и Павловић и Броз. Један део тих докумената сам објавио, а такође и део сведочења људи тог доба. Рецимо, Дедијера, Ђиласа, Луле Вучо, али истовремено и оних људи који су његова фамилија на Златибору, његови гимназијски другови, његови другови са Правног факултета у Београду, који сведоче да је он још у пролеће 1941. године врло јасно говорио да ће доћи Тито. Они кажу: „Ко је то Тито“. „Е, видећете“. Кад је мало више објашњавао, па му кажу: „Имали смо ми Милоша Обреновића“; он ће: „Да, Милош је био диктатор, а овај скида главе. Он неће презати ни од чега да дође на власт. Има да буде крви до колена“. Као што је у Ужицу и било и 1941. и 1944. године. Братоубилачки рат је тиме и подстакнут, а он је посредовао да до тог рата не дође. Није био ни са једним покретом. Он је хтео између. Ни са Титом, ни са Дражом. Ни са Хитлером, ни са Стаљином. А то је било тешко у то време. Он је изабрао трећи пут, мислим најтежи, али најважнији. И историјски се показало да је био утемељенији од осталих.

ПОГЛЕДИ: Утврдили сте тачно имена партијских руководилаца који су ислеђивали Живојина Павловића. Како је реаговао познати историчар Владимир Дедијер, који је био Павловићев иследник, кад сте му се обратили за информације?

ГАВРИЛОВИЋ: Двоструко. До преписке је било све у реду, а када сам се појавио и кад смо почели разговор, то је било скандалозно. Једини човек из тог времена који се појавио као прави сведок, посматрајући то у једном историјском контексту и вредносном систему тога времена, не судећи већ размишљајући о томе, то је био Ђилас. Управо његов текст који је објављен у „Комунисту“ није био потписан. На моје питање да ли може да помогне да видимо ко је аутор тог текста, он је рекао: „Нажалост, тај текст је мој. Није ми то на част, али то је истина“.

Онда је причао о томе како је Павловић тучен у Ужицу од других, а да је он то само збирно завршио и добио шта су радили са њим Дедијер, Пера Стамболић, Крцун и остали. И он је једини о томе бар писао. Додуше, и он говори о њему као француском конфиденту, без доказа, али истовремено каже да нико на курирској линији између Београда и Париза није пао. Какав је онда конфидент Павловић био, али то је била уобичајена фраза кад се рашчишћавало са људима који су били иоле троцкисти или су друкчије мислили. Летеле су главе за много мање ствари, него кад се нападне читава совјетска империја на челу са Стаљином, у време његове највеће моћи.

ПОГЛЕДИ: После Другог светског рата долази до разлаза КПЈ са Стаљином, али о Живојину Павловићу опет нема речи у послератној историографији. Да ли је за ту ћутњу једини разлог Броз и страх како би он реаговао на његово помињање?

ГАВРИЛОВИЋ: Апсолутно. Пре свега Броз, али и остали. Битно је напоменути да се Павловић не помиње не само у историографији. Навео сам сведочења оних који су правили историју ужичког краја, где су рекли: „Мени је Пера Стамболић рекао, његово име ако се појави, књига неће бити штампана“. Чак ни у фусноти, чак ни у адресару имена, чак ни да се помене да је постојао као студент, што су чињенице, иако је као студент имао огромне активности. Милица Дамјановић у своје две књиге о студентском покрету у Београду између два рата доноси факсимиле, где је Павловић први потписник свих тих писама, али њега не наводи нигде. То је јако занимљиво. Он је фактички и после 50 година прећуткиван. Страх од њега је постојао и 1948, јер се видело да су његове дијагнозе, прогнозе, перцепција, биле исправније.

ПОГЛЕДИ: Како је на Вас деловао сусрет са непосредним извршиоцем Павловићевог убиства, Виданом Мићићем? Да ли можете дефинисати психолошки портрет таквих људи, који су по нечијој команди били хладнокрвни ликвидатори?

ГАВРИЛОВИЋ: С тим човеком сам разговарао више од седам година. Имам јако пуно материјала који је остао из тих разговора и спремам озбиљну књигу о тој теми. Чак и после свих тих година које су прошле откад сам почео да се бавим овим питањем, и даље немам одговор на то питање. Он је у једном разговору о самом себи рекао: „Ја сам чудовиште“. У оном античком смислу, да је чудо и да је могао учинити оно што не могу други. Његов живот је исто био врло занимљив, од рођења па до смрти. И био је изванредан приповедач. Сви његови наводи, које сам проверио, показали су се тачним. Значи, био је истинољубив, јер он је био у правом смислу верник. У једном разговору, питао сам га да ли би могао то поново да уради. „Да“, каже, „само сад бих се ја окренуо“. Можете да претпоставите, окренуо би се да сад убије оне који су наређивали.

ПОГЛЕДИ: Чији је злочин већи, његов као извршиоца или оних који су одговорни, да тако кажемо, по командној одговорности?

ГАВРИЛОВИЋ: Није то била само командна одговорност, то су били преки судови. То је непосредна одговорност. Када преки суд донесе пресуду, извршиоци извршавају. Он је себе сматрао џелатом, као што је био у Француској џелат, као што је у другим државама постојао џелат. Значи, убиство у присуству власти или пресуда која се извршава од стране државе. Он је себе сматрао таквим човеком. Он није убијао насумице и појединачне људе које је он бирао, него оне који су осуђени на преком војном суду или неком другом суду. Или оне које су неки војни и политички руководиоци осудили на смрт, а он то реализовао као задатак и то урадио врло ревносно. Због велике ревности је био искључен из партије једно време у рату, јер је на миг да туче и да се не чује, разумео да не треба то да уради метком, па је тог човека буквално узео и задавио да би извршио наређење како је дато.

ПОГЛЕДИ: Шта сте установили о Павловићевом држању на самом стрељању?

ГАВРИЛОВИЋ: Сведочило ми је двоје људи да је он заиста једини који је покушао да побегне са стрелишта у Ужицу. И то би замало и успео да није било превелике ревности тих младих људи, који су сматрали да такве полицијске конфиденте и протуве које говоре о Стаљину све рђаво и лоше, па и о Титу не желе рећи ништа добро, ништа друго не заслужују него метак у потиљак. И то је за њих било сасвим нормално. О томе се није размишљало. То је било као некаква вредносна оријентација. То је велики проблем, јер у нашој духовној и критичкој вертикали није мали број таквих примера, где се не просуђује и размишља, већ се извршава, где иза тога остаје пустош и велики број људи без главе и онда опет из почетка. Само су имена друга, партије којима припадају друге, државе у којима су се задесили друге или пак исте, само са другим називом. То јесте једна велика коб. Не бих рекао само зла коб, него историјска коб, и не бих рекао да је само намењена нама. Можда више нама, јер смо њој више склони, али мислим да је то коб читаве историје.

(Погледи, Крагујевац, број 266, април 2005)