Првослав Вучковић

Тајна црвеног кофера

Прво целовито дело о Живојину Павловићу тек после 60 година од његовог трагичног краја: Ж. Павловић: „Биланс совјетског термидора“; С. Гавриловић: „Живојин Павловић између догме и критике - биографија“; Ж. Павловић: „Одабрани новински чланци“; С. Гавриловић: „Архивска грађа о Живојину Павловићу“ (Ужице: Кадињача, Београд: Графокард)

Живојин Павловић, правник, рођен 1898. (1. јануара по старом календару) у Мушветама (Чајетина, Ужице), а стрељан 28. новембра 1941. у Ужицу (Крчагово). Од партизана, у време славне Ужичке републике. У свом родном крају. Од својих бивших другова комуниста, а ондашња специјална полиција (каквог ли апсурда?) гони га као „опасног комунистичког организатора“. Није био четник, није био ни партизан па се, рецимо, огрешио о партизански морал. Није доказано да је икога издао (посебно у време када је био истакнути представник - „веза“ КПЈ, 30-их година прошлог века у Паризу) нити је то признао упркос мучењу током вишедневног ислеђивања. Написао је само књигу, и објавио. Прву тада, такву, у свету. Наслов: Биланс совјетског термидора- приказ и открића о делатности и организацији стаљинског терора (Београд, 1940). Посветио ју је његовим жртвама. Јерес који је тиме извршио комунисти верници нису могли да опросте. Не само тада, него ни после 1948. када долази до сукоба и разлаза са стаљинистичким терором. Ни касније (када се често говорило, писало као Живојин, али без помена његовог имена). Зашто? На ово питање одговор даје Слободан Гавриловић.

Пола века прећуткивања

Прва књига „Биланс совјетског термидора“ о стаљинистичким чисткама са подацима и систематиком из пера храброг, писменог и честитог публицисте левичара Живојина Павловића, са преко 130 садржајних напомена и објашњења и азбучником имена са кратким биографским белешкама приређивача С. Гавриловића. Пишући ову књигу (како је Сретен Марић казивао Гавриловићу 1989), Живојин као да је „себе осудио на смрт“, додајући да он „није могао бити догматичар, нити је такве могао прихватити“; а М. Ђилас је на директно питање „да ли је поменута књига имала утицаја на његово хапшење и стрељање“ рекао и ово: „Седам глава да је имао, ниједну сачувао не би, мислим да је све јасно.“ (из разговора са С. Гавриловићем 1985). У изванредном Гавриловићевом тексту (писаном још 1989), с разлогом без измена уврштен, као уводни у другој (биографској ) књизи о Живојину Павловићу читамо и следеће редове: „Сваки демократски покрет би се поносио да има овакву књигу, (мисли се на „Биланс...“) а код нас је она отћутана готово пола века. Ћутањем је запречена и (некад могућа) катарза партије којој је Павловић припадао више од двадесет година“; потом указује на „нужност реинтерпретације неких историјских догађаја из међуратног развоја КПЈ, где лична судбина појединца бива повод да се отворе нека питања и баци ново светло на прошле догађаје и њихове учеснике“.

Друга књига „Живојин Павловић између догме и критике, биографија“ из пера С. Гавриловића, - по броју и садржају факата, систематици, начину интерпретације превазилази обично историографско штиво и стаје раме уз раме са најбољим књижевним, етнопсихолошким и социополитиколошким остварењима о збивањима у једном времену и њиховим актерима. Поред већ поменутог приступног текста („Лажни мит као загонетка“) у још 10 поглавља (са насловима и поднасловима примерених садржају и савременој публицистичкој стилистици) излаже се једна надасве узбудљива животна прича, ...“сведочи о једном трагичном животу и времену у коме је проживљен“. Следи обиље прилога „Шта пишу о Павловићу његови дојучерашњи другови“; „Други су записали о Павловићу“; „Разговори о Живојину Павловићу“; „Преписка о Живојину Павловићу“ и „Преписка Живојина и Фернанде Павловић“. Уз битне податке о изворима, даје се изузетна панорама ликова, ситуација, заплета... којима се оживљава Живојинова трагична одисеја.

Трећа књига „Одабрани новинарски чланци“ од Ж. Павловића део су обимне и тематски разноврсне новинарске продукције једног врсног и ангажованог интелектуалца који се није у тешким временима уздржавао да о горућим темама свога времена каже свој став. У исцрпном уводном тексту С. Гавриловић је дао основна обавештења о овој Живојиновој делатности истичући да је ...“новинарство нит која се провлачи кроз веома богат, узбуркан и садржајан животни пут Живојина Павловића“, да су иза њега ...“остале хиљаде објављених страница новинских текстова, полемика, анализа“ и да „у свима њима се осећа страственост комунистичког пропагандисте, али и борца за слободу, правду, поштење.“ С. Гавриловић је трагалачком упорношћу прикупио, а потом одабрао и приредио за штампу преко 140 Живојинових чланака (са прегледном хронолошко-тематском систематиком и прецизним означавањем извора) што је вредност сама по себи. У садејству са другим, ова књига добија и посебно значење.

Истраживачки подухват

Четврта књига „Архивска грађа о Живојину Павловићу“ - природан је завршетак овог четворокњижја С. Гавриловића у коме се виде извори, фондови, део преписке, уз све друго што одликује један истраживачки рад који не крије своје методе, домете и ограничења. Драматски је написан уводни текст („У архивском лавиринту између Калуђерске и Ђавоље воденице“) стилски саобразан целокупном Живојиновом делу и животном путу - текст који казује много више од обичног увода.

С. Гавриловић нам казује и причу о Црвеном коферу: „Сањао сам Живојина тог јутра. Или су то била сновиђења. Иде он пријеворским пољем, од Црнељева према Аџевини. Од Чачка уз Мораву ка Међувршју, с њене леве стране. Долази до ушћа Каменице у Мораву. На обали је између две реке. Десно од њега је Калуђерска, а лево, преко Мораве, Ђавоља воденица. Гледа где ће. Носи дрвени кофер у рукама. Црвен. (...) „Нису му дали ни с мајком Ковином да се поздрави. Однео је са собом само дрвени кофер црвене боје и у њему прибор за личну хигијену, пресвлаку и бележницу.

Тај кофер ћу сањати, сновидети у бројним непроспаваним ноћима. У ноћима читања и бележења, преписке и трагања. Није ми дао мира. И кад сам за исти кофер сазнао из писаних (необјављених) сећања партизанског џелата који је стрељао Живојина Павловића и преко сто педесет других људи само у Ужицу 1941. године, поново сам се обрео у Мушветама, у родној кући Павловићевој. Изнели су ми из подрума то коферче. Исто оно које сам већ раније у сну видео. Како је кофер враћен - не зна се. Неко га је донео од Нове Вароши где су се партизани с Брозом повукли из Ужица. Можда Стаматовић, партизан, гимназијски друг Раков и Живојинов.

Сусрет са џелатом

Неколико година касније када сам џелату, пред његовом родном кућом у Годовику, показао кофер, он је уплашено устукнуо неколико корака уназад вичући:

- Одакле ти то, сунце ти јебем крваво!

- Ти си се уплашио од кофера, а кад би Живојина угледао?

- Ћути, не будали - љутито одврати џелат.“

Ово што је С. Гавриловић урадио сам,“о свом руву и круву“ заиста, без претеривања се може рећи, равно је једном институтском подухвату а у по нечему га и превазилази. Мислим, пре свега, на вредности једног подухвата када се он ради „из једне руке“ односно са особеном страшћу, осећајном и сазнајном усмереношћу. Као што је и творац овог подухвата на једном месту рекао - реализујући га, и сам је много научио: од рада у архивима до прибављања и обликовања примарне грађе од живих сведока или судионика неких дешавања и кључних момената у животу и раду Ж. Павловића. А до њих, види се, заиста није било лако доћи било због територијалне удаљености, било због рђаве савести и неспремности да се макар са знатне временске дистанце погледа истини у очи.

Наш упорни истраживач је чак дошао до оног (В. Мићић) који је извршио егзекуцију стрељања Живојина, и не само њега, у једном суровом времену. По отворености и снази овог исказа он досеже саме врхове тзв. стварносне прозе. На једном месту аутор се запитао: „Како се осећао човек изложен жеђи, тортури и суровом премлаћивању од стране својих другова? Човек који је објавио преко три стотине чланака о борби против терора, који је уређивао и издавао лист ‘Против Главњаче’. Да ли је икада помислио да ће се наћи у истој ситуацији као многи које је штитио и о којима је писао ? Само, сада су са друге стране, са жилом у руци, његови другови. Немилосрднији од класних противника, жешћи од полицијских иследника, острашћенији од режимских професионалаца.“

Трајна вредност овог истраживачког и издавачког подухвата је да се не заборави (не заборавити Живојина и његове џелате! Не заборавити извршиоце и налогодавце!- како то и данас актуелно одзвања? ); да се истина о нама у прошлости боље разуме; да се црно-бели клишеи о стварности одбаце било са ког екстремног становишта долазили; видети сву сложеност збиље јуче да би се боље видело данас и сутра; бити способан да се критички говори увек, и док олуја траје, док још има наде; преузети одговорност...

НИН, број 2711, 12. децембар 2002, Београд