Ђорђије Ускоковић

Подстицај развоју историје културе: Поводом објављивања и промоција књига Слободана Гавриловића о Живојину Павловићу

Историја Србије у последња два века пуна је обрта и заокрета. Сваки нови поредак одбацује претходни. Има, међутим, истраживања прошлости, истина ретких, мотивисаних трагањем за истином, тежњом да се осветле замрачени делови прошлости.

Гавриловићев истраживачки подухват

Један такав истраживачки подухват, који траје готово двадесет година, остварио је социолог Слободан Гавриловић – настојећи да открије скривеног и сакриваног, потискиваног у заборав или у „негативно памћење“ Живојина Павловића. Гавриловић је годинама сакупљао све до чега би мало ко могао веровати да ће икада доћи; претраживао је историјске архиве, партијску и полицијску документацију, од Ужица и Београда, до Скопља, Париза, Москве и натраг, забележио сведочења Павловићевих вршњака, прикупио приватну кореспонденцију, сведочење рођака и пријатеља, али и непријатеља, чак и џелата. Резултат су три књиге[1] о њему и поновно објављивање најзначајнијег Павловићевог списа Биланс совјетског термидора, допуњеног обимним објашњењима, напоменама и подацима које је дао С. Гавриловић.

Будући истраживачи и ако буду имали нешто да додају сигурно неће имати шта да одузму од онога што је Гавриловић дао. Он је осветлио и дух једног времена јер је скинуо вео с једног значајног дела историје. Осим тога, својом упорношћу уклонио је све препреке, административне, политичке и друге, и афирмисао слободу стваралаштва – оценио је Божидар Јакшић.

По мишљењу Небојше Попова, ове књиге чине продор ка нечему што у нас још увек не постоји, а то је – ваљана културна историја. Ми имамо, сматра он, фалсификовану политичку историју, некад су то биле династичке историје, потом партијске, а сад имамо крајње импровизовану историју.

Живојин Павловић – јунак и жртва

Ко је Живојин Павловић (1898-1941)? О њему до сада нису ништа знали чак ни дипломирани историчари.

Павловић је рођен 1898. у селу Мушвете, општина Чајетина; у Ужицу је завршио гимназију, учествовао у Првом светском рату као добровољац, започео студије права у Београду, а наставио и завршио у Паризу. У међувремену кратко учитељевао у завичају, био чиновник у Скопљу, а све време писао новинске чланке за партијске и синдикалне новине, покретао и издавао политичке листове, био члан КПЈ и КП Француске, у Паризу руководио партијском књижаром и прикупљао „црвену помоћ“, окупљао економску емиграцију, помагао одлазак југословенских комуниста у Шпанију, да би се 1940. вратио у Београд и запослио у ондашњем Централном пресбироу (пандан Министарства информисања). Објавио је око триста чланака у бројним (про)комунистичким и синдикалним листовима и неколико брошура. Његово најважније дело Биланс совјетског термидора – приказ и открића о делатности и организацији стаљинског терора објављено је први пут у Београду 1940. и одмах је забрањено и у самој штампарији заплењено, а аутора су се докопале власти у „Ужичкој републици“ и, после тортуре – стрељали пре повлачења из Ужица.

Зашто се о Живојину Павловићу толико дуго ћутало,[2] зашто је он дуго био сакривен, чак и у краткотрајним периодима кад је Партија признавала неке своје грешке?

Зашто је Павловић уопште написао Биланс совјетског термидора? И зашто је та књига која говори о стаљинистичком комунистичко-бољшевичком терору забрањена и заплењена чим се појавила, 1940, од стране власти која се против комуниста борила свим средствима? И, напокон, да ли је баш она Павловића коштала главе?

За и против критике стаљинизма

Могући разлози објављивања Биланса баш у том тренутку, које наводи Б. Јакшић, могли би се означити као морално-психолошки и политички, који извиру пре свега из Павловићевог разочарења у КПСС(б). А непосредан разлог би могао бити пакт Немачке и СССР-а, августа 1939.

Јакшић одбацује тезе о томе да је иза Павловићевог повратка у земљу и објављивања Биланса стајала власт, полиција, како је сугерирано из партијског руководства. Сматра да је несумњиво реч о часном човеку који је био свестан опасности повратка и свега што га чека, али је његово осећање достојанства било изнад његовог личног егзистенцијалног страха. Био је сумњив и као такав је страдао – закључује Јакшић.

Павловић је чврсто веровао да се треба што је могуће снажније борити против агресивних идеологија фашизма и нацизма, да би се одбраниле идеје слободе грађанина, и колективна и индивидуална права и слободе, што није баш спадало у корпус идеја тада верујућих бољшевика и комуниста – сматра Н. Попов.

Иначе, по мишљењу обојице оцењивача Павловићевог дела, Б. Јакшића и Н. Попова, Павловић је човек свог времена и платио је дуг том времену. Имао и је заблуда, „идеолошких наслага“, које су резултат његове партијске дисциплине. Али све то не доводи у питање његов основни допринос и значај – као једног од првих критичара тоталитарног стаљинистичког система, у тадашњој Европи и свету уопште.

Разлози страдања

Да је Павловићева књига у тренутку њеног објављивања више сметала комунистима него властима потврђује и следећа чињеница. У Комунисту, органу КПЈ, књига је дочекана на нож непотписаног критичара као „збирка провокација и клевета против наше Партије, КИ и СКП(б), Совјетске владе и друга Стаљина“.

Парадоксално је и то да је, према накнадном признању датом приређивачу књиге, цитирану критику написао управо најпознатији комунистички дисидент Милован Ђилас, који је као високи партијски функционер, члан Политбироа КПЈ, чак и саслушавао Ж. Павловића у затвору „Ужичке републике“ (препознао је свој чланак и донекле се присетио заточеника).

Ђилас је дао и двосмислено објашњење разлога ликвидације Ж. Павловића: „Седам глава да је имао, ниједну не би сачувао“. Да ли зато што је био непослушан, што је друкчије мислио или зато што је много знао о приликама и неприликама у КПЈ, нарочито о ликвидацијама у совјетским и домаћим чисткама, посебно након доласка Ј. Б. Тита на место генералног секретара КПЈ?

Вероватно је Ђилас близу истине, јер је добро знао природу и карактер организације којој је и сам припадао и био у њеном руководећем врху и био наредбодавац бројних политичких ликвидација. Карактер комунистичко-бољшевичке организације осетио је и на својој кожи. Наиме, ниједној партији, поготово комунистичко-бољшевичкој, нису потребни „људи који мисле својом главом“.[3]

„Значај Павловићевог дела“ – истиче Јакшић – „јесте и тај што је оно допринос демократској култури у Европи. Посебно је значајно то да су се књиге о којима је овде реч појавиле у тренуцима када у балканским земљама, посебно у оним новоствореним на тлу бивше Југославије, дувају снажни ветрови примитивног, агресивног, приземног, сировог антикомунизма. Наравно, комунисти су учинили много зла на овим просторима. Али да ли је то цела истина? Управо преко дела Ж. Павловића можемо видети да комунизам може бити и нешто друго од онога каквог га виде ови антикомунисти. Показало се да је у овој земљи било и других могућности и других решења од оних која нам нуди једна револуционарна есхатологија која се завршава у једном плебисцитарном цезаризму стаљинистичког типа“.

Карика која је недостајала

Дело и животна судбина Живојина Павловића су, сматра Попов, карика која је до сада недостајала за ваљано разумевање наше културне и политичке историје и то у троструком смислу.

Павловићеви чланци, а многи од њих одударају од главног бољшевичко-стаљинистичког тренда онога доба – поготово његов Биланс – чине битну карику у токовима идеја и струја у ондашњим покретима, нарочито у антифашистичком покрету, које нису само изван бољшевизма-стаљинизма него му се и супротстављају. Таквих идеја и струја било је и пре и после бољшевизације КПЈ. О томе, примерице, речито сведочи и Манифест комунистичке опозиције из 1920. године. Сличних идеја има и касније, од раних критика стаљинизма педесетих година, преко нове левице шездесетих, до еврокомунизма седамдесетих година и савремене социјалдемократије. Превиђање, потискивање или фалсификовање тих идеја и струјања у културној и политичкој историји драстичан су пример идеологизације науке и културе.

Ни дисидентска контракултура не може се ваљано реконструисати без познавања и аналитичког увида у дело Живојина Павловића, и ту је она карика која је недостајала. Веровање појединих дисидената да су сами себи преци, иако разумљив део таштине, ускраћује истраживачима увид у токове културе и сложена збивања у култури која владајућа идеологија и иначе упорно а често и успешно скрива или фалсификује. Ништа не би шкодило, рецимо Миловану Ђиласу, да у време када његова дисидентска слава уопште није била спорна (осамдесетих година), барем помене, ако не и да уважи, дела Живојина Павловића; уместо тога, он му се и имена једва сећа.

И смрт Живојина Павловића је важна карика за разумевање настајања и развоја репресивног апарата нове власти – од Одбора за борбу против пете колоне и пратеће чете Врховног штаба, преко ОЗН-е, УДБ-е и СДБ-а, до ОНО и ДСЗ, па и данашњих „црвених беретки“.

Истраживања Слободана Гавриловића и објављивање књиге уклањају „беле мрље“ и фалсификате, отварајући путеве за преиспитивања ближе и даље прошлости, за заснивање барем минимално коректне историографије а и за теоријски и критички утемељено истраживање културне и политичке историје.

Република, Београд, Година XIII (2001)  Број 274-275 1-31. децембар 2001.

[1] Реч је о следећим књигама: С. Гавриловић – Живојин Павловић између догме и критике – биографија, изд. Grafocard, Београд 2001, С. Гавриловић – Архивска грађа о Живојину Павловићу, Историјски архив, Ужице 2001; Одабрани новинарски чланци – новинарска делатност (Живојина Павловића), приредио и уводну реч написао С. Гавриловић, Народна библиотека Чајетина, 2001; и Живојин Павловић – Биланс совјетског термидора – приказ и открића о делатности и организацији стаљинског терора, II издање, приредио и прилоге написао С. Гавриловић, Издавачки центар Кадињача, 2001. Све књиге су објављене у едицији „Сведочанства“, издавачке куће „Кадињача“, Ужице.

Књиге су промовисане 19. новембра 2001. у Народној библиотеци у Чајетини. Бројној публици, члановима родбине и поштоваоцима Живојина Павловића о књигама и темама које садрже говорили су др Божидар Јакшић и др Небојша Попов, научни саветници Института за филозофију и друштвену теорију из Београда.

[2] Истина, по сведочењу Небојше Попова, захваљујући тзв. ванинституционалним просветитељима, од којих он посебно истиче Миодрага Милића, културној и политичкој јавности познатијег као Мића Доктор, још шездесетих година у Београду је копирана и кришом дељена Павловићева књига Биланс совјетског термидора, Манифест комунистичке опозиције и слични списи.

[3] Кад је реч о разлозима ликвидације Ж. Павловића од стране комунистичких „другова“, иако маргинална, занимљива је једна опаска сестричине Павловићеве супруге Фернанде Павловић, гђе Ирене Лолењ, иначе веома заслужне за прикупљање грађе о њему.

Она у писму приређивачу цитира свог рођака Л. Сесоа који је често водио политичке разговоре с Ж. Павловићем и добро га је познавао мада нису били истомишљеници. По њеном сведочењу, Л. С. је тврдио да је Павловић „изгубио веру у Стаљина много пре потписивања немачко-совјетског пакта, и то без утицаја Троцког, Троцки му није требао, он је мислио својом главом“. А на подсећање да су Павловића стрељали његови бивши пријатељи, додаје: „Не треба их осуђивати, треба их разумети, јер је он заправо био отпадник“. Затим И. Л. додаје своје објашњење: „Отпадник/ренегат није издајник. Издајник се претвара да је остао веран, али шпијунира, потказује за новац. Отпадник, у изворном значењу те речи, одбацује своју веру, отворено изјављује да је посреди била обмана, преобрати се чак у другу веру...“ (Биографија, стр. 297).

На Растку објављено: 2008-08-05
Датум последње измене: 2008-08-05 16:43:42
 

Пројекат Растко / Пројекат Растко Русија