Иван Гундулић

У смрт Марије Каландрице

Дигитализација Булаја наклада

     Силни удес силном власти
силну љепос јур сатире:
гине дика рајске части,
Каландрица лијепа умире.
     Цвијет избрани од љепости
смрт пепелом ето ствара,
и у прољетју од младости
вил небеску плеше и хара.
     Грознијем сузам проплачите,
љубовници уцвиљени!
Драгу диклу, ку дворите,
сад вам граби гроб студени.
     Ето и љубав пуна цвила
крши за њом своје стриле,
бивши овако изгубила
сво'е краљевство и све силе,
     тере гроба сред студена
у смртнијема непокоји
плачна, мразна и камена
без божанства свога стоји.
     Позна добро, да на свити,
кад једине ни'е љепоте,
ни'е јој напријед господити
наша срца и животе;
     види у смрти драга уреса
гласовите сеј госпоје
оборена сва небеса
и пристоље славно своје.
     Сред смртнога ево ваја
Каландрица лежи оди,
кâ божице све од раја
рајском славом свôм надходи.
     Лежи, ах јаох, без живота:
худа ју је смрт сатрла,
анђеоска ну љепота
у њој мртвој није умрла.
     Кад ње љубав у злу прику
жалосно се прем скончава,
ер влас губи свуколику
неумрлијех својих слава,
     кроз тој и ти по сва доба,
о путниче, ње смрт цвили,
паче остави врху гроба
њој у завјет твој дух мили:
     ер не могу већ живјети
без живота твоја лита,
прави живот чим на свијети
смрт умори једовита.
     Тијем с разлогом избрала је
трајат вас вијек својијех дана
у истом гробу, гди остаје
рајска дикла укопана.
     Да што ћемо, вајмех, веће,
худа смрти, ми под неби,
ако с ове зле несреће
умријет нам је свјема тријеби;
     ако имамо без радости
уздишући издисати,
и погубној у жалости
без пристанка умирати?
     Живјети нам ни'е начина
уздисане без љубави,
кад сред овијех ноћнијех тмина
свијетло сунце нас остави.
     Умријети је тријеби нами,
једном смеће да свршимо;
тијем грознијем у сузами
вјековито свеђ плачимо:
     да дај нека вода обилна
удуши нас и утопи,
или да нас болес' силна
плачну у ријеку свијех растопи.
     Ну што ћемо цвилит прије
у твôј смрти, лијепа вило?
Али очи, од кијех није
свјетље од неби сунце било?
     Али усти примедене,
гдје у милом перивоју
лијепе русе и румене
смијаху се слатко у гоју?
     Али она славна лица,
вишња крепос кијех нареси,
којим дзора и даница
клањаше се згар с небеси?
     Али златне праме од коси,
али остале тве љепости,
у којијем се још поноси
слава праве изврсности?
     У неизмернијем чудесима,
сред кијех би ти дано сјати,
не знаш, срце што при'е има
за пожалит, разабрати,
     не знајући у несвијести,
који живот траје сада,
гди жестокој у болести
сред смртнога гине јада.
     Ах, о Боже, ово што је?
Гди је она рајска младос,
кроз липости која своје
узрокаше слатку радос?
     Толи јесу похудиле
оне русе и ружице,
и свој мирис изгубиле,
кијем ресаху лијепо лице?
     То два сунца од источи
вјечни у запад зашла јесу,
толи свијетле, вајмех, очи
оди мртве склопљене су?
     Љубице су дакле изникле
врху усти прируменијех;
и ни'е чути рајске дикле
дразијех ријечи и меденијех?
     Није чути, уста блага
милом ријечцом да жубере,
ни да каже скровна блага
слатки посмијех прико мјере?
     Мраморне су и камене
очи, усти, руке и ноге,
мразне, вајмех, и ледене
њих милости стоје многе;
     и зато се сад не гизда
ступај тихи, кијем словјаше,
ки танашце ноћнијех звизда
и свијех вила надходјаше.
     Ах, жалости вјековите!
Очи наше прем опаке
мртву драгу вил пазите
и живете јоштер јаке?
     Што с оваке, јаох, болести
распукнут се сад нећете,
али таште изван свијести
да још болес не чујете?
     О госпоје рајска и мила,
мраморна је срца одвише,
гди 'е смрт тебе уморила,
тко за тобом не уздише.
     Камене је душе у себи,
тко остаје у животу,
тер не иде тијеком к теби,
за слиједити тву љепоту,
     тву љепоту, за ком цвили
небо, земља, вода и море,
и смрт иста, кâ дан били
скрати твоје јасне дзоре;
     која горко сад каје се,
јер овако без милости
миле умори тве уресе
и неизмерне тве крепости.
     Ну што жалос та помага
и плач грозни сад на свити,
ако умрије вила драга,
и ни'е моћ је повратити?
     Ако опаде лијепа руса,
свијетла дика од прољетја,
и остави врху буса
драче смртне мјеште цвијетја?
     Ако силна смрт умори,
вајмех мени, љепша лица,
нег их вику досле створи
вишња крепос и десница?
     Ах, опака клета чести!
И јоштер је дух у нами,
ни нам пуца од болести
тврдо срце, тврди ками?
     Умрла је, утекла је
од нас дикла божанствена,
и друго нам не остаје,
разми слава ње имена.
     Остаје нам сама крипос,
да 'е пјевају грозне сузе,
покли у земљу пође липос,
смрт немила ку нам узе.
     Али, лијепа о госпоје,
тко ће изријет моћ икада
стоти дио хвале твоје,
ке вик свјетлос не запада?
     Тко да изкаже лица твога
све липости божанствене,
тко ли срца привриједнога
мисли и жеље прихрабрене?
     Кô те нарав лијепом створи
над диклице све остале,
тако и срце тве сатвори
славне жеље, свијетле хвале.
     Да твâ мисô и твâ душа
не пожудје ино вику,
разми славе, у кôј куша
вриједно срце праву дику,
     тере, засве би гледана
од тисућу љубовника,
вику липос твâ избрана
не учини дјела прика:
     неоцкврњеној у чистоћи
твоји данци свијетли бише,
кијех глас исти у бјелоћи
кô сњежани лијер мирише.
     Лијепа и вриједна, вриједна и лијепа
лијепој живје у вриједности,
ни би друго твâ похлепа,
разми само од крепости.
     Надалече од таштинâ
изпразнога блудна свијета,
пуна мудријех ти бистрина
сва проведе твоја љета,
     тер указа у зелени
и у цвијетју љетнијех дана
зрело воће од јесени,
плод разумна срца и знана,
     да твој' вјерни, с кијем те с неби
права љубав чисто свеза,
крипос видећ ту у теби
оста у робству твога уреса,
     тер дочим би у животу
твој вјереник причестити,
вик не приста тву доброту
вјерно дворит и љубити.
     Али небо, да притопи
тве крипости злато вриједно,
дође смећам, да те утопи
неправедно и нередно.
     Уграби ти младца мила
младијех добâ сред прољећа,
у кому је теби била
сваколика слава и срећа,
     тер том худом немилости
хотје срце тве кушати,
за видјети, у жалости
ку ће крепос указати.
     Ну такога сред пораза,
ки ти умори дух наполи,
ти свијес ставну свијету указа
и узтегну плахе боли;
     дигну очима сузе грозне,
тужбе плачне устим узе,
а жалости немилосне
хотје укопат само у се,
     да ти су оне успомена
од једине тве љубави
драга младца и љубљена,
с кијем те худа смрт растави.
     Подније вриједнос твâ висока
ставно и крепко таке јаде,
засве рана прем дубока
у тве срце да западе;
     днх указа племенити,
ки владаше младос твоју,
да уми'е цијелу час добити
у противном сваком боју,
     и да ни'една зла несрећа
нејма у себи таке моћи,
да вик може с горкијех смећа
твôј крепости врха доћи.
     Али душа твâ честита
смртном труду засве одоли,
нарав, кâ ни'е каменита,
би подложна љутој боли.
     Унутрњи црв изгризе
тве срдашце милостиво,
ке у себи прикрати се,
што би веома бољежљиво,
     покли радос нејма пута,
у тве прси да уљезе,
одкада ти згода љута
у гроб добро тво'е понесе.
     И законом засве од неби
мнози искаше и просише,
вјерни друзи да су теби,
те им молбе заман бише,
     ер ти вриједна у сва дјела,
за урес већи твојијех дика,
промијенити нијеси хтјела
вјеру мртва љубовника.
     Паче за управ бит његова
и слободит себе од јадâ,
тач болес те љута отрова,
да га брзо слиједиш сада.
     Ето златнијех мјеште двора,
гдје могаше уживати,
сад мркли те гроб затвора,
чим ти жалос живот скрати:
     жалос, кâ твôј у погуби
очито је указала,
да си права вјерна љуби,
кому вјеру тву си дала.
     Слиједи душа твâ храбрена
драгу душу све љубави,
и засве ер би остављена,
њу вијеку она не остави.
     Ах, крепости племенита,
нечувена при'е на свити,
твâ спомена гласовита
за изглед ће увик бити.
     Сви језици, сви народи
припијеваће славнијем пјесни
свијетле и славне ове згоди,
засве пуне зле бољезни.
     Али на чем болес наша,
о љубави, свршит има,
гди се свак час плач узмнажа
нашијем плачнијем у очима?
     Ти, видимо, гдје поплеса
све божанство славно твоје
и да за рај и небеса
гроб изабра сеј госпоје.
     Ми, тријеби је, да иштемо
поспијешит се, за доћ к теби,
и да сами оберемо
смрт немилу подат себи;
     рајске виле да милости
не желимо на сем свити,
нег да вјечној у радости
с њом будемо причестити.
     Кроз то грозно свеђ плачите,
очи наше болежљиве,
пачек се овди сатворите
двије ријеке воде живе,
     тере вашем у ромону
свједочите прем жалосне
нашу болес усиону
с ове смрти немилосне!
     А ти, душо прихрабрена,
кâ уживаш вјечне среће
и честита и блажена
озгар гледаш наше смеће,
     чим с худога непокоја
сад опака смрт нас мори,
од рајскога перивоја
славна врата нами отвори,
     тер честита ти божица
уведи нас у весеље,
да блаженство твога лица
уживају наше жеље!
     Уцвиљена тужна пјесни,
плачна кћерце мога јада,
ако љутој у бољезни
икад цвиље ти досада:
     сад умножи горке цвиле,
тер жалосна унаприједа
смрт незрелу рајске виле
грознијем сузам приповиједа';
     паче, да јој под небеси
глас увијеке буде сјати,
пођи, на гроб ње понеси
ријечи ове изписати:
     'Ови мрамор вил затвора
рајске дике и љепости:
тко ни'е срца од мрамора,
оди издахни од жалости!'

На Растку објављено: 2008-08-12
Датум последње измене: 2008-08-13 17:47:00
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује