Милош И. Бандић

Сигнализам: стил и статус

Покушај једног синтетичког пресека

С књижевноисторијског становишта посматрано, сигнализам је – после зенитизма, надреализма и покрета социјалне литературе – следећи нов и аутохтон литерарно-уметнички авангардни покрет у српској књижевности 20. века.

Било је, у раздобљу између два светска рата, и неких других „изама“ и познатих књижевно-авангардних смерова, као што су експресионизам и дадаизам, – од којих сигналисти признају извесне додирне тачке с дадаизмом, – и наспрам свих њих сигнализам стоји такође препознатљив и самосталан. Било је, затим, након ослобођења, после 1945. године, исто тако извесних настојања да се окупе, да се формирају неке књижевне групе и оријентације, као што је, 1956, био краткотрајни неосимболизам, или, неколико година доцније, фолклорна сеоска лирска наива, – али је тек сигнализам, од средине шездесетих година, био права авангардна појава која је, на стваралачки начин, успоставила континуитет с међуратним авангардно--експерименталним уметничким истраживањима и тежњама.

Истовремено, сигнализам се у савременој српској и југословенској књижевности и култури потврђује као једна изразита модерна димензија и као апартна уметничка форма и производња. Без њега, све би, вероватно, било друкчије и ко зна колико оскудније.

Сигнализам је данас не само наша домаћа културна чињеница и групација него и међународна, са интернационалном репутацијом и контактима, што је и природно: нова уметност је сва у прожимањима, без међа и ограничења. Без обзира на још увек прилично конзервативан, једностран и традиционалан однос наше средине и наших стваралаца према књижевно-уметничким феноменима, као и на не ретко још и потцењивачко-игнорантски, снисходљив став према свему новом, сигнализам наставља да помера оквире и навике уметничког мишљења и праксе, не само у смислу „револуционисања форме“ или отпора постојећем културно-социјалном стању ствари, – како у својим прегледима и теоријама авангарде таква становишта дефинишу Марио де Микели, П. Биргер и Микулаш Бакош (у приручнику Slovnik literarni teorie, 1977, који је уредио истакнути савремени чешки критичар и теоретичар књижевности Штјепан Влашин), – него, пре свега, једним дубљим и свестраним радом без сувишних спољних оптерећења.

За разлику од неких других авангардних покрета, сигнализам у свом продору и кретању, – тако нам се то бар учинило, – није насртљиво офанзиван, негаторски, агресиван, или бучан и разбарушен, анархичан, запаљив. Он делује, напротив, охлађено, уздржано, чак академски и методично. Реч делује ту означава, подједнако, интензитет и начин акције, као и утисак који она о себи оставља.

То је, уосталом, на неки начин већ и речено у каталогу изложбе „Сигнализам '81“, где се, у уводном тексту, за рану фазу сигнализма каже да је она пре „производ једне песничке лабораторије“ него наглашене групне акције“ и „отворене борбе“. Борба ће уследити касније, али и тад у одмереним манирима и без одвише драматизованих повода и реаговања.

Ни то нам се не чини необичним. Интелектуално, ерудитско, академски методично деловање у авангарди – које, дакле, није страно ни сигнализму, ни његовом ингениозном оснивачу и творцу Мирољубу Тодоровићу – потиче, колико нам је познато, од Т. С. Елиота, за кога је речено да је авангардист без побуне.

У том смислу је и сигнализам Мирољубов мирољубив. Тако бар то споља изгледа, као један од могућих нових стилова и форми понашања авангарде. Тиме, ипак, сигнализам не губи ништа од своје стварне пробојности и енергије, од свог иманентног бунта, – а спасава се лажног радикализма и површне провокације, ослобађа се ускогрудне ексклузивности, искључивости и безобзирних егоистичких претензија и жеље за доминацијом и монополом групе или секте. Није, наиме, нека уметност значајна по томе што ставља нож под грло некој другој уметности или уметничком методу, већ колико проширује опсег слободе у стваралачкој разноврсности и духовној коегзистенцији света и човечанства.

Једна од важних особености сигнализма је у томе што је он свој простор освајао поступно, у етапама испуњеним, скоро увек, новим открићима и новим садржајима а не жестоким и необузданим изливима на сцени равнодушне или нетрпељиве књижевне јавности. Зато сигнализам није остао само тренутни експеримент, цвет једног помодног дана, пролазна сензација једне бурне уметничке сезоне, већ је постојани напор који се стално разгранавао, језик у експанзији разноврсних језика у стремљењу за што обухватнијом комуникацијом уметничких (естетских) проналазака, вредности и значења. Уз то је сигнализам, унеколико, и нови тип модерности: то је модерност која не ужива надмено у својој сопственој слави, изузетности или привилегији него проверава увек шта би још могло да се нађе ново и духовно свеже иза граница уобичајених, постојећих људских стваралачких и технолошких могућности.

Отуда отвореност и динамизам сигнализма као амбиције и као перманентног пројекта. То, наравно, не значи да се сигнализам препушта ћудима импровизације и произвољности, – напротив. Више, можда, но иједан авангардни правац и покрет за који код нас знамо, сигнализам је дао своју разрађену поетику, своје сопствено теоријско утемељење у виду многих манифеста, коментара, трактата, дефиниција, систематичних програмских тумачења, поновљених и поново образлаганих методолошких начела у низу публикација, књига, билтена и каталога.

У тим документима се уочава одлучност, прегалачка упорност и доследност сигнализма, без обзира на извесне конфликте и прегруписавања унутар и поводом њега. Из тих докумената се, такође, може разабрати шта сигнализам жели и хоће а шта одбија, оповргава и неће, у њима се одређује његова антитрадиционалистичка позиција и његова модерна усмерења и циљеви, његове преокупације егзактном мишљу, науком, и поверење у моћ у енергетизам језика који, у односу узајамности, покреће имагинацију и фантазију, сунце, земљу и све звезде, – језик, дакле, тај древно-модерни чаробњак који може много, али (ипак) не све и не све сам.

Како то већ бива, и сигналистички манифести и програми су, понекад, хипертрофиране или красноречиве, патетичне декларације, – као што и уметничко-стваралачка пракса сигнализма, у различитим структурама визуелне, компјутерске, конкретне, типографске, алеаторне, поштанске, гестуалне итд. изражајности, поезије, експеримента није увек довољно садржајна и продуктивна у својим непотпуним или празним трансценденцијама, то јест у оном степену дејства који се желео постићи или за који се са сигурношћу верује и мисли да је постигнут.

Но сигнализам се не може посматрати само у тим својим узгредним ограничењима него, пре свега, у оном што он у својој ширини битно јесте. Као појава и стил, сигнализам је спектар стилова, поступака и копродукционих медија, он је једно методично трагање које се не исцрпљује у себи самом већ оставља трагове и резултате, то је инвенција и могућност која се остварује у различитим комбинативним средствима и формама којима могу да се послуже човеков ум, машта и машина.

Та универзалност сигнализма има темељ већ у корену свог појма: – nomen atque omen (да се сетимо и Плаута): – сигнал је, наиме, како кажу неке енциклопедије (Britannica, 1965, св. 24), реч која је заједничка у готово свим европским језицима и средство је трансмитовања информација помоћу унапред датог кода. Сигнализам сажима знаке и рефлексе фрагментованог света у мозаичну целину. Као мултиплексни стил и начин мишљења, као поетско-естетска структура, поетика и категорија, сигнализам је изван свих стандардних категорија, јер је процес, јер је отворени систем знакова, порука и симбола у комуникацији са свиме овим земаљским и космичким што би, у својој луцидности, изненађујућој, нешаблонској артикулацији и духовној свежини и прегнантности, могло да буде неотуђено, ослобађајуће и блиско људском бићу.

Многе велике обавезе и задаци су ту пред уметност постављени. Остаје нам, међутим, да се, упркос свему, и свима, надамо: уметност ће издржати.

Сигнализам не обара јаросно све „вечне“ законе уметности, али и не подилази људским слабостима у ослањању на лаке и проверене уметничке производе, уколико не сматрамо да (сигналистичка) визуелност, слика не погодује делимично човековој склоности ка безнапорној и лагодној комуникацији. Та склоност, те слабости су, ипак, непоштедно иронизоване. И зато, кад тражи разумевање и блискост у комуникацији, сигнализам их не тражи у пределима сентименталних, емотивних и других сличних допадљивих фабулација, већ тамо где се зачињу дубљи односи и темељи људске делатности и постојања. Сигнализам је, наиме, на свом почетку био заинтересован за егзактне суштине и порекло ствари (и свемира), био је заснован, пројектован у строгој релацији с науком, и под називом сцијентизам позивао се на научни дух и на резултате савремене, модерне науке.

То, међутим, не мора бити онај сцијентизам о коме говори Ренато Пођоли, у својој Теорији авангардне уметности, где као аргумент наводи исказ Жана Коктоа да је поезија – електрицитет.

У склопу сцијентизма настала је Планета (1965), прва песничка збирка Мирољуба Тодоровића која је, у његовом и сад већ импозантном и многостраном опусу, до данас сачувала поетску необичност и лепоту новине, вољу да не остане „пред кључаоницом света“ већ да се отисне у неслућене просторе и да тамо потражи своје „бесконачне конаке“, како би (у наслову једне песме) рекао Оскар Давичо.

Планета у неким својим лирским слојевима и супстратима још увек садржи извесне одјеке и трагове Бранка Миљковића, без кога се, почетком шездесетих година, па и касније, поетски говор није могао готово ни замислити. Птица, сунце, цвет, смрт, биљка, звезда били су, међутим, код Тодоровића само оквирни реквизитаријум из којег ће се он окренути другим, битнијим стварима, и ситуацијама, где ће субјект, поетско „ја“ бити укључено у чиста, сублимна лирска стања и расположења, и – упоредо, и све више – у научне чињенице и егзалтације, у велику космичко--сцијентистичку авантуру, готово митских побуда и размера. Протоплазма, кристали, гравитација, Ајнштајнова теорија требало је – како се у Планети сугерише – да постане нова Песма над песмама.

Колико год инспиративно или импресивно, научно поље се није показало довољним зато јер оно што је још А. А. Ричардс (у својим Начелима књижевне критике), уз доста неодређености, звао „научном применом језика“ може бити и неприменљиво, зато јер поетизација науке – као и свака поетизација било чега – може да се извргне у сасвим непоетску извештаченост, и песник је, у прави час, учинио предузимљив корак даље, одбацујући сцијентистички механицизам визије и чувајући, задржавајући извесну (рецимо) робусну спиритуалност која ће, и касније, бити једна од главних одлика сигнализма.

Тодоровић је тако отпочео читав истраживачки поход ради стварања и примене нове поетске грађе, нових експресија, слика, конструкција, апстракција, симбола, сигналистичких чаролија, фасцинација, асоцијативних преплета и расветљења. Није остао засењен науком. Овако, наиме, хипостазирање, фетишизација науке, па и авангарде, језика и других сличних појмова и феномена уводи у пустош ванлитерарних стигматизација, униформности и екстремизма. Као да је наслућивала ту опасност, и Планета је, поред космичких опсесивних заноса и научно-поетских идентификација и пројекција, доносила и неке нове импулсе и сигнале – „мирисање значења“, „светлосне промаје“, моменат игре, ироничне досетке, дискретне цинизме, просеве хумора који ће се, потом, уобличавати даље у Тодоровићевом вербалном поетском корпусу, у његовим наредним песничким збиркама, до недавне Chinese Erotism (1983), до визуелних и других истраживања.

То је сад већ засебна тема која надилази сврху овога радног и пригодно сажетог осврта. Али би се морали макар споменути и неки други доприноси сигнализму. Ту, засад, најпре мислим на текстове, манифесте и експерименте Љубише Јоцића, на Белу књигу Миливоја Павловића, класичну у свом опирању „испуњености“ и класичности, на Остоју Кисића и његове ефектне пародично-сатиричне призоре, односно Мотиве из књижевне историје, како их је он назвао.

Треба свакако споменути – од онога што ми је познато – и Јарослава Супека: поред Тодоровићевих и Јоцићевих социјално-критичких и хуманистичких предлога и виђења, и генералног става антиентропије као једног од фундаменталних сигналистичких филозофских постулата, Јарослав Супек у сигнализам уноси (каталог „Сигнализам '81“) и прецизније социјалне, класно-револуционарне, демократске тежње и глобалне симболе. Та оријентација Супекова је у сигнализму данас један од нових момената пуноће и квалитет од општије и посебне важности.

Ово је, разуме се, тек скица свих оних идеја, вредности, послова и активности у сигнализму и око њега, о којима би се – чак и у овом не баш оптимистички расположеном времену – са извесним оптимизмом могло рећи: настављају се, и наставиће се.

(Део овог текста публикован је у зборнику „Сигнализам – авангардни стваралачки покрет“, Културни центар Београда, 1984. Текст у целини објављен је у часопису „Књижевност“, број 1-2, 1989, стр. 191 – 195.)