Ђорђе Јанковић и Јелена Митровић

Српски немар и мазохизам

Извор: магазин „Нација“, Београд

АРХЕОЛОГ ДР ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ, ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „НАЦИЈУ”, О МЕХАНИЗМИМА ПРЕТВАРАЊА НАУЧНИХ ЛАЖИ У ПОЛИТИЧКЕ ЧИЊЕНИЦЕ НА ПРИМЕРУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

На преговорима у Рамбујеу, својевремено, појавила се скандалозна „карта културних споменика на Косову и Метохији”, нестручна и суштински противсрпска. Касније се испоставило да је ту мапу потурила једна невладина организација из Београда, а превела је Албанка на служби у Министарству одбране, што, наравно, није за утеху. Не треба се онда чудити што многи у иностранству – вођени ненаучним, политичким или лукративним разлозима – радо шире свако насиље над косовским чињеницама. Сетимо се само Ноела Малколма и његове књиге „Kosovo - A Short History” („Косово - кратка историја”). Да ли ће српски представници на преговорима о јужној покрајини који ускоро почињу извући ваљане поуке, обновити своја знања и наоружати се непобитним аргументима? Ево прилике

Пише: Јелена Митровић

Историја кривотворења о Косову и Метохији је веома дуга, а њени плодови биће – знамо из горког искуства – коришћени као псеудонаучна аргументација и на преговорима о јужној српској покрајини који управо почињу. О низу битних елемената тог проблема за „НАЦИЈУ” говори, са егзактног становишта науке, један од водећих српских археолога др Ђорђе Јанковић, доцент на Филозофском факултету у Београду, Одељење за археологију, и председник Српског археолошког друштва.

Приликом утврђивања штете нанете црквеним објектима на Космету само током прошлогодишњег мартовског погрома, комисија UNESCO-а је констатовала да је уништено 38 цркава и манастира. Може се рећи да је наша баштина изложена континуираном уништавању на Косову и Метохији?

Наравно. Ако занемаримо оно што се дешавало под турском окупацијом, а управо су на Косову и у Метохији Турци срушили највише важних манастира, као што Арханђели Призренски, Бањска, Студеница Хвостанска и низ других, морамо се зауставити код почетка терора албанских племена – некада смо их звали Арнаутима, Арбанасима, Шиптарима, свеједно. Иако су долазили у јужне крајеве Метохије већ у XIV столећу, они се масовно насељавају у Метохију, Косово и Топлицу после 1738. и у XIX столећу, наравно под окриљем Турске. Тада почињу и систематска рушења српских цркава, која са краћим прекидима трају до данас. Пре су срушене цркве могле још како-тако да се обнављају, а тада је то постало веома тешко – јер су обновитеље убијали. Цркве подигнуте између два светска рата су срушене, уз заштиту италијанских окупатора, да би се отворио простор за насељавање нових албанских досељеника. Новим властима није ни пало на памет да их обнове по ослобођењу, већ су и даље рушене. У томе је жалосну улогу имао такозвани Завод за заштиту споменика културе. Тако је и сада.

КО НЕ БРИНЕ О СВОМЕ, БРИНУЋЕ О ТУЂЕМ

Будући да ни комисији UNESCO-а није било дозвољено да обиђе све порушене објекте, сигурно да је за наше стручњаке тако нешто немогуће. Могу ли ишта наши научници да учине данас, макар на упознавању јавности са значајем споменика који су изложени уништењу?

Макар то, треба упознати јавност, јер у иностранству мало ко зна шта се стварно дешава. Споменик културе је увек универзални споменик културе, али треба знати шта они сведоче и да је њихово уништавање, у овом случају, део геноцида који се данас систематски спроводи пред равнодушним очима света. Овде нису уништени споменици несталих народа или култура којих више нема, као што су Талибани уништили будистичке споменике у Авганистану, већ још увек живог народа, споменици који су живе цркве, који служе у континуитету петсто или хиљаду година, а можда и више. То се ради данас, под окриљем НАТО пакта, да би се територија Косова и Метохије одузела Србима и предала Албанцима. Континуитет такве делатности показује да постоји старији наручилац. Значи, треба писати, разоткривати пропагандне обмане и о томе обавестити што више људи. Ту смо ми проблематични, радимо за своје ситне интересе а не за опште, не видећи да тако и сами морамо кад-тад да штетујемо; пробудимо се тек када гори под ногама, а немамо установа које би о томе водиле рачуна. Е, ту је највећа одговорност научника, који треба да организују систематски рад.

Како бисте оценили досадашњи однос наше науке према Косову и Метохији и има ли разлике у приступу пре Другог рата, у време комунистичког режима и данас?

Бедно. Било би природно да се све хуманистичке науке окрену бављењу областима угроженим геноцидом. Што се тиче археологије, она се пре Другог рата мало радила, а средњевековна готово никако – није ни било археолога. Под комунистима се, до пада Ранковића, посвећивала пажња истраживању средњег века. Када се развила археологија, средњевековна археолошка налазишта нису систематски рађена, само случајно. Једини изузетак је истраживање Новог Брда, у трајању од неколико година, започето опет крајем педесетих. Радила се највише преисторија, са наивном надом финансијера и наручилаца да ће се наћи докази о аутохтоности и једнакости Илира и Албанаца. Довољно је погледати стручне публикације, да би се видело шта је и како рађено. Не примећујем да има било какве промене ни последњих година. Било је само блефа. То се лако види из објављених публикација. Све археолошко се своди на извештаје са ископавања. Ништа није довршено. Исти људи, истих схватања, и данас креирају политику у области археологије као и пре 20 година. Зашто није било музеја и сталних музејских изложби у Приштини, Призрену, Пећи и другде? Можда би се и сами Албанци уверили да отимају туђу земљу, да није онако како их уче.

АЛБАНСКА МАНУФАКТУРА БЕСМИСЛИЦА

Колико је одрживо настојање албанских археолога да докажу своје континуирано присуство на Косову и Метохији, и не само ту, те да ли такве тезе имају икаквог утемељења у археолошким подацима?

То су научне бесмислице, и они то добро знају. Наша некадашња држава је основала Албанолошки институт у Приштини, који је радио не на томе да нама приближи Албанце, да упознамо њихову културу, већ да докаже њихово наводно историјско право на наше земље. Наравно, то нису могли да докажу, и они се данас користе истим историографским аргументима који су пре сто и више година исконструисани у Бечу и Риму. Најочигледнији пример су тумули. 

Албанци нашироко манипулишу дарданским и илирским именом, везујући своје порекло за ове етничке групације у праисторији и антици. Иду дотле да неолитску винчанску статуету проглашавају за „дарданску прамајку”. Како конструишу континуитет свог присуства у средњем веку, који је препун српских споменика?

Понављам, то су бесмислице, подржане једино ћутањем друге, то јест наше стране. Средњи век једноставно прескачу. Прескачу и античко доба, јер су претежно муслимани, па им смета оно хришћанско у античкој култури, или се то чува за нека друга времена. Они признају само позни средњи век, споменике из тог времена, али као доказе српске окупације од XIII столећа до турских освајања, када су они наводно ослобођени. Зато се и спречавају ископавања. Јер, сви виде цркве и манастире XIII–XV столећа, они не могу да се сакрију, нарочито када су то врхунска светска дела, а остало нису споменици, јер се за њих не зна. Они осећају да Косово и Метохија нису њихови, отуда настаје мржња, па обрлаћени од оних који их подучавају, мрзе те споменике и руше их као наводно окупаторске. Зато се прикривају и цркве грађене и обнављане под турском влашћу, јер опет сведоче само о нама, а не о Албанцима. Игноришу писане изворе X–XII столећа, који њих једноставно не познају на тлу Косова и Метохије, а Скадар латински извори бележе као српску престоницу. Наравно, никакви докази не постоје о њиховом континуитету на нашем тлу, а нема их ни у самој Албанији, мада они приказују Комани – Кроја културу као своју и као карику која спаја такозване Илире и савремене Албанце. То знају и они који их упућују. Зато се они више труде да докажу да наша прошлост пре Немање не постоји. 

ЗАБОРАВЉЕНО ПИТАЊЕ ОБРАЗА

Може се, дакле, рећи да је албанска наука на Косову, као и у Албанији, била у директној служби политичке пропаганде и стварања Велике Албаније. Из ненаучних и политичких разлога, и у иностранству се практично настављају и заступају тезе албанских квазинаучника. Сетимо се књиге Ноела Малколма Kosovo - A Short History (Косово - кратка историја). Такође, познат је и случај „карте споменика културе Косова и Метохије” која се појавила на преговорима у Рамбујеу. Да ли је реакција наших научника на такву офанзиву била одговарајућа?

Из иностранства је и кренуло, и то много раније. Немојте научнике посматрати као независне личности, то је ствар образа. Они могу да зависе од својих директора, ментора, финансијера. Ни један моралан човек који се у то разуме, а пре свега научник, не би требало да ћути, али... Они који одлучују, шире убеђење да је албанско преузимање Косова и Метохије природан процес које се не може заустављати, нити би то требало чинити. Систематско рушење цркви и манастира на Косову и у Метохији показује да нису у праву, да је реч о организованом геноциду, који они нечасни подржавају. Други пасивно посматрају збивања, немоћни – нема ни једне установе, водеће установе, спремне и способне да начини програм и да на њему ради. Да нисмо болесни, да смо слободни, реаговали би на сва погрешна тумачења, а не само на она која изазивају рат и разарање.

Изложба „Археолошко благо Косова и Метохије”, одржана у САНУ 1999, показала је јавности богату ризницу налаза који потичу са археолошких локалитета. Колико је област Косова и Метохије археолошки истражена?

Косово и Метохија су релативно добро истражени, значи више од суседних области, али ипак недовољно. Вероватно је највише урађено на преисторији. Ту је археологија пoказала да Метохија и Косово нису једна иста културна област, већ различите. Било би природно да је посвећена већа пажња култури византијских провинција Далмације и Дарданије, да су идентификовани на терену рановизантијски велики градови као што су Друга Јустинијана (стара Улпијана) и Јустинополис, али се то није десило. Да је истраживан средњи век како треба, данас би имали очигледно успостављен наш континуитет најкасније од VI столећа, укључујући и континуитет Православне Цркве и српске државе у раном средњем веку. Наглашавам државе, јер многи мисле да смо стекли државу тек под Немањићима, а овде је имамо од почетка VII столећа.

ВАЖНОСТ ПРЕНЕМАЊИЋКЕ СРБИЈЕ

Шира јавност углавном зна за цркве и манастире који су већином подигнути у XIII и XIV веку. Мање је познато да се ти споменици налазе на темељима старијих храмова. Шта се, потом, дешава са српским владарским дворовима који су се налазили на Косову?

Да, Немањићи су по правилу обнављали старе задужбине и тиме се поносили, а не као данас. Грачаница, црква у Липљану, Богородица Љевишка, Студеница Хвостанска, Арханђели Призренски, по свој прилици неистражени Дечани и Бањска, и пре свих Пећка патријаршија, све су то манастири утемељени у X–XI или чак у VI–VII столећу. Што се за то мало или никако зна, криви су они који су на основу закона радили на њиховом наводном истраживању и заштити, а заправо су конзервирали предубеђење да су Немањићи освајачи, а не ослободиоци и Косова и Метохије. Археолози најчешће нису имали приступа приликом ископавања – погледајте публиковане извештаје. То исто, предубеђење, или задатак, усмеравали су и однос према дворцима Немањића. Није могло бити оспорено да су они постојали, али је то релативизовано исмевањем археологије кроз погрешно спровођена ископавања, на пример истраживање наводног дворца Брњаци, а са друге стране кроз историографске констатације да они постоје, што се онда узело као довољно. И у тако баченој прашини у очи, нестану важне чињенице. Прво, Срби нису имали престоницу, већ је она била тамо где борави владар или где се одржава скупштина. Друго, највише двораца Немањића је груписано на југу Косова, код данашњег Урошевца, а то су Пауни, Неродимље, Сврчин и Штимље и мало даља Приштина, што значи да је ту било главно престоно збориште Србије, а не у Расу. Ту је развође вода Балканског полуострва (баш ту, где је изграђена америчка база „Бондстил”). Треће, Пауни се спомињу још у 11. столећу, пре Немањића. И не само то – назив овог дворца указује на прадавне везе са Индијом. Да је у нашој науци, струци или култури стање нормално, било би ваљда природно да се начини и спроведе неки научноистраживачки пројекат, археолошки, којим би се барем установило где су се ти дворци налазили. Овако су то радили само ентузијасти, као Реља Новаковић и други, са својим скромним могућностима.

Из Чечана потиче један натпис писан на глагољици. На шта он указује?

То је изузетан налаз за цео словенски свет, па тиме и за Европу, мислим на ону западну. У повељи византијског цара Василија Другог Охридској архиепископији, издатој после освајања Самуиловог царства, утврђује се да ће Словени плаћати порез као и дотле, пре 1018, мерицом проса, мерицом пшенице и крчагом вина. Натпис из Чечана исписао је грнчар, на крчагу којим је очигледно плаћан порез у вину. Према томе, он потврђује исказ повеље Василија Другог, и показује да је и пре њега постојао порески систем, затим систем мера контролисан од стране државе, иако није коришћен новац. Крчаг потиче из X столећа, па значи да је тада било писмених грнчара, који су читали књиге. И можда за нас најважније – пошто се у X столећу у Бугарској већ писало ћирилицом, ово је доказ да се Косово после цара Симеона поново налазило у саставу Србије. 

ЈОШ НИЈЕ ПРЕКАСНО

Албанци данас Косово називају Kosova, изврћући српски назив. Назив Метохија, који указује на православно наслеђе, не помиње се?

„Kosova” је у неким плановима замишљено као матична област тзв. „Косовара”, која ће у будућности објединити области од Струме на истоку до Лима на западу и од Јадрана до Ниша. Зато треба да смени појам Албаније, такође вештачке творевине, и да потре Косовску битку и наше свете ратнике, а тиме и наш избор, односно слободу избора. Средиште на југу Косова, „страшно судилиште”, треба одузети Србима, да би се господарило Балканским полуострвом.

До када, према расположивим подацима, сеже српско присуство на Косову и Метохији?

Археолошки налази указују на позно шесто столеће, као што су налази словенских запона и грнчарије из Царичиног Града, који је од доба цара Јустинијана био престоница Дарданије. Писани извори, односно неки називи утврђења забележени средином VI столећа, као Лабуша у Дарданији, указују да је Словена ту могло бити и знатно раније. Ја сам уз помоћ добровољаца, у току само једног дана, истраживао несумњиво српске громиле између Призрена и Штрпца, али нисам нашао предмете који би их уже датовали, па сам их датовао у VII–IX столеће. Када кажете „српско присуство”, питање је шта се под тим може подразумевати. Зато не искључујем могућност да је оно далеко старије, од преисторије нашег поднебља, а зна се ко пише историју. То ће се несумњиво утврдити археолошким путем, а када, зависи од новца који ће се улагати, мада ће се то установити, пре или касније.

Да се, за крај, вратимо на нашу науку. Да ли недостају одређени научни пројекти, које би због њиховог значаја држава требало институционално да подржи, и који би, по Вама, то пројекти били? Такође, мислите ли да ће у будућности бити могуће остварити објективно научно истраживање на Косову и Метохији у оквиру неког међународног пројекта?

Свакако. Усвајање и спровођење таквих пројеката биће знак да је наша држава постала нормална, да није колонија или доминион, а и да они који о њима одлучују у иностранству желе да установе истину, а не да подржавају геноцид који се спроводи. Имам разлога да верујем да би такви пројекти лако нашли подршку у иностранству, да није опструкције из наше средине. Има тема које су од интереса за сву Европу, на пример да се установе културни односи на граници између Далмације и Дарданије, истока и запада, односно између Метохије и Косова, који су били складни док су ту Срби живели. Ово су питања важна због интеграције Европе, а у будућности и човечанства, јер није свеједно да ли Срби спајају или раздвајају Европу на подручју Косова и Метохије, или су то Албанци, или неко трећи. Стабилна заједница се не може успоставити на лажима. За нас је значајан сваки археолошки истраживачки пројекат који би се бавио средњим веком, али ипак више они који би се односили на VII–IX столеће. Ако се сада не може ископавати на Косову и Метохији, може се у околним пределима, од Андријевице до Врања. Ми Срби осећамо свој континуитет, своје престоно и духовно саборно место на Косову и у Метохији, али не умемо то да објаснимо егзактним чињеницама, већ само предањем, иако те чињенице постоје.

ОПЕРАЦИЈЕ ДУГОГ ТРАЈАЊА

Више пута указујете да неко други стоји иза Албанаца?

Све је почело у доба цара Јустинијана, који је пристао да се архиепископија Северног Илирика потчини 545. Риму. Из тога би, на основу исконструисаног наслеђа, и Охридска архиепископија требало да буде потчињена Риму, као тобожња наследница архиепископије Прве Јустинијане. Ту се свесно заобилази чињеница да ни Цркву Далмације ни цркву Дакије није успоставио Рим, већ Апостол Павле, како сведоче предања, а у новије време и археологија. Од XVI столећа, када су православне земље биле углавном окупиране од стране иноверних, Рим је покушао да успостави своју власт над православнима, на правцу оних збивања из доба Александра Невског, крсташког освајања Цариграда или када су наметали унију користећи турски притисак 1429-1433. Ево примера како то изгледа данас. Манастир Бинча, код Витине – разорен по доласку НАТО пакта (надлежни Заводи за заштиту споменика културе једва да су забележили да постоји, а далеко од тога да имају било какву техничку документацију, на пример план цркве, фотографије цркве, живописа или конака, иако смо их деценијама дебело плаћали) – некада је имао велику улогу. Наиме, забележен је у повељама Василија Другог, на тлу Скопске епископије Охридске архиепископије. Данас тамо више нема православног манастира, већ недалеко стоји новоподигнут католички манастир, можда над рушевинама православног. Да ли случајно, римокатолички епископ Скопља је Албанац. Нема сумње, они стрпљиво покушавају да Православну Цркву замене својом, римокатоличком, и за то су им средство муслимански Албанци. Па, кроз извесно време, њих ће на овај или онај начин потчинити, укалупити и упрегнути, као што су то урадили са атеистима, а не могу са православним.

(Новембар-децембар 2005)