Миливоје Павловић

Шатровачка поезија

Социолингвистички контекст

Писање на крипто-говору једна је од бројних новина којима су сигналисти изненадили, а донекле и шокирали нашу културну јавност, још увек неприпремљену за овако радикалне и екстремне искораке у језику и књижевности.

Шатровачка поезија може се именовати као нека врста креативног превратништва на врло осетљивом језичком и комуникацијском терену. У односу на књижевност обликовану уобичајеним песничким језиком, она представља унеколико афектирани начин уметничко-поетског изражавања. Различите појаве, представе, емоције и предмети на шатровачком се исказују искривљеним и бритким, а понекад драстично сликовитим и затвореним (шифрованим) поетским реквизитима. Реч је о програмираној тајновитости и намерној провокативности; у језик велике иронијске носивости веома често се личне заменице у сингулару спретно и духовито замењују именицом која има шире лирско, а понекад и гротескно значење. Разорна песничка енергија покуљала је из подручја које раније није посматрано као поетско извориште, већ је изучавано углавном као друштвени феномен.

Ова врста поезије произилази из унутрашње набојитих духовних и психосоцијалних стања и расположења, понекад и из амбиције да се изрази нешто неисказиво, тајно или незнано. Лудистички елементи примењују се у овом песништву слободно и делотворно; шатровачку поезију одликује наглашена фоничност, обилато коришћење вокала и различитих гласовних фигура.

Шатровачка поезија се ствара посебним језиком, који је битно измештен из уобичајеног или стандардног лежишта; он поседује разуђену сликовитост, мноштво новотворевина и бујне асоцијативне низове који се понекад померају ка сфери неразумљивости, остајући у кругу сликовно-метафоричког израза. Чаровитост ове поезије је у томе што она унутрашњим поетским набојем, противречним сучељавањима и тананим психолошким преламањима излази из омеђеног круга значења, остварујући аутономност песничког саопштавања на другом, вишем нивоу. Специфичан језик шатровачке поезије темељи се, поред осталог, на чињеници да је сам „језик“ у својој бити збирна именица која не представља нешто „јединствено“ ни у времену, ни у просторном и уже социјалном одређењу. Отуда тешкоћа да се шатровачким изразе апстрактни појмови.

Језик сигналистичке шатровачке поезије неоавангардног духа, ма како то било необично, твори културу, па и једну врсту спонтане филозофије на нивоу општијег начина мишљења људи одређене друштвене групације, класе, професије и сл. Зато шатровачки идиом изражава многострукост животно- креативних чињеница људи са социјалне маргине, који је у битним елементима органски повезан и унутрашње поетски уобличен и усклађен. Шатровачка поезија недвосмислено показује да скоро сваки аутор има свој дубоко лични начин изражавања; иако је лексика преузета из одређеног друштвеног односно професионалног миљеа, и она саопштава одговарајући поглед на ствари, одређено мишљење и осећање света и живота.

Сигналистичка поезија ослоњена на шатровачки говор, на разним нивоима, зависно од социјалне структуре, психолошке носивости, културног нивоа и досега, обједињује креаторе и учеснике, доводећи их у узајамну везу и одговарајући изражајно-комуникацијски контекст. Ови песници, и круг њихових читалаца, међусобно се разумеју у различитој мери, зависно од степена и нивоа комуникацијско-изражајног идиома. Гледано на ширем социо-културном фону, ту се, у процесу књижевно-стваралачког развоја шатровачке поезије, појављују одлике креативно одсликане и у општем језику; при том се производе представе које подстичу различите визије и емоције, дочаравајући колико самосвојне поетске причине, толико и оне прирођене одређеном животно-сазнајном кругу.

Први пут у повести српског песништва, нешто што се раније сматрало само „ексцесним обликом“ језичке праксе постало је основа веома продуктивног естетског феномена; у прози, простор у коме функционише оваква перцепција света давно је категорисан као „прљави реализам“ (романи Зорана Ћирића, на пример, па и награђени Хобо, Београд, 2001).

Поетске потенцијале шатровачког језика плодотворно је међу сигналистима користио једино оснивач покрета Мирољуб Тодоровић, обогативши својим радовима и научну и стилистичку димензију говора затворених социјалних група, сталежа и популација на самој граници легитимног живљења.

Иако је књигу песама шатровачке поезије Гејак гланца гуљарке Мирољуб Тодоровић објавио 1974. године, његово бављење овом врстом сигналистичког стварања почиње пет година раније (1969), када је објавио прве песме у којима се јавља шатровачки идиом. Поједине шатровачке песме из тог периода ушле су и у књигу Kyberno, која је објављена 1970. године. Експериментисање са шатровачким говором Тодоровић је наставио и након књиге Гејак гланца гуљарке, што је резултирало новим збиркама шатровачке поезије – Телезур за тракање (1977) и Чорба од мозга (1982); тој врсти стварања родоначелник сигнализма вратио се почетком деведесетих у књизи Амбасадорска кибла (1991), а након тога и збирком Смрдибуба (1997). Избор из целокупног опуса Тодоровићеве шатровачке поезије, под насловом Електрична столица, појавио се 1998. године код београдске „Просвете“. Шатровачки у прози и стиху јавља се и у полемичким текстовима у Тодоровићевим књигама Штеп за шуминдере (1984) и Певци са Бајлон-сквера (1986).

Шатровачка поезија припада доминантно огранку вербалног сигналистичког стваралаштва. Она настаје као резултат систематског трагања за новим просторима песничког стваралаштва и сталног размицања граница песничког језика. Реч је о феномену који је код нас и пре, а и после Тодоровићевог увођења шатровачког језика у поетско стварање, недовољно истраживан. Ова питања посебно усложњава и чињеница да се у многим разматрањима поистовећују различити говори и њихове терминолошке ознаке као што су арго, сленг, жаргон и шатро. То је присутно и у критичким текстовима аутора који су се озбиљније бавили овом врстом песничког стварања Мирољуба Тодоровића[1]. Сваки од ових термина означава посебну социолингвистичку категорију, између којих се не може стављати знак једнакости. Из тог разлога Мирољуб Тодоровић је прво издање књиге Гејак гланца гуљарке пропратио инструктивним коментаром у коме се јасно назначује да је као језичка основа за ову књигу послужио шатровачки говор, а неке од његових опаски и данас престављају поуздан путоказ у трагању за суштинским одређењима ове врсте стварања.

Шатровачки говор припада такозваним тајним говорима[2] који имају дугу традицију и везују се за одређене социјалне, професионалне и друге групе које су на тај начин чувале своју ексклузивност. Према Мирољубу Тодоровићу, шатровачки говор „може да обухвати како школски (фрајерски) шатровачки, тако и говор делинквената“[3]. У том смислу он опстаје напоредо са стандардним говором, из кога узима материјал за себе, деформише га и прилагођава сопственој потреби, али истовремено и обогаћује свакодневни језик, јер се поједине речи из ових субјезичких простора селе у стандардни говор. На тај начин ови говори доприносе богаћењу језика и ширењу његових комуникацијских и чулних могућности. У складу са концепцијом Ноама Чомског по којој је и обична употреба језика изразито стваралачка, коришћење шатровачког говора у поезији далеко превазилази „просту инструменталност“[4]. Поједини аутори отуда указују на „људски, креативни, имагинативни фактор у формирању шатровачког лексичког сустава“[5].

Драгослав Андрић у предговору речнику српског жаргона[6] посебно подвлачи следеће димензије овог говора: асоцијативност, тајновитост, двосмисленост, пејоративност, иронију, надреалистичке спојеве, нонсенс, звучност, сликовитост, контраст и хиперболичност, наводећи за то низ примера, којим, иначе, обилује овај речник[7]. „Фасцинација другим типом комуникације унутар затворене групе“ била један од разлога који је Мирољуба Тодоровића подстакао да песму заснује на овој врсти говора.

У највећем броју истраживања говора као што су сленг, арго и шатровачки указује се на њихову изузетно важну социјалну функцију. Код прозних писаца који су користили шатровачки у свом књижевном стварању (О. Давичо, Д. Михаиловић, С. Селенић, М. Капор) овај говор најчешће и служи социјалној карактеризацији јунака и означавању друштвеног миљеа из којег долазе. Мирољуб Тодоровић је, међутим, шатровачки доживео као својеврстан вид метафоризације стандардног језика и у први план довео његову поетску димензију, што је представљало један од начина револуционисања песничког стварања. Он га тако и описује, посебно истичући одлике шатровачког као што су иронија, експресивност и сликовитост: „Праскав је и афективан, директан али и саркастичан и двосмислен. Речи, често једносложне и двосложне, ређају се рафалном брзином у прецизне и опште слике. Уочљива је и његова антисентименталност, а такође и јака тежња ка ефектима. То је чулан језик којим се тешко може изразити нешто апстрактно“[8].

Јулијан Корнхаузер заступа мишљење да се у структуралном погледу шатровачка песма не разликује од стохастичке. Већ смо у неким нашим ранијим радовима⁸ указали да је поистовећивање стохастичке и шатровачке поезије недовољно утемељено. Реч је, ипак, о привидној, спољашњој сличности. Тодоровић, како наглашава Корнхаузер, шатровачку песму конструише на принципу сазвучја, семантичке сличности и, коначно, на принципу редоследа у речнику. Међутим, не сме се испустити из вида да је и сам Мирољуб Тодоровић, у својој класификацији сигналистичке поезије, шатровачку поезију означио као посебну врсту. За разлику од стохастичке поезије, која тежи за алогичном синтезом неспојивих, потпуно супротстављених елемената, у шатровачкој поезији, када се разгрне језичка игра, исијава аутентична слика једног сегмента урбаног живота у којој унутрашња кохеренција није ничим нарушена. Ово становиште заступа и Живан Живковић у својој студији о сигнализму[9].

У вези са овим питањима треба јасно разлучити језички од предметног слоја исказа. Оснивач сигнализма у овој врсти стварања показује јасно настојање да шатровачки језик промовише у песнички тако што би се, пре свега, активирао његов метафорички потенцијал. Песников креативни удео је очит. Тодоровићу је шатровачки послужио као модел према коме је и сам, како у својим песмама, тако и у полемичким критичким текстовима, на „шатровачки начин“ градио нове речи. На тај начин овај поступак се уклапа у веома изражену праксу неологизације песничког језика која је карактеристична и за неке друге врсте сигналистичког стварања (сцијентистичка поезија, на пример). Али, чак и чињеница, на коју указује Јулијан Корнхаузер, да су речи у многим Тодоровићевим песмама узете према редоследу у речнику „шатровачког жаргона“ који је у часопису Дело објавио Илија Симић[10] – а то је видљиво већ и у наслову прве књиге шатровачке поезије (Гејак гланца гуљарке) – упућује на присуство песничке стилизације и језичке игре. Повезивање речи према звучном принципу, чиме се Тодоровић у овом случају послужио, представља један од еминентних поступака песничког стварања.

 Границе морфолошке и синтаксичке непрозирности

Очигледно је да се, у чисто језичкој равни, шатровачки говор јавља као медиј активизације једне димензије језика која се може означити заумном и алогичном. Иако као функционалан говор шатровачки има крајње прецизну и рационалну семантику, деформације и трансформације постојећих речи, необични идиоми и конструкције – чему овај вид комуникације обилато прибегава – могу се у песничком контексту читати као метафоре чије се значење исцрпљује у чистој језичкој игри изван сваког смисла. У лингвистичкој равни најпре се уочава провокативни карактер шатровачке поезије у односу на традиционално песништво; док конвенционално песничко стваралаштво посебно вреднује такве категорије као што су граматички исправан и стилски „однегован“ језик и наглашена порука, сигналистичка продукција – као што то шатровачке песме сликовито показују – уводи у стваралачки простор граматички нелегитиман језик и категорије не-смисла и одсуства поруке.

Свакако, треба имати у виду да суштинска „порука“ шатровачких песама није оно што се добије када се, уз помоћ речника који је Тодоровић штампао на крају књиге, декодују и „преведу“ на стандардни језик. Поруке исказане шатровачким језиком су крајње функционалне, далеко од било које врсте апстракције. Уколико би се у њиховом декодовању исцрпљивало могуће значење ових песама, онда, очито, не би било никакве разлике између поезије и енигматике. Значење шатровачког поетског артефакта зачиње се на оној тешко ухватљивој граници између морфолошке и синтаксичке непрозирности њеног језика и дешифрованог смисла – у осећању да и бесмисао има смисао, односно да се и у алогичном крије значење. Или, како истиче Јулијан Корнхаузер, „песма у којој свет речи мало или готово ништа не значи добија из одређених разлога додатни ореол“[11].

Неоспорно је да се у Тодоровићевим шатровачким песмама појављују многи мотиви и расположења који су карактеристични за песничко стварање уопште (љубав, потрага за срећом, животна тескоба, разочарење). Када се књига Гејак гланца гуљарке преведе на стандардни језик, пред читаоцем се отвара једна реалистичка слика света – указује се живот улице и подземља, панорама ликова маргиналаца и преступника и њихове преокупације, које се изричу крајње директно, било посредством дијалога или монолога. Читалац се уводи у голим оком невидљив, „подземни“ живот, који се састоји од ситних и крупнијих превара и преступа, од жеља да се пречицом и без напора стигне до циља, од непрекидног надметања са чуварима друштвеног реда, од прогоњених који и сами прогоне, са специфичним схватањима морала, црно-хуморним односом према животу и редукованом представом среће и љубави. У овим песмама као да се појављује исти лирски субјект (иако се он среће понекад у множини, каткад и као коментатор), који свет и живот доживљава и исказује у једној изразито једнозначној перспективи.

Пошто се шатровачким говором служи претежно млада популација, стихови испевани на том језику добијају на аутентичности јер на директан начин уводе читаоца у специфичну емоцију и расположење младости[12]. Тако је очито да се у шатровачком говору веома често крију наглашене сексуалне алузије, и да тај говор представља начин да се посредно искажу еротске жеље и љубавне фантазије. Сем младих, за шатровачким говором посежу и многе маргиналне друштвене групе, па и оне склоне преступу; у свим тим случајевима песма добија значење аутентичног записа једног покушаја скривања у језику који се на тај начин метафоризује и добија одлике песничког говора. То се нарочито види на примеру двоструко шифрованих песама[13], у којима се шатровачки говор комбинује са козарцем – говором у коме се врши пермутација слогова у речима стандардног језика[14].

Због директне упућености шатровачке поезије на одређене социјалне групе и њихов говор, као и на њихово схватање живота и друштвени статус, поједини аутори су посебно наглашавали социјални аспект ове врсте сигналистичког стварања. Тако Веселин Илић пише да коришћењем жаргона поезија М. Тодоровића поприма доиста на први поглед уочљив социјални вид¹⁴. Милослав Шутић наглашава да се у књизи Чорба од мозга Тодоровић представља као „сликар и инвентивни аналитичар свакодневице“, који хоће да очува „изворност свакодневним догађајима препуштеног живота, бизарност уличног, шатровачког говора, одгајаног на плочнику”[15]. У својој димензији загонетног песничког тропа, тај говор, по Шутићу, делује истовремено и хуморно и озбиљно, и ведро и суморно.

Шатровачки идиоми обликују поглед на свет виђен из ведријег угла, поготову с ону страну лажне озбиљности. Како је исправно приметио Миодраг Петровић[16], никаквим идеализацијама ту нема места. Комуникације су сведене на примарно и најгрубље. „Човек је миран и задовољан ако има пара да задовољи своје елементарне потребе“, пише Петровић. „Све остало као да спада у домен у који тај свет (полусвет) не залази“.

Цео тај „стварносни“ оквир Тодоровићевог шатровачког песништва делује готово документарно својом упечатљивошћу и непосредношћу, и у том смислу се у свом најтранспарентнијем слоју књига Гејак гланца гуљарке и данас доживљава као аутентичан, документарни снимак једног исечка стварности. Отуда је сасвим разумљиво да се већини тумача Тодоровићеве шатровачке поезије ова димензија тако снажно наметнула.

Јасно је, међутим, да у стваралачком видокругу Мирољуба Тодоровића, као једног од кључних актера неоавангардног стваралаштва на нашим просторима, миметичка димензија поетског стварања није могла бити доминантна јер би то било у супротности са самом суштином сигналистичког пројекта. Сигналисти као неоавангардни ствараоци наглашено инсистирају на субверзивном карактеру властитог стварања у односу на традиционално песништво, које посредством миметичке димензије уметничког артефакта покушава да оствари естетичке, а често и моралистичке захтеве. Посезање за једним ексклузивним говором, који се сматра не само непесничким, него и лингвистички и друштвено нерегуларним, представља суштински изазов традиционалном поетском стварању. Тодоровићеве шатровачке песме готово документаристички ”хватају” реалне животне ситуације, али им посебну боју даје управо то што су пропуштене кроз специфичан језички медиј који у њих уноси димензију очуђења (у науци о књижевности термин којим се означава одступање неког елемента од конвенција и његово предочавање с необичне стране). При том се морамо сложити са Корнхаузеровим ставом да је у стварању шатровачке песме основно то да „преносећи одређену комуникативну ситуацију“ песник „мења њен смисао“.

Узмемо ли за пример већину песама из збирке Гејак гланца гуљарке, са познавањем шатро-говора из свакодневне комуникације и без коришћења речника, на основу контекста, без већих проблема ће нам се отворити оно најнепосредније значење песничког исказа. Јасно је да се у песми Нањушише але одмах траву[17], на пример, описује искуство препродавца и, вероватно, уживаоца дроге у сусрету са полицијом. У типичном наративном маниру, јунак се исповеда како га је полиција након повратка из затвора поново ухватила у преступу и како је успео да им побегне:

ђанишеш ли ме буразеру
тек што сам се жиднуо
од алијановића
укебали ме у голубарнику
док сам готовио фикс
упадоше глодари у унџу
па за гушу
осетих кркубуљисао сам...
нањушише але одмах траву
и друге ђаконије
почну да ме акуширају
хоће да испевам
прозева ми чмар...
не гине ми шатронада...
направим алаванту
марнем једног по њупавцима
покварим му алабастер
истерам предњи крњак
онда бриснем кроз прозор
готово испод ножа
и аласим се беде.

Оно што изазива посебан утисак код читаоца није сам догађај већ осећање изразите несагласности између предмета песме и језика којим је исказан. Док тема песме спада свакако у домен делинквенције и такозване црне хронике, језик као да поништава и сасвим релативизује њену озбиљност и даје јој сасвим друго значење, било тако што исмева („осетих кркобуљисао сам“), или отвара простор за различита значења („упадоше глодари у унџу“, „направим алаванту“, „покварим му алабастер“).

У тзв. не-наративним песмама, у којима недостатак догађаја лишава читаоца контекста на основу кога открива њен основни „предмет“, говор је херметичнији, а значење непрозирније и истовремено богатије. Да није наслова Оцинкали нас ортаци[18], тешко би се сасвим продрло у значење песме од две строфе које су сложене од девет и пет стихова:

облачно је
окружен олук
нема ораха
оцинкали нас ортаци
откуцали органу
огриз и обер
обадвоје
обесхрабрени
опталидонци

одмах одфурајмо
обруч опасује
без обезбеђења
отинтаћемо папке
откулучити у објекту.

Наслов упућује на контекст из кога се наслућује предмет песме – у питању је, очито, опасност због тога што је неко „откуцао“ преступничку групу. Низ стихова тада се доживљава као серија кратких шифрованих обавести које се шаљу као упозорење на опасност. Изузетна фреквенција речи које почињу фонемом о (21 од укупно 28) семантички је посебно функционална – тиме се визуелно и звуковно дочарава својеврсна „тастатура“ којом се шаље порука. Дакле, песма се може реципирати на основу насловне упуте, звука и визуелног утиска, и тада је она много упечатљивија него када се, уз помоћ речника шатровачког говора, преведе на стандардни језик:

сумњиво је
лоше место за прибављање новца
нема пара
пријавили нас пријатељи
дојавили милиционеру
жена и ревизор на железници
обадвоје
уплашени
ситни типови

одмах одлазимо
обруч опасује
без обезбеђења
узеће нам отиске прстију
одлежаћемо у затвору.

Лингвистичка природност „превода“ такође је носилац важног обавештења, али не може задобити ни минимум лирског значења.

„Фино џепарење за безначајне људе“

Напуштање нарације и појачавање херметичности песничког говора још је присутније у шатровачким песмама које су заступљене у књигама Телезур за тракање и Чорба од мозга. У првој збирци, моменат иновације у односу на књигу Гејак гланца гуљарке изражава се уношењем риме у поједине песме, чиме се и ово битно обележје традиционалне поезије подвргава пародичкој деструкцији:

монтирај мицу
на шкрге диши
кушуј и кижи
не каргониши

мутне мртваце
стигне качка
килавог ујку
мондиш мачка

(Угаси креч[19])

Инсистирање на фоничким ефектима је још израженије у стиховима:

давеж је дилкан
делирише
дурми на дупетрону
даску деље

дус си дус си
дилкане

(Давеж је дилкан[20])

За разлику од првих збирки шатровачке поезије у којима се налазе песме од преко деведесет стихова, у потоњим књигама дужина поетског исказа се знатно скраћује. Од три циклуса шатровачке поезије у књизи Чорба од мозга, посебно су занимљиви Фајфа на фирцању и Зашнирај њокалицу, у којима су све песме испеване у форми дистиха. То их чини блиским традиционалним „малим песничким формама“ као што су епиграм, епитаф, афоризам. Отуда се у овим песмама не може занемарити снажно присуство метапоетичког слоја, што им даје иронично и пародично значење. Тако је очигледно да неке од ових песама теже својеврсним општим истинама које имају аксиоматско важење у микросвету шатровачког споразумевања:

пишични пацијенти
отинтани папци[21]

- што би у преводу требало да значи како смешни, неважни типови завршавају у затвору. Често су то, међутим, обичне констатације, слике одређених ситуација из деликвентске стварности, којима посебно значење даје очит иронични и саркастични набој:

мандов у марељу
офрчио ко кенгур[22]

шљага за шмокљана
прдало за премијеру[23]

неготивно на тавану
зашнирај њокалицу[24]

У овим кратким шатровачким песмама, које по форми наликују на хаику, муњевите опсервације о човеку и свету износе се конкретним језиком, без икаквих украса и метафизичких наслага. Тај сведени вокабулар ослања се претежно на именице и глаголе, док се остале врсте речи углавном избегавају. На другој страни, обилато се користе звучни потенцијали језика, посебно алитерацијски и други ефекти понављања.

Наглашено присуство ироније представља значајну одлику шатровачке поезије. Иронија песму чини блиском савременом урбаном духу; тај дух се дочарава одбојношћу према патетичном, склоношћу ка ругајућем и хуморном односу према свакој врсти ауторитета, уздизањем профаних, маргиналних и бизарних манифестација стварности. Изокретањем речи и устаљених језичких конструкција не исказује се само иронијска надмоћ у односу на устаљено језичко устројство, већ и у односу на прихваћене каноне понашања и конвенције уопште. Наглашавајући ову димензију у стварању Мирољуба Тодоровића поводом књиге Чорба од мозга, Милослав Шутић указује да, усмерена против неких категорија традиционалне лирике – сентименталности, увиђавности, стида – „песникова иронија није искључиво разорила предмет, већ је остварила нови, хуморни естетски квалитет“[25].

Међутим, постоји, ипак, један разорнији вид ироније, која прелази у персифлажу, у песмама у којима је Мирољуб Тодоровић користио шатровачки говор у полемичким посланицама које је упућивао противницима, а још више „отпадницима“ сигнализма. У песмама адресованим на познате књижевне ствараоце, поступком који су примењивали зенитисти и дадаисти, Тодоровић користи шатровачки начин шифровања за иронично прекодовање њихових имена: тако је Франци Загоричник – Франци Ждановичник, Јерко Денегри – Ждерко Енерги, Бора Ћосић – Бора Ћос. Сам наслов полемичке књиге, настао у најбољем шатровачком маниру, уноси у полемику снажну саркастичну ноту – штеп за шуминдере могао би се истумачити као „фино џепарење за безначајне људе“, а поднаслов Ко им штрика црева као – „ко њих шта пита“. Уношењем шатровачког вокабулара у микроструктуру опозиције и контраста, Тодоровић је разуђеном полемичарском жанру српске литературе додао једну од блиставијих, антологијских страница.

Шатровачки говор представља бекство од конвенције, а неконвенционална језичка форма је својеврсни сигнал за исто такво понашање и однос према стварности. У том смислу, шатровачка поезија у властити језик уграђује једно од основних авангардних начела као што је рушење система прихваћених норми у песничком стварању. Поводом књиге Електрична столица, којом је у целини обухваћена Тодоровићева шатровачка поезија, књижевни критичар Василије Радикић напомиње да се она уклапа у стваралачки пројект Мирољуба Тодоровића јер је написана језиком који нема каноничке одлике песничког говора у традиционалном смислу. Овај критичар сажима досадашње релевантне увиде у ову врсту Тодоровићевог стварања када у закључку[26] тврди да је шатровачки језик песник схватио као изазов, разумевајући поетско стварање као „стваралачку игру”, којом се језик обнавља управо у покушајима да изађе изван оквира које му ја задало традиционално поимање..

За Илију Бакића, пак, који се, такође, аналитички осврће на Електричну столицу, ситуације и слике са којима се читалац сусреће у овој врсти поезије несвакидашње су и збуњујуће, препуне каламбура јарких боја исказаних неовешталим, фасцинантним језиком и речима на самој граници апсурда[27]. Тај језик, врцав, сликовит, саркастичан, препун сокова наше урбане свакодневице и велеградског подземља, живи пуном снагом и плени густом симболичком и метафоричком разуђеношћу и силином. Духовит и свеж, он је бритак као најоштрије сечиво, афористички суптилан и ритмички звонак, али често без милости и патетике бруталан и груб. Српски шатровачки жаргон је уистину језички вулкан који непрестано бљује усијану, живу лексичку лаву. Његовом егзотичношћу, бизарношћу и цинизмом, оснивач сигнализма искушава саме темеље српске поезије и литературе у целини. У том превредновању нашег књижевног и културног миљеа, по Бакићевим речима, значајну улогу у Електричној столици играју и визуелне песме (колажи), у којима су уверљиво и снажно сједињени провокативне фотографије, разломљена слова и поруке, као одраз разбарушене, неукроћене, проблематичне и хистеричне свакодневице „врлог новог света“, из кога и за који Тодоровић шаље своје сигнале.

У разуђеном жанровском регистру Мирољуба Тодоровића шатровачка поезија припада тзв. борбеној фази сигнализма. Разорна песничка енергија појавила се на подручју које је дотле било подстицајно првенствено за прозне ствараоце;[28] у најбољем случају, могло је бити предмет изучавања политичке социологије, али не и теорије песништва. Разноврстан и прилично заокружен опус стихова на шатровачком идиому уверљиво сведочи о људској егзистенцији на друштвеној маргини. Као нови вид социјалне уметности, шатровачка песма постаје говор многих који се из различитих разлога осећају отуђеним или изопштеним. Језиком кондензованог револта шатровачка поезија, како примећује и Жарко Ђуровић[29], иницира „Загледање издвојеног човјека у властито огледало“. Преплетом нових значења, и укрштањем жаргона са речима из књижевног језика, о нашем времену се казује суптилније и сочније него углађеном фразеологијом традиционалног песништва; посебно је драгоцена способност шатровачке поезије да поетски језик ослободи божанског и панмитолошког.

Хранећи поезију темама трагичног и комичног, живот на социјалној маргини подстакао је дух имагинације и охрабрио оснивача сигнализма да знатно прошири социјалне, моралне, семантичке, сазнајне и друге димензије овог неоавангардног покрета, а на генолошком плану да настави потрагу за новим производним облицима. Жаргон је доведен у близину песништва као његово природно суседство и непресушно врело, а не само као медиј субверзије. Штета је једино што у овом несвакидашњем књижевном и уметничком искораку Тодоровић нема следбенике.

[Објављено у књизи „Авангарда, неоавангарда и сигнализам“, Просвета, Београд, 2002.[

---

[1] Један од значајнијих проучавалаца сигнализма, Јулијан Корнхаузер, за ову врсту песничког стварања М. Тодоровића користи термин сленг (Ј. Корнхаузер, Сленг пезија, Ток, Прокупље, 13-14, 1985, стр. 23).

[2] Криптично, веома запретано и заплетено значење носи и песма Зарни влач Душана Матића и Александра Вуча из надреалистичке публикације Немогуће (1930). Овде није реч о коришћењу аргоа или шатровачког, већ о креативном комбиновању расположивих језичких средстава изван уобичајених норми:

зарнио сам те рамно и зорно загрезам горко зазор...
београдан или нигдан без гора а ондан осиан жељен
                                     циглан пламен сам иглан...

[3] Мирољуб Тодоровић, О шатровачком говору, у књизи Гејак гланца гуљарке, Београд, 1974, стр. 96.

[4] Шире о томе у књизи Ранка Бугарског Језик и лингвистика, Београд, 1972, стр. 240.

[5] Томислав Сабљак, Шатра, рјечник шатровачког говора (Предговор), Загреб, 1981, стр. 5-21.

[6] Драгослав Андрић, Двосмерни речник српског жаргона и жаргону сродних речи и израза, Београд, 1976, стр. 1-17.

[7] Обимно Андрићево дело садржи око осам хиљада жаргонских речи из архаичног, народског, фамилијарног, касарнског, наркоманског, спортског, омладинског и студентског говора; известан број речи преузет је из Тодоровићеве збирке Гејак гланца гуљарке. За разлику од родоначелника сигнализма, који се бавио и ковањем нових речи, истакнути преводилац и песник Андрић задовољио се само скупљањем и класификацијом. Појава Речника жаргона дочекана је у српској култури муком и оспоравањем, да би убрзо задобила димензије лексикографског подвига.

[8] Мирољуб Тодоровић, О шатровачком говору, у књизи Гејак гланца гуљарке, Београд, 1974, стр. 97.

⁸ Видети наш полемички текст под насловом Сигнализам – југословенски стваралачки покрет у часопису Ток, двоброј 13-14 за 1985, стр. 6.

[9] Живан Живковић, Сигнализам, Параћин, 1994, стр. 223-224.

[10] Илија Симић, Шатровачки жаргон, Дело, књига IV, Београд, 1969-70.

[11] Ј. Корнхаузер, Сленг поезија, стр. 23.

[12] Ото Јасперсен у књизи Човјечанство, народ и појединац са лингвистичког становишта (Сарајево, 1970) посебно указује на привлачност овог говора за младе.

[13] О вредности тајнописа, на примерима старих српских песничких записа, пише Ђорђе Трифуновић у предговору антологије Из тмина појање (Београд, 1962, стр. 25). Вук Караџић у Српском рјечнику из 1818. одредницу козарски на страни 315. илуструје овим примерима: крдокрђи, крмекрни и крдокрнекрси крвокрде у значењу дођи мени односно донеси воде (друга књига Сабраних дела, Београд, 1966).

[14] У збирци Гејак гланца гуљарке Тодоровић је начинио необичан експеримент с двоструким удаљавањем од основног значења речи, превођењем двеју песама са (условно речено) шатровачког стандарда. Шатровачке песме Не знаш одакле да га палиш и Кресни кликером сада имају наслове Не шзна клеода ад га лишпа и Сникре керомкли (стр. 61). Овим опитима проверавају се експресивни и звучни потенцијали шатро-говора, који и иначе не тежи универзалној примени.

¹⁴ У поговору Тодоровићеве књиге Чорба од мозга (Београд, 1982, стр. 315) Илић наглашава како је жаргон, у својој социоонтолошкој заснованости, критички одређен према друштвеној стварности: „Жаргон исказује незадовољство постојећом социјалном збиљом и своје немирење с њеним конвенционалним институцијама, вредностима, моралом“... Владимир Бован објавио је у Гласнику Музеја Косова (св.XI за 1971) текст о тајном језику радника из области Средске и Сиринића, укључујући и списак речи на пуне четири странице.

[15] Милослав Шутић, Сигнали свакодневнице, Савременик, 38-39-40, 1996, стр. 33.

[16] Миодраг Петровић, Сигнализам Мирољуба Тодоровића, Израз (Сарајево), 5-6, 1989, стр. 444.

[17] Мирољуб Тодоровић, Гејак гланца гуљарке, Београд, 1974, стр. 10.

[18] Ibidem, стр. 52.

[19] Мирољуб Тодоровић, Телезур за тракање, Београд, 1977, стр. 11.

[20] Ibidem, стр. 46.

[21] М.Тодоровић, Чорба од мозга, стр. 30.

[22] Ibidem, стр. 46.

[23] Ibidem, стр. 46.

[24] Ibidem, стр. 47.

[25] Милослав Шутић, Сигнали свакодневнице, Савременик, 38-39-40, 1996, стр. 34.

[26] Василије Радикић, Нови простори поетског, Књижевне новине, Београд, 15. јули 1999.

[27] Илија Бакић, Сјај песме и језика, Борба, 7. октобар 1999.

[28] Социолог Зоран Аврамовић пише у тексту Књижевност и политичка социологија (у зборнику Интердисциплинарност теорије књижевности , Београд, 2001, стр. 211) да је политика „динамизујући фактор књижевности“. Политичко припада контексту, али и тексту и архитексту; посебно је, по његовом мишљењу, антидемократска политика подстицајна за књижевност. Аврамовић подсећа да су нека дела непролазне вредности рођена у књижевном отпору тоталитарној владавини, наводећи књиге Доктор Фаустус Т. Мана и Архипелаг Гулаг А. Солжењицина. За илустрацију дејства политичког аспекта на појаву и рецепцију књижевних дела на нашем простору, Аврамовић спомиње Време смрти Д. Ћосића, Трен II А. Исаковића, Гробницу за Бориса Давидовича Д. Киша, Књигу о Милутину Д. Поповића и

У потпалубљу В. Арсенијевића. Песнички примери, посебно шатровачка поезија, још нису ушли у видно поље наших полит-социолога.

[29] Жарко Ђуровић, Свијет сигнализма, Београд, 2002, стр. 47.