Брана Димитријевић

Болест и смрт доктора Сигмунда Фројда

Сажетак

На основу биографских података, приступачних историјских чињеница и клиничког искуства у раду са слично оперисаним и рехабилитованим пацијентима изнета су могуће објашњења за Фројдово понашање у болести, у периоду од 1923. до 1939. године; од откривања малигнома слузокоже усне дупље, па преко лечења и рехабилитације до еутаназије морфином. Износи се претпоставка да је Фројдово снажно испољено незадовољство протетичком реконструкцијом, а она му је обезбеђивала исхрану и говор, могло бити засновано на последицама многобројних операција и зрачења радијумом, на укупној неизвесности у погледу трајања и квалитета живота, али и квалитета смрти.

Кључне речи: Фројд, постресекционе протезе, квалитет живота и смрти.

ILLNESS AND DEATH OF DOCTOR SIGMUND FREUD

Summary

Concerning the accessible biographical and historical data’s and the contemporary clinical experiences with patient’s whose underwent tumor surgery and the prosthetic reconstruction of maxillary defects certain explanations of the behavior in illness of doctor Sigmund Freud between 1923–1939 are hypothesized. During that period of time he was faced with the problem of survival, after the discovery of a malignant lesion deeply in his mouth and a huge number of operational and irradiations procedures.

His discontent of immediate and permanent prosthetic recovery of his oral functions and of discomforts of these artificial devices has been based not only the consequences of such therapy. Possibly he suffered of uncertainty and the prosthetics reconstruction became a symbol of that, in spite of his capability to endure the pain itself. Through his hate against the “monster” (prosthesis) he worried about the true duration and quality of his life and his death, too.

Key words: Freud, post-recessional prostheses, quality of life and death.

Боловање, и наочито, понашање у болести, и смрт оца психоанализе доктора Сигмунда Фројда, могу се разматрати и са становишта дисциплина које су, барем на први поглед, веома далеко од психијатрије и психологије. Фројд је у својој шездесет и шестој оболео од карцинома, оперисан је, тврди се, 30 пута, и зрачен радиумом, а био је принуђен да носи пост-ресекциону протезу да би могао да се нормално храни и говори. Период привременог излечења изнео је пуних 13 година. Умро је у осамдесет и трећој.

Но, треба одмах рећи да је у клиничкој пракси хирургије и протетике лица и вилица још увек више искустава него ли радова који мултидисциплинарно, мимо судбине доктора Сигмунда Фројда, покушавају да осветле ову тему; тему реаговања оваквих болесника на саму болест, на примењено лечење и на рехабилитацију.

Фројд је прихватао и стоички подносио васцелу терапијску процедуру – која се, као и данас, сводила на одсецања и „паљења“ – док је према протези испољавао крајњу одвратност, упркос чињеници да је само захваљујући њој могао да нормално једе и да говори.

Али, кренимо редом, од једне позне априлске вечери 1923. године када је Фројд позвао свог пријатеља и интернисту Феликса Дојча (Felix Deutsch) да би му показао сумњиву промену дубоко у својим устима. Одмах препознавши карцином Дојч му је одговорио да се припреми на нешто што му се свакако неће допасти; но, бојећи се да би Фројд могао да почини самоубиство промену је назвао леукоплакијом, најчешће преканцерозном лезијом. Одмах је саветовао Фројду да се обрати хирургу, препоручивши му професора ларингологије др Маркуса Хајека (Marcus Hajek), кога Шарон Ром (1983) описује као изненађујуће просечног. На својој приватној клиници Хајек је извршио делимично – а не радикално – уклањање тумора, са десног предњег непчаног лука; не оставивши никакву белешку о природи ресецираног ткива; на упозоривши Фројда на будуће све теже отварање уста услед контрактуре ожиљка. Једино га је лаконски упутио на зрачну терапију, која је као метод тек настајала.

У Бечу је утемељивач дијагностичке и терапијске радиологије тада био Гвидо Холцнехт (Guido Holzknecht), који ће касније умрети од последица радијацијске болести. Фројду је одредио прву куру зрачења радијумом, као и све остале током наредних година. Радијацијске дозе и трајање сваког третмана остали су до данас непознати.

Ток лета (1923) Фројд пати од болних последица зрачења; а, породица му, напослетку, саопштава праву дијагнозу. Фројд се, на опште изненађење, са истином суочава мирно, и пристаје да консултује другог хирурга. Одлучује се за Ханса Пихлера (Hans Pichler), за кога бисмо са гледишта данашњих терминологија могли рећи да је био – максилофацијални хирург. Био је лекар опште медицине, зубни лекар и хирург.

Током следећих недеља Фројд бива подвргнут санацији усне дупље, уклања се зубни каменац, обнављају ливени испуни. Узете су у обзир и потребе будуће протезе, која ће бити одмах стављена преко ране.

Због мале учесталости карцинома у то доба, своје оперативно искуство Пихлер је стицао захватима на лешевима, укључујући и онај предложен Фројду. За разлику од Хајекове, која се ограничавала само на предњи, језично непчани, десни лук на улазу у ждрело, нацрт Пихлерове операције предвиђао је уклањање трећине крова усне дупље; данас би се то назвало делимичном ресекцијом горње вилице. Али је „закачио“ и део доње. Уклонио је део зубног наставка од преткутњака па назад, а ради бољег отварања уста ресецирао је мускуларни наставак доње вилице. Четвртог октобра 1923. године Пихлер први пут оперише Фројда, у локалној анестезији, потпомогнутој интравенским убризгавањем Пантопона, једног од деривата опијума. У том првом акту уклонио му је подвиличну пљувачну жлезду и околне лимфне чворове, и подвезао му спољну каротидну артерију. Шест дана касније уклоњен му је тумор у блоку, према већ изложеном плану. Да би смањио неприродни отвор између усне дупље и носа, односно синусне шупљине, Пихлер је употребио део мишића масетера обложивши га режњем са слузокоже образа, да би насталу рањаву површину на образу прекрио слободном кожним трансплантатом, узевши кожу с руке. По тампонади јодоформ газом одмах је стављена протеза, која је осим кукицама била причвршћена за зубе још и са неколико жичаних лигатура.

Пихлеров подухват одликује се остваривањем неколико битних циљева: уклоњени су малигни тумор и регионалне метастазе, ресекцијом мишићног наставка доње вилице омогућено је добро отварање уста, привременом протезом успостављена је целина усне дупље, и спречено ометање функција исхране и говора.

Иако у историјском смислу Пихлер није творац имедијатне (непосредне) протетичке реконструкције, већ је то Француз Клод Мартен, ипак треба рећи да ова корисна пракса у Пихлерово време није била рутинска. Многи хирурзи и даље су зазирали од протезе као од „страног тела“, не разумевајући да у устима бољег завоја од ње нема! Али, Фројд уопште није био њоме импресиониран. Напротив. Била је то мржња на први поглед.

Тај предмет, заправо „чудовиште“ како га је одмах назвао Фројд, требало је скидати, прати, враћати у своје лежиште, што Фројд једноставно „није умео“. То је препуштао хладнокрвном Пихлеру, који му је начинио још четири нове, осим оне сталне која му је, иначе, следовала. Фројду, међутим, ни једна није ваљала. С овом није умео да говори како треба, с оном да једе и пије без тешкоћа... А свака му је изазивала болове, час овде, час онде, а посебно су га нервирале тешкоће изазване опадањем негативног притиска у устима приликом пушења, крунски доказ да вештачко раздвајање усне од носне дупље није потпуно.

Све је то потрајало наредних осам година. Сазнавши да 1931. године у Берлину на зубарском конгресу борави Варазтад Казанјиан (Varaztad Kazanjian), Фројд му се обраћа и позива га да сврати у Беч да би му направио „људску протезу“. Казанјиан, некадашњи „амерички зубар“, кога су британски ратни извештачи већ 1916. године, назвали „Чудотворцем Западног фронта“, због заиста изванредних резултата у хируршкој обради бораца рањених у лице, беше тада на врхунцу своје славе. Занимљиво је да је по повратку у САД морао да заврши и Медицински факултет, како би практиковао чак и оне операције које су већ носиле његово име. Потом је, завршивши и медицину, проглашен за највећег хирурга пластичара света, иако у својим операцијама никада није ишао даље од лица. Казанјиан је у ствари један од оснивача максилофацијалне хирургије. Но, Фројд је рачунао да је током рата, а и после, Казанјиан направио на стотине сличних протеза.

Казанјиан у почетку не пристаје – из чега се може закључити да је психолошки одлично проценио Фројда – и тек после снажног политичког притиска, умешали су се неки чланови Врховног суда САД, стиже у Беч. Користећи Пихлерову ординацију и наплативши за свој труд 6.000 америчких долара. Ту протезу Фројд је носио 24 сата, и „вратио се“ Пихлеровој.

Може се поставити питање: колико је Фројд био у праву? Са становишта градивних материјала и вештине тешко да је био. Напослетку протезе су му правили двојица светски најпознатијих мајстора. Велики познавалац људске душе реаговао је као незнатна мањина савремених болесника, са сличном основном дијагнозом и сличним протетичким направама – ирационално, изливајући сав свој страх и гнев према судбини која га је снашла баш на тај предмет, на протезу, од које је био завистан, и која је једина могла да се – по његовом мишљењу – мења.

Оно што само на први поглед отежава одговоре на многа питања је чињеница да ни једна од Фројдових протеза није сачувана. Али, то и није од толиког значаја. Предност и недостатак сваке такве протезе је у томе што је она предмет који не сраста с околином. Она отклања последице – у већој или мањој мери – али ствара снажно осећање зависности. Постоје две екстремне реакције неприлагођености, односно одбијања: не скидање протезе, чак кроз дужи период времена, или њено одлагање у фиоку. Фројд је знао за последице и једног и другог, стога му је преостало једино да – протестује. Па, ипак...

Треба узети у обзир и зрачења радијумом и оних 30 наводних операција које су у ствари биле биопсије. Зрачења радијумом могла су да изазову низ тешкоћа, од којих је најизразитија – дуготрајно запаљење слузокоже усне дупље; за које је, опет, могла да буде оптужена протеза. Ствар се не би побољшала ни да ју је Фројд сасвим одбацио. Напротив, настало би сушење уста приликом дисања, због неприродне везе између носа и усне дупље. Али је могло да изгледа да ношење протезе одлаже опоравак. Осим тога зрачна терапија мења састав флоре усне дупље: бактерије уступају место гљивицама, које појачавају запаљење.

Најзад, а можда и на првом месту, нацрт Пихлерове операције, којом је уклоњен криласти наставак клинасте кости а тиме лишен припоја мишић затезач непца са те стране; а то протеза није могла да исправи. Фројдов говор снимљен 1938. године показује стога извесну хиперназалност и минималне дисторзије у артикулацији гласова, али ни тај доказ није толико валидан јер је већ у то доба Фројд имао рецидив.

Фројдово ритуално вађење, чишћење и поновно углављивање протезе, коме је повремено помажући му, присуствовао и сам Пихлер једнако је ономе што се данас у клиничкој пракси назива болесниковом (не)способношћу, (не)вештином, односом према хигијени. Између крајности не скидања и потпуног одбацивања протезе, налазе се малочас поменута понашања, као један од поузданих знакова болесниковог протеста, не само према протези, већ према целокупној својој ситуацији. Данас се зна да после прве операције највећи број болесника испољава оптимизам, наду у излечење. Број оптимистички настројених пада после друге операције предузете из истих разлога из које и прва, и тако даље... Фројд ни ту није имао среће. Професор Хајек примио је, наиме, Фројда као спољњег пацијента; те је по завршеној операцији Фројд отправљен кући. Но, убрзо је настало снажно крварење, па је професор Хајек био принуђен да Фројда прими на одељење; али га је сместио у неку од мањих, побочних просторија поред некаквог имбецилног, глувонемог кепеца. У току ноћи крварење се поновило; те је Фројд био препуштен свесрдном труду поменутог собног колеге. Професор Хајек појавио се сутрадан, приказао Фројда групи студената и – отпустио га из болнице.

Пихлерове две узастопне операције могле би се рачунати као једна, али и као две. Додајмо томе још тридесетак биопсија, при чему је свака, до добијања резултата само подгревала сумњу. С друге стране, Фројд је био спреман да претрпи све и свашта, али не и да се одрекне континуитета, заправо ранијег квалитета живота, о чему сведочи и овај пример. Биопсије су наиме слате на преглед професору патологије др Јакобу Ердхајму (Jakob Erdheim). Овај крупни, повучени, стидљиви човек, који је патио од Клајнфелтеровог синдрома (није био довољно мушко), становао је на институту, радећи и по 16 часова дневно, одмах је у Фројдовом случају схватио – тада још не запажену – везу између пушења и рака. Уколико ова особа, написао је Пихлеру, јер су се тада биопсије слале на преглед под шифром у циљу чувања лекарске тајне, не престане да пуши свакако му следује рецидив карцинома. Фројдов одговор био је одречан. Током живота, одговорио је Пихлеру, пушење му је чинило непроцењиве услуге. Тој страсти може да буде само захвалан. Да не пуши не би радио оволико дуго.  

Како год било тринаестогодишње Фројдово стање без рецидива може се сматрати врстом чуда, јер је морталитет од те болести у оно доба био веома висок. С друге стране, Фројд је осим свега могао да доживљава себе и као заморче. Најдоминантније терапијске дисциплине – хирургија и радиологија – стицале су и на њему своја драгоцена искуства. Но, многа питања и данас су без одговора. Тек, „чудовишни предмет“, протеза, кога је Фројд мрзео из дна душе, био је у свој тој причи најмање крив.

Рецидив, или нови тумор, 1938. године био је иноперабилан. Све јачи болови, које је Фројд стоички подносио, а напослетку и неспособност да више узима храну преко уста, натерали су Фројда да најзад позове свог пријатеља интернисту Макса Шура, и подсети га на једном дато обећање. Тако је у ноћи 23. септембра 1939. године, убризгавањем два центиграма морфина и следственим вечним сном оцу психоанализе др Сигмунду Фројду омогућено барем – достојанство смрти.