Брана Димитријевић

Приказ књиге проф. др Милоша А. Јанићијевића „Неурохирургија у Србији“

Невелика постхумно објављена књига проф. др Милоша А. Јанићијевића Неурохирургија у Србији – од лаичких трепанација до данашњих дана је сасвим завршено дело. И, треба честитати његовим верним сарадницима који су је приредили и издали. Нема сумње да је она једно од животних  дела познатог професора, која се појављује у такорећи у последњем трену. Задивљује количина консултована домаће литературе о том предмету, у првом реду „Српског архива“, чиме су настанак и развој ове хируршке дисциплине осветљени у потпуности. Али кренимо редом.

Др Владан Ђорђевић је донео хирургију у Србију, али је није укоренио. Те је, по Јанићијевићу, година 1889, њен стварни почетак. Др Војислав Субботић је до ратова (1912-1918) оперисао неколико неурохируршких случајева, те га Јанићијевић с правом назива пиониром али не и оснивачем. Данас се, после извесних натезања, др Кушинг, из САД, сматра оснивачем ове дисциплине (1906), док у Европи првенство припада Каролиншкој болници у Стокхолму.

Ратови, које је водила Србија, доносе искуства из ове области. Тако је др Леон Коен извршио 50 трепанација, а отац српске ратне хирургије др Михаило Мика Петровић установио неку врсту протокола: трепанације треба вршити само онда ако смо сигурни да се трепанирани болесник неће у догледно време транспортовати. Но, после ратова др Леон Коен посветиће се урологији, а др Мика Петровић, и даље, општој хирургији.

Стога је оснивач неурохирургије у нас др Миливоје Костић, чију биографију аутор даје веома исцрпно. Миливоје Костић рођен је у Сарајеву 1883, медицину је завршио у Бечу (1906) а хирургију специјализовао У Хамбургу, Берлину и Паризу. За време Балканских ослободилачких ратова прикључује се српској војсци, те ради у Београду и Скопљу. Током Првог светског рата је главни војни хирург у Сарајеву. У Београд је дошао 1921. године пошто је изабран за ванредног професора опште хирургије на тек основаном Медицинском факултету. Три године касније изабран је за шефа катедре и управника Хируршке клинике којом је руководио до пензионисања 1956. године. 1955. године изабран је за члана САНУ. Умро је 1974. године.

Период од 1923 до 1938. године професор Јанићијевић с правом назива периодом Миливоја Костића. Задивљује брзина којом Костић усваја и уводи новотарије (вентрикулографију, церебралну артериографију, мијелографију...) Да би, после извесног натезања, 1938. године у оквиру Хируршке клинике у Београду било отворено посебно неурохируршко одељење, прво у тадашњој Краљевини Југославији. (У односу на европске прилике „закашњење“ је било занемарљиво. Само три године пре тога отворено је, примера ради, исто такво одељење у Немачкој, у Вирцбургу.)

Али, пре тога (1937) Миливоје Костић шаље свог двадесет година млађег брата Слободана у Берлин и наравно у Стокхолм.

Следи отварање одељења (1938) са 25 постеља, уз шачицу општих хирурга, сарадника Слободана Костића, које се сматра се утемељењем неурохирургије у Србији. Тек по завршетку рата први неурохирург у Југославији, са положеним специјалистичким испитом, постаће др Тодор Бећирић.

Година 1951 је од изузетне важности. Неурохирургија добија зграду са 75 постеља, и то је почетак њеног снажнијег успона, заправо „златног доба“, које ће потрајати наредних деценија. Богдан Бабић, Петар Миленковић, Милан Ивков, Илија Нагулић, Војислав Поповић, Никола Секуловић, а нешто касније: Живорад Ђорђевић, Бранко Тајсић, Перо Калезић и Иван Рибарић (себе писац наравно и не помиње) биће носиоци тог успона, који ће славу српске неурохирургије распрострти широм света. И биће непроцењива штета, ако се књига професора Јанићијевића не настави, барем кроз биографије ових одличника. Године 1973 Неурохирургија добија нову зграду... И тако даље. Оставимо нешто и читаоцу.

Има ли ова невелика, одлично документована књига каквих мана?

Има две. Прва је што је штампана гајевицом, а не ћирилицом, с последицама које ће се тек осетити. Док се друга односи на шароњање, народне трепанације, према којима проф. Јанићијевић, слично др Владану Ђорђевићу (1872) и Драгану Шоћу (2002) – да поменемо најистакнутије – испољава тихе симпатије, чудећи се како је Кнез Данило у једном трену могао да их забрани! Не помињући Батута и његове „Надрилекаре“, такође противника тог метода, који се користио за све и свашта (1). С друге стране, пак, Јанићијевићев опис представља најдетаљнији и најсвестранији опис овог метода у нашој литератури.

На крају, треба се још једном захвалити Тасићу, Јовановићу, Ђуровићу, Николићу и Миковићу, на њиховом труду, и изузетно топлом уводу, који сведочи да поштовање Величине још није у Срба сасвим ишчезло.

(1) Види: Б. Димитријевић: Сведочења о шароњању (трепанацији лобање) у  народу; Исто тако: Надрилекари – др Милана Јовановића Батута, на овом истом сајту www.rastko.net/medicina.