Милан Баковљев

Ђорђе Натошевић

Ђорђе Натошевић се родио 31. јула 1821. године у Сланкамену. Отац му је био имућан, па га је, након завршене немачке елементарне школе, уписао у Сремскокарловачку гимназију, која је тада имала шест разреда. Млади Натошевић је после гимназијског школовања студирао филозофију у Сегедину и права у Еперјешу, да би након тога започео и успешно окончао студије медицине у Пешти и Бечу. Као бечки студент, дружио се с најистакнутијим вуковцима: Ђуром Даничићем, Бранком Радичевићем и Богобојем Атанацковићем, а зближио се, по свему судећи, и с кнезом Михаилом Обреновићем. Много је читао, а загрејао се и за писање, па је већ 1848. године почео да пише (необјављени) рад Споменици и задужбине, који садржи читав један програм културног развоја српског народа. Симптоматично је што се већ у том првом Натошевићевом раду указује на изузетни значај школа и што се одлучно захтева да сва деца похађају основну школу и препоручује оснивање што више предшколских васпитних установа и стручних школа.

Крајем 1850. године Натошевић је постао лекар у Новом Саду, али је већ 1853. године заувек дигао руке од лекарске каријере, определивши се за педагошки посао.[1] Учинио је то подстицајем владике Платона Атанацковића, који му је био пацијент и код кога је често ручавао. Владика Платон је био задужен за реорганизацију српског школства, па је предложио Натошевићу да се укључи у то, знајући да је наишао на правог човека, на интелектуалца широке образованости и широких интересовања, уз то родољуба и ентузијасту. Натошевић се радо одазвао, јер се још у студентским данима заинтересовао за педагогију, а и као лекар је писао радове васпитног карактера (које је почео публиковати — непотписане, као и већину својих, многобројних, каснијих радова — још 1851. године, у Војвођанки).

Дуготрајна, веома успешна и за Србе који су живели под Хабзбурзима необично значајна, Натошевићева педагошка каријера започела је у Новосадској српској гимназији, која је у то време била четвороразредна. По жељи владике Платона, патронат те гимназије га је позвао за наставника и управитеља и он се примио тих дужности на почетку 1853/54. школске године. Није нелогично претпоставити да се руководио и надом да ће му педагошки позив обезбедити шире могућности за остваривање идеја и планова истакнутих још у Споменицима и задужбинама.

Натошевић је у Новосадској гимназији предавао природне науке и гимнастику. Ово друго је била новина за читаво српско школство. Судећи по расположивим, додуше доста оскудним подацима— часови су му били занимљиви, делом и стога што се систематски служио очигледним средствима (у чему је такође био у нас иноватор) и што је прибегавао огледима и наставним екскурзијама. Што се тиче гимнастике, све вежбе је ученицима сам демонстрирао, с тим што их је лети учио и пливању, а зими клизању. Уз то је у вечерњим сатима у гимназијској дворани за гимнастику тој вештини поучавао и одрасле људе.

У Новосадској гимназији остао је до 1857. године, када је прешао у Темишвар — за школског саветника и надзорника српских народних школа при тамошњем намесништву. Те исте године је публиковао своје чувено Кратко упутство за србске народне учитеље, књигу којом је положио темеље наше научне дидактике и методике већине основношколских наставних предмета. Захваљујући њој, у нашим школама се почело водити рачуна о очигледности, мисаоној активизацији ученика, васпитности и неким другим принципима рационалне наставе. И што је најважније: у букварској настави је срицање замењено аналитичко-синтетичком гласовном методом. Ни најмање не претерују они који тврде да је Кратко упутство изазвало праву револуцију у настави српских основних школа у Хабзбуршкој Монархији.

При свакој од земаљских управа Аустрије постојао је школски савет састављен од „шулрата“ одговорних за школе оних конфесија којима су сами припадали. Натошевић је 1857. године постао „шулрат“ при Темишварском школском савету, задужен за српске православне народне (основне) школе. Како је само тај школски савет имао члана одговорног за српске школе, Натошевић се старао о српским основним школама свих аустријских покрајина. Уз то је у његовој надлежности била и Сомборска учитељска школа, која је припремала учитељски кадар за српске основне школе.

Стање које је Натошевић затекао ступајући на нову дужност било је више него незадовољавајуће: српске школе су биле препуштене полуобразованим учитељима, које још од времена Уроша Несторовића нико није контролисао, нити им је ико помогао. Обишавши већину поверених му школа, саветник Натошевић је закључио да се ситуација не може поправити без допунског оспособљавања учитеља, па је још исте године кад је постао саветник организовао читав низ течајева за учитеље, обележавајући њима почетак реформе српског школства у Аустрији. На тим течајевима су учитељи упознавали, и теоријски и практично, идеје изложене у Кратком упутству. Одржани су у Кикинди, Сомбору, Новом Саду, Темишвару, Сремским Карловцима и Пакрацу, а можда и у Вршцу. Предавања на њима држао је Натошевић, но није искључено да су то обављали и поједини његови сарадници. На завршетку сваког течаја одржавани су, под Натошевићевим председништвом, испити, на којима су учитељи показивали колико су овладали новим начинима наставног рада.

Следеће, 1858. године организовани су нови, још темељније припремљени и још успешније реализовани, течајеви за учитеље. Сомборски течај је трајао читавих шест недеља окупивши око сто учитеља из Бачке и Баната. Радило се по шест сати дневно. Течај је, по Натошевићевим инструкцијама, реализовао Никола Вукићевић, професор Сомборске учитељске школе. На завршним испитима, којима су била посвећена три последња дана, Натошевић је проверавао сваког полазника из свих наставних предмета. Том приликом се осведочио о изузетним Вукићевићевим способностима, те га је одабрао за свог најближег сарадника. Друга два течаја су одржана у Сремским Карловцима и у Пакрацу. На карловачком је учествовало 38 учитеља из Срема, а пакрачки је окупио учитеље српских школа из Хрватске и Славоније. И на њима је испите обавио Натошевић.

Ови течајеви одиграли су веома важну улогу у развоју нашег школства на територији Хабзбуршке Монархије. Били су претежно практичног карактера, тј. основно је било: показати учитељима како треба радити с децом, а не само лепо им о томе причати. Да би се радило онако како је он замислио, Натошевић је написао шест инструктивних писама и једно по једно упућивао Вукићевићу, који их је преписивао и достављао предавачима у Карловцима и Пакрацу. Та су писма, у ствари, изводи из Кратког упутства, али с примерима које је Натошевић сакупио приликом обиласка школа 1857. године.

И каснијих година (1859. и 1860.) било је таквих течајева. Одржавани су искључиво у Сомбору, али за све српске учитеље. Уз то је Натошевић наставио са систематским обиласком школа и пружањем непосредне помоћи учитељима. Чинио је то зато што је био непоколебљиво убеђен да успех у послу усавршавања школства зависи највише од заинтересованости и оспособљености наставника за то. Посећујући школе, имао је обичај да одржи покоји наставни час, демонстрирајући учитељима преимућства осавремењених метода рада. Старао се и о друштвеној афирмацији учитеља. Позивао је у школу коју би посетио свештеника, општинску власт и друге утицајне људе и указивао им на значај учитељског рада захтевајући да побољшају учитељев материјални положај. Није пропуштао да доброг учитеља јавно похвали, а подизао би му углед и тиме што би га при заједничкој вожњи колима ставио крај себе с десне стране. Учитељи су га веома волели, иако је био врло строг у захтевима. Називали су га „Бабом“, сматрајући да то одговара његовим очинском односу према учитељству.

У жељи да учитељима обезбеди брже и комплетније информисање о педагошким питањима и збивањима, Натошевић је већ 1858. године иницирао издавање Школског листа, па је тако постао и први покретач наше педагошке периодике. Школски лист је излазио једанпут недељно у Новом Саду. Издавач му је био Данило Медаковић, уредник новосадски учитељ Ђорђе Рајковић, а већину чланака су у прво време написали Натошевић и Вукићевић. Рајковић је убрзо дао оставку, па је Школски лист све до 1862. године излазио без уредниковог имена. Зна се, међутим, да је после Рајковићеве оставке и уредничке послове обављао Медаковић. Да ли је касније Медаковића заменио Натошевић или најпре Јован Ђорђевић, а затим Натошевић — то се не може тачно утврдити, но од 1862. године званични уредник Школског листа је Натошевић. Тешко је рећи коме Школски лист више дугује — Натошевићу или Вукићевићу, али је чињеница да је Натошевић био не само његов иницијатор већ и један од двојице његових најпродуктивнијих сарадника. Он је ту објавио зачуђујуће велики број чланака, што сведочи о његовој збиља огромној радној енергији. Школски лист је постепено окупио око себе (у својству сарадника, дописника, претплатника и читалаца) знатан број просветних радника, па је врло много допринео не само њиховом педагошком усавршавању већ и њиховом сталешком организовању.

За време свог трогодишњег боравка у Темишвару, Натошевић је објавио много радова; 2 књиге и преко 30 чланака. Највреднији од тих радова је Упутство за предавање букварски наука учитељима народних училишта у Аустријском царству, познатији под именом „Велико упутство“. Ту своју свакако најзначајнију књигу Натошевић је публиковао 1858. године у Бечу. Будући да је она, по свему судећи, написана још 1855. године, може се сматрати да Кратко упутство (које је објављено 1857. године) представља у ствари извод из овог опширнијег „Упутства“. Садржај ове књиге сличан је садржају Кратког упутства, само што је ту све оно за шта се Натошевић залагао разрађено подробније. Мада се у наслову помиње само букварска настава, обрађена је проблематика свих подручја елементарне наставе. „Велико упутство“ садржи толико и данас прихватљивих и прогресивних педагошких, посебно дидактичких и методичких, идеја да се човек мора запитати како га је могао написати неко ко никад није радио у основној школи. Несумњиво је да се Натошевић при писању те своје књиге служио радовима Песталоција и његових немачких следбеника (или, можда, само радовима ових других), јер њоме — како то с правом констатује Милан Шевић — провејава њихов дух.

Почетком 1861. године Бачка и Банат су прикључени Угарској, а Срем Троједној Краљевини. То је довело и до укидања Темишварског школског савета. чији су чланови стављени на располагање Намесничком већу Угарске. Српске народне школе из Бачке. Баната и Срема доспеле су у надлежност намесничких већа у Будиму и Загребу. Натошевић се вратио у Нови Сад, где је до маја 1862. године вршио дужност управитеља месних основних школа. да би крајем те године постао школски саветник при Намесништву у Будиму. Ту је провео готово пуних пет година, али се о службеним активностима којима се за то време бавио веома мало зна. Утврђено је да је Намесништву давао савете о свим просветним питањима, да је често обилазио српске школе у Бачкој и Банату и да је о својим утисцима извештавао претпостављене. Уз то је наставио с организовањем течајева намењених стручном усавршавању учитеља, а 1866. године је иницирао и течај који је српским школама дао прве учитељице. Почетком 1864. године обновио је Школски лист, чије је излажење прекинуто његовим одласком у Будим. Био му је и уредник и издавач, али је због презаузетости службеним пословима, а и стога што је живео у Будиму, далеко од српских учитеља, понудио Вукићевићу да преузме тај наш први просветни лист. Понуда је прихваћена, па је већ први број Школског листа за 1866. годину изишао у Сомбору, у издању и под уредништвом Николе Вукићевића.

Знајући да српска младеж оскудева у штиву које би специјално за њу било написано, Натошевић је већ од првих бројева Школског листа почео да објављује у њему и текстове за децу. (Рецимо, у првом броју објављена је прва Змајева дечја песмица Гашо, Гашо, лењи Гашо.) Не задовољивши се тиме он 1865. године покреће Додатак к школском листу — први српски лист за младеж. Преласком Школског листа из Будима у Сомбор, Додатак, који је изишао свега у два броја, замењен је Пријатељем србске младежи. Иако је Пријатељ официјелно уређивао Вукићевић, његов творац и најпродуктивнији сарадник био је Натошевић (који је написао и све чланчиће публиковане у Додатку к школском листу). Натошевић се трудио да на писање за децу подстакне Змаја, Лазу Костића и неке друге младе књижевнике. Шевић тврди да је Натошевић „од Змаја начинио Чика-Јову“, наводећи да му је сам Змај рекао, да се за писање намењено деци определио на Натошевићево наваљивање.

Пошто је аустријска власт одлучила да Србима да аутономију у црквеним, школским и фондовским питањима, 1864. године је сазван Црквено-народни сабор да би се израдио предлог уредбе о организацији назначене аутономије. Рад Сабора се протегао и на следећу годину, а одлуке које су на њему донете добиле су санкцију тек 1868. године. Нацрт предлога је припремио Синод православне цркве. Онај одељак тог нацрта који се тиче школства конципирао је Натошевић, посланик на Сабору. На жалост, доста тога за шта се Натошевић залагао Синод није прихватио, а уз то је и понешто од онога што је Синод прихватио одбацио Сабор. Натошевићев пројекат о уређењу српских вероисповедних школа био је у већини својих ставова за своје време напредно оријентисан, али је у погледу односа између школе и цркве давао крупне уступке свештенству. Под утицајем Светозара Милетића и његових истомишљеника, Синод је заузео прогресивнији став према питању компетенција свештенства у школској управи, али је зато неке друге Натошевићеве предлоге заменио педагошки конзервативним решењима. Да ствар буде још гора, Сабор је одбацио антиклерикалне ставове Синодовог предлога, задржавши готово све оно што је у том предлогу било конзервативно, тако да је коначно изгласани предлог био неприхватљивији и од Натошевићевог и од Синодовог предлога. Натошевић се с правом вајкао да су Синод и Сабор осакатили његов пројекат о организацији школства, но не сме се прећутати ни чињеница да је он помагао високом свештенству, да завлада српским школством и да је то био разлог што је остао без подршке људи који су му могли помоћи да реализује оне своје замисли којима би се побољшао рад у школама.

Беч се почетком 1867. године одлучио на споразумевање с Пештом, па је убрзо дошло до трансформисања Аустрије у Аустро-Угарску. Формирањем аутономног Мађарског министарства просвете, укинут је Намеснички школски савет, па је Натошевић поново стављен на располагање. Неки тврде да му је министар Јожеф Етвеш нудио службу у свом министарству и да је он није прихватио због тога што није говорио мађарски. У међувремену га је кнез Михаило Обреновић позвао да пређе у Београд и ангажује се на послу унапређивања школства у Србији. Он је то прихватио и у јесен 1867. године дошао у Србију, за референта у Министарству просвете.

Своју педагошку активност у Србији започео је обиласком школа, па је већ почетком 1868. године предао надлежнима извештај о својим запажањима. Овај извештај представља веома оштру осуду упознате школске стварности. У њему се, између осталог, каже: „На основној школи ... има два велика недостатка: један је што се врло мало учи, а други је, што се и то мало не уради ваљано ...“ „Најпоглавитији посо — приучавање деце на размишљање — овде је у школи сасвим занемарен, па се само наваљује на памћење... Учитељевог оруђа мало има, и неудесно је...“ „Нема ни потребних књига свију ...“ „Намештаји су у многим школама тако незгодни, да сакате децу ...“ „Школске зграде многе праве су гробнице ... и грдно ће затрти наш народ ...“ „Учитељи су неспремни за вршење своје дужности...“ „Плате учитеља ... су најхудије, — сваки ће просјак на сваком раскршћу више напросити...“ „Надзор над школама сасвим је никакав... Извештаја искрених и јавних нема; нити ко за зла пита нити их вија и прогања, него покривајући, бранећи и хвалећи се са стањем школе варамо сами себе на своје велико зло ...“ И „гимнасије су ... худе, — худих у свету нема ...“ „Метод учења исто је онако неваљао, као и на основ. школи, само глупа греотна меморизација – (Рукописна збирка Матице српске, М. 7425).

Предлози којима је Натошевић пропратио ове своје критичке примедбе истоветни су с његовим у многобројним написима изложеним и војвођанском школском праксом провереним педагошким идејама. Два најважнија предлога су организовање течајева за усавршавање; учитеља и – оснивање учитељске школе.

Овакав извештај је изазвао жучно реаговање неких људи одговорних за школство у Србији. Министар просвете (Димитрије Црнобарац) формирао је комисију којој је наложио да размотри Натошевићев извештај и предложи одговарајуће мере за унапређивање школства, У ту комисију су ушли Натошевић, Стојан Бошковић, Стојан Новаковић, Сава Сретеновић и Владимир Вујић, као чланови, Милан Ђ Милићевић, као секретар, и Милован Спасић, као председник. Неки од њих заузели су непријатељски став према Натошевићу, негирајући готово све што је у свом извештају рекао и предложио. Објективни су били Новаковић, Бошковић и Вујић. Треба признати да је Натошевићев извештај збиља био необично оштар, али су — да се послужимо Шевићевом оценом — исто тако оштри, па и оштрији, били и његови чланци у којима је давао судове о српским школама изнад Саве и Дунава. „Баба“ се често служио опорим речима, али не због надмености, већ из уверења (свакако погрешног) да су такве речи неопходне да би се одговорни подстакли на отклањање наше заосталости. Комисија је 29. фебруара 1868. године поднела извештај Министарству. Из њега се види да су, упркос свему, прихваћене многе Натошевићеве сугестије, па је он наставио свој рад у Србији онако како га је и започео: обилазио је школе објективно извештавао надлежне о својим утисцима и давао добронамерне одговарајуће предлоге.

Кад је, маја 1868. године, убијен кнез Михаило, Натошевић је остао без заштитника, па је убрзо одстрањен из Министарства (министар Панта Јовановић је, 27. августа 1868. године, одбио да обнови уговор с њим). О томе колико је ово Натошевића увредило најбоље сведочи то што је понуду да се врати у Београд, коју му је, крајем 1873. године, упутио Милорад Шапчанин у име тадашњег министра просвете — одлучно одбио.

Уредба о организацији аутономних верозаконских српских школа коју је Сабор изгласао 1865. године ступила је на снагу 1. јануара 1869. године и тиме је целокупно српско верозаконско школство у Аустро-Угарској прешло у надлежност Школског савета Сремскокарловачке митрополије. Добар део одговорности за рад верозаконских српских школа требало је да прими на себе главни школски референт, који је имао деловати као најстручнији орган Школског савета. Патријарх Маширевић је за ту функцију предвидео Натошевића, па се овај, прихвативши позив, вратио у Војводину. Требало је, међутим, да прође још доста времена да се Натошевићев избор на ову значајну дужност оствари, а још више времена да се тај избор и озваничи. Избор је обављен 13. јула 1871. године, одлуком 125. седнице Српског народног сабора да Натошевић провизорно обавља послове главног школског референта све док „превишње потврђење не дође“. Новоизабрани референт је ступио на дужност 17. октобра те исте године и обављао ју је провизорно све док га Фрања Јосиф није, 6. априла 1872. године, званично потврдио.

Дакле, Натошевић је постао главни школски референт тек крајем 1871. године, а из Србије се вратио још крајем 1868. године. чиме се он травио у том међувремену? Једно време је боловао, а преостало време је посветио писању и друштвеним активностима које су се тицале углавном школства. Као саборски посланик и човек на којег се рачунало као на будућег главног школског референта, Натошевић се за све те три године најактивније ангажовао пословима утемељивања аутономног верозаконског српског школства.

На саборском заседању 1870. године изабрано је 6 чланова Школског савета. Седми члан је имао бити главни школски референт, који у то време још није био изабран, а осми члан се није бирао, будући да је председничка функција аутоматски припадала патријарху. Изабрани савет је започео своју активност тек у јесен 1871. године, под председништвом администратора Патријаршије Арсенија Стојковића.

По Натошевићевој иницијативи, на саборском заседању 1870. године, изгласана је још једна мера од великог значаја за развој српских школа: одлучено је да се неколико млађих интелектуалаца пошаље, на терет народних фондова, у иностранство ради педагошког усавршавања. Тако је дошло до упућивања десеторице учитеља на једногодишње проучавање немачког и швајцарског школског и наставног система и тројице правника и једног учитеља на трогодишње студије педагогије у Лајпцигу и Цириху. У првој групи је био и Мита Нешковић, који се касније истакао као један од најпрогресивнијих представника српског учитељства, а у другој Војислав Бакић, будући угледни српски педагог.

Током 1870. године покренута је — опет заслугом Ђорђа Натошевића — акција за оснивање виших девојачких школа. Одбор састављен од супруга и кћери оних који су се окупљали н Натошевићевом гостољубивом дому упутио је, по Натошевићевом наговору, молбу Сабору за оснивање таквих школа — што се неколико година касније и остварило, у Новом Саду, Панчеву и Сомбору.

На жалост, Школски лист се баш у ту време, дакле кад је Натошевићу био најпотребнији, угасио. Средином фебруара 1870. године појавио се последњи број за претходну годину, у којем је јавност обавештена да први српски педагошки лист престаје излазити због малог броја претплатника.

Рад на полагању темеља аутономног верозаконског српског школства приведен је крају 1871. године, када је Сабор изгласао нову школску уредбу, која је прилагодила српско школство новом мађарском школском закону, ревидирајући све оне ставове уредбе из 1865. године који се нису слагали с духом и словом тог закона. Ова уредба је добила санкцију већ јула 1872. године. Мада је и Натошевић припремио предлог тог документа (који је био готово истоветан с предлогом који је он припремио 1864. године за Синод), Сабор се, по свему судећи ослонио на предлог који је неко други припремио (то је евидентно из упоређивања Натошевићевог предлога и изгласане уредбе).      

Започињући — у јесен 1871. године — свој рад, Школски савет је одлучио да оснује још једну српску учитељску школу. Тако је већ 13. новембра те године отворена Пакрачка учитељска школа. Школски савет је пожурио и с другим важним одлукама; оне се тичу опремања школа училима, припрема за оснивање занатлијских школа, санитетског надзора у школама, практичних учитељских течајева, обезбеђивања учитељских пензија и др. Скоро све те одлуке донете су по предлозима Ђорђа Натошевића.

Важно је споменути и то да су 1870. године у Србији публиковани Натошевићеви Буквар за основне српске школе и Читанчица уз буквар за основне српске школе. По мишљењу истакнутог педагога Јована Миоградовића, Буквар за основне српске школе представљао је у то време „најсавршенију књигу ... у основној школи“ (Просветни гласник, 1880, стр. 199), а Живојин Ђорђевић је тврдио да њиме започиње ново поглавље наше букварске наставе, јер је то први наш буквар састављен по аналитичко-синтетичко гласовној методи (Савремена школа, 1950, бр. 3-4, стр. 65). О квалитету тог буквара сведочи и чињеница да је доживео много издања.

Школски савет Сремскокарловачке митрополије руководио се у свом раду углавном оним што му је предлагао и сугерисао главни школски референт Натошевић, коме је поверавано и извршење скоро свих саветских одлука. Функција председника Савета сводила се на заказивање и вођење седница, а све остало је било препуштено главном школском референту. Стога се Натошевићева референтска активност може најуспешније сагледати анализом рада Школског савета.

У циљу стицања увида у стање школа, Школски савет је послао Натошевића да обиђе све школе на територији Архидијецезе. Извршивши овај велики задатак, Натошевић је (25. августа 1872. године) поднео Савету извештај с одговарајућим предлозима. У извештају је констатовао да се школе налазе у врло жалосном стању, тако да многе ни не заслужују назив који носе. Деца — нагласио је – често не умеју ни да читају. Као узрок је навео слабу учитељску спрему и одсуство контроле над радом учитеља, а указао је и на то да учитељи живе горе од просјака. Школски савет је овластио Натошевића да хитно организује течајеве за оспособљавање учитеља и он је то успешно реализовао. На новосадском течају учествовало је 129 учитеља из Срема и јужне Бачке, на пакрачком 41 учитељ из Хрватске и Славоније, на сомборском 163 учитеља из Барање, северне Бачке и доње Крајине, а на вршачком 67 учитеља из Баната. Нека предавања одржао је Натошевић, а и остали предавачи су радили по његовим упутствима.

Ко зна зашто, Школски савет, који је током 1872. године интензивно радио на решавању многих крупних школских питања, 1873. године се уопште није састајао. Разуме се, у тим околностима ни Натошевић није могао много учинити за ствар српског школства. Додуше, он је предузимао све што је било у његовој моћи, али то нису могле бити мере о којима је морао да одлучује Савет. Већи део послова којима се бавио те године тиче се сузбијања самовоље епархијских школских власти. О томе сведоче многобројна акта из архиве Школског савета. У њима он интервенише у корист незаконито отпуштених или на други начин оштећених учитеља, залажући се за законитост и поштовање права и достојанства учитељског сталежа. О Натошевићевој бризи за учитеље сведоче и неке друге чињенице. Рецимо, инсистирао је на томе да се што већи број просветних радника упути у Беч на Светску изложбу — нарочито ради проучавања оног што је било изложено у – како он каже – „педагошком излогу“.

Ваља указати и на Натошевићев став у вези с покретањем часописа Учитељ. Кад је Генерална команда из Загреба затражила (9. фебруара 1873. године) од Школског савета мишљење о земунским учитељима који су тражили дозволу за покретање тог часописа — Натошевић је одговорио да су то истакнути стручњаци, да би главни уредник могао бити Мита Нешковић и да би Учитељ добро дошао, будући да у Аустро-Угарској нема ниједног српског учитељског листа.

Средином 1874. године на чело Митрополије, а тиме и на чело Школског савета, дошао је Прокопије Ивачковић, који је подржао дотадашњу оријентацију Савета, омогућивши му да се одлучно одупре све учесталијим и све грубљим насртајима државних власти на српску школску аутономију.

У Хрватској је још 1871. године донета Уредба за опће пучке школе неразвојачене Крајине, по којој школа која се макар и делимично издржава, или помаже, средствима политичке општине постаје комунална, тј. престаје бити конфесионална. Тиме је српској црквено-народној самоуправи одузето преко 200 школа у Крајини. Кроз три године се у томе отишло још даље: изгласан је Закон о пучким школама, који је, поред свега онога што се налазило у поменутој уредби из 1871. године, садржавао и одредбу о одузимању свих завештања и фондова од конфесионалних школа. Отада је почело нестајање српских школа и у провинцијалном делу Троједне Краљевине.

Акцији ограничавање српске школске аутономије прикључила се и мађарска влада. Она је 1873. године Уредбом за опће пучке школе неразвојачене Крајине прогласила важећом и за развојачену угарску Крајину и на основу тога је започела ликвидацију тамошњих српских школа.

Реагујући на те потезе, Школски савет је упутио одговарајућим државним органима жалбу са захтевом да престане подржављавање српских школа, а убрзо је и Сабор уложио оштар протест властима, који је написао Натошевић, а потписао Светозар Милетић.

Упоредо с настојањима да сачувају већ стечену, али стално угрожавану, школску аутономију, Школски савет и његов главни школски референт залагали су се и за даље развијање српског школства. У том погледу је највише учињено оснивањем виших девојачких школа и израдом Предлога наставног плана за занатске школе. Две прве српске девојачке школе основане су крајем 1874. године у Новом Саду и Панчеву. Натошевић је лично наговарао своје суграђане да уписују кћери у новоосновану Новосадску вишу девојачку школу, сам је набављао најнеопходнији намештај за њу и својски је помогао наставницима да саставе планове за свој рад. Почетком октобра те исте године Савет је прихватио Натошевићев Предлог наставног плана за занатске школе. Он је састављен по немачким узорима, а био је у вези с одлуком о оснивању занатске школе у Великом Бечкереку, у којој би шегрти и калфе стицали образовање неопходно савременијем занатству. По том предлогу, у занатским школама би се предавали српски језик са стилистиком и писменим саставима; рачун с геометријом и књиговодством, природне науке с познавањем робе, економијом, антропологијом и дијететиком, земљопис, историја, краснопис, занатско цртање и калуповање, певање, гимнастика и веронаука — с тим што би се настава изводила у јутарњим и вечерњим часовима како би ученици преко дана могли радити у занатским радионицама.

У јесен 1875. године отворене су две нове школе: виша девојачка у Сомбору и учитељска у Горњем Карловцу — такође на иницијативу и уз велико залагање Ђорђа Натошевића. На жалост, таквих успеха неће више бити много. Школски савет је из године у годину бивао све ангажованији пружањем отпора снагама које су угрожавале српску школску аутономију, па је све ређе стизао да се бави питањима даљег развоја српских школа. То је утицало и на рад Ђорђа Натошевића, који се постепено одвајао од непосредне педагошке активности, увучен у вртлог борбе коју је Савету наметнула пештанска и загребачка државна власт. Оно мало времена што му је преостајало морао је да посвећује текућим чиновничким пословима: решавању различитих тужби, жалби и молби, покретању дисциплинских поступака, додељивању стипендија и томе слично. Мора се рећи да Натошевић у тим административним пословима није увек поступао на начин који бисмо могли похвалити, али при оцењивању таквих његових поступака ваља имати у виду да је био у зависном односу према конзервативним снагама у руководећим органима црквено-школске самоуправе. Додуше, умео је он и да се супротставља, и замера тим снагама (тако је, на пример, на неистинити и злонамерни извештај утицајног проте Димитрија Руварца о раду напредних, клеру антипатичних, земунских учитеља реаговао тиме што је извршио преглед њихових школа и у свом извештају изјавио „да у нас бољих школа нема него што су земунске“), па није вероватно да су баш сви ти поступци представљали уступке онима од којих је зависио.

Натошевић и Школски савет трошили су врло много времена и енергије на отклањање кризе изазване немилим збивањима у неким српским школама: поремећеним међуљудским односима у Пакрачкој и Горњокарловачкој учитељској школи и у Панчевачкој вишој девојачкој школи, незадовољавајућим радом Новосадске девојачке школе и, посебно, потресима у Пакрачкој учитељској школи до којих је дошло због хапшења неких њених професора. Зато Нацрт пензионе уредбе и Дисциплинска правила представљају једине помена вредне резултате њиховог рада у том периоду.

Натошевић је још 1872. године предао Савету свој пројекат о учитељским пензијама – (који је претходно одобрила већина присутнима учитељској скупштини у Новом Саду), али он, изгледа, није био прихваћен — на шта упућује чињеница да је Натошевић 1876. године том истом органу поднео свој нови План уредбе за мировину. Савет је то овога пута прихватио, али Сабор није озваничио његову одлуку, па су српски учитељи у Аустро-Угарској остали без пензионе уредбе све до 1895. године. Међутим, овога пута је Натошевићу пошло за руком бар то да свој, у основи прогресиван, предлог пензионе уредбе учини предлогом Школског савета.

Што се, пак, тиче Дисциплинарних правила за учитеље српских народних верозаконских школа, треба рећи да их је саставио Никола Вукићевић, али да је Натошевић обезбедио да их Школски савет одобри (1876. године). То је био најреакционарнији акт Школског савета, којим се учитељ сасвим подређивао цркви и свештенству. Одговор на питање зашто се Натошевић заузео за њега није лако дати. Не би се могло рећи да је био компромисер и опортуниста, а да није био ни страшљивац — потврђује и то што је те исте, 1876, године учинио нешто што га је лако могло одвести на робију. Наиме, 4. јула је влада најстрожије забранила сваку помоћ Србији и Црној Гори у рату који су водиле против Турске. Тог истог дана лишен је слободе Светозар Милетић само због свог чланка о том рату. Натошевића, међутим, то није омело да своју кућу претвори у стециште родољубивих Српкиња, које су, предвођене његовом супругом Наном, спремале за српске рањенике шарпију, завоје и рубље. Из Натошевићеве куће слати су за Србију читави сандуци разноврсног материјала. Натошевићево излажење у сусрет цркви не може се објашњавати ни његовом неоспорном религиозношћу, јер је он није везивао за цркву и свештенике и није био клерикалац. То што је ипак инсистирао на оданости и ученика и наставника православној цркви и њеном свештенству било је, наравно, условљено и тиме што је зависио од клера, али вероватно, још више његовим уверењем да се Срби у Аустро-Угарској без васпитавања младежи у духу православља не би довољно одлучно и успешно одупирали однарођивању.

У Мађарској су 1877. године све српске конфесионалне школе на територији некадашње Крајине коначно подржављене. У Пакрачкој учитељској школи се припремала катастрофа. Бан Иван Мажуранић је тражио од српског патријарха да одстрани из те школе професоре Јосића и Деспотовића и да им, због ширења великосрпшких идеја међу грађанством и ученицима, забрани свако запошљавање на територији Троједне Краљевине. То је био почетак краја Пакрачке учитељске школе. Чак ни у Сомборској учитељској школи није све ишло онако како је желео Натошевић. И у њој је било појава преко којих главни школски референт није могао да преде ћутке, мада је тиме доводио у питање ауторитет свога пријатеља и члана Школског савета Вукићевића. Наиме, један професор те школе је, услед своје нетактичности и непедагошког поступка, дошао у сукоб с учеником који му је на увреду одговорио увредом. Професор је тражио да се тај ученик избаци из школе, с чим су се сложили сви остали: професори, па и директор Вукићевић. Учеников отац се жалио Школском савету, те је Натошевић, темељно испитавши случај, предложио, а Савет усвојио, да се одлука о искључењу поништи. (Тај ученик се касније показао достојним Натошевићеве принципијелне педагошке интервенције: постао је школски референт Бачке епархије.)

У тим тешким временима осећала се велика потреба за листом на који би се Школски савет могао ослањати. Стога је Натошевић обезбедио обнављање Школског листа. Додуше, требало му је за то око три године. Обновљени Школски лист почео је да излази 1880. године, под уредништвом Николе Вукићевића, који је тај посао обављао у сарадњи са својим колегама из Сомборске учитељске школе.

Крајем осме деценије 19. века Школски савет и Натошевић водили су све неравноправнију борбу с државним властима, које су сад већ сасвим осорно насртале на српску школску аутономију. Бан Мажуранић је, уз остало, оптуживао Пакрачку и Горњокарловачку учитељску школу да су наставу историје ограничиле углавном на историју Срба и да се при том користе уџбеник штампан у Београду, а наглашавао је и то да су те школе постале непотребне, будући да су на територији за коју оне спремају учитеља српске конфесионалне основне школе готово ишчезле. Убрзо је и мађарски министар за Хрватску, Славонију и Далмацију подржао Мажуранића, па је Школски савет би принуђен да, разуме се тешка срца, Пакрачку учитељску школу, јула 1878. године, затвори, а Горњокарловачку учитељску школу реорганизује.

Ни мађарска власт није била толерантнија. Рецимо, пештански министар просвете известио је Школски савет да мађарска влада не потврђује саветску одлуку по којој би српске више девојачке школе постале средње школе.

Ангажован догађајима који су угрожавали српске средње школе, Натошевић није стизао да се довољно бави оним далеко бројнијим, основним школама, па су оне почеле назадовати у сваком погледу.

Пошто је пештанска власт наредила (26. августа 1877. године) да се наставни план за српске вероисповедне основне школе саобрази новом наставном плану за државне основне школе, Натошевић је, у сарадњи с Вукићевићем, израдио и јула 1878. године, поднео Школском савету Нацрт новог наставногплана, који је усвојен. То је, у ствари, био и наставни план и наставни програм. Он је у стучно-педагошком погледу значио знатан напредак, али је истовремено обележио и почетак мађаризације на подручју српског школства.

Већ наредне, 1879. године, мађарска државна власт озваничила је увелико започету мађаризаторску школску политику, која ће за све немађарске народе Угарске дуги низ година представљати тешку мору. Те је године донет закон по којем се у свим немађарским школама мађарски језик имао учити већ од првог разреда. Сви учитељи су морали полагати испит из мађарског језика, па они који га нису положили били су или отпушени из службе или пензионисани. Школски савет је био принуђен да управи Сомборске учитељске школе наложи израду предлога о начину изучавања мађарског језика у српским основним школама. Натошевић је покушао да почетак учења мађарског језика пребаци из првог у трећи разред, али безуспешно. На несрећу, баш те године је на чело Митрополије и Школског савета дошао Герман Анђелић, што је знатно умањило отпорност и борбеност врховног органа српске школске самоуправе, па је већ и иначе бесперспективни отпор мађаризацији постао још бесперспективнији и компромиснији. Познат као крајњи реакционар, слуга Беча и Пеште и најзагриженији клерикалац, Анђелић је деградирао Школски савет на обичну чиновничку канцеларију. Збиља је изненађујуће да личност таквих неоспорних вредности и таквог осећања властитог достојанства какав је био Натошевић није на све то реаговала демонстративном оставком.

Додуше, и у тим изузетно неповољним околностима, Натошевић се није сасвим предавао. Успеха је, међутим, бивало све мање, па се он полако ближио резигнацији и постајао склонији компромисима. Тако је, рецимо, у 1879. години доношење Уредбе о држању учитељских конференција представљало све што су Школски савет и Натошевић урадили, а и то мало не на корист српског школства. Та уредба је била срачуната на дириговано, недемократско усмеравање учитељских скупова и на предупређивање самоиницијативног сталешког организовања српских народних учитеља.

Почетком 1880. године на чело Хрватске је дошао гроф Ладислав Пејачевић, који се са српском школском аутономијом разрачунавао још одлучније од свог претходника. Већ марта 1880. године Школском савету је саопштено да се убудуће ниједна књига неће смети уврстити међу уџбенике и приручнике пре него што је Земаљска влада одобри. Овакви поступци све више су паралисали Школски савет, тако да је он постепено испустио из руку српско школство, које се из године у годину срозавало на све нижи ниво. Натошевићеви извештаји о утисцима стеченим приликом прегледа школа бивали су све неповољнији, а уз то се из њих види и да је постојао све свеснији своје немоћи. Записници са седница епархијских школских одбора стали су да оптужују Школски савет за занемаривање школа. То је, свакако, Натошевићу веома тешко падало, но за то занемаривање је најмање он био крив. Ако му је, у то време, нешто требало замерити — то је било његово пристајање да и у тако неповољним условима остане главни школски референт.

Суочен са стагнацијом и назадовањем српског школства у Аустро-Угарској, а немоћан да томе стане на пут, Натошевић се почео повлачити из јавног друштвеног живота, посвећујући највише времена писању. Први крупнији корак у том правцу учинио је одбијањем да се кандидује за посланика Сабора сазваног за 1881. годину. Тиме је коначно окренуо леђа сваком учешћу у политичким збивањима. Да то није учинио тада — учинио би, ван сваке сумње, коју годину касније, кад су се народњаци поцепали на радикале и либерале. Он се није сналазио ни у релативно једноставним околностима борбе између народњака и њихових противника, па би се још далеко теже могао оријентисати у сложеним условима нових политичких конфронтација.

Ипак се не може рећи да се главни школски референт сасвим одрекао сваке друштвене активности. Године 1881. изабрали су га за председника Матице српске и он се примио те одговорне дужности. Након две године поново је изабран, па је остао на челу Матице до своје смрти. Председничку дужност је обављао на опште задовољство, а за највећу заслугу му се признаје то што је из закладе Петра Коњовића покренуо едицију „Књиге за народ“, у којој је објављено мноштво корисних дела.

Супротстављање Школског савета Србима ненаклоњеним државним властима бивало је све безуспешније. У Мађарској је тријумфовао дух великомађарске нетрпељивости, а у Хрватској је нови бан Хедервари безочно остваривао планове потчињавања хрватског и српског народа Пешти. То се одражавало и на школству. Школски савет је морао ћутке да трпи присуство мађарских државних надзорника на дипломским испитима у српским учитељским школама. Ови надзорници су сваком кандидату који није стопостотно савладао мађарски језик спречавали запошљавање у школи. Школски савет и његов главни референт бавили су се све безначајнијим пословима: углавном учитељским личним споровима, искључивањем недисциплинованих ученика из школа, управитељским оставкама и т. сл. Натошевић се зато све потпуније усредсређивао на писање, па је тих, последњих, година свог живота објавио врло велик број разноврсних радова. Тада је написан и познати рад Науке гимназијске, које су, и које треба да су, који је објављен тек после његове смрти — 1893. године, у Наставнику. У њему је Натошевић изложио своје погледе на средњошколску проблематику. Заложио се за општеобразовне и стручне средње школе у којима би се училе оне науке које одговарају реалним потребама постојећег друштва. Међу предметима које је препоручивао нема веронауке. Био је за то да је замени етика, за коју је рекао да је у постојећој настави веронауке нема, јер су је попови „загушили ... богословским глупостима“. У вези са замењивањем веронауке етиком написао је и то да ће се тиме избећи да се истим ученицима — често и истог дана — предају и веронаука и природне науке, при чему се исте ствари на тако противречан начин објашњавају „да се морају сва деца смејати“. То што је Натошевић овај свој рад до смрти задржао у рукопису потврђује да су његова јавна залагања за конфесионално религијско васпитање биле израз не његових интимних опредељења, већ његове зависности од цркве и уверености у то да је такво васпитање неопходно као брана од однарођивања Срба у Аустро-Угарској.

Међу радовима које је Натошевић публиковао пред крај живота нарочито се истиче чланак Како ми Срби овде да се помогнемо и унапредимо, објављен у Звездару 1887. године. Главна му је идеја да се треба ослонити на школство, јер— каже се у образложењу — „где школе ваљају, ту се све диже и напредује и цвета; а где школе неваљају, ту све опада и пропада“. Посебно је наглашено да српске школе не ваљају зато што су науке које се у њима предају „само за господу“, а „не и за народ, за основу, на којој сви стоје и која све држи ...“

У лето 1887. године Натошевић је пошао у уобичајени обилазак школа. Пошто је провео седам напорних дана у Сомбору, отишао је у Срем, а затим је, свративши уз пут у Осијек, стигао у Карловац, на испите у тамошњој учитељској школи. После два дана проведена од јутра до мрака на испитима, у ноћи између 22. и 23. јула, ударила га је кап, па је изјутра нађен мртав у хотелској соби. У Карловцу му је мноштво људи одало последњу пошту. На новосадској железничкој станици је ковчег са његовим телом дочекао силан народ, а после је и старо и младо долазило у Саборну цркву — где је ковчег пренет — да га и оплакује. Сахрана је обављена 28. јула, у присуству веома великог броја људи из разних градова и села. Нарочито је много било учитеља, а дошле су и бројне званичне делегације српских православних општина. Одржана су четири опроштајна говора. Потресен Натошевићевом смрћу, Змај је испевао песму у којој се величају његове заслуге. У њој се, поред осталог, каже:

„Школи је српској Ђорђе
Сав живот дао свој;
Ох, плачи, школо српска,
И заслуге му број.“

* *  *

У овом сажетом приказу Натошевићевог живота и педагошког рада није се могло говорити о његовим дидактичким, методичким и другим педагошким концепцијама. Морао сам се ограничити искључиво на то да укажем на збиља огромне заслуге тог нашег великог просветног прегаоца за развој српског школства, на његов неоцењиво значајни допринос домаћој педагошкој пракси. На крају ћу ипак рећи реч-две и о теоретичару Натошевићу. У ствари, укратко ћу парафразирати неке од закључака свог већ публикованог чланка о Натошевићевим дидактичким концепцијама.

Да Натошевић није продуковао нове, оригиналне педагошке идеје — може се осведочити свако ко му радове упореди с радовима Песталоција и његових следбеника — у првом реду Дистервега. Евидентно је, међутим, и то де је Натошевић од Песталоција и песталоцијанаца преузимао углавном оно што је у њиховим радовима највредније и што је највише одговарало потребама и могућностима његових сународника. Зато то његово преузимање туђих педагошких идеја није пука компилација, тј. није без икаквих стваралачких компонената. Да се ограничио искључиво на препричавање онога што му се допало код оних од којих је учио – не би битније утицао на педагошку праксу, јер су становишта његових учитеља била израз швајцарских и немачких потреба и могућности. То што је Натошевић знатно унапредио наше школство — доказ је да се он креативно служио туђим педагошким идејама. Може се слободно рећи да је Натошевић на позајмљеним суштинским педагошким начелима изграђивао педагошке смернице које се не могу без остатка редуковати на позајмљене компоненте.

Ни међу најреномиранијим педагозима није много таквих којима се може признати да су креирали сасвим оригиналне педагошке системе. Остали су значајни због успешног дограђивања и стваралачког примењивања идеја најзначајнијих појединаца. Наш Натошевић, наравно, не спада међу најистакнутије педагоге, међу пегадоге који нису задужили само своје сународнике – али га његова дела сврставају међу оне који су збиља успешно стваралачки примењивали идеје преузете од педагошких великана. Он је утемељитељ наше песталоцијанске педагогије, па га Војислав Бакић није без основа назвао патријархом српских педагога.

Нашем школству, нашој педагогији и нашој култури уопште служи на част што су међу онима који су развијали имали и такве ствараоце какав је био Натошевић.

(Педагошка стварност, 9-10, Нови Сад 1987.)

---

[1] Ипак је, како је касније утврђено, сарађивао са др Миланом Јовановићем – Батутом, када је Батут покренуо 1878. године часопис Здравље, не потписујући своје прилоге. (Брана Димитријевић)