Марија Василишин

Особености превода дела Драгослава Михаиловића

Један од најпознатијих српских књижевника Драгослав Михаиловић припада генерацији представника неореалистичког правца који се залагао за радикалне промене у постојећем дискурсу, супротставивши реализам новог типа естетизму и формализму. Ствараоци овог правца су одбацили идеализацију и улепшавање стварности усмеривши поглед на друштвену периферију, свет аутсајдера и маргиналаца, описујући наказно и прљаво као саставни део стварности. Прози овог типа својствен је регионализам, који напоредно са сменом уметничког простора доноси промене у начину приповедања, коришћењем дијалеката, разговорног језика, простонародног говора и жаргона. У слици света српских неореалиста, који су се јавили у српској књижевности шездесетих и седамдесетих година 20. века, важно место заузима субјективизован поглед на објективну реалност.

У стваралачким трагањима Драгослава Михаиловића посебну актуелност задобија игнорисање некадашњих стереотипова. Језик његових књижевних јунака доноси уметничку новину. У његовим приповеткама и романима приповедање је у углавном у првом лицу, а „не књижевни” језик приповедача служи исказивању одређеног узбудљивог, каткада шокантног животног искуства. Проширујући могућности приповедања, књижевник у грађењу индивидуалне визије људске судбине, граница и могућности људске природе користи социјално и дијалекатски маркиран језик, који не одговара књижевним стандардима. Драгослав Михаиловић се труди да сазда аутентичан живот уз помоћ аутентичног језика посредством монолошке „ја” нарације, која у себи носи одраз погледа на свет у уметничке концепције књижевника, истиче проблеме антиномије добра и зла, придаје својој прози обележја натурализма.

Драгослав Михаиловић је истицао важност стваралачког ризика и потребу разбијања уметничких канона, те обнове књижевног језика. Проза Михаиловића је у српску књижевност шездесетих и седамдесетих година унела значајну језичку свежину. У књигама Фреде лаку ноћ (1967), Кад су цветале тикве (1968), Петријин венац (1975), он је показао мајсторство ефектног и функционалног коришћења различитих видова живог, не књижевног језика, жаргона и дијалеката. Он је писао о конформизму и стваралачкој слободи, о богатству материјала који нуди сама животна стварност. О промени односа према језику говорили су тада као о једном од основних обележја „неорелизма”. Критичари су запазили да је Михаиловићева употреба разговорног језика „начин депатетизације” [Јеремић: 7]: дијалекат Петрије из романа Петријин венац или упрошћени језик Лилике, јунакиње истоимене приповетке, омогућавају да се избегне нежељени сентиментални тон у причи о људским страдањима и несрећама.

Драгослав Михаиловић користи класичну форму „сказа”. Његови казивачи се у својим исповестима непрекидно обраћају невидљивом, али присутном слушаоцу живим, разговорним језиком који одговара њиховом пореклу, образовању, животном искуству и психичкој структури. Наративна конструкција Михаиловића гради се као имитација могућег усменог казивања, записаног на магнетофонској траци без уплитања књижевника.

Једна од најважнијих особености романа Кад су цветале тикве јесте приповедна перспектива из које се приповеда о судбини Љубе Шампиона. Цео текст је уобличен у исповести главног јунака, својим речима он жели да свом саговорнику саопшти причу о свом животу и разлозима који су га примирали да крене у иностранство. Приповедање у првом лицу у форми „сказа” претпоставља непосредну везу са јунаком и његовом судбином. Уместо да ауторским гласом обавештава, описује, објашњава, књижевник „нестаје” и даје свом јунаку могућност да се обраћа читаоцу наглас, стварајући илузију аутентичности. Због тога је дело написано без патетике и такозваних великих животних тема, оно је живо и очарава спонтаношћу, динамичношћу и уверљивошћу.

Заустављајући се на проблему језичке специфичности првих дела Драгослава Михаиловића, може се стећи утисак о основним тешкоћама са којима се суочавају преводиоци његових дела.

Драгослав Михаиловић је као прозаик дебитовао са збирком приповедака Фреде, лаку ноћ, за коју је добио Октобарску награду града Београда, прву међу бројним књижевним наградама. Збирку чини шест приповедака различитог обима са особеним уводом у виду поетички и реторички обојене приче. Драгослав Михаиловић је књижевник који не признаје књижевне конвенције. Због тога приповетке нису међусобно ни тематски, ни језички, ни стилски сличне. У свакој је употребљен други књижевни метод и друга композиција. Због тога је могуће тврдити да Михаиловић на одређени начин експериментише, тражећи живу форму и израз. Поред тога, аутор приповедака се деперсонализује, нестаје у тексту. Такође, не обазирући се на нека правила тадашње књижевности, он у свом књижевном методу користи и одређени вид психолошке анализе. Његови јунаци говоре сами о себи, спонтано, како знају и умеју, без улепшавања и прикривања. Њихове су исповести узбудљиве, испуњене жалошћу, страхом, тугом, апатијом, цинизмом, очајем, и понекад пожртвованошћу и благородством.

Узмимо као пример неколико приповедака из поменуте збирке. Лилика је 10-12-годишња девојчица са великим, али због одсуства родитељске љубави празним срцем. Њен свет чине лумпен пролетери — пијанице, злочинци, проститутке, наркомани, шверцери и беспосличари који живе у предграђу, у напуштеним баракама и страћарама. Етичко и психичко расуло, одсутност вредности и принципа притискају добру и податну Лиликину душу. Она почиње да верује да су обмана, крађа, лицемерје, егоизам и разврат уобичајене и у животу доминантне појаве, па их без двоумљења прихвата као важеће, трудећи се да живи по тим правилима. Она простодушно, отворено и истовремено равнодушно говори о себи и свом окружењу, на њој карактеристичном сиромашном и неправилном језику.

У приповеци „Богиње” написаној у жаргону, језик је деформисан скоро до апсурда: разбијене реченице никада нису завршене, међусобно неповезане, растегнуте мисли лете с једног појма на други, с једне ситуације на другу, примитивне речи, бедне до елементарности, граматички унакажене. Тај је језик тако интониран да изражава веома просту и неразвијену природу ограниченог и заосталог човека, далеког од културе и цивилизације. Међутим, тај човек мисли и осећа, прича о догађајима из живота на свој прост, и у простоти сложен, начин. Преводиоцу није довољно да само преведе речи, већ и дубоке токове, драматизам живота, загледајући у људске најинтимније кутке психе.

У роману Петријин венац влада дух побијања, јава постаје оно што књижевност не желећи више да заобилази поставља у центар пажње. Нарација у роману је у форми казивања у којој фиктивни казивач невидљив саговорнику — необразована сељанка Петрија Ђорђевић, саопштава своја преживљавања и причу о свом животу испуњеном страдањима, губицима и растанцима. Посебну пажњу заслужује опет језик романа. Овај пут аутор користи широке могућности дијалекта као новог језичког окружења. Без обзира на то какве тешкоће у преводу текста написаном на дијалекту у говору неписмене особе очекују преводиоца, роман је преведен на седам светских језика.

Језик свих дела Д. Михаиловића је различит, али у сваком случају он је аутентичан, као говор записан на траку и „скинут” са ње, чиме задобија одлике „нелитературног”. При транспоновању тог језика на други језик дело ризикује да због немарности преводиоца изгуби чаробну једноставност, а тиме и своју уметничку вредност. Преводиоци васпитани на књижевности у којој није било карактеристично одступање од стандарда и традиције могу бити изложени искушењу да исполирају и дотерају дело украшавајући га неодговарајућим еквивалентима. Наравно, то представља неке од највећих грехова, због тога је при превођењу не књижевног језика неопходан изузетан опрез и уметнички такт, а било каква поигравања 1са текстом су неприхватљива.

Роман Д. Михаиловића Кад су цветале тикве, омиљен је читаоцима, и његово је најпревођеније дело. Важна је запазити да је превод Тикава на украјински језик — први превод на неком од источнословенских језика.

Роман као и претходно дело књижевника има форму монолошке исповести: некадашњи боксер Љуба Сретеновић са београдске периферије Душановац, присећа се догађаја с краја четрдесетих, почетка педесетих година који су му покренули његову потресну унутрашњу драму и „отерали” га у емиграцију у Шведску. Љуба казује своју „обичну” и истовремено узбудљиву животну причу о дружењу, о породичној несрећи, о сестри коју је силовао његов познаник, и о освети, у сцени која је у роману најпотреснија.

Роман представља пример згуснуте форме и поједностављене нарације. Ликови књиге не разговарају на књижевном језику, говоре истовремено просто и фигуративно, са београдским жаргонским изразима педесетих година. Преводилац је требало да следи „не литературност” и у украјинском тексту, што је у традицији украјинске књижевности, уопштено говорећи, неуобичајена појава. Наравно, у преводу на украјински, било је нужно ослањати се на сличне појаве у украјинском језику тог периода. При томе је проблем представљало непостојање ма каквог речника ненормативне лексике, књиге или рада који би послужио као узор за украјински арго педесетих година у Украјини. То и није чудно, јер су услови тоталитарног режима онемогућили друкчије језичко усмено и писмено самоисказивање, а треба узети у обзир и чињеницу да је у украјинској култури језик увек схватан не прагматично као средство комуникације, већ као најдрагоценије национално благо, а при таквом поимању култивирање књижевних стандарда задобијало је посебну важност. На срећу, последњих неколико година објављено је неколико речника ненормативне украјинске лексике, од којих је један у извесној мери послужио преводиоцу романа Кад су цветале тикве. „У извесној мери”, због тога што ти речници дају пре свега савремену жаргонску лексику, па је ваљало прерачунавати се да ли је било могуће постојање неке речи или израза у украјинском језику послератног година. Проблем у преводу чинили су и неки жаргонизми, који су били употребљавани у српском језику послератног времена, који су чак и веома добрим познаваоцима савременог српског жаргона било тешко да одреде тачно значење речи или израза. Тако, на пример, значење речи „Руловци”, употребљене у делу, могао је да објасни само сам аутор, Драгослав Михаиловић. Када је преводилац имао посла са изругавањима и псовкама, покушавао је да пронађе еквивалент у украјинском језику који би одговарао и по значењу и имао максималну лексичну сличност, што је, на крају крајева, често омогућавала извесна језичка сродност.

Већ је речено, главни јунак романа који и приповеда причу, био је шампион у боксу, Љуба Сретеновић са надимком „Шампион”. Његово казивање препуно је боксерских термина, што делу даје уверљивост. Ради тачног разумевања текста, преводилац је требало да се упозна са специфичном терминологијом, као „гард”, „кроше”, „клинч” и др, у консултацијама са спортистима-боксерима или из речника. У тексту превода они су тако и искоришћени, али са објашњењима у напоменама.

Посебну пажњу заслужују реалије у тексту. Њих је неуобичајено много, у роману они стварају специфичну аутентичну атмосферу душановачке периферије или армије тамо где је служио главни јунак. Захваљујући сликама и топонимима градског простора они потпуно природни и уверљиво реконструишу истинску атмосферу живота у граду, карактеристичну за педесете године прошлог века. Речи-реалије у преводу, по правилу су транскрибоване и прате их напомене, јер њихово постојање у тексту превода доприноси очувању националног колорита.

Без обзира на извесне тешкоће у превођењу, загњуривање у текст као што је роман Д. Михаиловића Кад су цветале тикве преводиоцу доноси право задовољство. Необично узбудљиво, интересантно и популарно, ово дело, без сумње, заслужује да се нађе у чудесном свету преображаја речи на други језик и испуни основну улогу превода — да буде један од посредника у дијалогу две културе.

• Михаїлович Д. Коли цвіли гарбузи. – Київ, Факт, 2008. 132 С.
• Михаиловић Д. Фреде, лаку ноћ. – Београд: Политика, 1990. – 230 с.
• Михаиловић Д. Гори Морава. – Београд: Српска књижевна задруга, 1995. – 176 с.
• Mихаиловић Д. Кад су цветале тикве. – Нови сад: Матица српска, 1968. – 141 с.
• Mихаиловић Д. Петријин венац. – Београд: БИГЗ, 1994. – 395 с.

Литература:

• Jeremić D.М Kalejdoskop bede, poroka i patnje. Književni portret, Književne novine. – 1972 – god. XXIV. – br. 408. – S. 7.
• Jeremić Lj. Proza novog stila: kritike i ogledi. – Beograd: Prosveta, 1978. – 353 s.
• Velmar-Janković S. Stvarnost jednog jezika, Književnost. – 1969. – knj. 49. – sv. 12. – S. 588-591 (XIV 155).

Рад Марије Василишин је изложен у Институту филологије Кијевског националног универзитета "Тарас Шевченко" на скупу о "Српски књижевник Драгослав Михаиловић", 24. априла 2008. Превод Дејана Ајдачића.