Милета Продановић

О уметностима, о даљој и ближој стварности : интервју

питања поставио Дејан Ајдачић

Да будем сасвим искрен, мој почетак је у визуелним уметностима. Писање је дошло касније, или, можда је боље рећи, некаква свест да је књижевност оно чиме желим да се бавим створила се код мене када сам већ почео да излажем. Мој отац био је сликар, уједно и професор на београдској Академији, одрастао сам са књигама из уметности, рекло би се и мирисом терпентина, атељеа, једном годишње он је водио студенте на екскурзије по српским средњовековним манастирима који су некада били у једној земљи а сада су у неколико, и ја сам често путовао са њим. Још тада, а то је рано детињство, код мене се створила извесна љубав, наклоност, према уметности византијског круга, оној коју Србија дели са Украјином. Било је то време када се иначе често путовало, са родитељима сам неколико пута путовао по Италији и Грчкој. Уписао сам архитектуру, наивно верујући да ће ми студије те врсте омогућити да се бавим ликовним уметностима. А и хтео сам да избегнем да похађам школу на којој предаје мој отац. Студије архитектуре су, међутим, биле интензивне, „ухватиле“ су ме, и брзо сам почео да преиспитујем да ли сам баш желео да будем „ухваћен“. Нисам, на пример, у том периоду стизао да читам књиге и то ме је ужаснуло. Још једну ствар сам схватио релативно брзо: од свих уметности архитектура је она која не може постојати без озбиљног инвеститора, а скоро једини инвеститор у време социјализма била је држава. То је значило да би ме на том професионалном путу свакако чекао низ непријатних компромиса са властодршцима који су по дефиницији бахати, не само у социјализму. Тако да сам заиста желео нешто ће, барем у процесу настајања, зависити само од мене. А и сликарство и књижевност су то – идеје се могу опредметити уз помоћ рудиментарних средстава. Како и када то стиже до публике – друго је питање, али важно је да могу да настану о сопственом „руху и круху“. Када сам почео да излажем, а то је било још на студијама, деловао сам у склопу четворочлане групе „Алтер имаго“, изводили смо углавном пиктуралне амбијенте, велике сликарске инсталације са јаким реминисценцијама на дела из историје уметности, са мноштвом цитата. То је био врло снажан рез у односу на тада преовлађујућу концептуалну праксу, то је било сасвим другачије у односу на радикални минимализам претходне генерације. Сва та наша излагања пратили су некакви експликаторни текстови, тада, раних осамдесетих, постмодернизам је био нова тема, као група смо припремили неколико тематских бројева часописа (новосадска „Поља“, ријечки „Домети“) са сопственим текстовима и преводима водећих светских теоретичара. Сећам се, на пример, да сам у неком часопису открио текст који ми се одмах допао, аутор ми је био сасвим непознат, звао се Жан Бодријар. Тако се, сасвим случајно, у једном од темата којег смо припремили нашао први превод тог филозофа на српскохрватски. Година је 1983. И онда су, постепено, моји текстови објављивани у периодици почели да се одвајају од материјала којег су пратили, почели су да добијају нешто што бих данас назвао „аутономија књижевног текста“. У то време постојао је анонимни конкурс за рукопис прве књиге, то је била некада чувена едиција „Пегаз“ књижевне омладине Србије. Склопио сам неколико објављених текстова, дописао остатак, и то је био неки први скелет приче која је у суштини псеудобиографија раноренесансног сликара Андрее дел Кастања. Кроз наратив о том сликару који заузима почасно место на невеликој листи уметника-криминалаца, чак и уметника-убица, говори се заправо о темама које су припадале нашем времену. Жирију се рукопис свидео, тако да се појавила књига „Вечера код Свете Аполоније“. То, наравно, нипошто није значило да сам себе почео да доживљавам као писца. Био је то, може се рећи, интересантан инцидент. Тек после треће или четврте објављене књиге подвукао сам црту и рекао себи – то је то, сада си располућен. Неко је, својевремено, изрекао једну вињету која ми се изузетно допала: каже се да је параноја парадигматично ментално оболење модерне – постоји увек тај императив новума, увек је то нека трка, хватање ствари које измичу... Са друге стране парадигматично ментално оболење постмодерне јесте шизофренија – расцепканост субјекта. Ето, ако хоћете, и по томе сам чедо оног времена у којем сам стасао као стваралац – периода краха великих утопија, постмодернизма, упркос томе што нико ни данас не зна сасвим прецизно шта је то и упркос чињеници да је то, барем у Србији, данас постало стандардна клетва. Што се, пак, тиче неке субјективне организације времена, концентрације, рада – то отприлике функционише тако што постоје периоди у којима се више материјализују радови из области визуелних уметности и тада, негде у позадини, „ферментирају“ слојеви неког будућег књижевног дела, затим дође период у којем се завршава некакав књижевни пројекат. Тада ми је, заиста, потребна већа концентрација и јако ми је значајно да се у том периоду макнем из града и текућих обавеза које фрагментирају време за посвећени рад.

Мало је шта затворено, уметност је у непрекидном цикличном преиспитивању, саме себе и света око нас. Наравно, и ти радикални искораци (а њима, на сасвим другом полу неке имагинарне духовне скале, можемо додати и пластички радикализам Маљевича) сада већ стари осамдесетак или педесетак година такође подлежу преиспитивању. У овом тренутку у Лондону се, у Тејт галерији, може видети скоро цео Дишанов опус, а мало даље, преко Темзе, у току је изложба која се зове „Марсовски музеј земаљске уметности“ која опет почиње Дишаном, Бојсом и Ворхолом а зауставља се на тек насталим радовима младих уметника. У основи целе те поставке заправо лежи „Флуксусовски“ дух, то су дакле мали радови са изузетно јаком хуморном димензијом. Ако сваки преглед данашње уметности и даље почиње са њима то значи да су опуси тих уметника још увек живи. Уколико желите да направите радикални рад који преиспитује политичку стварност, биолошки или генетски статус хомо сапиенса данас или да изнова поставите питања о метафизичкој основи цивилизације, о статусу и језику нових медија, окрени-обрни, имаћете некога од овде поменутих уметника као родоначелника. Један велики песник је својевремено рекао да традицију не добијате него стичете, одабирате, у неком смислу данас, у пост-цивилизацији, широко је поље избора. А то често позивање на ове јаке индивидуе двадесетог века само значи да су они заправо отварали стазе а не затварали било шта. Но, постоји и други проблем – тамо где је у начелу све могуће мало је шта важно. И то је можда тешкоћа данашње уметности, она је изгубила ону херојску, утопијску димензију, престала је да буде наивна, чедна, престала је да верује у велике приче. Постали смо, као цивилизација, цинични, уметност више није некакав велики океански талас него упорна корозија.

Одавно сам схватио да функционишем у оквирима већих пројеката. Мој медиј није појединачно дело већ циклус, самостална изложба. Или, на плану књижевности – роман или интегрисана зборка прича, скуп којег обједињује јасно видљив принцип. Када се, на нивоу концепта, дефинише једно поље, један проблем, тада се некако сам по себи наметне и најбољи медиј за то. Изложба „Брендополис“ се, на пример, састојала из два комплементарна, медијски сасвим различита низа. Циклус фотографија је био „колекционарски“, у дугом периоду пратио сам једну представу која је честим понављањем постала нека врста националног амблема – то је детаљ фреске Мироносице на Христовом гробу, колоквијално позната као „Бели анђео“, и која се са буђењем национализма почетком деведесетих одједном наметнула као свеприсутни знак. Напросто сам документовао све бизарне па и бласфемичне контексте у којима сам проналазио ту прекрасну византијску фреску. Нешто што у наше време долази из давнине, једна значајна фреска, постаје „бренд“ и нађе се на привесцима за кључеве, етикети за пиво, салветама, у непримереним ентеријерима... У обрнутом цилусу – оном који је рађен у традиционалној техници акварела -нешто из нашег времена, а то су препознатљиве робне марке, „утискује се“ у дела старе уметности, постаје билборд на фасадама средњовековне тврђаве преузете са неке познате или мање познате слике. Иако врло често користим фотографију или компјутерски измењену фотографију потребан ми је и контрапункт у оним традиционалним сликарским приступима – циклус „Rolling Skies“ је заснован на сликању као медитацији, он призива неку врсту катарзе, страшног суда, кроз репетицију, кроз концентрисани сликарски процес.

И током осамдесетих, када је Југославија била у том чувеном сендвичу између два блока, када је као умиљато јагње сисала две мајке, основни проблем био је тржиште уметности. Није га било и многи су то видели као проблем. Смотре југословенске уметности регуларно су приказиване на Западу али тамо је све то виђено као чудна, егзотична биљка. Сви би се увек изненадили чињеницом да ту постоји перформанс, видео, чињеницом да је, на пример, Студентски културни центар у Београду током седамдесетих и после тога био једна од најважнијих тачака европске савремене уметности. А они су баш мислили да смо ми тек сишли са дрвета, да код нас вешају сваког ко одступи од канона соцреализма... То се додатно погоршало када је почео распад Југославије – сећам се, на почетку деведесетих, била је једна велика средњоевропска изложба у Прагу, тек је пао Берлински зид, мене и мог колегу, вајара Мрђана Бајића, један пијани Чех питао је на отварању да ли смо ми ти који кољемо бебе. У ретким изласцима из земље, тада, док су трајале санкције и ратови, људи на западу би се, ваљда под утицајем заиста убитачне пропаганде, увек зачудили што ми уопште знамо да говоримо, што стојимо на две ноге – мислим да су искрено очекивали да будемо наоружани, они злонамернији би се и зачудили што су нас уопште пустили да дођемо у њихове дивне земље. Сећам се да је на једном скупу у Пољској сестра чувеног словеначког песника која још од давних дана социјализма живи у Кракову то гласно и питала – откуд ту ми, ко нас је пустио... Ратови који су прво били „у окружењу“ а потом и у нашем дворишту, дакле цела деценија или више хаоса, беде уништила је и оно мало назнака некаквог тржишта које је пре ратова постојало. Институције са којима је моја генерација сарађивала током осамдесетих, на пример, Музеј савремене уметности, прешле су у руке потпуно некомпетентних људи, напросто нисмо одржавали контакт ни са једном званичном институцијом. Тешко је то објаснити људима из некадашњег источног блока – за нас се време изврнуло: осамдесете су за све земље источног блока биле веома тешке, у Пољској је било и ратно стање, а онда су деведесете биле обележене великим отварањем, динамизмом, отварањем према свету. Ми смо, у Србији, имали „луде“ осамдесете и ужасне деведесете. Уобичајен је ток којим „алтернатива“ прелази у „мејнстрим“, а нама се десило да смо на неки начин већ били „мејнстрим“ и онда смо, својевољно прешли у подземље, у незваничне галерије... То, наравно, не значи да нисмо имали одличне уметнике у тим кризним годинама, напротив – изложба „О нормалности“ која је, после свега, одржана у Музеју савремене уметности 2005. године, као реконструкција тог периода је то јасно показала. Оно што је лицемерно јесте то што су се, након пада Милошевићевог режима, одједном по Србији сјатили разни страни кустоси, разни амбасадори „мисионарске интелигенције“, са идејом да подстакну рађање савремене уметности. Не мало њих било је изненађено продукцијом тада старом већ скоро деценију. „Транзиција“ која је у Србији поприлично закаснила, наравно, ствара и слој људи који желе да направе добре колекције. Постоје они који скупљају међуратну уметност, они који више воле модернизам друге половине двадесетог века, али и они који су окренути најсавременијој продукцији – интересантно је се сада појављују колекционари који покушавају да надокнаде оно што су пропустили и траже радове из осамдесетих. Још увек не постоје нормалне галерије које послују по светским принципима, мада постоје покушаји. Важно је што су сада, први пут, стране компаније какав је на пример норвешки „Теленор“ почели да праве озбиљне, стратешке колекције савремене уметности, важно је и што је рад Музеја савремене уметности обновљен на професионални начин, постоје и добри часописи, тако да се може рећи да је ситуација кранула у правцу нормализације.

Важно ми је шта се налази на корицама књиге. Дизајнерски концепт издавачке куће у којој је изашло највише мојих књига, „Стубова културе“ је такав да се на насловној страни појављују репродукције уметничких дела. Будући да сам ипак визуелни уметник тај избор је припадао мени, а не уреднику или дизајнеру. У књизи „Плеши чудовиште на моју нежну музику“ која, уосталом, свој наслов дугује једној Клеовој слици природно се нашао овај немачко-швајцарски уметник, његов суморни „Анђео смрти“. Кле је на неки начин невидљиви јунак књиге. Тачније, то су његове слике. У роману „Врт у Венецији“ имао сам слику за корице пре но што је коначно дефинисан наслов, напросто знао сам да ће то бити сурова слика Артемизије Ђентилески. Веза увек постоји али се трудим да не буде видљива на први поглед: рекло би се да загонетно „Ругање Христу“ Фра Анђелика на корицама књиге „Црвена марама сва од свиле“ нема ничег заједничко са трауматичним догађајима у Србији за време и после Другог светског рата, али када се прочита књига чији је централни лик монструозни камелеон који мења уверења и остаје увек „за кормилом“ сејући несрећу око себе, постаје јасно да је управо то ругање не толико са Христом као таквим или црквом као институцијом, већ са основном моралном поуком Новог завета, са хуманистичком поруком, оно што обједињује текст књиге и слику на корицама. У најновијој збирци прича названој „Агнец“ двоумио сам се између „источне“ и „западне“ варијанте – у проскомидији једне четрнаестовековне цркве код Скопља, у селу Љуботен, постоји фреска на којој се на један нигде виђен начин меша натурализам и високи симболизам: два архијереја који припремају литургију у олтару ножевима комадају тело тек рођеног Исуса, Христа-Агнеца. Нажалост, нисам нашао добру репродукцију, једино што постоји је из тридесетих година прошлог века. На крају сам се определио за дословнију Западну варијанту, детаљ Ван Ајковог Ганског олтара који приказује поклоњење мистичном јагњету. На пиједесталу, некој врсти олтара насликано је јагње које крвари у пехар. То је било оно жељено поклапање.

Нема баш много уметничких дела у којима је сасвим нестао симболички слој. Чак и у делима која се свесно труде да избегну све асоцијације, у радикалним минималистичким радовима или онима која испитују језик саме уметности, архетипске димензије се појављују неочекивано, изроне из неког од слојева. Оно што у мом раду јесте свесно је поигравање са стереотипима – забавља ме њихово преиспитивање. А можда у свему постоји и нека подсвесна димензија – деси се да неке поновљене ситуације, епизодне ликове или амбијенте откријем у накнадном читању.

Нашу свакодневицу управо и чини то преплитање. Чак и у ситуацијама које су недвосмислено узвишене догоди се неочекивани продор нечег скоро баналног. Можда баш та сенка оно узвишено чини стварним.

Да, нашло би се много таквих ликова које памтим из детињства. Можда је то због тога што је велики део наше књижевне традиције долази из сфере усменог. Пре свега, мој је отац био од људи који, у друштву, радо и занимљиво причају. Живео је у интересантно време, одрастао и провео младост у делу Србије где је Други светски рат био различит од онога што се учило у уџбеницима, па су неке од тих прича имале и ону интригантну димензију полу-забрањеног, након завршене Академије радио је неко време у уметничкој школи у Пећи, у Метохији, па је одатле потицао други круг његових интересантних прича, коначно, биле су ту приче о његовим професорима, старијим колегама, људима који су одавно имали ореол локалних величина... Последњих деценија он је забележио и објавио део тих прича. Мој је утисак да је то што је остало као одштампани текст мање свеже од онога што сам слушао. Он се трудио да тај текст исполира, ја се, пак, трудим да где је то могуће и целисходно задржим сировост непосредног говора. У сваком случају, круг његових пријатеља био је сличан тако да су њихови сусрети имали и димензију неког неформалног надметања. Ја сам, по природи, радознало биће и много сам тога упијао. Од бабе, мајчине мајке, са којом сам одрастао потицале су приче из Босне, другачије од оних из Србије. Очев пријатељ из младости, Десимир Жижовић, познатији по надимку Буин, био је надалеко чувени козер и усмени стваралац. И не само усмени – широј југословенској јавности био је познат као аутор првог и дуго година популарног стрипа „Никад робом“. Био је то партизански серијал у којем су главни јунаци дечаци-борци Мирко и Славко. Да парадокс буде већи – аутор је већи део рата провео у четницима, ројалистичкој герили која се у грађанском рату борила са партизанима. Он је био један од најдуховитијих људи које сам срео. Хумор је иначе био важан у нашем социјализму, баш као и у совјетском. Зато ми се често чини да и данас, после толико година такозване транзиције, постоје неки аспекти уметничког дела који лако остварују комуникацију међу „бившим“ а остају потпуно неразумљиви за људе на Западу.

То сам, на неки начин, покушао себи да разјасним на самим почецима мог излагања, на почетку осамдесетих. Илузија је очекивати да се баш све алузије и референце које користите „отворе“ пред посматрачима или читаоцима. Зато рад мора да функционише на неколико суперпонираних нивоа. Спољни слој, оно са чиме се посматрач или читалац прво сретне мора бити, хајде да употребим ту реч – привлачан. Мора увући у вртлог. А да ли ће баш све што је понуђено бити препознато – друго је питање. Можда и не мора. Ја сам некако дефинисао то себи када сам прочитао Еков први роман „Име руже“. Та је књига начињена управо по том принципу. Врло брзо након превода тог романа, почетком осамдесетих, објављене су и Екове аутопоетичке белешке, једноставне, искрене а при томе учене и што је такође важно – забавне. Он уводи и ту категорију која се обично сматра пежоративном. Рад, визуелни или књижевни, свеједно, цела та слагалица емоција, података, слика, размишљања напросто мора бити и забаван. Није забава само празна доколица, постоји и софистицирана интелектуална забава. У писању романа или припреми изложбе постоје и мучни, напорни периоди прикупљања грађе, ни сама израда није увек нешто што тече само од себе, материјал пружа отпор, не испада увек све како сте замислили, ствар лако крене у страну, али важно је да се све то постави тако да коначни производ изгледа као да је начињен без икаквог напора. И важно је, исто тако, да цео тај процес донесе уживање не само ономе ко чита већ и ономе ко то ствара.

Одрастао сам са паролом „братство и јединство“, она је долазила из области идеологије – браћа су се у међувремену потукла а јединство се разбило у низ бантустана на западу Балкана од којих неки, са муком, полако стичу обележја нормалних држава. Цела та рекламосфера намеће се полако као нека врста новог „братства и јединства“, овога пута робног. Ти привлачни људи који нам препоручују детеџенте, хигијенске улошке, пасте за зубе, освежавајућа пића, нове моделе аутомобила, увек исте робне марке, где год да се зауставите на планети, од Аљаске до индијских џунгли, улица градова на сваком континенту јесу оно што све нас чини великим братством. Човек може да буде ироничан са тим, али та цела рекламосфера јесте у суштини амбивалентан феномен и утолико је врло подстицајна за све врсте уметничких приступа. Реакција коју желим да изазовем је, као и увек – питање. Мислим да мисија уметничког дела није да даје одговоре, за одговоре постоје друге инстанце, улога уметничког дела је да јасније и продорније формулише питање. Бар се надам да уметност „троше“ људи који јесу у стању да сами дођу до одговора.

Породична историја са очеве стране документована је у мери која превазилази просек Србије. Као и већина становништва западне Србије моји преци доселили су се из Херцеговине, на самом крају шеснаестог века. Постојала је, наводно, књига у којој су се сваких двадесет пет година уписивали догађаји везани за породицу. Њој се касније изгубио траг али мој деда је успео да реконструише нешто од садржаја. По предању два су се брата доселила у место Богданица из Дробњака. Један од њих продужио је до Војводине и ступио у аустријску војну службу. Тај део породичне историје је, наравно, боље документован, а да су они, без обзира што су се нашли у две различите државе, и даље одржавали везе потврђује запис на једном надгробном споменику у Богданици који каже да је ту сахрањени члан породице умро на трговачком послу у Шопрону, на граници данашње Аустрије и Мађарске, и да су његови посмртни остаци пренети у завичај трудом „наших рођака из Аустрије“. Тај Михајло и његов син Сава постигли су изузетну војну каријеру. Захваљујући подвигу у граду Донаверту, на Дунаву, у рату за аустријско наслеђе, Михајло је од Марије Терезије добио племство. Интересантно је да је Михајло тражио да му за предикат буде одређено место где је у Србији живело језгро породице – тако да је он био „от Ужичке Каменице“. Ток те битке забележен је у обимној епској песми која се нашла у рукописном зборнику Аврама Милетића. Вероватно ју је одатле преузео Вук Караџић, мало преобликовао и објавио у својој збирци под насловом „Срби у Донаверту“. Интересантно је да се Сава појављује као лик у другој књизи „Сеоба“ Милоша Црњанског. Потомак тих Продановића по женској линији био је Тодор Стефановић Виловски, књижевник и историчар. Он је по жељи своје мајке 1908. године поклонио породичну архиву београдском Народном музеју и она је тада прегледана и овлаш описана. За време аустријске окупације у Првом светском рату Музеј је темељно опљачкан, негде почетком двадесетих година дошло је до репатријације опљачканог блага и мој деда је, трагом вести објављене пре рата у часопису „Старинар“, отишао да покуша да потражи тај породични архив. У музеју је затекао гомилу разних предмета и, како је забележио, није пронашао те папире. Свеједно, и сам опис састављен приликом донације је довољно занимљив: међу осталим документима нарочито се помиње писмо из 1821. године које ђенерал Сава пише супрузи Марији, рођеној Белградијевој, која је живела у Подолији, код њихове ћерке, удате за поседника и племића Околског. Писмо је на српском, ђенерал шаље жени сто форинти, обавештава је да је срео њиховог унука Алексеја Околског за којег каже да је врло васпитан и добар младић, и онда се додаје да се из писма види „колико је ђенерал Сава волео своју жену иако је није видео од год. 1779“. Значи неке тричаве четрдесет и две године непрекидног ратовања... Ето, то је мала посредна и далека веза са Украјином... А за оне који су остали у Србији средњи век се практично завршио почетком двадесетог столећа – иако је породица стекла прилично богатство извозом ракије, суве шљиве и сточарских производа у Аустрију организација живота је све до 1900. године била задружна, то јест постојао је изабрани предводник те велике породичне задруге који је организовао посао, трговину, извоз, одређивао ко ће се чиме бавити и све остало.

Нешто од те ратне атмосфере нашло се у неколико прича из најновије збирке, причама „Мој ујак Бонд, Џејмс Бонд“ или „Енглеска униформа боје пустињског песка“. У неки од заиста дугорочних планова спада и истраживање те старије историје – још увек нисам сигуран да ли је она погоднија за књижевно дело или неку поставку из домена визуелне уметности. Када сам био на тромесечном боравку у Баварској отишао сам, трагом епске песме из осамнаестог века, у град Донаверт. У раније поменутој епској песми која код Милетића има наслов „Јунаштво младог Продановића“ се врло прецизно, мада и помало наивно, описује ток битке, помињу се топоними, имена градских капија, капуцински манастир, чак и имена кафана. Направио сам серију фотографија – на несрећу Донаверт спада у градове који су 1944. поприлично страдали од савезничког бомбардовања, градске капије које су браниле српске војводе и мајори срушене су још раније, заједно са зидинама утврђења, због експанзије града. На тим местима сада постоје спомен плоче са некадашњим изгледом тих капија. Капуцински манастир је секуларизован и у њему се сада налази музеј играчака... Као што видите, постоји много подстицајне грађе.

Романи „Врт у Венецији“ и „Елиша у земљи светих шарана“ повезани су тим ликом, наравно, реч је о две сасвим различите књиге и различит је статус тог лика. У овој другој он је само сећање. „Елиша у земљи светих шарана“ је у основи роман о дубоком неразумевању Истока и Запада, на плану сижеа реч је о америчкој авангардној плесној трупи која добија стипендију од фондације која подстиче уметничке пројекте који проширују разумевање двеју средина некада раздвојених Гвозденом завесом. Предрасуде које Западна, по правилу „мисионарска“ култура има завршавају фатално по протагонисте. Рекао бих да је то једна врло горка књига огрнута хумором, на неки начин чак и „роман-слагалица“, монтажа различитих стереотипа. Домовина несрећног авангардног уметника Сакотсарија је чист конструкт и може се замислити на широком потезу од Јадрана до Камчатке. Не треба много имагинације да би се замислила једна „транзициона“ престоница: уџерице, улична трговина, прљавштина и запуштеност, корумпирана полиција, олупине аутомобила, а у центру свега тога високотехнолошка стаклена кула од педесет спратова, нови центри обесне моћи, раскошне виле мафијаша-капиталиста на ободима града... Моја пријатељица и колегиница из Скопља питала ме је, сасвим озбиљно, зашто сам се одлучио да радњу романа сместим баш у Македонији, а друга пријатељица која је пореклом са Косова замерила ми је што се кријем иза измишљених имена и зашто нисам јасно и гласно рекао да је тај град Приштина. Наравно, тај град је и Скопље и Приштина, али и Баку, Софија, Алмати, могу да набрајам до сутра...

Живот је ограниченог трајања, не може се видети баш све. Било би дивно посетити далеке земље са цивилизацијом другачијом од наше, али се дубоко слажем са констатацијом Луиса Буњуела коју је, узгред, изрекао у прекрасној мемоарској књизи „Мој последњи уздах“ – да је истински осетљив само за грчко-римску цивилизацију у којој је рођен и одрастао. Можда сам ја Евроцентрик или, још боље, Медитераноцентрик, ваљда данас није популарно рећи, али тако је. Све друге културе могу да примим на нивоу информације, не могу да се до краја идентификујем са њима. Утолико бих пре свега волео да посетим Кавказ, Грузију, Јерменију. Жеља да видим Украјину ми се у два маха готово остварила, оба пута се у последњи час испречило нешто, али надам се да трећи пут неће. Волим Истанбул и волео бих да прођем и делове Турске које нисам видео, скоро више од тога волео бих да видим Сирију. Наравно, не бих никада одбио било какав позив везан за Италију.

Преводи мојих књига су заиста спорадични. Још увек не постоји добро разрађен систем подршке страним издавачима који желе да објаве преводе савремених српских књижевника. Као што су и издања спорадична, тако и рецепција нема обележја континуитета. Верујем да ће се ситуација у једном тренутку променити. Не треба очекивати превише, али мислим да би и за српску државу било много боље да уложи концентрисанији труд на промоцији националне књижевности.

Колико је одавде могуће видети присуство српске књижевности у Украјини није занемарљиво. Рекао бих, пре свега захваљујући великом труду појединаца, а међу њима најпре Але Татаренко која је изузетан познавалац и чији су радови о српским писцима видно присутни у српској периодици. Будући да се роман тек појавио тешко је рећи на какав ће пријем наићи код украјинских читалаца. У сваком случају надам се да ће се књига читати у Украјини, и да ће можда отворити простор и за друге преводе.

У српској средини се тек однедавно развија свест о посебности украјинске културе, за многе је још увек жив тај велики шешир или боље речено качкет Совјетског савеза. За оне праве, образоване интелектуалце и раније није било дилеме – српски барок осамнаестог века, зидно сликарство у Војводини, зачет је деловањем украјинских живописаца, Јова Василијевича пре свих, и нико од таквих људи, познавалаца, неће направити грешку и рећи да је то „све Руско“, како се понекад колоквијално може чути. Андруховичева „Перверзија“ оставила је на мене снажан утисак, погодила се са многим мојим личним интересовањима, такође и по општем тону, тој лакоћи и иронији. Штета је што српска средина нема прилике да се више упозна са тим опусом и опусом других младих писаца. Поједини украјински ликовни уметници излагали су на великим међународним изложбама у Београду, од пре неколико година Октобарски салон претворио се из националне изложбе у међународну и поједини украјински уметници, најпре они који су већ присутни на Западу, узели су учешће у тим изборима страних кустоса. Међу њима сам посебно запазио радове Иље Чичкана који се у Београду представио и самосталним наступом у галерији „Ремонт“. Он је био један од учесника и на великој изложби украјинских уметника у Регензбургу пре пет година коју сам имао прилике да видим. Уколико је та изложба репрезентативни пресек кретања на сценама неколико великих градова – онда се може рећи да имам увид у догађања на украјинској ликовној сцени.

Читам. Сматрам да је легитимно да свако има право на свој став а да за аутора може бити корисно да види како његово дело изгледа у оптици других. Уколико је то такозвана „негативна“ критика – тим боље. Такве критике, међутим, нема довољно у мојој средини, већ смо констатовали да је критика у дубокој кризи, нема довољно аналитичких приступа, све је врло површно и често у функцији маркетинга.

Надам се да нису. У оном савременом сегменту моје приче крију се делови чувене афере „Севсово сребро“, или, тачније, делови које су успели да реконструишу новинари, и који су затим пробрани, мутирани и прилагођени потребама романа. Непосредно пред распад Југославије у јавност је, наиме, процурила вест о налазу до сада најраскошније колекције касноримског сребра – иако је по свој прилици оно ископано у Мађарској, југословенска штампа спекулисала је да је оно нађено негде у Далмацији и потом прокријумчарено на Запад где је, захваљујући очигледно фалсификованој документацији дошло до великог спора који је трајао годинама. Спектакуларни археолошки налази, наравно, распламсавају машту а када се томе дода и сенка коју чини крими-заплет све то постаје врло захвално као грађа за један роман. Наравно, роман мора понудити и нешто више – то је ипак поље где је машта та која пресуђује. Кратко речено, моја књига има огледалску стуктуру, постоји хоризонт који се дешава у годинама када касна антика прелази у рано хришћанство и онај који се дешава на почетку ратова за југословенско наслеђе, у оном сада већ неправедно заборављеном словеначком десетодневном рату. Сребро, та колекција коју сакупља главни јунак, чије име није ништа друго до анаграм Севса, у роману јесте нека врста метафизичког огледала кроз које се пролази из епохе у епоху и захваљујући коме једна давно прекинута љубавна прича добија своје заокружење. Нажалост, роман за сада нигде није преведен у целини, превођени су само одломци.

Не каже се узалуд да су очи данашњег човека „продужене“ телевизијом. Немам навику систематског праћења програма али се, у лету, свашта види поготово на страним „истраживачким“ програмима који су сада лако доступни путем кабловског система. Језовити пропагандни програми у време Милошевића одвикли су ме од гледања домаће телевизије и то је можда једина добра последица тог ужасног времена на приватном плану. Тако да сам негде, на нивоу подсвести, имао те слике и чињеницу да се организоване посете можда и организују. Али нисам био сасвим сигуран. У сваком случају, туристичка интернационала одавно је дотакла сферу грозота, тако да је путовање по забрањеним зонама, чак и када те зоне могу да оштете здравље радозналих ходочасника, чак и када се посета може видети као копање по нечијим ранама – сасвим могуће, очекивано, предвидљиво.

Сличност књиге „Пас пребијене кичме“, написане на почетку деведесетих, и романа „Ово би могао бити Ваш срећан дан“, написаног на крају те деценије, у току НАТО бомбардовања Србије, јесте у томе што се, на различите начине у њима појављује пас. Као део уводне вињете у једном случају и као централни лик у другом. И то је, на први поглед, једина сличност. Могло би се додати да су обе књиге писане, делом, и као вид одбране од превише бруталне стварности која ме је окруживала. Разлике су суштинске, рекао бих. Прва је непосредна, у троструком писму фиксира се време у којем књига настаје, искорачује у прошлост есејистичким захватима, покушава да проникне у разлоге потонућа у друштвену патологију, и, коначно, све се пресеца хиперреалистичким вињетама, као у некој свести да интимни, мали предмети остају као једина упоришта у догађајима који попримају обележје крваве лавине. Тон је непосредан, још увек постоји поверење да се нешто може рећи, разјаснити. Непуних десет година касније нестало је поверење у такав дискурс: преостала ми је само разорна гротеска. Бомбардовање је било изузетна прилика за скрибомане у Србији – настале су стотине самосажаљивих прозица, најчешће дневника или – то звучи много савременије – електронског дописивања са стварним или фиктивним кореспондентима. Оно чиме сам прекраћивао време током тог најдужег, поприлично морбидног распуста била је књига у којој ратују реторике а ми се свађамо са нашим кућним псом који је, непосредно пред почетак бомбардовања добио „Зелени картон“ на америчкој имиграционој лутрији. Има неког посебног лудила у чињеници да вам је омогућено да осетите како се ваше тело претвара у пиксел на нечијем екрану. Али и више од тога су ме тада забављали стереотипи, те пропагандне глупости које смо наизменично гледали на нашој и на светским мрежама. Да, заиста сам веровао, а и сад верујем, да је разорна иронија, хумор који се не обазире на правила лепог понашања или политички коректан говор, једини начин да се супротставите разорним бомбама. Или разорним глупостима које такође имају ту особину да су смртоносне. Велики светски писци, од Раблеа до данас, знали су да је хумор посебна врста више мудрости.

У свакој варијанти добро је да шавови не буду одмах видљиви. „Елиша у земљи Светих шарана“ је у целини једна интертекстуална игра која користи „кошуљицу“ чувене Керолове „Алисе“. То је то на макро-плану, па све до чињенице да су топоними који звуче егзотично заправо анаграми енглеских речи. У једној од старијих прича из збирке „Небеска опера“, у причи „Краљица која пева“ инкорпорирани су делови интервјуа Мирјане Марковић, супруге Слободана Милошевића датог недељнику „Дуга“. Тај сам интервју пронашао неколико година пошто је објављен, у кући у којој сам летовао. Био је неодољиво идиотски. И одлично се уклопио у „причу у причи“ која је заправо алузија на једну Селинџерову причу. Слично је и у причи „Исак, младунче из далеке галаксије“ из најновије збирке где такође постоје цитати али сада у ткиву које је једно мрачно, гротескно позивање на Егзиперијевог „Малог принца“. А колико је читалаца свесно тога – не знам.

Заиста мислим да књижевно дело данас, у епохи у којој су други, „инстантнији“ и неупоредиво бржи медији попут филма односе превагу, мора, са једне стране, користити искуства тих медија јер, будимо искрени, они мењају навике и перцепцију читалаца, а са друге стране реорганизовати уживалачке стратегије у читању. То значи да се понуди и нешто што не делује на прву лопту, нешто што је непреносиво у други медиј. Да то илуструјем једним примером – волим роман недавно преминулог Џона Фаулса „Магус“, и поред тога што је на српски наслов нетачно преведен као „Чаробњак“. Та књига пружа невероватне интелектуалне подстицаје а истовремено је пуна напетости, а функционише тако што је читалац наведен да реконструише једну ситуацију и таман када мисли да је све решио цела сцена се преокрене и он увиди да је решење било погрешно. И тако, све се неколико пута преображава. У већини мојих романа постоји почетак који намерно наводи на погрешан траг, онда све исклизне, крене у другом правцу и, негде, при крају, увеже. Чак и у мањим комадима, у причама, постоје ти монтажни резови.

Не могу рећи да се средина у којој сам одрастао, а то је пре свега Београд, у време стабилног социјализма одликовала неком нарочитом сређеношћу. Али се и тај и такав ред сломио када је Милошевићева клика узела ствар у своје руке. Тако да је оно наказно и покварено било лако видљиво. Сво то спољно ружење било је, међутим, тек испољавање унутрашњег краха, онако како се неко озбиљно оболење унутрашњих органа манифестује на кожи. Ми смо преживели комунизам и, како рече она списатељица, још се и смејали, а онда је дошао један мутант од апаратчика, покорио медије, слудео народ нечим што је заправо било празно место идеологије, организовао ратове, цео систем провидних лажи. У целом том процесу који је заиста трајао предуго и однео превише жртава највише ме је погађала манипулација традицијом. Милошевић је манипулисао свим и свачим, то није проблем, али, кажем, мене је највише погађало то што је од наслеђа једног целог народа правио карикатуре. А народ је толико потонуо у незнање да често није ни примећивао да су то карикатуре. Зато је уз мало усредсређеног погледа, мало труда и нешто више истинског знања било лако забележити и анализирати те девијације.

И да и не. Чињеница јесте да на Балкану народи производе много већу количину историје но што су способни да прогутају и сваре. Линија раскола Римског царства ишла је преко наших крајева, касније се она претворила и у верско разграничење, с тим што се та линија проширила и на север, у области које нису припадале Империји – тако и Украјина има то искуство. Обично се каже да су то две културе – и по правилу она која је западније себе сматра супериорнијом, Срби у односу на Бугаре, Хрвати у односу на Србе, Словенци у односу на Хрвате, Аустријанци у односу на Словенце и тако даље... А, барем што се тиче најновијих сукоба, пре бих рекао да је ту реч о сукобу некултура. У балканским ратовима краја прошлог века много јасније видим оно што многи нису спремни да виде – мрачну руку некадашњих тајних служби социјалистичког режима поцепаних на службе нових држава, испреплетане са криминалом, способне да, на пример, убију премијера и тако одложе неминовну трансформацију друштва.

Сувише је лако на балканским просторима бити присталица међународних теорија завере – а заправо много пометње производе „локалне снаге“, разне службе преостале из претходног, комунистичког режима. Оне и дан данас у Србији уређују новине, убијају политичаре, праве оркестрирани хаос и, наравно, подстичу код неуког народа тезу да су сви ратови на нашим просторима последица неких глобалних урота скованих далеко од очију јавности. Тако се лакше излази на крај са сопственом одговорношћу и скреће пажња са правих криваца. Ипак, и када се оставе по страни могуће параноичне конструкције остаје чињеница да се Запад у неколико наврата ослонио на Слободана Милошевића, човека који је вероватно нанео највише штете српском народу од доласка Словена на Балкан, не рачунајући странце. Један од тих тренутака био је поменути Дејтонски мир када се тај „балкански касапин“ у реторици Америке и Запада преко ноћи претворио у „гаранта мира и стабилности у региону“. Тада су на цедилу остављени сви они који су се годинама пре тога борили против рата, Милошевићевог тоталитаризма и свих девијација у друштву. Слично се поновило и 1999. године, на позадини бомбардовања – бесмислено разарање земље само је оснажило његову апсолутну власт и омогућило му да се обрачуна са унутрашњим противницима. Чини се, нажалост, да Запад и у овом тренутку игра исту игру – у јавном дискурсу сви једва чекају да Србија „донесе одлуку“ да се придружи Европи, а иза сцене отворено се навија за деструктивне и националистичке снаге. То изгледа на први поглед парадоксално, али заправо није. Самосталност Косова није примљена у свету са онолико неподељеним одушевљењем колико се то очекивало, многе Европске земље су још у дилеми да ли да пристану на то тако очигледно кршење међународних закона. Много лакше било би када би у Србији били на власти „лоши момци“, скоро-па-фашисти, заљубљеници етничког чишћења, недемократе – онда би и они који сумњају у то да је самостално Косово било најпаметније решење рекли – „па ти Срби су стварно непоправљиви“ и све би ишло глатко. Што се, пак, идентитета тиче – да би се било шта сувисло рекло потребна је историјска перспектива од барем пола века, или дуже, а за то сасвим сигурно нема простора у једном одговору. Пре бих рекао да би простор некаквог доктората био подесан оквир... Пошто Украјинци имају барем делимично слично искуство можда бих покушао да будем краћи – ако је Совјетски савез био велика империја, друга Југославија је била мала империја, уз то још и згодно углављена између два блока. Срби су велики део своје историје провели у империјама, Отоманској, Аустро-Угарској... Империја, за разлику од националне државе, омогућава двоструки идентитет. Ја сам, на пример, могао лагодно да будем и Србин и Југословен истовремено. Са распадом империја ствара се турбуленција на том плану – некоме није пријала империја, желео је, на пример, да буде само Србин или само Хрват, није се осећао добро са тим двослојним идентитетом, а кад је те могућности нестало испоставило се да има и подоста оних који су тим свођењем остали некако ускраћени. Код многих је та поново откривена национална димензија створила пометњу у глави и то су добро осетили партијски лидери који су се наједном трансформисали у националне вође. Милошевића прати репутација да је био „националиста“, ратови су покретани ради „одбране Срба у сецесионистичким републикама“ али он у суштини није био то. Он је био празно место идеологије, једини покретач је била та дрога личне власти и, када се фокус прошири на породицу, укључујући и брата који је био амбасадор у Москви – мотив је био гола пљачка. Тим ратовима које су покретала два замућена ума, његов и његове жене, вишеструко је уништена и уназађена српска нација, нестао је морални кредит створен у светским ратовима, држава се претворила у бедно, разрушено, ксенофобично и нејако окружење. Не може се порећи, наравно, да Милошевић није користио национални ресентиман да би опстао на власти – у јавности је, путем медија, изједначен појам „националиста“ и „шовиниста“. Ја, на пример, себе сматрам националистом иако немам баш ниједну заједничку карактеристику са онима који се на телевизији и у ватреним говорима представљају као „квалитетни Срби“. У једној полемици ме је отац садашњег председника Републике, филозоф и ватрени борац за Српство, ма шта то значило, назвао „мондијалистом“ и, узгред, „наставником цртања“, што не могу да схватим никако другачије него као комплимент, јер заиста мислим да човек не може пожелети да буде било шта више у животу него учитељ цртања. Показало се стотину пута до сада да мало ко од тих ватрених Срба барата истинским знањима о националној култури, нешто шире, рецимо регионално или европско наслеђе – да и не помињемо. Ако и говоре о култури то су све сами митови, често мегаломански, наивни, понекад и врло ксенофобични. За њих је национално одређење пре свега верско, православно, а то су открили недавно, када су престали да буду комунисти, и потом у ирационалним и скоро мистичним категоријама какве су „инат“, „крв“... Е, сад, будући да је моје национално осећање почива у језику и култури, а да ту културу, почевши од византијске средњовековне, преко нововековне традиције просветитељства, од Доситеја, Стерије, Лазе Костића, Растка Петровића, Црњанског, Винавера и Андрића, преко српских авангарди, зенитизма и надреализма, до послератних, Киша, Пекића, Боре Ћосића, да не набрајам даље, пошто све то сагледавам у европској перспективи – онда имам осећај да мој идентитет није нападнут споља, већ изнутра, од незналица који се бусају у груди и на сваки начин гледају да унизе, инструментализују и карикирају ту културу. Отуд не мислим да је уопште могуће да неко затражи да се одрекнем било чега од тога.

Не искључујем могућност да нешто од онога што сам написао буде пренето у неки други медиј, то се, уосталом, и догодило – роман писан за време НАТО-бомбардовања Србије 1999. године, „Ово би могао бити Ваш срећан дан“ је драматизован и игран у позоришту. Ја сам, међутим, одбио понуду да сâм драматизујем текст. Једним делом зато што мислим да то треба да ради неко ко је више одмакнут од текста, мало мање субјективан, а другим зато што заиста сматрам да је драматургија засебан занат чије тајне не познајем. Већ и ово чиме се бавим јесте веома дивергентно, мислим да је боље да останем у браздама које су већ заоране.

2008. Интервју ће на украјинском језику бити објављен у "Украјинско-српском зборнику УКРАС" бр. 3.