Славица Поповић-Филиповић

Осамдесет година од смрти великог српског хуманисте и лекара др Алексе Савића (1878-1928)

Поводом деведесет година пробоја Солунског фронта сећамо се великана српског санитета у време Првог светског рата

Свака епоха у једном народу има своје горостасе у историјском ходу, доброчинитеље и патриоте, велике лекаре и хуманисте, драгоцене људе. Све ово заједно носио је у свом лику др Алекса Савић, хуманиста и човек топлог срца, који је задужио српску медицину, оплеменио Топлицу, коју је волео и којој је остао занавек веран. Топличани поносни својим херојем, Медицинској школи у Прокупљу насловише име доктора Алексе Савића.

Пољски лекар Лудвик Хиршфелд о српском лекару Алекси Савићу и својој мисији у Србији у време Првог светског рата

Ратна дружења два великана медицине, др Лудвика Хиршфелда и др Алексе Савића

У вихору Првог светског рата, у време када је Ниш био привремена ратна престоница, у град на Нишави долазе и пролазе дипломатске, медицинске, хумане мисије, новинари, писци, случајни и намерни путници. Тако је фебруара 1915. године пољски лекар и епидемиолог др Лудвик Хиршфелд, тада доцент на факултету у Цириху, добио позив од српске владе из Ниша да допутује. Колега Швајцарац, славни окулиста Хаб га је испратио речима: „Ако хоћете да извршите самоубиство, зашто путујете тако далеко. Па то је безнадежна борба“. Упркос свему, изазов лекара Хиршфелда, хуманисте и зов даљине су били јачи.

Др Хиршфелд је допутовао у Србију у јеку епидемије, кад је железнички саобраћај за цивилно становништво био забрањен ради сузбијања и ширења пегавог тифуса. У свом делу „Историја једног живота“ др Хиршфелд је записао: „Најзад Ниш, источњачка варош, где се бекством склонио остатак државности Србије на издисају. Сви станови и хотели препуни...Пакао, прави пакао. Пријављујем се у Министарству војном пуковнику Сими Карановићу и молим да ме пошаљу на место где епидемија има највећу жестину. Пуковник Карановић ме посматра с чуђењем и симпатијом. „Кад желите, послаћу вас у Ваљево. Тамо је био почетак епидемије.“ У Ваљеву га очекује лабораторија, која се по речима др Хиршфелда „састоји из мале грејалице за неколико епрувета, педесетак епрувета и малог броја реактива. С таквим оружјем треба да нападнем једну од највећих епидемија пегавог тифуса“.

 

У Ваљеву поред Окружне и Сталне војне болнице формиране су четири резервне војне болнице, касније још две, препуне рањених са Цера, Колубарске битке и битке на Мачковом камену. Варош Ваљево преко ноћи је постала једна велика болница. Након сувоборске офанзиве, у Ваљеву управу V резервне болнице преузео је др Алекса Савић, већ признат лекар српског санитета из балканских ратова. У саставу пољске болнице Моравске дивизије II. позива 1912, др Савић је као трупни лекар делио судбину заједно са др Михаилом Петровићем, санитетским потпуковником, чувеним хирургом из Моравске сталне болнице у Нишу. У пратњи Моравске дивизије др Савић је прешао преко Приштине, Косова, Качаника, Скопља, Тетова, Гостивара, Кичева, Битоља и Ресна.

Са таквим искуством санитетског лекара, др Савић је у освит Првог светског рата добио распоред у Ваљеву. А Ваљево је било центар српских снага, где су боравиле велике српске војсковође Радомир Путник, Живојин Мишић, Степа Степановић. Пријатељство др Савића са војводом Живојином Мишићем датира још од раније из Прокупља, па се наставља у ваљевској драми у току епидемије пегавца.

Препуним ваљевским болницама придошле су у помоћ и хероине: лекарка Драгиња Бабић, Надежда Петровић, чланице Кола српских сестара, жене ваљевског краја. У Ваљеву, у жижи епидемије пегавог тифуса поред српског санитета бораве и раде многе стране медицинске мисије: француска, руска, холандска мисија и Болница шкотских жена, аустралијска лекарка Лаура Хоуп са супругом др Чарлсом Хоупом, др Самуило Алберт Кук, добровољци Флора Сендс, Емили Симондс, Ана Христић.

У време епидемије док је пегави тифус косио широм Србије, посебно у Ваљеву, оболевало се масовно и умирало масовно. У заједничкој борби са српским лекарима др Хиршфелд се ухватио у коштац са једном од највећих епидемија. Држао је предавања о сузбијању пегавца лекарима и свом болничком особљу, покретао енергију очајних људи у дах наде. Извршена је дезинфекција целог Ваљева, свих школа и кафана, које су претворене у болнице. Варош је тада бројала пет хиљада становника, а примила око седам хиљада рањеника. После вишемесечне борбе, епидемија је стављена под контролу, број оболелих се смањивао. Велика епидемија пегавог тифуса се полако стишавала и јењавала с доласком пролећа 1915. године. Када су др Хиршфелда малтене прогласили за победника, он је целу заслугу приписао српским лекарима. Међу заслужним лекарима налазио се и др Алекса Савић.

Хиршфилдова скромна лабораторија, формирана захваљујући људима вештих руку, бистрог ума и велике импровизације постала је центар лекарског живота. По речима др Хиршфелда: „Највише је томе допринео српски лекар мајор Аца Савић. Овај човек је касније одиграо изванредну улогу у здравственој историји Србије, али како је код мене начинио своје прве кораке, морам о њему да споменем неколико речи. Био је то џин атлетске конструкције и суровог израза лица. Имао је снагу и упорност младога бандоглавца, али се према мени и према лабораторији понашао просто с нежношћу. Учио је са одушевљењем, али и са уображеношћу размаженог детета. У једном тренутку је замислио да је освојио читаву бактериологију и тиме је поткрепљивао жељу да добије одговарајуће друштвене и стручне функције. Постигао је своје, јер је у слободној Југославији постао министар здравља и био је, како сам чуо, добар и енергичан министар. Године 1928. учествовао сам заједно с Комисијом Лиге народа при отварању Хигијенске школе у Загребу. Савић је свој говор на банкету као југословенски министар здравља започео не од захвалности мисијама страних држава, него од успомене на она времена када је млади доцент из Цириха са својом женом допутовао у Србију да помогне људима који су гинули. Захвалност је особина људи добре грађе.“

Али вратимо се Ваљеву и времену када су др Хиршфелд и др Савић делили заједничку судбину. После неколико месеци болници у Ваљеву придружила се и др Хана Хиршфелд, супруга др Хиршфелда. Лекарка Хана је одбацила улогу неутралног посматрача, оставила сигурност и удобност лабораторије у Цириху да би, раме уз раме с бројним лекарима, поделила пожртвовану борбу за спас хиљаде оболелих од тифуса или последица ратних рана. Уследила је права српска добродошлица и дочек лекарке Хане Хиршфелд у Ваљеву, коју је др Хиршфелд забележио.

„Мајор Савић је дочекао моју жену на железничкој станици. Био је урезао негде у његово памћење како краљ узима из руку свог канцелара писмо и чита га народу. А он је осећао да је краљ... своје болнице. Канцелар је био такозвани благајник, који је с понизношћу и свести о својој историјској улози стајао иза Савића с великим букетом црвених божура у рукама. Мајор Савић је изговорио не особито кратку поздравну беседу, краљевским покретом је узео букет из благајновикових руку и пружио га мојој жени. Тек после свих тих церемонија могао сам с њом да се поздравим“.

 

Дошло је дуго топло лето, када су се бројни чланови хуманих мисија спаковали и вратили у своје домовине. Коначно је одахнуо народ, особље српског санитета, чланови страних мисија. „Али српски народ су чекали нови удари и ваљда јединствена голгота какву је тада историја познавала. Захваљујући огромној техничкој надмоћи, Макензен је пробио фронт и одбацио је Србе у дубину земље. И поново смо чули потмуле одјеке далеких пуцњева и из сна нас је будило тутњаве топова у пролазу. Почели су придолазити рањеници. Приближавала се трагедија.”

 

Ратна драма у Ваљеву, широм Србије добила је драматичнији исход, повлачење преко Црне Горе и Албаније. Била је то голгота српске војске, становништва, која се претворила у један масовни народни егзодус. Кренула је непрегледна колона, чије су страхоте делили чланови српског санитета, чланови страних медицинских мисија, а придружили су им се и пољски лекари и хуманисти др Хана и др Лудвик Хиршфелд, др Клоцман.

„Сеоба народа. Како сам често мислио за време својих путовања да рат има у себи и нешто лепо: сладак немир сутрашњице и игру масовних инстиката, које човек не осећа у мирном индивидуалном животу. Епидемија не прелази у легенду, у легенду прелазе херојски скок и ратне трубе победника. А сада смо упознали супротну страну медаље: бол народа који губи отаџбину и иде на лутање, и не зна хоће ли још видети родни дом“. Повукло се особље свих болница, рањеници, читаве породице са децом, хиљаде младих регрута. Следило је вишенедељно повлачење, преко Краљева, долином реке Ибра, Баљевца, Рашке, Митровице, Приштине, Косова поља, Призрена...

Дани страдања проткани танким нитима наде, имали су и другу страну медаље, коју је др Хиршфелд као странац могао да сагледа: „Лепа је Србија. Планине су покривене претежно храстовим шумама, које су се у во време златом преливале на јесењем сунцу свим преливима злата и бакра. Дивље реке, потоци и бујни воћњаци с воћкама препуним зрелих јабука и шљива. Чудна је драж ове земље с јесени и чудна је драж овога народа, када с покорношћу подноси патње мислећи на отаџбину.

Поново сам осетио чар живота у гомили: поново вечери крај огњишта, причања војника о некадашњим бојевима и тиха замишљеност у очекивању смрти, и немир за судбину блиских“.

„ Све што је Србија стекла властитим напором или што је добила као поклон од пријатеља палило се на пространству од двадесетак километара. Ишли су само људи и засамарени коњи и волови. Народ је завршавао раздобље живота у којем је било слободно нешто имати, и одлазио је у непознато, на лутање. Купио сам два коња да бих спасао најпотребније ствари, остало смо дали Арнаутима за храну, јер српски новац већ више нису примали. Тада сам упознао верну Савићеву душу. – „ Господине доценте, - вели – ви нисте знали да у рату треба имати злата. Ево вам овде триста франака у злату. Вратићете ми их ако се спасете. А ако не, као Србину осећам да ми је дужност да вам помогнем.“ А то је био човек тврд, одликовао се великом жеђу за животом. Али је носио у себи достојанство слободнога народа, који не воли само да узима. Такви су били Срби“. (1 )

Др Савић на Солунском фронту у Првом светском рату

Крајем 1915. године, донета је одлука о повлачењу српске војске преко Црне Горе и Албаније као једини излаз и спас. Нажалост, многи нису дочекали спас већ су остали да почивају у неком беспућу. Историјски збег српског народа одвијао се преко планинских врлети, козјим стазама што воде над провалијом, праћени мразом, снегом, леденим ноћима зиме 1915-16. Након тромесечне голготе српска војска и народ у збегу су угледали море и лађе.

Следило је искрцавање и нова српска голгота, Крф, острво Видо и Плава гробница. На Крфу др Савић преузима руководство санитета Прве армије. Као лекар српског санитета поделиће све страхоте, умирања и сахрањивања од Доњег Ипсоса, до Лазарета, Гувина, Моаритике, Караџија, Агиос Стефаноса до Гастурије. Свака стопа на острву Крфу (Керкири) постаје једна страница српске историје. Ту на обалама Јонског мора, српска војска и санитет су предахнули, реорганизовани и пребачени на Солунски фронт.

Савићево пријатељство и сарадња са др Хиршфилдом се наставила на Солунском фронту. Недалеко од Солуна, у селу Седес 9. маја 1916. године формира се Централна српска болница за хиљаду болесника. Болница, која функционише по француском моделу има и Бактериолошку лабораторију, где ће др Хиршфелд продужити своја испитивања започета у Ваљеву. Оснивање и руковођење ове болнице првих месеци је заслуга др Алексе Савића. Интересантно да је ова Болница настала од персонала Моравске пољске болнице, која је остала једина српска санитетска формација током Катастрофе, повлачећи се од Ниша па све до Скадра, а искрцавањем продужила свој рад на Крфу у Ипсосу. Да се подсетимо да је Моравска пољска болница уствари Моравска стална војна болница из Ниша, на чијем је челу био др Владимир Станојевић, који је управу Болнице преузео у време епидемије пегавог тифуса и истом руководио до Солунског фронта.

Болница у Седесу није имала само велики капацитет за хоспитализовање болесника, већ је окупила бројне еминентне француске, пољске, руске и српске лекаре. У овој болници радила је др Розали Слотер Мортон, познати хирург из Вирџиније. Пољска болница је била смештена испод великих шатора, а сваки је имао четрдесетак постеља. Мада је камп био у подножју Олимпа, осећао се дах ветрова са обале, који су доносили мирис мора. У позадини Седеса простирао се планински венац са највишим врхом Хортијаком. Између планина и мора лежала су језера и заостале мочваре, које ће се касније показати као подручје ендемске маларије. Болница у Седесу поред превентивне улоге постаје важан центар за научно-истраживачки рад и школа за образовање будућих бактериолога, епидемиолога и серолога. А када би се особље болнице окупило за заједничким столом говорило се француским, српским, енглеским, пољским, руским и италијанским језиком. Ту на том малом простору су се размењивала медицинска знања и сазнања, драгоцено искуство са разних простора, нови обичаји и навике.

Након Седеса, др Савић је наименован за командира Трећег завојишта Моравске дивизије, које је имало улогу евакуационе станице у пратњи Прве армије. Локацијом најближа борбеним линијама , завојишта на Солунском фронту су имала врло важну улогу у пружању прве помоћи и санирању великог броја рањеника. У време највећих битака, пробоја преко Могленске долине, Горничевском и Кајмакчаланском битком, завојишта су исписивала историју српског санитета од Гумениџе, Бача, Сакуљева до Соровића. На Солунском фронту су формиране пољске болнице савезничких армија: британске опште болнице, француске, канадске, болнице шкотских жена, српска болница у Драгоманцима. Др Михаило Петровић, прекаљени хирург из Моравске војне болнице из Ниша, оснивањем и радом болнице у Драгоманцима, пронеће славу српског санитета на Солунском фронту.

 

Као бактериолог др Савић је, априла 1917. године, именован за члана Централне лабораторије Санитетског одељења Врховне команде у новоформираној Болници Престолонаследника Александра у Солуну. Ова Бактериолошка и епидемиолошка лабораторија на челу са др Хиршфелдом ће окупити велика имена српског санитета и много познатих лекара из савезничких земаља. Поред др Савића, екипу чине др Коста Тодоровић, др Милутин Ранковић, др Стеван Иванић, др Хранислав Јоксимовић, др Р. Јовановић. Ту су направљени пионирски кораци у постављању темеља југословенске бактериологије и хигијене. Као добар организатор и лекар великог искуства у санитету др Савић је изабран за члана Међународне комисије за хигијену у Солуну, и ту дужност је обављао до краја 1918. године.

Др Ђока Владисављевић (1865-1932), санитетски ђенерал и инспектор војног санитета, на дужности начелника санитета Прве армије и као начелник санитетског одељења Врховне команде, именовао је др Савића за најтеже задатке. По речима ђенерала Владисављевића, др Савић је „све послове извршавао на пуно задовољство својих старешина. Према млађим био је строг, али правичан; према старијим савршен у сарадњи и извршењу задатака и наредаба“. У време појаве куге на Солунском фронту, др Савићу је била поверена профилакса ове болести код наше војске и избеглог становништва. Резултат његових већих и опсежнијих испитивања је објављивање научне студије под насловом „Куга“. Ова студија у издању Министарства народног здравља 1923. године показује да је др Савић увек имао у виду усавршавање лекара и ширење образовања народног здравља.

 

Пастеров завод у Нишу, основан 1900. године, постао је прва институција ове врсте не само у Србији већ и на Балкану. У згради Пастеровог завода, данашњег Завода за заштиту здравља, чува се биста др Лудвика Хиршфелда. Ово знамење у Нишу је знак захвалности хуманисти и лекару, који је поделио судбоносне дане са српским народом у Првом светском рату. Др Хиршфелд је својим успешним вакцинама цревног тифа и паратифа омогућио да се српска војска врати здрава у ослобођену отаџбину.

Ослобођењем, српски лекари се поново окупљају у Српском лекарском друштву, да наставе свој рад и издавање Српског архива. Др Алекса Савић им се придружује, оран да размени ратна искуства и упозна се са најновијим медицинским достигнућима. Доцент др Лудвик Хиршфелд излаже своја искуства са Солунског фронта 2. августа 1919. године у Српском лекарском друштву у Београду. Обраћа се скупу на српском и држи предавање о епидемиологији трбушног тифа, новог проузроковача паратифа и вакцинацији српске војске на Солунском фронту. Одао је признање свим члановима српског санитета, својим ратним сарадницима, с напоменом да је Солун за све њих престављао један модеран Вавилон раса, језика и народа.

Након завршене специјализације у Паризу, др Алекса Савић у ослобођеној Србији преузима обнављање Окружне болнице у Нишу, реализацију ратне репарације, наставак рада нишке подружнице Српског лекарског друштва. Својом мисијом придружиће се великанима нишке медицине, делима др Антона Зајичака, др Димитрија Мите Милићевића, др Јована Богдановића, др Ђуре Гаврића, др Милана Петровића, др Павла Јефтића.

У сарадњи са српским санитетом др Хиршфелд организује Бактериолошку лабораторију при Главној војној болници у Београду 1920, и тако оставља још један меморијал српском санитету. Ова Бактериолошка лабораторија је оснивањем Војно-медицинске академије 1950. године, послужила као база за Институт микробиологије и паразитологије при Катедри хигијене и епидемиологије ВМА.

 

У Другом светском рату др Хана и Лудвик Хиршелд су као Јевреји интернирани у варшавски гето. Потресен несрећом Хиршфелдових и жељом да их спасе, српска влада је др Хану и др Лудвика Хиршфелда прогласила почасним грађанима Србије.

 

Сагу др Алексе Савића, народног лекара, кога је красило велико и несебично доброчинство, допуњујемо речима његовог учитеља и саборца др Хиршфелда, који је након подршке из Србије рекао: „Тада сам осетио да постоји јединствен облик бесмртности за који се вреди старати: а то је љубав и наклоност људи“.

Алекса Савић путник са дивне и дивље Таре, студент у Београду и Грацу

Да би се осетиле лепоте и контрасти предела којима је доктор Савић газио треба видети и доживети дивну и дивљу Тару, чудновато лепо Ужице, срести те здраве и поштене горштаке, слободарског духа. На том брдовитом и стеновитом земљишту Савићи су пронашли лепоту своје старине Дробњака, испод Дурмитора. Милан Савић, ужички пекар, кафеџија и власник хана на ужичкој Слануши и његова жена Јулка уживали су углед и поштовање у ужичком крају. Милан и Јулка Савић су изродили две ћерке Милку и Даринку, четири сина, од којих двојица преминуше рано у детињству. Старији син Миливоје доби брата Алексу, који угледа светлост дана 9. марта 1878. године. Била је то година, која се у Србији памти, јер се уписа као година ослобођења од турског ропства.

Могу ли се избројати миље по брдима, које је Алекса прелазио годинама до најближе школе, потом реалке. Ближио се крај XIX века, основани лицеји и више школе у Београду мамиле су бистре умове из свих крајева Србије. Тако се Алекса Савић обрео у Београду да студира технику на ондашњој Великој школи. Интересантно је да у првом семестру студија математику уписао код др Ђоке Петковића, физику код проф. др Марка Лека, хигијену код др Милана Јовановића - Батута, а приправно цртање код г. Ђ. Миловановића. У Београду је за цимера имао Недељка Кашанина, касније професора београдског универзитета, који се сећао Алексе речима: „Алекса је доиста имао све одлике доброг друга. Био је несебичан и незлобан, доброг срца, искрен и честити, ведар, широкогруд, велики оптимиста и увек добро расположен. У наше друштво уносио је живост и веселост својом лепом појавом, ведрим темпераментом и пријатним причањем, у којему је имало увек и шале”. (2)

Но, Велика школа није испунила све жеље једног енергичног и амбициозног Савића, који је желео да буде доктор. У породици Савића, већ се стриц Јован опробао и доказао као народни лекар у ужичком крају. Мада самоук, Јован је био умешан у намештању луксација зглобова и фиксирања прелома костију.

Следеће 1896. године, Алекса одлази у Грац на студије медицине, као стипендиста среза ужичког. Грац испод Јулијских Алпа, центар старе аустро-угарске културе следио је традицију познатог бечког универзитета и чувених бечких професора, који су привлачили европску елиту на своје факултете. Младић с брдовитог Балкана, тек ослобођеног од турског јарма обрео се у граду европске цивилизације, нових обичаја, непознатих људи, страног језика. Уз то морао је да полаже допунске испите из латинског и грчког језика, као услов за пријем на студије медицине. Али из њега је проговорио здрав кабларски ген, енергична личност и јарка жеља за учењем. У Грац су убрзо стигли Станоје Пантовић, који је након студија водио свој Санаторијум у Београду, Радивоје Раденковић и Михајло Дуњић, касније успешни српски лекари. Надахнут социјалистичким идејама Светозара Марковића, Алекса постаје члан Српског академског друштва „Србадија“.

У време његовог боравка и студија у Грацу придружио му се брат Миливоје Савић. Алекса Савић од своје државне стипендије помаже брату Миливоју да заврши студије индустријске хемије у Аустрији. Миливоје ће се касније у Цириху упознати са Хеленом Кауфлер, Милевом Марић и Албертом Ајнштајном. Хелена Кауфлер се удаје за Миливоја Савића 1900. године, а њено пријатељство са Милевом Ајнштајн се наставља и доласком у Србију. Како је Милева Ајнштајн посећивала породицу Савић у Београду, и редовно им писала, сачувана писма су данас ретка сведочења о животу породице Ајнштајн. Драгоцена преписка Милеве Ајнштајн и Хелене Савић пружа сагу тадашњег простора и прохујалог времена, животну драму Милеве Ајнштајн, слику грађанског миљеа Београда, породична дружења, доказ да се др Савић познавао и породично дружио са Милевом Ајнштајн.

По завршеним студијама медицине у Грацу, 23. априла 1903. године др Алекса Савић добија титулу Doctor medicinae universae. Његова лекарска каријера у Србији почиње служењем војног рока у Дринској болничарској чети у Ваљеву, да би се наставила шестомесечним стажирањем на Гинеколошко-акушерском одељењу Опште државне болнице у Београду.

Др Алекса Савић – лекар за целокупно лекарство у Топлици

Указом Министарства унутрашњих дела – Санитетског одељења од 15. септембра 1904, др Савић је постављен за среског лекара Среза прокупачког у пограничном округу Топличком, са седиштем у окружној варошици Прокупљу. Затекао је др Димитрија Мицића, окружног физикуса и управника мале скромне болнице, која је једва успевала да санира епидемије заразних болести, бројна акутна обољења, честе повреде. Уследиле су године мукотрпног рада једног лекара пионира, који нису изискивале само бригу о болеснима, већ и дужности градитеља болнице, ширења здравствене културе, организације здравствених, просветних и санитарних објеката. Од Прокупља до Мердара и најудаљенијих села врло често доктор Савић је обилазио болесне у пратњи пандура, како би био заштићен од хајдучких заседа или вукова по планинама.

Да би се ближе сагледала мисија др Савића ево и једног сећања. Зиме 1904. године др Савић добије поруку да владају велике богиње у Пролому. У друштву Жарка Чајковића, окружног шумара др Савић крене на пут, који је трајао од јутра до мрака. Спавали су на слами у „кући“, како се тада називаше просторија поред отвореног огњишта. Једног јутра у кућу бану старица из фамилије Џиновића, сва уплакана. Кроз јецај изјада се: „Ево, ово је пети дан, како ми Стеван занеможе и ништа не прима у себе, па ако што и прими, враћа на уста. Тешко мени кукавица!“ Доктор Савић брзо оде да посети болесника, који је лежао на поцепаној поњави, простртој на утабаној земљи. Доктор добро погледа младића, наследника Џиновића и констатова да су му црева завезана. Савет је био да се пацијент брзо пребаци у Ниш на операцију. На то ће старица:“ Е, мој господине, какав црни Ниш! А богами, не могу га пренети ни до Товрљана. Од храниоца имам ево овог Стевана и једну кравицу са телетом. Е, мој синко, а ђе су ми паре за тај пут?“ Доктор Савић нареди пандуру да погоди кола у „механама“ и пребаци болесника за Прокупље. У исти мах плати кола, написа писмо за Сокола фијакеристу, познатом по брзој вожњи кроз прокупачке улице, и наложи му да Стевана преда др Михаилу Петровићу, тада чувеном оператору Моравске војне болнице у Нишу. У добрим рукама др Петровића, Стеван се након операције брзо опорави и за неких месец дана врати пешице у Пролом. (2)

На главном балканском друму кроз Србију пролазе ходочасници али и ратници, што војеваше у Првом и Другом балканском рату 1912. и 1913. године. Још свежих рана из два претходна рата, Србија се суочила са политичким бурама, које су најављивале долазак Првог светског рата. Док су лекари општом мобилизацијом отишли на фронт у пратњу српске војске, жене лекари су преузеле руковођење болница. Тако колегу Савића једно време замењује нишка лекарка Божана Бартош и преузима управу окружне болнице у Прокупљу. Истовремено према наредби Санитетског одељења Министарства унутрашњих дела, др Габријел Басар, лекар Француске мисије врши пелцовање и ради на сузбијању заразних болести у Прокупљу и Топличком округу. У Нишу на челу Окружне болнице је такође жена - лекарка др Ева Хаљецка.

У освит Првог светског рата др Савић је управник резервне војне болнице у жижи велике епидемије пегавог тифуса у Ваљеву. Поред интерне медицине др Савић се интересује за бактериологију и заразне болести, а сазнања о њима употпуњује у тиму др Лудвика Хиршфелда, великана европске бактериологије. Ратна дружења зближила су двојицу хуманиста на заједничком задатку у помоћ српском народу у време велике епидемије пегавца у Ваљеву. Након повлачења српске војске и искрцавања, др Савић ће руководити армијском болницом на Крфу. Пријатељство и сарадња са др Хиршфилдом се наставила на Солунском фронту, у Седесу у Бактериолошкој лабораторији, која је поред превентивне улоге, била научно-истраживачка установа и школа за усавршавање будућих лекара. Касније у Болници престолонаследника Александра у Солуну, оснива се Бактериолошка лабораторија под руководством др Хишфилда. Он окупља великане српске медицине, а др Савић је међу њима.

С појавом првих случајева бубонске куге у Солуну 1918. године, хитно се организује Међусавезничка комисија за хигијену. Комисија од 15 чланова лекара, била је у саставу: пет Француза, два Енглеза, два Италијана, три Грка, а у име српске војске одређени су пуковник др Драгутин Петковић и др Алекса Савић. У акцији сузбијања куге др Савић је имао велику помоћ др Ђоке Владисављевића, начелника санитета Врховне команде и др Симе Карановића, начелника санитета Министарства Војног.(3)

 

У периоду Великог рата, Алексин брат, Миливоје Савић је именован за секретара Трговачке коморе Србије у Француској. Његова жена, Хелена Савић са децом, му се придружује. У Француској Хелена Савић се ангажује у рехабилитацији српских инвалида у Франшвилу код Лиона. Србија је одликовала Хелену Савић Орденом Светог Саве IV реда, за посебне заслуге и доброчинство у Великом рату. Истовремено Миливоје Савић је, поред својих радних обавеза, био руководилац програма рехабилитације за преко 3.000 српских ратних инвалида. Ослобођењем, Миливоје Савић ће постати начелник Министарства трговине и индустрије Краљевине СХС.

Дуго очекиван мир коначно је потписан 1918. године. Ослобођењем престају страдања, потуцања, избеглиштво, повратак у отаџбину, али у разорене градове и села, опљачкане домове. Породица Савић се поново окупља у Београду. Но, др Савић се спрема на нова путовања, ка даљим открићима и сазнањима. Искуство стечено на Солунском фронту побуђује Савићеву жељу за даља усавршавања и сазнања најновијих медицинских достигнућа. Др Савић одлази за Париз, код професора Видала, где проводи две године од 1919. до 1921. године. На француским клиникама др Алекса Савић специјализира инфективну и интерну медицину.

 

Повратак у Србију 1921. године, значио је одлазак у његов вољени југ. На лични захтев да буде у некој већој болници, др Савић је 28. јула 1920. године добио наименовање за управника Нишке Окружне болнице и шефа интерног одељења. Др Алекса Савић ће у Нишкој болници наставити мисију великог претходника др Павла Јефтића, који је нажалост 1915. године преминуо у време велике епидемије пегавог тифуса.

Требало је радити на санирању болнице, која је страдала у току окупације, а осећао се велики недостатак лекарског и другог обученог кадра. Поред посебног доприноса у обнављању нишке болнице у послератном периоду, др Алекса Савић је обављао послове у комисији за ратне репарације. То најбоље потврђују подаци др Герасима Поповића, који је обишао болнице по Србији 1923. године. Он је забележио да грађанска болница у Нишу има 215 постеља, четири одељења (интерно, хируршко, гинеколошко и венерично), четири шефа одељења, четири секундарна лекара, три превијача, 25 болничара и 12 остале послуге. Болница је имала електрично осветљење, грејање пећима, воду, која се црпла електричним мотором и ручним пумпама. Те 1923. године извршено је 322 операција, девет аутопсија, 603 амбулантна прегледа, а хоспитализовано 4.627 болесника. Пожртвованим радом др Савић, ветеран из Првог светског рата, није само унапредио болницу, већ је 1922. године изабран за председника „Лекарског удружења за Ниш и околне округе“, који је радио као пододбор Српског лекарског друштва. Била је то година када је по први пут уведен обавезан лекарски стаж у трајању од годину дана. Др Савић се радо прихватио посла да едукује младе лекаре и упути их у тајне медицинске праксе.

Ровови и ратови су оставили трагове и на чланове српског санитета, а многи су своју мисију платили животом. Тако је од 450 лекара, у периоду 1912-1918, трећина остала на бранику отаџбине широм Србије. Др Савић је лечио многе, али и сам је прележао трбушни тифус, пегави тифус, повратну грозницу, дизентерију и колеру.

Поносна Топлица је у ратовима 1912-1918. године дала је – Пешадијски пук 1. позива „Кнез Михаило“, један од најхрабријих пукова, који је с разлогом носио почасни назив „Гвоздени пук“. Таква Топлица је 1925. године с великим бројем гласова изабрала др Алексу Савића за свог народног посланика, присталицу Пашићеве радикалне странке.

 

Богато искуство у санитету, посебно у балканским и Првом светском рату, студије и усавршавање на европским универзитетима, сарадња са еминентним лекарима у Србији и на Солунском фронту допринели су да др Савић шире сагледа место и улогу српског здравства. Избором за министра народног здравља 1927, у кабинету Веље Вукићевића, др Савић је добио прилику да се заложи за обнављање здравственог система и примену општег санитетског закона: „Јединство превентивне и куративне медицине, све научне институције учинити приступачним свим лекарима, здравствену службу и здравствене раднике што више приближити болесном човеку“. Др Савић се залагао да се здравствена служба што више приближи кориснику, „а здравствени радници приближе народу и селу, која је снага земље и нације – земљораднику, који својим знојем и храни и цара и мрава”. Гесла, која су и после 80 година значајна и актуелна. Као аутор монографија: „Тифус” (1909), „Инфлуенца“ (Солун, Штампарска радионица Министарства војног, 1918.), уџбеника „Куга“ (Београд, Штампарија Грегорић, 1923) и других публикација др Савић се залагао за ширење здравствене културе и народног просвећивања. Своје медицинско образовање је дограђивао пратећи стручни литературу у свету, стицао нова знања на клиникама Беча, Париза и Лондона, а говорио је француски, немачки и енглески језик.

Племенита дела човека великих визија

Мисију лекара у рату и миру пратила је једна енергична личност, великих организационих способности, разноврсних интересовања и визионарских подухвата. Залагањем Алексе Савића изграђена је модерна болница у Прокупљу са 80 постеља и 14 купатила, водоводом, електричним осветљењем и канализацијом. Подигнута је зграда резервоара за водовод Прокупља на Боровњаку, који је пошумљен захваљујући др Савићу. Отворена је Пољопривредна школа у Прокупљу, која још успешно ради и бележи вишедеценијску традицију постојања. Савићевим заузимањем подигнуте су бројне школе, изграђена парна купатила у Блацу и Куршумлији, као и шездесетак хигијенских водних објеката. У циљу увођења хигијенских пијаћих вода настадоше бројни бунари, пумпе и чесме у селима: Великој Плани, Белољину, Житном Потоку, Драгуши, Доњој Коњуши, Вичи, Сварчи, Товрљану, Барбатовцу, Влахову, Житорађи, Добром Долу, Рачи, Дубрави, Микуљани, Данковићу, Точану, Лукову, Бећоглави, Вршевцу, Грабовници, Барлову, Пепељевцу, Крчмару итд.

Прошло је осам деценија откада су ове воде потекле на срећу и добро здравље бројних генерација сељана прокупачког, добричког и косаничког среза. У многим селима још жуборе ове воде, али мало ко од садашњих генерација зна путеве и путника, који донесе овај благослов жеднима.

Докторовим указом изврши се пошумљавање пустих и огољених голети Топличког краја. Само на једном поседу засађено је 50.000 борова, 200 липа, 1000 јасена, док је брдо Хисар пошумљено са око 40.000 четинара, донешених са Карпата. Ови четинари деценијама красе Прокупље и стару лепотицу Топлицу, реку која тече узбрдо једним делом свог тока, па се тако убраја у редак природни феномен. Сећања на бројне генерације, срећна детињства и незаборавне дечије игре и шетње по Бороваку и на Хисару емотивно ме обавезују да отргнем од заборава један чин доброчинства. Овим редовима помињемо и памтимо дела доктора Савића, природњака, љубитеља флоре и фауне, који је сађењем ових корена визионарски назирао богатства свих тих стабала и њихових грањања.

У тестаменту написаном 16. јануара 1928. године последња воља др Алексе Савића била је да велики део своје имовине остави Прокупљу и Прокупчанима. У детаљном набрајању како треба поступити, није заборавио своје дугогодишње служитеље и пријатеље: Тому Николића – Питолића, Радована Куштриновића из Доње Коњуше и Симу Обрадовића из Мађера. „Захвалност је особина људи добре грађе“, често је понављао његов учитељ Хиршфелд.

До Другог светског рата, најбољи књижевни радови ученика о Светом Сави награђивани су легатом др Савића. Био је то дар једног „Савинца“ очувању српске традиције, великом духовном вођи Срба, Светом Сави – визионару православља, просветитељства и здравства, оснивача прве српске болнице, која ове године слави 800 година од уласка у породицу европске медицине.

Уместо краја

Нажалост животна путања др Алекса Савића трајала је само пола века. Др Алекса Савић родио се 9. марта 1878. у Ужицу, а преминуо 27. јануара 1928. у Нишу. Велика поворка грађана, колега, пријатеља у Нишу испратила је доктора за Прокупље, где је сахрањен.

Породица Савић примила је много топлих саучешћа. Издвојићемо писмо Милеве Ајнштајн из Цириха, упућено снахи др Савића, Хелени Савић, марта 1928. године: „Немогуће је рећи колико ме је твоје последње писмо потресло... Твоје писмо сам морала сваки час да прочитавам, јер је једно од најлепших писама, које сам икада добила. Само ми је жао што је повод за њега био тако тужан. Из твог писма тако живо видим шта вам је све био господин Аца (др Алекса Савић) и шта сте све с њим изгубили, и суосећам с вама; молим те, нарочито твом Миливоју пренеси моје најискреније саучешће! Такви дивни људи, који тако сјајно испуњавају свој задатак и своју дужност, који имају толико радости и воље за животом - у најбољем смислу – такви људи морају да умру, а колико других, који би смрт поздравили као милостивог спасиоца, а морају да живе. Ко би ту могао да пронађе неки смисао! И како се помирити са судбином”.(4)

 

Др Радивоје Раденковић, пријатељ са студија у Грацу, саборац на Солунском фронту, ослобођењем земље санитетски референт у Смедереву опростио се од свог пријатеља Алексе речима: „Алекса Савић је оставио овај свет у пуној својој снази, онда управо, кад је највише могао користити ствари, за коју се целог свог века спремао. Има нечег узвишеног и симболичног у томе: неугасити се као пламичак свећице, која догорева, већ сагорети одједном, феноменално, засветливши пуним сјајем, макар и последњи пут, попут метеора“.

 

Последња воља др Савића би намењена Прокупчанима и Прокупљу с аманетом да буде сахрањен на зеленом Хисару, који вековима брижно прати варош Прокопије. На споменику др Алексе Савића уклесана је порука: „ На овом месту сахрањен је по изричитој жељи да буде у својој Топлици, код својих Топличана, које је тако волео и чијем је добру свој живот посветио”. У непосредној близини налази се здање санаторијума, које је др Савић подигао за лечење оболелих од туберкулозе, а које народ прозва „Докторова кула“. У историјском ходу Кула Југ Богдана на Хисару доби временски млађег суседа у Докторовој кули. Прокупље, град на реци Топлици, у недрима валовите и топле долине Топличког округа, чува успомену на хумано и велико срце др Алексе Савића. Средња медицинска школа у Прокупљу носи име „Др Алексе Савића” и већ годинама школује здравствене раднике српском здравству, чије су темеље градиле генерације пожртвованих пионира.

Залагањем Подружнице Српског лекарског друштва у Прокупљу, бројних установа и појединаца урађена је рестаурација споменика др Алексе Савића на Хисару 1966. године.

Алекса Савић лекар, исцељитељ и просветитељ, лечио је народ, градио болнице и санаторијуме, пуштао у рад водоводе и чесме, читао, писао, учио и отварао школе, па тако цели свој живот ставио у службу доброчинства, а за добробит свога народа.

Литература:

1. Хиршфелд, Лудвик, Историја једног живота, Српска књижевна задруга, Београд, 1962.

2. Шаулић, Новица, Лекар у служби народа, Привредни преглед, Београд, 1936.

3. Савић, Алекса, Куга, Београд, Штампарија Драг. Грегорића, 1923.

4. Поповић, Милан, Једно пријатељство - Писма Милеве и Алберта Ајнштајна Хелени Савић, Подгорица, 1998.

5. Несторовић, Слободан, Под Хисаром, Хроника Прокупља, Београд, 1972.

P. S.

Књиге подједнако као људи имају своје судбине. Док сам читала књигу „Једно пријатељство – Писма Милеве и Алберта Ајнштајна Хелени Савић” нисам ни слутила да ћу једног дана упознати аутора др Милана Поповића, сина др Јулке Поповић – Савић, старије ћерке Хелене и Миливоја Савића. Господину др Милану Поповићу, дугујем посебну захвалност за оживљену слику др Алексе Савића, вољеног члана породице Савић - лекара пионира српске медицине, хуманисте топличког краја, управника Окружне нишке болнице, лекара српског санитета балканских и Првог светског рата, министара здравства, човека кога памти српски народ.

За помоћ и подршку у истраживању, велико хвала Јасни Карталић, стручном сараднику Матице српске у Новом Саду. Медицинској школи „Др Алекса Савић“ у Прокупљу и Јовану Шурдиловићу, фотографу Нишког весника захваљујем што су приложеним фотографијама допунили сликовитост целе приче.

Ових дана стигла је лепа вест од госпође Горице Тркуље из Прокупља. Коло српских сестара Продужница у Прокупљу донело је одлуку да се обнови легат др Алексе Савића. Од ове године традиционално ће се сваке године расписивати конкурс за најбољи писани рад о доброчинству и животном делу др Алексе Савића. Доброчинство се наставља новим генерацијама.

[Објављено у Нишком веснику, бр 55 и 56, 2008.]