Персида Лазаревић Di Giacomo

Драгослав Михаиловић у "Голом отоку" Ђакома Скотија

[...] свима је јасно да се тај прљави догађај никако не може сакрити, свима је јасно да он нема никакве везе са разумом него једино са паклом, немали број би то чак и признао, као што су Ђилас и Темпо данас, на пример, али никако им није јасно шта би онда с оним људима који су тамо били, па преживели или не преживели. Није им, наиме, јасно да ли они преживели неће желети да буду непристојни.

(Из писма Драгослава Михаиловића Бориславу Пекићу од 14. јула 1972. године)

О ономе што се десило у Титовој Југославији и у комунистичким концентрационим логорима, сведочанстава и документације довољно нема и то, заједно са чињеницом да је могућност приступа државним архивима и другим изворима који би били корисни за схватање целокупне ситуације често отежана, чини скоро немогућом комплетну реконструкцију догађаја и увид у димензије грозоте. Треба скренути пажњу да ниједна телекамера није снимила југословенске логоре и њихове жртве, за разлику од у суштини бројних снимака нацистичких логора. Недостатак снимљеног материјала и филмске документације допринео је умногоме да за нашу, данашњу културу, која је веома везана за визуелни аспекат, све то изгледа у ствари као да никад није ни постојало. Оно што се десило у концентрационим логорима Југославије историографија је дуго времена занемаривала и заборављала. Ради се о једној несамерљивој трагедији, намерно запостављеној, која тежи на савести свих оних који су знали, и који су у име слободе и „братства” извршили покољ. У југословенским концентрационим логорима – Боровница, Ајдовшина, Шкофја Лока, Марибор, Голи Оток и Свети Гргур – живот су изгубиле хиљаде особа, што војних лица што цивила, што фашиста што антифашиста, чланова отпора као и бројни они који су били у нацистичким и комунистичким логорима. У многим концентрационим логорима Југославије било је Италијана, о чему елоквентано сведочи један од затвореника:

I partigiani di Tito mettevano nel lager chiunque parlasse italiano; anche ex partigiani „garibaldini” che venivano dall’Italia per unirsi agli slavi; o ex prigionieri dei tedeschi provenienti dai Balcani […].

Eravamo un reparto di militari italiani arruolati nel ’43 all’età di 18 anni, siamo stati mandati a Pola a costruire fortificazioni. Il 2 maggio fummo catturati dai partigiani slavi a Buie, mentre tentavamo con altri reparti di rientrare a Trieste. Ci portarono, facendoci marciare, a Capodistria, da qui sempre a piedi fummo portati a Borovnica, nella piana di Lubiana.

Eravamo obbligati a durissimi lavori, venivamo percossi con lunghe fruste da cavallo e nerbi di bue. […] I morti venivano gettati in una fossa comune che serviva da latrina collettiva. Eravamo ridotti come scheletri; divorati dalla disssenteria e dal tifo. Ho visto scene spaventose provocate dalla fame: una volta fu portato un cavallo morto che doveva servire per la minestra. Alcuni prigionieri si avventarono a raccogliere il fango bagnato del sangue della bestia, altri andarono di notte a disseppellire le budella crude e gli zoccoli per mangiare. Ne morirono. Alcuni che avevano fatto lavori presso i contadini del luogo ricevettero polenta, ne mangiarono e morirono con gli intestini perforati. Ogni giorno c’erano morti. [1]

А кад је реч конкретно о Голом Отоку – који је свакако био најозлоглашенији, и као такав представља симбол и метафору тортура и репресије у Југославији – треба истаћи да је од 1949. до 1956. Титов режим био претворио ово острво у Далмацији у пакао, у место тортуре и смрти. Од десетине хиљада особа затворених на острву – међу којима више стотина Италијана пореклом из Монфалконеа, градића у близини Трста – многи су умрли од мучења или су пак извршили самоубиство. Југословенска влада је истицала да су депортовани Италијани били искључиво фашисти и они који су се борили на страни Немаца. Да је међу њима било доста комуниста потврђује публикација која је тема нашег рада, као и многе друге које су се потом појавиле у Италији о овој теми.

Но треба прецизирати историјске координате догађаја о коме је реч: од почетка 1946. године до краја 1947. може се говорити о два миграциона тока на прелазу из Италије у Југославију. Прва струја, бројнија, кретала се од истарских и далматинских обала према Италији: ради се о Италијанима који су бежали од „славизације”, и од оптужби да сарађују са фашистима. У супротном смеру се кретала друга струја Италијана, која је ишла према својим политичким идеалима, да би „изградили социјализам” у новоствореној народној републици Југославији. О првима се у Италији подоста писало, углавном у антикомунистичком кључу. О другој струји нема довољно података у Италији, јер очигледно није деловао одговарајуће избор Италијана који су се онда били одлучили да живе у Титовој Југославији. Иако ти Италијани нису сви били пореклом из Монфалконеа (где се налази бродоградилиште), њих су све звали „Монфалконци”, можда зато што је за време фашизма у Монфалконеу деловала најјача илегална комунистичка ћелија. 9. септембра 1943. њих хиљаду је изашло из бродоградилишта, и после кратког сукоба са полицијом, повукли су се у планине, и именовали се Пролетерском бригадом („Бригата пролетариа”), да би се борили против нациста и републиканаца, заједно са припадницима словеначког отпора који је био активан тада већ годину дана на Карсту и у долини Соче. Прва битка, која је била близу Горице, за њих је била катастрофална, с обзиром да нису били припремљени и да су били лоше наоружани, те их је скоро половину умрло, док је део те бригаде био уклопљен у редове IX корпуса Титове ослободилачке армије, а 3. маја 1945. су у тим униформама ушли као ослободиоци у Монфалконе и прихватили су их они грађани који су тражили анексију са Југославијом. С обзиром да до анексије није дошло, око хиљаду бивших партизана, што због незапослења, што због политичке вере, одлучили су се тада да напусте своје куће и да крену у Југославију да граде социјализам (главне мете су биле Пула и Ријека). Одмах су почели да раде у фабрикама, али исто тако су се одмах суочили са стварношћу која је била другачија од оне коју су замишљали, и убрзо, већ након јуна 1948, тј. после Титовог прекида односа са Стаљином, цела ситуација се погоршала. Пре свега били су Италијани, што је значило да су могли да очекују неповерење од стране Југословена, за које је Италија у то време бивала идентификована са фашизмом и са расном дискриминацијом; били су и специјализовани радници, веома политизовани, поносни на своју струку и убеђени да ће моћи да изграде једно ново друштво. Стога кад је Коминформ искључио Титову Југославију, они су се изјаснили за Стаљина, и то нису сакривали. Функционери који су онда дошли из Загреба у Пулу и у Ријеку нису успели да их убеде, они су се осећали „интернационалистима” и осећали су „првенство радничке класе” – одмах су били отпуштени, па су се неки од њих вратили у Италију (где их је Комунистичка партија Италије ставила на маргину или игнорисала), а други су били депортовани у Босну на принудни рад (тј. „добровољни рад”) у руднике. Неки, они који су били „највидљивији”, после процеса и пресуда по кратком поступку, и оптужбе за издају и шпијунажу у служби Коминформа, били су одведени на Голи Оток, и тамо се сусрели са протагонистима друге фазе италијанске комунистичке опозиције Титу, са правим коминформистима, који су у Ријеци чак били основали једну тајну организацију ("Comitato circondariale di Rijeka del Partito comunista internazionalista jugoslavo"), те са хиљадама других Југословена. Голооточки гулаг је остао био политички затвор до 1956. године.

Тематиком концентрационих логора и гулага Југославије бавило се неколико италијанских аутора, као на пример новинар часописа „l'Espresso”, Ђампаоло Панса (Giampaolo Pansa), који у књизи Prigionieri del silenzio [Заробљеници ћутања] [2] врши прави историјски ревизионизам и описује младог и разузданог Андреа Скана са Сардиније (а који је историјска личност), који после разних обрта стиже у Југославију; Панса описује сан свих оних италијанских комуниста који су желели да виде остварење социјализма, те не само да су се разочарали, већ су као и главни јунак Андреа Скано, физички и морално били подвргнути насиљу и на крају уништени као људска бића. Панса се нарочито задржава на опису Голог Отока, на коме је Скано провео три године тортура (које Панса у детаље описује), и са кога је успео да се спаси. Са тематиком Монфалконаца се суочава и Андреа Берини (Andrea Berrini) у делу Noi siamo la classe operaia. I duemila di Monfalcone [Ми смо радничка класа. Нас две хиљаде из Монфалконеа] [3], у коме говори о две хиљаде радника који су из аеронаутичких бродоградилишта у првим месецима 1947. године кренули за Ријеку, у потрази за послом у новој социјалистичкој Југославији Јосипа Броза Тита. Берини међутим наглашава да они нису кренули из потребе, као што се то обично мисли, и да су многи имали посао у Италији, и сасвим су пристојно живели, већ да је то био њихов избор: одлучили су се тада, иако су их пријатељи и рођаци одвраћали, да дођу у Југославију да изграде социјализам. Овде ваља споменути и књигу Паола Веторија (Paolo Vettori), Isola Calva e dintorni: lettera dal pianeta giustizia [Голи Оток и околина: писма са планете правда] [4], али свакако треба нешто више рећи о роману Клаудија Магриса (Claudio Magris), Alla cieca [Наслепо] [5], који описује паралелно две приче, односно у коме постоје два приповедача: један је Салваторе Ћипико, комуниста који је преживео Дахау и Голи Оток, и крив је јер је, као бројни Италијани, прихватио да оде Југославију и да ради на изградњи комунизма, да би га касније оптужили као државног непријатеља, депортовали, мучили и издали његови другови; други приповедач је Данац Јорген Јоргенсен, краљ Исланда три месеца, а затим осуђен на принудни рад и депортован у Тасманију. Магрисов роман је окарактерисан као ремек-дело италијанске (и европске) књижевности [6].

No Magris je tragediju Golog Otoka opisao još u Mikrokozmima:

[…] Голи Оток, Исола Цалва, у близини Раба, бијаше пристаниште трагичне одисејаде одбачених од Повијести. После Другога свјетскога рата, када је приближно тристо тисућа Талијана напуштало Истру, Ријеку и Далмацију окупирану од Југославије, око двије тисуће радника одлучи се да се из Монфалконеа и осталих опћина Посочја и Доње Фурланије пресели скупа с обитељима у Југославију како би придонијели развоју социјализма у земљи која се ослободила од нацифашизма и била најближи примјер надошлога комунизма који је требао означити крај израбљивања, неправди, угњетавања. Многи од њих бијаху ангажирани антифашисти, борци у Шпањолском рату, заточеници у њемачким логорима. Сурађивати на изградњи социјализма бијаше важније од припадности некој држави или нацији, од невоља због напуштања властите земље и сучељавања с новим потешкоћама; да би се бранио социјализам, што ће рећи човјечанство, вриједило је поднијети многе жртве упознавања новог окружја и посебних осјећаја.

У Југославији опустошеној ратом, назатком наслијеђеним од монархијског режима и погрешака нове економске политике, ”Монфалконци“, како бијаху прозвани, донијели су са собом свој занос и високу професионалну спрему бродоградилишних радника и техничара, као и других индустријских грана. Велика је већина отишла радити у Ријеку, неки у пулски арсенал и бродоградилиште, а неки у друге крајеве Југославије. За разлику од осталих људи, па и њихових нових другова и колега, оно нису радили зато да би преживјели, већ су дошли радити на изградњи новога свијета.

У рашким рудницима или ријечком бродоградилишту Монфалконци нису штедјели снаге ни труда. Године '48, у вријеме великога Титова расцјепа, остадоше вјерни СССР-у и Стаљину, земљи и партији водитељици, што за њих бијаху представницима правовјерја и оне вјере која има је дала снаге да се без страха одупру фашизму и нацизму, да издрже затворе и мучења у њемачким логорима, да оставе све у име комунистичке Југославије. Није ли можда рекао и сам Ђилас, који је послије постао симболом слободарског отпора, да без Стаљина ни сунце не би сјало како сја? По њихову мишљењу, у том је тренутку Југославија изневјерила свјетску револуцију, а они постадоше страним издајицама у очима југословенског режима.

На шаховници свеопће повијести борба бијаше на живот и смрт, а Титова Југославија, којој припада неизбрисива заслуга што је смогла храбрости и одцијепила се од стаљинског барбаризма, против његових пријетња борила се истим барбарским средствима. Прибојевајући се издаја и унутрашњих преврата, прогањала је стаљинисте – кажњавајући заједно с њима и многе који су били потпуно изван тога – стаљинским методама, стварајући своје гулаге у разним крајевима земље и користећи се бившим затвореничким и истребљивачким логорима које су монархисти и усташе основали у рату да би се борили против Титових комуниста. Најгоре од њих и злокобно најгласовитије створио је немилосрдни министар унутарњих послова Ранковић на Голом отоку и на оближњем Светом Гргуру, двама пустим оточићима од самих стијена обгорјеле, засљепљујуће бјелине.

У те су гулаге – заједно с југославенским стаљинистима, усташама, ратним злочинцима и обичним криминалцима – доспјели и они Монфалконци којима се није посрећило да буду истјерани, већ су остали, готово сви, вјерни својој вјери. На Голом отоку и Светом Гргуру бијаше пакао – изолација, глад, батине, глава у заходској јами, смрзавање, животињски присилни радови, ”самопокајање“ на основи којега је онај тко се кајао због свога кривовјерја морао то доказати тако да је тукао и мучио оне другове који се нису тако лако преобратили. [7]

Но свакако најважније дело у том смислу је оно које је у Италији године 1991. изашло као историјска реконструкција италијанског и хрватског писца Ђакома Скотија [8], под насловом Goli Otok. Ritorno all'Isola Calva [Голи Оток. Повратак на Голи Оток] [9]. Ово је Скотијево дело изашло из штампе годину дана после објављивања, у Југославији, докуметарног дела српског књижевника Драгослава Михаиловића, Голи Оток [10], за кога је аутор рекао да је за тако нешто „потребан један Достојевски а не неко као ја” [11]. Друго издање Скотијеве књиге је изашло 1997, а треће 2002 [12]. године (у оба издања део који је посвећен Драгославу Михаиловићу је остао непромењен). Свакако се Скотијево дело, по својој структури, по свом директном приступу теми, и по сведочанствима која су ту уврштена, у Италији сматра референцијалном тачком за студије о голооточким догађајима, а већ и по самој чињеници да је прво у вези са овом темом и у овом смислу. Стога је веома важно истаћи да, како каже Ренцо Боскарол, „Tra i libri che hanno contribuito a risvegliare dal sonno quella tristissima (ed anche disumana) memoria, un posto particolare spetta a Giacomo Scotti […].”[13]

У презентацији за прво издање Скотијевог Голог Отока, историчар Ардуино Ањели (Arduino Agnelli) је написао следеће:

Lo sfondo della ricostruzione storica di Giacomo Scotti sta nella lacerazione dello schieramento internazionale comunista nei Balcani, nella risoluzione dell'Ufficio Informazioni dei partiti comunisti (Cominform), che portò alla radicale condanna del partito comunista jugoslavo, nel dramma che furono costretti a vivere (e che portò molti di loro a morte) quanti, nonostante tutto, restarono fedeli a quello che era sempre stato indicato come il partito-guida, il P.C.U.S., e che tale essi continuavano a ritenere.

Questo dramma si colloca accanto ad un altro dramma, ancor meno presente del primo, la cui scarsa conoscenza, se per alcuni di noi è stato motivo di grande perplessità a proposito della verifica del persistere di un'autentica coscienza della nazione italiana o – quanto meno – della sua intensità, oggi va collocato come nodo centrale della storiografia italiana. Com'è possibile che si sappia così poco, anzi assai frequentemente nulla affatto, delle vicende che, tra il 1943 ed il 1955, costrinsero un gran numero di Italiani, per lo più calcolati in 350.000, ad abbandonare le loro case, il loro patrimonio di memorie, le loro attività allo scopo di conservare nazionalità e libertà? [14]

Затим Ањели додаје:

Il lettore, tuttavia, non può non essere attratto da quella che finisce per essere la nota costante di tanti destini intrecciati nel modo più crudele, quale risulta dall'esposizione dell'autore, registratore fedele di tante sofferte testimonianze. Si finisce per essere partecipi allo sforzo di far sopravvivere un'umanità umiliata, ci si chiede quale sia l'aberrazione che porta a voler negare l'altrui umanità (che, però, porta a perdere il tratto umano proprio chi la pratica), si è condotti a stabilire i nessi con tutte le altre esperienze, che hanno condotto alla costituzione di quello che è stato definito l'universo concentrazionario. [15]

Ањели потом наводи да постоји импозантна литература која се односи на системе концентрационих логора у Хитлеровој Немачкој и у Стаљиновом Совјетском Савезу: ради се о сведочанствима из прве руке, детаљним историографским реконструкцијама и етичко-политичким разматрањима. То није међутим случај са концентрационим логорима у Југославији, па је тим пре Скотијева књига драгоценија:

Ritorno all'Isola Calva ci consente di immergerci nel dramma di tanti uomini ingiustamente condannati e vilipesi e di seguirne, passo passo, l'irripetibile vicenda personale, ma offre altresì l'opportunità per una considerazione di carattere generale su una delle manifestazioni più inquietanti del nostro tempo, connesse allo sviluppo del totalitarismo ed al disprezzo da esso manifestato per il valore dell'individualità e per il sistema delle garanzie giuridiche. [16]

Следи затим увод Ђакома Скотија, под називом Lo scontro col Cominform [Сукоб са Коминформом]. Скоти отвара свој увод речима које је изговорио Јосип Броз Тито за Нову годину 1949, а које су израз и последица односа између Москве и Београда. Аутор каже да је о овој деликатној теми, која се односи на догађај који је почео лета 1948. године, југословенска историографија дуго ћутала, а наводи тек неколико публикација: један дуги есеј који је објавио хрватски публициста Младен Плованић, O nekim zbivanjima u Rijeci vezanim uz objavljivanje Rezolucije Informbiroa 1948. godine, као и књигу бившег члана Политбироа Хрватске, и дуго година највишег експонента синдиката Хрватске, Марка Белинића, Put kroz život (Zagreb, 1985). Скоти међутим истиче да обојица прећуткују тај „ужасни гулаг” који је био организован на Голом Отоку, по најкласичнијим стаљинистичким моделима, и на који је било депортовано хиљаде противника, од којих се многи нису вратили живи. Скоти тврди да о том аргументу Плованић ништа не доноси, иако је сигурно имао много тога да каже, с обзиром да је у то доба ипак био умешан у делатност полиције; и поред активног истраживачког рада, међутим, хрватски се публициста ипак није никад усудио да „подигне поклопац са тог лонца”, па је то онда Скотијева намера:

Questo libro è diretto soprattutto agli italiani, perché vi si parla soprattutto di italiani, e perché gli italiani sono quelli che meno di tutti conoscono questo argomento. I lettori di lingua slovena e serbocroata, infatti, hanno già avuto modo di conoscere qualcosa del lager di Isola Calva, sia pure attraverso opere letterarie, per lo più romanzi e memorie autobiografiche romanzate di singoli protagonisti, venute alla luce negli ultimissimi anni sulla scia della liberalizzazione politica del dopo-Tito prima e successivamente del ripristino del pluripartitismo. Il nostro, tuttavia, oltre ad essere il primo libro in lingua italiana che riferisce sulla tragedia dell'Isola Calva, è anche diverso da quelli apparsi nelle lingue della Jugoslavia perché punta alla ricostruzione documentata delle vicende, ed è un'opera nella quale quella tragedia viene ricostruita principalmente sulla base delle narrazioni fatte all'autore da alcune vittime di quel gulag, uscitene vive. [17]

А ево како, поређења ради, о својим разлозима да напише дело о Голом Отоку бележи Драгослав Михаиловић:

- Напросто сам једнога тренутка дошао до закључка да ће сви голооточани помрети и да ће о логору писати само мучитељи а не и мученици. [...] Највећи број голооточана више није у животу. Нису дочекали да чују истину о своме страдању. Умрли су очајни, као људи који су остали убеђени да ће довека бити обележени као „ниткови, хуље, ђубрад”, како је Ђилас волео да о њима говори.

Управо то ме је гурнуло у немогући подухват да на томе радим. Никада нисам могао да замислим да ће доћи време да се појављују књиге и да се пише по новинама о злочинима. У себи смо, можда, веровали да ће такав дан једанпут доћи, али као што човек не може да замисли своју смрт, осим што је прихвата уопштено, као што човек не може да види тренутак своје смрти, тако ни ми нисмо схватили да ће доћи време да се о Голом отоку говори јасно, отворено, при чему се прстом упире на инспираторе, наредбодавце и злочинце. [18]

Ђакомо Скоти се одмах надовезује на аутобиографски роман истарског песника Елиђа Занинија (Eligio Zanini) [19], Martin Muma [20], кога помиње и Клаудио Магрис, а чије се једно поглавље односи на муке пропаћене на Голом Отоку.

Аутор затим истиче да се на српскохрватском језику до октобра 1990. године појавило више од двадесет романа о теми репресије, и помиње тек неколико: Изгубљену веру (Нови Сад, 1954) Мишка Крањеца, и Земаљски кључ (Београд, 1985) Драгана Лакичевића, али истиче да је прво есејистичко дело, на међи између хронике и историје о овом аргументу Истина о Голом Отоку Драгана Марковића (Београд, 1987). Временски последње дело које Ђакомо Скоти помиње јесте Голи Оток анатомија злочина (Београд, 1991) Милинка Б. Стојановића.

Како каже Габриеле Поло, Скоти

[…] che conosce bene la storia degli italiani emigrati in Jugoslavia per scelta politica essendo uno di loro, in questo libro coraggioso non cede alla tentazione della propaganda; esattamente come i protagonisti della persecuzione politica non si pente della scelta fatta, ma con altrettanto rigore documenta e denuncia una delle tragedie della sua (e nostra) storia. Proprio per rispetto a quella storia, alla vicenda di migliaia di militanti stritolati dalle leggi della geopolitica. Perché Tito ha mille ragioni per opporsi a Stalin e cementare su quella rottura una nuova identità nazionale e un nuovo assetto statale (quando entrambe crollarono si capì bene l'importanza e, al tempo stesso, la fragilità di quel "miracolo" politico che è stata la Jugoslavia del dopoguerra), ma nel farlo sacrifica la vita di migliaia dei "suoi", affermando quella discriminazione che intende negare: il nazionalismo jugoslavo serve a combattere i nazionalismi croato e serbo, ma riproduce, verso "gli altri", le stesse dinamiche etnocentriche; la battaglia contro lo stalinismo e il culto della personalità di Stalin dà vita a un nuovo autoritarismo e a un nuovo culto della personalità. E anche a causa di ciò l'autogestione fallirà. Il dito mignolo - che Stalin pensava bastasse a mettere in riga il ribelle Tito - ci appare ora come una metafora di una persecuzione politica che ricorda - in sedicesimo - quella delle purghe e dei gulag staliniani: la Jugoslavia del primo dopoguerra perde la scommessa della democrazia socialista abbattendosi su quegli "stranieri" arrivati lì in nome della rivoluzione e della solidarietà internazionalista. Tre decenni dopo la chiusura di Goli Otok, il "miracolo di Tito" si sfalderà anche per aver perso quella scommessa. [21]

Odnosno, Skotijeva knjiga ”[…] costituisce il più completo e agghiacciante affresco di quanto è accaduto in quel pezzo d'inferno incastonato in un arcipelago da paradiso. [22]

Скоти почиње своју причу од јуна 1948. године, и прати догађај укрштајући разна сведочанства и документе те се добија драматична слика читаве ситуације у свом својем политичком и моралном значају. Скоти третира разне тематике: број ухапшених који су боравили на острву, врсте тортура, сведочанства Италијана, риедукацију и бројне епизоде као „час политике”, кад су читани чланци из дневних новина, из „Борбе”, на пример, или пак о рупи званој „манастир” – Р-101 – пакао у паклу. Ђакомо Скоти, који је и сам био један од Италијана који су емигрирали у Југославију, у суштини се не каје због свог избора, али оптужује једну од највећих трагедија италијанске и југословенске повести. Послератна Југославија је изгубила била опкладу социјалистичке демократије, понижавајући и нападајући управо на оне „странце” који су у Југославију стигли у име револуције и међународне солидарности. Ђакомо Скоти сматра, уз помоћ сведочанстава и званичних докумената да је на Голом Отоку било око 30.000 политичких затвореника, а да их је умрло око 4000. Посебно занимљиве делове сачињавају они фрагменти који говоре о судбини италијанских коминформиста у Италији, које су сматрали издајицама, као што су били Андреа Скано, Алфреда Бонели и Адриано Дел Понт.

И управо у оваквој драгоценој реконструкцији и истовремено оптужби Ђакома Скотија налазе своје место бројна сведочанства, Италијана и Југословена, међу којима посебно место заузима свакако Драгослав Михаиловић. Сведочанство Драгослава Михаиловића доприноси италијанској историографији о Голом Отоку, која тиме на један директан, а пре свега драгоцен начин употпуњава мозаик читаве ситуације. Јер, како каже Дарио Фертилио,

Scotti ha indagato nei recessi più bui, interrogato quelli fra i vivi che erano disposti a parlare, confrontato migliaia di tracce e documenti proveninenti da coloro che lasciarono le ossa sull'isola maledetta, o che anche dopo essere stati “liberati” non risucirono più a riaversi. Il risultato è un libro degli orror: l'ultimo dei quali, per fortuna, non avvenuto. Ma il massacro era già stato programmato. Lo attestano fra gli altri lo scrittore e accademico serbo Dragoslav Mihailović e un prigioniero del lager, di nome Stipe Gavić. [23]

Драгослав Михаиловић се први пут помиње у шестом поглављу под називом Il supplizio del benvenuto [Тортуре добродошлице], где се говори о самом доласку затвореника на Голи Оток, па Скоти „уводи” Драгослава Михаиловића у причу о Голом Отоку тиме што истиче да:

Tra le migliaia di ospiti dell'Isola Calva ci fu lo scrittore serbo Dragoslav Mihailović che, rievocando quel triste episodio della sua vita, descrive minuziosamente quella specie di forche caudine formate da prigionieri allineati su due file, in mezzo ai quali passavano i nuovi arrivati. Ciascuno di quei prigionieri „veterani” menava almeno un pugno o un calcio a ciascuno dei disgraziati appena arrivati. Se si pensa che lo ”stroj” era formato da alcune migliaia di picchiatori – osserva Mihailović – ci si può fare una pallida idea delle torture che subivano i deportati al primo contatto con Goli dal momento in cui entravano nel tunnel umano fino a quando ne uscivano.

Dragoslav Mihailović racconta il suo caso. Prima che fosse arrestato, nel settembre del 1950, aveva comprato con la tessera del razionamento un cappotto nuovo e si preparava a frequentare l’Università. Arrivò all’Isola Calva dopo aver passato attraverso varie carceri ed aver viaggiato da Belgrado a Buccari in treno, sempre con quel cappotto addosso. [24]

Посебно привлачи пажњу одељак који носи наслов L'”inventore di Goli [Изумитељ Голог Отока] у коме Скоти разматра о томе ко је „измислио” Голи Оток, па наводи да ако је Александар Ранковић био без сумње извршилац, онда је изумитељ репресивног система на Голом Отоку сигурно морао бити Едвард Кардељ, и у ту сврху цитира оно што је сам Кардељ изјавио у интервјуима и у својим Свједочењима, као и сведочанство Владимира Дедијера (стр. 111-112). Овом приликом Скоти доноси шта је о том питању рекао Драгослав Михаиловић:

Secondo il più volte citato scrittore Dragoslav Mihailović, le cose sarebbero andate nel modo seguente.

Tramite lo scultore Antun Augustinčić, autore fra l'altro della statua di Tito posta davanti alla casa natale di Josip Broz a Kumrovec, i „compagni al vertice” ordinarono al prof. Luka Marić docente di geologia presso l'Università zagabrese (morto nel 1978), di mettere sulla carta uno studio sull'isolotto di Goli, sulla sua struttura geologica e sulla possibilità di sfruttare le cave di marmo su quell'isola. Alcuni mesi dopo la consegna del suo elaborato, il professor Marić si ebbe in premio alcuni vasi e portacenere, dono di Tito, frutto del lavoro degli schiavi dell'Isola Calva. Ma da dove venissero, il professore lo seppe solo pochi mesi prima della morte. Non aveva mai saputo che la sua ricerca geologica aveva contribuito, insieme ad altri motivi, a trasformare Goli in un inferno.

In relazione al coinvolgimento di Augustinčić nella scelta di Goli, Dragoslav Mihailović scrive che una quindicina di giorni dopo la pubblicazione della prima scomunica del Cominform, Tito scomparve da Belgrado e quella sua quasi fuga – organizzata dal fedelissimo Ivan Stevo Krajačić, ministro dell'interno della Croazia in quell'epoca – lo portò a Zagabria nella villa dello scultore dove rimase per due-tre settimane.

Sempre secondo le testimonianze raccolte da Dragoslav Mihailović, il lager fu voluto da Josip Broz Tito, probabilmente consigliato da Aleksandar Ranković e da Kardelj. Nella realizzazione del progetto fu molto impegnato Ivan Stevo Krajačić. Per la scelta operò una speciale commissione di cui fecero parte il generale Veljko Drakulić serbo e il viceministro federale agli interni Jovo Kapičić, montenegrino. Drakulić e Kapičić, in precedenza, avevano visitato diverse altre isole dell'Adriatico. Stavano per scegliere le isole Pakleni otoci, pure deserte, sparse di fronte alla grande isola di Hvar (Lésina), quando fu suggerita l'idea di Goli, e questa fu scelta anche perché inaccessibile ai sottomarini. [25]

Што се тиче броја оних који су били на Голом Отоку, Ђакомо Скоти опет наводи оно што каже Драгослав Михаиловић, а тј.:

Lo scrittore Dragoslav Mihailović, in mancanza di documenti ufficiali, ha cercato di calcolare, sulla base di vari indizi e di testimonianze il numero di coloro che subirono le torture dell’Isola Calva. Annota, intanto, che gli storiografi del regime, intervenendo nella disputa su Goli apertasi dopo la morte di Tito, hanno cercato a bella posta di minimizzare, attenendosi a queanto lo stesso Tito ebbe a dire parlando genericamente dei cominformisti arrestati (”Abbiamo limitato a pochi la punizione dell’invio ai lavori socialmente utili”) nel discorso introduttivo al sesto Congresso del Partito / Lega dei comunisti della Jugoslavia / tenutosi nel novembre del 1952. Altro che pochi, ribatte lo scrittore: ”Furono quaranta-coniquantamila di sicuro, e questa cifra potrebbe essere anche aumentata di venitimila unità senza correre il pericolo di sbagliare troppo.” [26]

Скоти затим додаје да би о овоме могао доста тога да каже Веселин Булатовић, с обзиром да је био командант Голог Отока, и да је често и сам тортурисао затворенике, па у том смислу додаје оно што о Веселину Булатовићу каже Драгослав Михаиловић: ”Nel suo libro, D. Mihailović riferisce che il Bulatović non solo ordinava le torture da infliggere, ma almeno in due casi partecipò ad uccisioni: quando fu tolta la vita ai deportati Velja Mrdaković di Prokuplje e Rade Žigić di Zagabria, eminenti figure del Partito comunista. “E questi non furono gli unici ad essere trucidati per suo volere”.” [27] Ђакомо Скоти затим доноси још једно сведочанство Драгослава Михаиловића на месту где описује да је на Голом Отоку, средином јула 1949. (мада по другим изворима крајем августа), настао пакао, доласком групе Босанаца, који су већ били прошли „течај риедукације” у другим логорима и затворима, а углавном су били из Централног затвора у Сарајеву:

Subendo percosse e maltrattamenti d'ogni genere, testimoni anche di assassinii, i prigionieri venivano costretti a diventare essi stessi inquisitori, a torturare e perfino a uccidere altri prigionieri. Dal momento in cui furono inventati tali metodi nel carcere di Sarajevo, essi furono via via rapidamente raffinati ed applicati altrove, fino ad assumere dimensioni mostruose, inconcepibili per un normale cervello umano. […]

Secondo la testimonianza di diversi ex deportati, fra i torturatori di Goli c'erano anche, mascherati da prigionieri politici, uomini che durante la guerra avevano indossato la divisa ustascia. Costoro, perciò, infierivano con particolare sadismo contro i più noti comunisti e combattenti partigiani finiti in quel lager. Dragoslav Mihailović conferma la presenza di questi ustascia a Goli e dice che essi erano numerosi soprattutto nel gruppo dei prigionieri trasferiti dal carcere centrale di Sarajevo. „Alcuni di essi avevano combattuto nel Reggimento Pavelić sul fronte russo. Condannati come criminali di guerra, furono portati sull'isola di Goli per dare una mano nella 'rieducazione' dei cosiddetti cominformisti. Quale premio, molti di questi torturatori divennero successivamente brigatisti, capiofficina e capi reparto nel penitenziario di Stara Gradiška”. [28]

Скоро цело поглавље под називом Destinati allo sterminio [Намењени истребљењу] Ђакомо Скоти посвећује сведочанству Драгослава Михаиловића:

In diverse pagine del suo libro „Goli Otok”, più volte citato finora, lo scrittore e accademico serbo Dragoslav Mihailović si richiama a dichiarazioni di testimoni degni di fede, comprese persone che per anni occuparono alte cariche nel regime, rivelando un particolare raccapricciante: coloro che emanavano gli ordini eseguiti dagli aguzzini di Goli erano ossessionati dall'idea della necessità di completare l'opera, al momento opportuno, con lo sterminio di tutti i superstiti reduci da Goli. Tale progetto, secondo il Mihailović, fu seriamente preso in considerazione almeno due volte dagli uomini di vertice del Partito o dello Stato. Enunciato nel 1956, l'anno in cui il lager cessò di ospitare i prigionieri politici per essere trasformato in un normale penitenziario per criminali comuni (sia pure scelti fra i colpevoli dei reati più gravi), il progetto fu preso in considerazione, infatti, all'epoca dell'invasione della Cecoslovacchia da parte delle truppe sovietiche e di altri Paesi del Patto di Varsavia, nel 1968, e nel 1980 durante la malattia di Tito che portò il Maresciallo alla morte. Si temeva un colpo di Stato.

Nel caso, dunque, in cui il regime si fosse trovato di fronte ad estremo pericolo, gli ex deportati superstiti avrebbero dovuto essere sterminati in una notte sola. [...]

Lo scrittore non esclude che l'idea di uno stermino totale possa essere non aderente alla realtà, ma è convinto che esistesse almeno un piano di eliminazione selettiva. [29]

Овај део преузима и новинар Дарио Фертилио, који прво наводи да је на Голом Отоку постојао прави речник термина страхота, као на пример „строј” (тунел сачињен од људи који су тукли тек пристигле затворенике) или пак „бојкот” (потпуна изолација), а затим истиче:

Secondo Mihajlović, ancora nel 1980, mentre Tito agonizzava, venne discussa per l'ultima volta l'ipotesi di “soluzione finale”, l'annientamento degli ex prigionieri politici. Il crollo del regime avvenne molto più tardi: solo allora si seppe con certezza che cosa era stato Goli Otok. [30]

Италијански писац и новинар Енцо Бетица (Enzo Bettiza) се међутим не слаже с тим да је постојала идеја о тоталном истребљењу, и исказује свој скептицизам: „Propendo per lo scetticismo – afferma – e mi sembra un pò ardito ipotizzare tanta crudeltà messa in atto da uno Stato come quello titino, che era di polizia ma non terroristico.” [31] A na pitanje odakle sva ta sumnja, Betica odgovara: „Soprattutto dal fatto che la tensione fra Belgrado e Mosca fosse andata scemando dopo il pentimento di Kruscev e i viaggi diplomatici di Tito in Russia. Si potrà dire quello che si vuole sui metodi del regime, ma non ho mai sentito nulla di paragonabile a una soluzione finale.” [32]

Но управо констатацијом о потпуном истребљењу затвореника на Голом Отоку се завршавају сведочанства Драгослава Михаиловића у овом делу књиге. Скоти се од огромног материјала књиге Драгослава Михаиловића коју је имао на располагању, одлучио за оне фрагменте који су му се вероватно учинили најупечатљивијим, или који су можда ставили у сумњу извесна друга сведочанства, са којима се делимично или у целости не поклапају. И ако би се можда Скотију, у овом издању из 1991. године, могао замерити недостатак бележака, библиографије и критичког апарата, што би од Скотијевог дела чинило стварну историографску монографију, мора се ипак признати да можда управо то делује да се Скотијев Голи Оток чита у суштини као романсирана историја, чиме Драгослав Михаиловић, који тој романсираној историји умногоме доприноси, добија двоструку улогу, онога који доноси своје већ објављено сведочанство, и јунака једне страшне историјске приче која у свој својој стварности делује нестварна. Јер, како коментарише Дарио Фертилио,

C'è un che di surreale, in questa storia, perché noi lettori occidentali siamo portati a considerare “buoni”, o comunque dalla parte della ragione, coloro che subirono arresti illegali e torture a opera di regimi dittatoriali. Invece, coloro che furono mandati al macello, spesso resistendo eroicamente agli aguzzini, agirono in nome di una mostruosità non inferiore a quella che combattevano: l'internazionale comunista di Stalin. Il che, naturalmente, non allevia la responsabilità di chi infierì sui prigionieri. [33]

У Постили се на крају Ђакомо Скоти захвалио свим онима који су допринели да се сложи мозаик који сачињава ово дело логорске књижевности, а пре свега онима „[…] reduci dall'inferno dell'Isola le cui sofferenze hanno superato i limiti del sopportabile – per il coraggio trovato di testimonoare in una situazione politica, quella jugoslava, ancora molto fluida e mentre molti dei loro aguzzini ciroclano ancora liberamente.” [34]

У апендиксу, у коме Скоти прилаже оно што он назива „писменим доказима за досје о репресији” („pezze d'appoggio per il dossier sulla repressione”), доноси разна друга, додатна сведочанства: сведочења оних који су били на Голом Отоку а која су објављена у књизи Истина о Голом Отоку Драгана Марковића (стр. 231-234); сећање шефа безбедоносне службе на Голом Отоку, Анта Растегорца (стр. 235-237); пример репресије породица оних који су били хапшени и депортовани – случај породице Ђованија Бакаринија из Ријеке (стр. 239-246); сведочанство једног од најчувенијих истарских сликара, Квинтина Басанија – од његове породице барем петнаестак чланова је било на Голом Отоку (стр. 247-251); тешко и туробно сведочанство хрватског песника и романописца Анта Земљара који је Скотију у неких двадесетак густо написаних страна писма изложио своју тужну одисеју боравка на Голом Отоку. Земљар помиње Андреа Скана (који се појављује у претходном делу Скотијеве књиге, те у делу Ђампаола Пансе) (стр. 253-256); следи затим интервју Скотија са Земљарем (стр. 257-261); процес „седморици шпијуна” коминформиста у Ријеци (стр. 273-284); на крају Скоти преноси делове из књиге др Ива Супека, Кључни сведок против Хебранга (стр. 285-310). Овде је уврштено још једно сведочанство Драгослава Михаиловића, тј. Скоти доноси интервју са Драгославом Михаиловићем (стр. 263-272), који се први пут појавио у ријечком часопису „Панорама”[35], а који такође доприноси комплетирању слике о концентрационим логорима у Југославији.

 

1. B. Borlandi, Il nostro olocausto nel lager di Tito, l’”Indipendente”, 11/12/1993: ”Титови партизани су стављали у логор кога год је говорио италијански; и бивше партизане ”гарибалдинце” који су долазили из Италије да би се придружили Југословенима; или бивше затворенике Немаца који су долазили са Балкана […]. Били смо јединица италијанских војника регрутованих ’43. године кад нам је било 18 година, послали су нас у Пулу да градимо фортификације. 2. маја ухватили су нас југословенски партизани у Бујама, док смо са другим јединицама покушавали да се вратимо у Трст. Одвели су нас, марширајући, у Копар, а одатле, такође пешке су нас одвели у Боровницу, у равницу Љубљане.

[…] Присиљавали су нас на веома тешки рад, ударали су нас с дугим, коњским бичевима и бичевима од говеђе жиле. Мртве су бацали у заједничку јаму која је служила као колективна латрина. Били смо костури, појели су нас били дизентерија и тифус. Видео сам страшне сцене које је изазвала глад: једном су донели једног мртвог коња који је требало да служи за чорбу. Неки се затвореници бацише да сакупе блато мокро од крви животиње, други су отишли ноћу да ископају сирова црева и копита да би их појели. Од тога су умрли. Неки који су радили код сељака у том месту добили су качамак, појели су и умрли од пробушеног црева. Сваки дан је било мртвих.”

2. Milano: Sperling & Kupfer, 2004.
3. Milano: Baldini Castoldi Dalai, 2004.
4. Brescia: Edimet, 2005.
5. Milano: Garzanti, 2005. V.: E. Paccagnini, Sull’arca di Magris, nel mare delle verità, ”Corriere della Sera”, 27/04/2005; G. Pacchiano, Nel labirinto del secolo, ”Il Sole 24 Ore”, 08/05/2005; E. Scalfari, Se il mondo è un delirio, ”La Repubblica”, 19/05/2005.
6. E. Paccagnini, Sull’arca di Magris, nel mare delle verità, nav. delo.
7. C. Magris, Mikrokozmi, [Microcosmi], prev. Lj. Avirović, Zagreb: Durieux, 2000, str. 194-196.
8. Giacomo Scotti је рођен у Савиану код Напуља 1928. године; 1947. се настанио у Ријеци. Члан је Хрватског друштва књижевника и и хрватског ПЕН центра. Аутор је више од стотину дела поезије, прозе, историографије као и других књижевних жанрова. Од бројних издања, помињемо овом приликом само неколико: Istria innamorata (1972), Storie istriane (1976), Terre perdute. Riscoperta dell'italianità della Dalmazia (1994); Vele di ventura (1998), La fanciulla con la stella d'oro (2000), I pirati dell'Adriatico (2001), Famiglie dalmate (2003), Fiabe e leggende dell'Istria (2003), Lissa, 1866 (2004); Hrvatski trokut u Italiji (2006); Male priče s obale i s mora (2006).
9. Trieste: LINT.
10. Београд: СКЗ, 1990-1995.
11. Д. Микља, Интервју: Драгослав Михаиловић. Како се стварао Голи оток, ”НИН”, 31/08/1990, стр. 30.
12. R. Morelli, E Tito disse: inferno sia, ”Corriere della Sera”, 14/07/2002.
13. R. Boscarol [Rec. a]: G. Scotti, Goli Otok: italiani nel gulag di Tito, Nuova edizione. Lint Trieste marzo 2002, in: „Terra d'Europa”, aprile 2002: „Među knjigama koje su doprinele da probude iz sna ono izuzetno tužno (i nehumano) sećanje, posebno mesto pripada Đakomu Skotiju [...].” Zanimljivo je da je Suzana Tamaro za svoj roman Anima Mundi koristila kao osnovu Skotijevu knjigu o Golom Otoku.
14. Goli Otok. Ritorno all’Isola Calva, нав. дело, стр. IX: ”Позадина историјске реконструкције Ђакома Скотија је у цепању међународне комунистичке сврстаности Балкана, у резолуцији Коминформа, која је довела до радикалне осуде комунистичке партије Југославије, у драми у којој су били присиљени да живе (и која је многе одвела у смрт) сви они који су, упркос свему, остали верни оној која је увек била указивана као партија-вођа, Комунистичка партија СССР-а, и коју су они и даље сматрали таквом.

Та драма се поставља поред једне друге драме, још мање присутне од ове, чије слабо познавање, ако је за неке од нас било мотив велике збуњености у вези са провером постојања аутентичне свести италијанске нације или – барем – њеног интензитета, данас се смешта као централни чвор италијанске историографије. Како је могуће да се зна тако мало, штавише веома често управо ништа, о догађајима који су, између 1943. и 1955. приморали велики број Италијана, израчунато је да их је било око 350.000, да напусте своје куће, своје власништво меморија, своје делатности у циљу да сачувају националност и слободу?”

15. Исто, стр. X: ”Читалац, ипак, не може а да не буде привучен оном која се на крају показује као константна нота разних укрштених судбина на најокрутнији начин, која проистиче из ауторовог излагања, верног записничара многих напаћених сведочанстава. На крају човек постаје саучесник у напору да учини да преживи једно понижено човечанство, и пита се која је аберација која доводи до тога да се негира туђе човечанство (које, међутим, доводи до тога да изгуби људску карактеристику баш онај који то спроводи у дело), тако се бива доведени у ситуацију да се установе везе са свим другим искуствима, која су довела до стварања онога што је било дефинисано као концентрациони универзум.”
16. Исто, стр. XI: ”Повратак на Голи Оток нам омогућава да уронимо у драму толиких људи који су неправедно оптужени и понижени и да пратимо, корак по корак, њихов непоновљиви лични догађај, те нам нуди и могућност за генерално шире разматрање о једној од најзабрињавајућих појава нашег времена, у вези са развојем тоталитаризма и презиром које је он показао за вредност индивидуалности и за систем правних гаранција.”
17. Исто, стр. 3: ”Ова је књига упућена пре свега Италијанима, зато што се говори пре свега о Италијанима, и зато што су Италијани ти који најмање од свих познају ову тему. Читаоци словеначког и српскохрватског језика, у суштини, имали су већ начина да сазнају нешто о логорима Голог Отока, па чак и путем књижевних дела, углавном романа и романсираних аутобиографских сећања појединих учесника, која су се појавила последњих година прво заједно са политичком либерализацијом после Титовог периода, а затим после обнављања плурипартитизма. Наша књига, осим што је прва књига на италијанском језику која преноси о трагедији Голог Отока, она је и другачија од оних које су се појавиле на језицима Југославије јер циља на документарну реконструкцију догађаја, и то је дело у коме је та трагедија реконструисана углавном на основу онога што су аутору приповедале неке од жртава тог гулага, које су одатле изашле живе.”
18. Д. Микља, Интервју: Драгослав Михаиловић. Како се стварао Голи оток, нав. дело, стр. 30-31.
19. Eligio Zanini (1927-1993), истарски песник. Рођен је у Ровињу, био је учитељ, борио се за време рата међу партизанима а затим је био одведен на Голи Оток. По повратку са Голог Отока било му је забрањено да предаје све до 1959. Као пензионер је живео у Ровињу где је писао поезију на истарском дијалекту. Објављено је више његових дела: Moussoli a scarcaciuò, Trieste: Ed. Alut, 1965; Buléistro, Milano: Scheiwiller, 1966; Favalando cul cucal Filéipo – In stu canto da paradéisu, Trieste: LINT, Padova: Erredici, 1979; Cun la prua al vento, Milano: Scheiwiller, 1993.
20. Fiume: ”La Battana”, n. 95-96, 1990.
21. G. Polo, Gli operai traditi da Tito, „Il Manifesto”, 06/10/2002: „[...] који добро познаје историју Италијана који су емигрирали у Југославију по политичком избору, с обзиром да је био један од њих, у овој храброј књизи не попушта искушењу пропаганде; управо као и протагонисти политичког прогона не каје се због избора, али са исто толико прецизности поткрепљује доказима и оптужује једну од трагедија његове (и наше) историје. И баш из поштовања према тој историји, према ономе што се десило хиљадама активиста смрвљених законима геополитике. Јер Тито има хиљаду разлога да се супростави Стаљину и да на тај прекид цементира један нови национални идентитет и један нови државни поредак (када су се обе срушиле јасно се схватила важност и, истовремено, крхкост тог политичког „чуда” које је било послератна Југославија), али притом жртвује животе хиљаде „својих”, потврђујући ону дискриминацују коју намерава да негира: југословенски национализам служи да би се сузбијао хрватски и српски национализам, али репродукује, према „другима”, исту етноцентричну динамику: борба против стаљинизма и култа Стаљинове личности ствара један нови ауторитатизам и један нови култ личности. Па и због тога ће самоуправљање пропасти. Мали прст – за који је Стаљин мислио да је довољан да построји бунтовног Тита – сада нам личи на метафору политичког прогона која подсећа – у формату шеснаестине – на стаљинске чистке и гулаге: Југославија из првог послератног периода губи опкладу социјалистичке демократије устремљујући се на оне „странце” који су стигли тамо у име револуције и интернационалне солидарности. Три деценије после затварања Голог Отока, „Титово чудо” ће се распасти и због тога што је изгубило ту опкладу.”
22. Benvenuti nel gulag di Tito, „La Stampa”, 24/08/2002: „[...] представља најкомплетнију и најјезовитију слику онога што се десило у том делу пакла уметнутом у архипелаг који личи на рај.”
23. D. Fertilio, Benvenuti all’inferno, nel nome di Tito, „Corriere della Sera”, 01/06/1997: ”Скоти је истраживао најтамније кутке, испитивао оне који су међу живима били расположени да причају, упоредио хиљаде трагова и докумената који су потицали од оних који су оставили кости на том проклетом острву, или који и пошто су били “ослобођени” нису успели више да се опораве. Резултат је књига страхота: последња од којих се, срећом, није десила. Али масакр је већ био програмиран. То потврђују између осталих српски писац и академик Драгослав Михаиловић и један затвореник тог логора, по имену Стипе Гавић.”
24. Goli Otok. Ritorno all'Isola Calva, нав. дело, стр. 96: „Међу хиљадама гостију Голог Отока био је српски писац Драгослав Михаиловић који, присећајући се те тужне епизоде свог живота, описује детаљно ту врсту тешког понижења које су стварали затвореници поређани у два реда, међу које су пролазили они који су тек стизали. Свако од тих затвореника „ветерана” ударио би барем једном, ногом или руком, сваког од оних несрећника који би тек стигли. Ако се помисли да је тај „строј” био формиран од неколико хиљада батинаша – примећује Михаиловић – онда може да се добије једна бледа идеја о тортурама које су подносили депортовани при првом додиру са Голим Отоком у тренутку кад су улазили у људски тунел па све док не би изашли.

Драгослав Михаиловић препричава свој случај. Пре него што су га ухапсили, септембра 1950, био је купио са картицом рационисања један нови капут и спремао се да похађа Универзитет. Стигао је на Голи Оток пошто је прошао кроз разне затворе и путовао од Београда до Бакра у возу, и даље са тим капутом на себи.”

25. Исто, стр. 112-113: ”По више пута цитираном писцу Драгославу Михаиловићу, ствари су текле на следећи начин.

Преко вајара Антуна Аугустинчића, аутора између осталог Титове статуе која је стављена испред родне куће Јосипа Броза у Кумровцу, „другови са врха” наредили су професору Луки Марићу, предавачу геологије на Загребачком универзитету (умро је 1978), да пројектује једну студију о том Голом Отоку, о његовој геолошкој структури и о могућности да се искористе каменоломи на том острву. Неколико месеци пошто је доставио оно што му је било задано, професор Марић је био добио као награду неколико ваза и пепељару, поклон од Тита, као плод рада робова са Голог Отока. Али одакле су долазили, то је професор сазнао само неколико месеци пре смрти. Никад није сазнао да је његово геолоско истраживање допринело, заједно са другим разлозима, да претвори Голи Оток у пакао.

У вези са уплетеношћу Аугустинчића у избор Голог Отока, Драгослав Михаиловић пише да је неких петнаестак дана после публикације прве екскомуникације из Коминформа, Тито нестао из Београда и тај његов такорећи бег – који је организовао његов веома верни Иван Стево Крајачић, министар унутрашњих послова Хрватске у то време – довео га је у Загреб у вилу вајара где је остао две-три седмице.

И даље по сведочењима која је прикупио Драгослав Михаиловић, тај логор је желео Јосип Броз Тито, и вероватно су га саветовали Александар Ранковић и Кардељ. У остварењу пројекта био је доста учествовао Иван Стево Крајачић. За избор је деловала једна специјална комисија коју су сачињавали генерал Вељко Дракулић, Србин и заменик савезног министра за унутрашње послове Јово Капичић, Црногорац. Дракулић и Капичић, претходно, били су посетили разна друга острва Јадрана. Хтели су да изаберу Паклене отоке, који су такође напуштени, и раштркани испред великог острва Хвар, кад им беше сугерисана идеја за Голи Оток, и беше изабран и због тога јер је неприступачан подморницама. ”

26. Исто, стр. 129-130: ”Писац Драгослав Михаиловић, у недостатку званичних докумената, покушао је да израчуна, на основу разних индиција и сведочанстава број оних који су поднели тротуре на Голом Отоку. Бележи, међутим, да су историчари режима, узевши учешћа у расправи о Голом Отоку која се отворила после Титове смрти, настојали сасвим свесно да умање важност тога, придржавајући се онога што је сам Тито рекао говорећи уопштено о ухапшеним коминформистима („Ограничили смо на мало њих казну слања на друштвено користан рад”) у уводном говору на шестом Конгресу Партије / Савеза комуниста Југославије / који се одржао у новембру 1952. Није их уопште било мало, одвраћа писац: “Било их је чедрдесет-педесет хиљада сигурно, и ова цифра би могла и да порасте за двадесет хиљада без опасности да би се превише погрешило.””
27. Исто, стр. 130: ”У својој књизи Д. Михаиловић преноси да Булатовић не само да је наређивао тортуре које је требало задати, већ је барем у два случајева учествовао у убиствима: кад је одузет живот депортованом Вељи Мрдаковићу из Прокупља и Радету Жигићу из Загреба, еминентним фигурама Комунистичке партије. “А они нису били једини који су били заклани по њиховој вољи”.”
28. Исто, стр. 138-139: „Подносећи ударце и злостављања сваке врсте, сведоци и убистава, затвореници су били приморани да и сами постану инквизитори, да муче па чак и убијају друге затворенике. Од тренутка када су били измишљени такви методи у затвору у Сарајеву, они су временом брзо били усавршени и примењени другде, све док нису добили монструозне димензије, непојмљиве за нормалан људски ум. [...].

По сведочењу разних бивших депортованих, међу злостављачима на Голом Отоку су били и, маскирани као политички затвореници, људи који су за време рата носили униформу усташа. Они су се због тога иживљавали са посебним садизмом против најчувенијих комуниста и бораца партизана који су се нашли у том логору. Драгослав Михаиловић потврђује присуство тих усташа на Голом Отоку и каже да су они били бројни нарочито у групи затвореника који су били премештени из централног затвора у Сарајеву. “Неки од њих су се борили у Регименти Павелић на руском фронту. Оптужени као ратни криминалци, довели су их на Голи Оток да би помогли у 'риедукацији' такозваних коминформиста. Као награду, многи од ових злостављача су постали касније бригатисти, шефови радионица и шефови одељења у казненом заводу у Старој Градишки”.”

29. Исто, стр. 181-182: ”На разним страница своје књиге Голи Оток, до сада више пута цитиране, српски писац и академик Драгослав Михаиловић се позива на поуздане изјаве, укључујући и особе које су годинама заузимале високе положаје у режиму, откривајући један ужасавајући детаљ: они који су издавали наређења која су извршавали мучитељи на Голом Отоку били су опседнути идејом о потреби да доврше своје дело, у одговарајућем тренутку, истребљењем свих преживелих повратника са Голог Отока. Тај пројекат је, по Михаиловићу, био озбиљно узет у обзир барем два пута од стране људи са врха Партије и Државе. Најављен 1956. године, кад већ није било политичких затвореника, те је био претворен у нормални затвор за обичне криминалце (па макар били изабрани међу кривцима за најтеже злочине), тај је пројекат био узет у обзир, наиме, за време инвазије Чехословачке од стране совјетских трупа и других земаља Варшавског пакта, 1968, и 1980. за време Титове болести која је одвела Маршала у смрт. Плашили су се да ће доћи до државног удара.

У случају, дакле, у којем је режим могао да се нађе пред крајњом опасношћу, бивши депортовани који су остали у животу требало је да буду истребљени у једној јединој ноћи. [...]

Писац не искључује да идеја тоталног уништења можда не одговара стварности, већ је убеђен да је постојао барем један план селективне елиминације.”

30. D. Fertilio, Benvenuti all’inferno, nel nome di Tito, нав. дело: ”По Михаиловићу, још 1980, док је Тито био у агонији, расправљала се по последњи пут претпоставка “потпуног истребљења”, уништења бивших политичких затвореника. Пад режима десио се много касније: само се онда сазнало са сигурношћу шта је био Голи Оток.”
31. Исто: ”Склон сам скептицизму – тврди – и чини ми се да је мало одважно претпоставти толику окрутност која је спроведена у дело од стране једне државе као што је била Титова, која је била полицијска, али не терористичка.”
32. Исто: ”Пре свега од чињенице да је напетост између Београда и Москве била све слабија после Хрушчовљевог покајања и Титових дипломатских путовања у Русију. Може све да се каже о методима режима, али никад нисам чуо нешто тако што би могло да се упореди са потпуним истребљењем.”
33. Исто: ”Има нечег нестварног, у овој причи, јер смо ми западни читаоци склони да сматрамо “добрима”, или пак на страни разума, оне који су претрпели незаконита хапшења и тортуре захваљујући диктаторијалним режимима. Међутим, они који су били послати на клање, често јуначки супростављајући се мучитељима, поступили су у име једне монструозности која није мања од оне против које су се борили: Стаљинова комунистичка интернационала. Што наравно не умањује одговорност оних који су се иживљавали над затвореницима.”
34. Goli Otok. Ritorrno all’Isola Calva, нав. дело, стр. 311: ”[…] који су преживели пакао Голог Отока – чије су патње прешле границе подношења – што су смогли храброст да сведоче у једној политичкој ситуацији, као што је југословенска, још увек веома флуидној и док многи од њихових мучитеља још увек слободно круже.”
35. A. XXXIX, n. 18 del 1-15 ottobre 1990.

Рад Персиде Лазаревић Ди Ђакомо је представљен у Институту филологије Кијевског националног универзитета "Тарас Шевченко" на скупу "Српски књижевник Драгослав Михаиловић", 24. априла 2008.