Милорад Радусин

Шпанска грозница

Шпанска грозница је била једна од најсмртоноснијих пандемија у историји човечанства. Појавила се при крају Првог светског рата, а у три таласа се ширила Земљом. Према новијим проценама, трећина светске популације је била инфицирана и имала је клинички испољену болест (око петсто милиона људи), а умрло је око педесет милиона људи[1]. Дакле, шпанска грозница је однела пет пута више живота него Први светски рат. Њен узрочник био је вирус инфлуенце А (H1N1). Проучавање шпанске грознице можда може донети резултате који ће помоћи да се избегне појава неке нове смртоносне пандемије. Последњих неколико месеци кулминирао је страх да би обољење изазвано вирусом птичијег грипа (H5N1) могло попримити размере какве је имала шпанска грозница.

Први талас пандемије шпанске грознице започео је у пролеће 1918. За њим су уследила два таласа која су однела највећи број живота. Други пандемијски талас започео је у јесен 1918., а трећи у зиму 1919. Географска локација прве појаве пандемичног вируса није позната, а постоји мишљење да је болест названа „шпанском“ због тога што Шпанија није била учесник рата, те се о болести од самог почетка отворено писало у штампи, за разлику од других земаља где је била присутна јака цензура.

Података о броју оболелих и умрлих у нашој земљи током шпанске грознице има мало, чему су узрок сложене ратне околности и стварање нове државе управо у времену када је болест била присутна. Међутим, готово сигурно је болест узела велики данак, као и у другим европским државама. Болест се јавила код српских војника у априлу на Крфу, а у јулу на Солунском фронту. Др Алекса Савић је писао овако 1918.: „Услед великог броја смртних случајева, који су се десили у кратком времену, многи су у први мах помислили да је се то појавила нека нарочита нова болест. Чак је се помишљало на плућну кугу. Но одмах потом увидело је се да је то болест „инфлуенца“ или „Grippe“, која је се и ранијих година, с времена на време, епидемично појављивала, а сада је прво почела у Шпанији. Тако је она у неколико махова беснила у Европи у току осамнаестог и деветнаестог столећа. Последња велика епидемија била је од 1889. до 1890. године.“[2] Болест је дакле од почетка била препозната као инфлуенца, али ова пандемија се одликовала несразмерно великим бројем компликованих случајева, а такође и смртношћу добне групе која углавном најбоље подноси инфлуенцу. „Интересантно је да инфлуенца спопада највише одрасле особе у најбољој снази од 20-40 година, док се болест код стараца и деце ређе јавља“, пише др Савић. Људи су умирали од пнеумоније, примарне вирусне или секундарне бактеријске. Смрт је често наступала два до три дана од појаве првих симптома. Др Савић пише: „Као крупна компликација појављује се лобуларно запаљење плућа. Карактеристично је код овог запаљења постајање појединих ограничених запаљених огњишта у плућима, која се често перкусијом и аускултацијом, један од другог, могу ограничити“.

Нешто пре овога у америчкој војној бази Camp Devens, крај Бостона, која представља једно од првих места где се појавио други, најсмртоноснији талас епидемије, тамошњи лекар у писму свом пријатељу каже: „Ти људи се појављују са симптомима који одговарају нападу грипе или инфлуенце, и када буду примљени у болницу крајње брзо развијају највискознији тип пнеумоније који је икад виђен. Два сата након пријема они имају махагони тачке преко образа, а неколико сати касније можеш видети цијанозу која се шири од њихових ушију преко лица, све док не постане тешко разликовати црног човека од белог. Протекне само неколико сати док не наступи смрт, током којих се ради само о борби за ваздух док се не угуше.“[3] У истом писму овај лекар каже да му је управо саопштено „да још није пронађен у оквиру било које аутопсије ниједан случај иза стадијума црвене хепатизације. Болест их убија пре него што узнапредује толико.“

Пре почетка шпанске грознице, а од 1890. године, сматрало се да инфлуенцу изазива Haemophilus influenzae (Пфајферов бацил). Пфајфер је ову бактерију пронашао током пандемије инфлуенце 1889 – 1890. године. Током трајања шпанске грознице јавља се сумња у погледу тачности навођења Пфајферовог бацила као етиолошког узрочника инфлуенце. Др Савић пише да „према извештајима из свију земаља и посматрањима, вршеним на овом фронту у централном бактериолошком лабораторијуму Источне Војске, тај бацил се налази само у извесном мањем броју случајева. Нарочито пада у очи да се тај бацил готово никада не налази у тешким случајевима инфлуенце, где постоје бронхо-пнеумоничне појаве.“ Он описује експерименте које су француски лекари Ch. Nicolle и Ch. Leballey објавили тих дана, те пише: „Из овога излази да је проузроковач инфлуенце тако сићушна кужна клица да пролази кроз Чемберлендов филтар, док сви други познати бацили, који се са данашњим оптичким справама могу да виде, увек остају непроцеђени у томе филтру. Дакле према овом најновијем схватању проузроковач инфлуенце био би невидљиви микроорганизамm, тзв. Virus filtrani, као што је то на пример проузроковач малих и великих богиња, шарлаха и мрасе. Свакако ће се ова испитивања наставити и ови резултати проверити и на тај начин ово питање потпуно расветлити. За нас је пак главно сада тај факат, да се тачно зна, да се оно што проузрокује и преноси болест, налази једино у пљувачци и хркотинама болесничким.“. Вирус филтрант и Пфајферов бацил наводи као етиолошке узрочнике и др Јов. Ст. Кујачић 1931. године. Др Кујачић пише да тек будућа наука треба одговорити на питање који је етиолошки узрочник инфлуенце, а до тада вреди да „је bacillus Pfeifferi s. b. influenzae још за сада најважнији биолошки узрок инфлуенце.“[4] Управо те године вирус инфлуенце А је изолован из свиња, а 1933. године изолован је и хумани вирус.

Петог октобра 2005. објављено је да је реконструисан, односно практично поновно оживљен узрочник шпанске грознице[5]. Реконструкцију су извели научници из Си Ди Сија (Centers for Disease Control and Prevention) из Атланте, у сарадњи са научницима Института за Патологију америчке војске и Mount Sinai School of Medicine. Сам почетак рада који је резултовао реконструкцијом вируса десио се десет година раније и везан је за име Џефри Кеј Таубенбергера (Jeffery K. Taubenberger), научника из Института за Патологију америчке војске. Др Таубенбергер је тражио делове вирусног генома у сачуваним остацима плућног ткива америчких војника умрлих од шпанске грознице.[6] Напоран рад је уродио плодом, и делови генома су нађени у остацима плућа двојице војника. Потом је уследило секвенцирање пронађених делова генома и њихово проучавање. О свом раду др Таубенбергер је писао у магазину Science, 1997. године. На тај начин о његовом раду обавестио се шведски патолог Јохан Хултин, од кога је стигла кључна помоћ у сакупљању довољне количине генетског материјала која је омогућила секвенцирање комплетног генома вируса. Овај човек је отишао у село Бревиг на Аљасци где је од болести, у новембру 1918., умрло седамдесет двоје од осамдесет становника Бревига. Умрли су сахрањивани у вечитом леду Аљаске. Др Хултин је пронашао одлично очуване делове плућног ткива једне жене, те их је доставио др Таубенбергеру. На овај начин омогућено је одређивање редоследа азотних база у свих осам РНК сегмената вируса, што је револуционаран догађај, јер на тај начин се може проучавати генетска основа која омогућава настанак пандемије и велике смртности, као што је то био случај 1918. године. Рад на комплетној реконструкцији вируса, уз помоћ технике зване реверзна генетика, започет је у Си Ди Си-ју у августу 2005. године, и као што је речено, окончан је успешно. На тај начин вирус који је побио милионе 1918. и 1919. године, поново је у животу. Научници се надају да ће детаљним проучавањем вируса шпанске грознице у потпуности изучити основу вируленције и патогености вируса инфлуенце. Велика пажња је усмерена на ова изучавања због глобалног страха да би актуелни птичији грип, изазван вирусом инфлуенце А (H5N1), могао изазвати пандемију попут оне 1918.-1919. године. Упоређивањем вируса шпанске грознице и актуелног вируса птичијег грипа настоје се извући закључци о томе колико је близу или далеко вирус птичијег грипа од пандемичне способности.

Проучавања генома вируса шпанске грознице сугеришу да је овај вирус био у потпуности нов за људе, и да није настао тако што је неки вирус који је раније заражавао људе попримио неколико додатних генетских особина[7]. Изгледа да је у питању птичији вирус, али из потпуно непознатог извора. Вирус шпанске грознице се значајно генетски разликује од птичијих вируса инфлуенце, како данашњих тако и оних присутних око 1918., што је утврђено добијањем генома птичијих вируса инфлуенце из птица препарисаних око 1918. године и генома актуелних вируса. Иначе, пронађене су врло мале разлике између птичијих вируса инфлуенце 1918. и данас. Ипак, да би била потврђена оваква хипотеза требало би имати прецизна научна сазнања о геному вируса инфлуенце који је био присутан међу људима пре 1918., а исто тако налаз генома сличног геному вируса шпанске грознице у врсти птица у оквиру које се кретао. Слично, потребно је добити геноме вируса из сва три таласа шпанске грознице да би се дефинитивно потврдило да је етиолошки узрочник исти. Геном реконструисаног вируса је у потпуности из другог, најсмртоноснијег таласа пандемије. Проучавање свих делова вируса тренутно је врло интензивно, јер само откривање његовог генома и реконструисање није довело до одговора на многа питања. Посебно се проучава хемаглутинин да би се схватила основа вируленције и патогености вируса. Разлог зашто је болест нарочито убијала младе здраве одрасле људе само је једно од питања која чекају одговор.

Научници сматрају да готово засигурно реконструисани вирус шпанске грознице не би изазвао болест таквих размера као 1918. године у случају изласка из лабораторије. Разлог томе је глобални имунитет који је створен контактом са H1N1 вирусима инфлуенце. Такође, сматра се да је вирус осетљив на деловање антивиротика римантадина и оселтамивира, а и у вакцинама се налази H1N1 компонента. Могућност смртоносне пандемије је далеко већа са неким новим вирусом, и због тога је разумљиво придавање значаја H5N1 вирусу. Овај вирус је попут вируса из 1918. птичији вирус, иако међу њима постоје велике генетске разлике. Вирус шпанске грознице је одговарајућим геномским променама постао способан да ефикасно прелази са човека на човека, али још се не зна које су то промене. Због тога се не може знати да ли је и H5N1 вирус на томе путу. Страх од пандемије потпуно новим вирусом инфлуенце вероватно је у потпуности оправдан јер се процењује да би и поред модерних антивирусних и антибактеријских лекова, вакцина и превентиве последице биле упоредиве са оним из 1918. и 1919. године. Дакле, управо се дешава нешто што је не тако давно било незамисливо - проучавањем поновно оживљеног вируса узрочника страшне пандемије из прошлости, човечанство се настоји заштитити од будућих пандемија. Тако, вирус шпанске грознице, непријатељ човечанства из 1918. и 1919. године, данас постаје наш савезник.

(Објављено у часопису „Vox medici“, Нови Сад, мај 2006.)

[1] Jeffery K. Taubenberger and David M. Morens, “1918 Influenza: the Mother of All Pandemics“, Centers for Disease Control and Prevention (www.cdc.gov/eid), Vol. 12, No. 1, January 2006.

[2] Др Алекса Савић, “Инфлуенца”, Штампарска радионица Министарства Војног, Солун, 1918.

[3] The American Experience, A Letter from Camp Devens, Massachusetts, 1918,

(www.pbs.org/wgbh/amex/influenza)

[4] Др Јов. Ст. Кујачић, „Инфлуенца или грип“, Штампарија Главног Савеза Српских земљорадничких Задруга, Београд, 1931.

[5] “Reasearchers Reconstruct 1918 Pandemic Influenza Virus; Effort Designed to Advance Preparedness“, CDC, (www.cdc.gov), October 5, 2005

[6] Jamie Shreeve, “Why Revive a Deadly Flu Virus?“, The New York Times, January 29, 2006

[7] Видети напомену број 1.