Брана Димитријевић

Индустрија пијавица у обновљеној Србији

Пуштање крви као начин лечења широко је примењиван у првој половини претпрошлог века по Европи. У свом „Народном учитељу“ Пелагић на једном месту вели да је путање крви болеснику ипак напуштено пошто се увидело да се исти резултат постиже обилним знојењем и отвором, то јест, чишћењем дигестивног тракта. Батут у свом изванредном чланку „А да није то од крви?“ (1881) вели да је у Срба пуштање крви била укорењена појава, те је „...већ тешко срести човека од педесет година, коме крв није пуштана и по више пута.“ Слична сведочења потичу и др Лазе Илића (1881). Др Владан Ђорђевић (1872) у својој књизи „Народна медицина у Срба“ каже да је по народним схватањима узрок болести у поремећају течности. Тек потом оболевају чврсти делови; што беше нека врста „теоријске основе“ за лечење пуштањем крви.

У развијенијим европским државама крв су пуштали хирурзи или су за то коришћене пијавице. Према др Војиславу Михаиловићу (1951) (1) само у париском болницама трошено је у трећој и четвртој деценији претпрошлог века пет до шест милиона пијавица годишње. Због велике потражње пијавица у медицини била је и велика потражња за њима, а земље које су их највише лиферовале биле су: Јужна Русија, Пољска, Немачка, Мађарска. Па се у тај посао укључила и обновљена Србија. Бара и баруштина у којима су оне обитавале било је на претек у београдском, пожаревачком, ћупријском, јагодинском, параћинском, пожешком и крушевачком округу... Годишња закупнина износила 1.245 ћесарских цванцика, али је у неготинском округу била за 300 цванцика скупља, док је за шабачки износила 120 дуката. Плаћала се царина (ђумрук) за извоз. Пијавице су извожене у влажним врећама.

Закупци бара, са којима су окружни судови закључивали уговоре, били су претежно страни поданици, искусни у том послу. Народ их је прозвао „пијавичарима“. Колико је обновљена Србија на томе приходовала тешко је данас израчунати, али тај приход не беше мали.

Но, с друге стране ова „индустрија“ утицала је да се српски народ врло тешко ослобађао од те врсте „лечења“, чак и онда када је оно у Европи сасвим напуштено. Михаиловић пише да је почетком прошлога века, али и касније, свака берберница имала теглу с пијавицама, на услузи муштеријама. Тегле с пијавицама држане су и по домаћинствима; а било је људи који су редовно, с пролећа или с јесени, сами на себе пуштали пијавице.

У роману за децу Алексеја Толстоја „Златан кључић или Буратинови доживљаји“ – који је руска варијанта „Пинокија“ – један од „негативаца“ је и Дуремар, продавац лековитих пијавица; човек с маленим лицем избразданим као гљива смрчак, у старом зеленом капуту, с машицама о појасу. У рукама су му лимена кутија и мрежица за хватање пијавица. („Ако вас боли трбух“ рече Дуремар клањајући се, као да су му леђа сломљена по средини,“ако имате јаку главобољу или зујање у ушима, могу вам пустити пола туцета најбољих пијавица...“) Ни мало симпатичан тип (2).

Писац ових редова добро памти случај једног свог гојазног даљег рођака, који је у лето 1944. године лечен пијавицама, вероватно због повишеног крвног притиска. Пишчева породица беше због савезничког бомбардовања избегла у једно село, недалеко од Београда; те он, писац, једном приликом са групом малишана налете на човека обнаженог до пола, који се, изгледало је на први поглед, сунчао на ливади. Но, кад приђосмо ближе видесмо да му се на леђима угнездило неколико пијавица. Застадосмо пред тим призором. Гојазни је спокојно дремао, не запажајући нас. Чинило се да не осећа ни бол, ни свраб, И, ко зна докле бисмо тако стајали, да нас не угледа неко од старијих, те се ми, деца, разбежасмо.

Сва је прилика да се лечење пијавицама протегло и на добру половину прошлога века. Ко би знао?

(1) В. Михаиловић: Из историје санитета у обновљеној Србији; САНУ, Посебна издања Књига CLXXX, Одељење медицинских наука Књига 4; стр. 608-609

(2) А. Толстој: Златан кључић или Буратинови доживљаји; Дечје новине, Горњи Милановац, 1979. стр 64.

(Medicus, Година III, бр. 36; 2009, стр. 19)