Брана Димитријевић

То се зове зора

Све је тог поподнева, 19. марта 2009. године, подсећало на Ђурђевдански уранак. Ђурђев дан је ионако дан оснивања Српског лекарског друштва, давне 1872; но, да ли само због тога?

Нови председник СЛД-а, проф. др Радоје Чоловић, дописни члан САНУ, који је, узгред буди речено, наследио од својих расипних претходника дуг од 5.000.000 динара, одлучно је кренуо да обнавља рад замрлих секција. Међу њима је и Секција за историју медицине, основана још фебруара 1950, која се у последњих десетак година није ни чула. Што, опет, не значи да је истраживачки и публицистички рад на овом пољу сасвим замро. Напротив. Одржано је неколико запажених научних скупова – о некима је већ писано у овом листу – установљен тачан датум оснивања Главне војне болнице у Београду, чију традицију наставља Војномедицинска академија, и тако редом... Друга је ствар, што су многе од наоко локалних активности и публикација напросто прећутане; што је међу нама све више оних, који, из очајања или због ситних пара, таламбасају да Срби не треба да се баве својом историјом. Препустите ви то другима – тaкo не кажу! Него – заблените се у будућност. Не кажу ни то да нашу културну историју треба препустити другима, јер би их баш то покопало. Умукла би њихова дрека, ишчезао њихов подземни рад, a већ и слепац види чему то препуштање води: доказивању да Срби немају ни историју, ни културу ни колико – Хотентоти.

Историја медицине, међутим, постала је посебан занат. Није довољно, као раније када су нове медицинске специјалности никле као печурке после кише, листати старе стручне часописе, па тамо тражити и налазити претече. Превазиђено је чак и оно: ама, ко беше први? Данас се треба загњурити у архиве, прелиставати некадашњу дневну штампу и периодику, све и кад потоња, барем на први поглед, не обећава много. Од свакојаких "отпадака", састављати слику, причу, откриће... Бавити се једним залудним послом...

Да ли..?

Велика сала Српског лекарског друштва пунила се тог поподнева. Ту су већ три академика САНУ, десетак чланова Академије медицинских наука СЛД-а, па, чланови Друштва лекара Војводине, Друштва за изучавање историје медицине, који су на недавној својој годишњој скупштини донели једногласну одлуку о прикључењу Секцији, па колегинице и колеге из Београда, Пожаревца, Лесковца, Врања... Ту је и по који прави историчар, један ветеринар... Да су још стигли сви позвани, а оправдано одсутни, из Крагујевца, Ужица, Зајечара, Шапца, не би имало где да се седне... Да су још дошла наша највећа имена из дијаспоре, из САД, Немачке, Аустралије, Новог Зеланда...

Елитна секција, постајало је све јасније.

Те од почетка завлада атмосфера радости, и неког, рекло би се, неутемељеног оптимизма. Не преовлађују седе главе, иако су ветерани сви на броју. Стасала је, готово неприметно, генерација у пуној стваралачкој снази.

Изабран је акламацијом председник... Проф др Владимир Јокановић, предаје бисту др Аћима Медовића, коју је сам извајао, на дар Српском лекарском друштву. Професор др Радоје Чоловић држи слово о том великану, првом председнику СЛД-а...

Саборност, радост… То се зове - ђурђевдански уранак.

Историју, барем овог дела српске културе, писаће потомци оних који су је и стварали: хладно, немилосрдно, објективно...

П.С.: Два дана касније Политика изванредним пером Слободана Кљакића описује исти овај догађај. Извечери, писцу ових редова, јавља се, електронском поштом, колега из Оџака, у име тамошњег гимназијског професора, који је архиварио и прашинарио годинама, склапајући историју здравства тога краја, а она почиње још у 13. веку. Понудио је локалној телевизији да о томе проговори, али му траже новац. (Нађи спонзора, да се и ми мало очешемо.) Позната, прљава прича, коју је и писац ових редова, сличним поводом, искусио с РТС-ом.

Те он, писац ових редова, шаље одговор истог часа: не клоните, герила није изумрла. Српско лекарско друштво вам не може материјално помоћи, јер је и само - црквени миш. Али, можете одржати предавање члановима Секције, а то предавање у широј верзији потом ће се наћи на "Растку", највећој електронској библиотеци на Балкану.

Јер, нема дана без зоре. Просто – нема.

(Књижевне новине, Год. LXI, бр. 1164, април 2009, стр. 22)