Брана Димитријевић

Тамна страна Месеца: Заобиђени прилози за биографију професорке др Вере Гавриловић

Непосредно пре смрти проф. др Вере Гавриловић (1923-2009), објављен је у Стоматолошком гласнику Србије низ чланака у којима је изнета њена професионална биографија, и истакнути непроцењиви њени доприноси историји стоматологије и медицине. 17. септембра 2009. године у Српском лекарском друштву, секција за Историју медицине приредила је hommage преминулој професорки, будући да је она изриком забранила комеморацију на Стоматолошком факултету.

О њеном лику и делу говорили су (17. септембра) њени ученици професор новосадског универзитета др Јован Максимовић, и београдског др Даница Заграђанин. Сви ти чланци, укључујући и два потоња излагања прожети су „биографским оптимизмом“. Житије уважене професорке креће се узлазном линијом чак – судбински. То јој је дато, тако је морало бити.

Прећутано је много што шта, понешто и у домену плодотворних претпоставки. У њеном професионалном животу није све ишло тако глатко.

Рођена у Чачку, у угледној грађанској породици, мајка јој је била један од потомака лозе Обреновића, у последњим годинама Другог светског рата Вера Гавриловић постаје Равногорска омладинка. У послератним смутним временима то је најчешће значило губитак живота, вишегодишњу робију, или у најбољем: ускраћивање грађанских права. За такве није било ни запослења, ни универзитетског образовања.

Стога се Вера склања у Београд. Запошљава се на Стоматолошкој клиници Медицинског факултета, као волонтер, Примљена је ту заслугом доцента др Љубомира Ђоковића, тада управника клинике, под изговором посла у зубно техничкој лабораторији.

Ђоковићевом заслугом, на исти начин спасавани су младићи из београдских грађанских породица да не оду на Сремски фронт. Познат је пример браће Богдановића. Обојица су, касније, завршила Медицински факултет, један је постао професор анатомије, а други хирург ортопед.

„Ради и ћути. Град је најгушћа шума“. Рекао јој је Ђоковић. „Са сваким лепо ни с ким искрено.“

Године 1948. на Видовдан, основан је Стоматолошки факултет у Београду. а некадашња Стоматолошка клиника постаје Клиника за стоматохирургију. После трогодишњег оклевања Ђоковић бива постављен за првог декана. Вера Гавриловић уписује се на Стоматолошки факултет тек 1950. године. Упис јој је одобрен потписом друга Моше Пијаде.

Дипломиравши (1959) др Вера Гавриловић убрзо постаје асистент, у својој тридесет и трећој години живота, на Клиници за Стоматолошку протетику Стоматолошког факултета у Београду. Немогуће је и ту не видети Ђоковићеве „прсте“. Управник те клинике тада је проф. др Ђорђе Пуљо; десет година млађи брат покојног проф. др Атанасија Пуље. Дела потоњег, а поготову његове заслуге у предстварању, Стоматолошког факултета, намењени су најдубљем забораву. Млађи од синова проф. др Атанасија Пуље погинуо је као припадник Војске у отаџбини ђенерала Михајловића, старији ће већ крајем октобра 1944. године погинути на Сремском фронту. 1. новембра, исте године гине и др Атанасије Пуљо у саобраћајној несрећи. Син јединац проф. др Ђорђа Пуље стрељан је на Бањици од стране партизана.

Ради и ћути. Прескочила си препреку.

Изгледало је да према зубном лекарству, као практичној дисциплини др Вера Гавриловић не испољава нарочиту наклоност. Виђају је на Коларчевом народном универзитету, где прати предавања која са зубним лекарством имају мало везе. Општа култура. Начитаност. Све то убрзо ће јој олакшати сналажење у лавиринтима историје, будући да историја медицине и стоматологије постаје њен избор. Каснији наставни предмет „Увод у стоматологију“ још не постоји, док њен пионирски рад на том пољу код најближих њених колега, изазива – подозрење. Обавезна је као асистент да за реизбор прикупи довољан број објављених или барем саопштених стручних радова. Вера то успева чак с лакоћом; али то су радови из историје медицине и зубног лекарства, а не – „како би требало“ – из „саме струке“. Завист не изостаје. Мада се зна, а и њој самој је јасно, да на наставничко звање на предмету Стоматолошка протетике не може да рачуна. Постоји нешто преко чега се не може прећи: њена морално политичка (не)подобност...

Отуда Верин истраживачки рад наилази на снажну подршку изван Стоматолошког факултета. Та спољња подршка пресудна је и за оснивање једно семестралног предмета „Увод у стоматологију“. Међу онима који изван Стоматолошког факултета помажу др Вери Гавриловић, сматрајући је озбиљним, истрајним истраживачем – сви су побројани у излагањима професора Максимовића и професорке Заграђанин – најистакнутије место заузима проф. др Гојко Николиш, који убрзо постаје њен заштитник.

Николиш у то доба руководи Југословенским војним санитетом (још од 1941. године, потом Државним секретаријатом за Народну одбрану).

Ни он, попут осталих, није створио др Веру Гавриловић, онакву какву је данас знамо, али је омогућио бујном њеном таленту да се разбокори. Већ поменути предмет „Увод у стоматологију“, настао под „спољним притисцима“ у почетку факултативан, постаје један од обавезних премета на студијама. Др Вера Гавриловић убрзо је наставник на том предмету – доцент, ванредни, редовни професор. Ко би се надао свему томе!? Тешко је и ту не видети Николишеве „прсте“.

На самом Стоматолошком факултету др Вера Гавриловић не спада у „омиљене наставнике“. Кружи прича, да она захваљујући „својим везама“ – читај Николишу – добија новац од Заједнице науке Србије, како би се преко лета „проводила у Дубровнику“. Тако је „схватано“ њено архиварење и прашинариње у Дубровачком архиву.

Стиже и њен одлазак у пензију. Година довољно, али не и радног стажа.

Под тим образложењем она моли факултетске власти да је оставе у служби још само три месеца, како би се будућа њена мизерна пензија колико толико побољшала. Молба је одбијена.

„Поштен је кад може коме да науди.“ Вели песник Матија Бећковић.

Зар је она то заслужила? Ако ништа друго оно барем као писац књига „Увод у стоматологију“ и „Историја стоматологије“ који су као универзитетски уџбеници тада признати на свим стоматолошким факултетима и одсецима, од Ђевђелије до Триглава, што је и данас равно чуду. Ниједан од стоматолошких предмета, ни пре ни после тога, није успео да савлада трибалистичке препреке, испољене у неуједначеностима планова и програма, тадашњих стоматолошких факултета и одсека у Југославији. Било је покушаја, не и успеха.

И то је заборављено преко ноћи? „Партија те је пустила да студираш, и да се винеш. Доста је било. Сада се торњај.“ Свемоћна партија која већ броји своје последње дане.

Мало је вероватно да је проф. др Вера Гавриловић, један од највећих стваралаца на београдском Стоматолошком факултету, могла другојаче да схвати ову поруку, која је сада јасна и нама. Гриже савести можда има, али не и покајања, код оних који су учествовали у том чину.

Ни Николиш јој више није могао ту помоћи. Тамнела је и његова звезда, а и да није, остајао је Верин понос.

Раскрстивши заувек са Стоматолошким факултетом, али не и са Српским лекарским друштвом, она у тишини довршава, и о свом трошку издаје обимну књигу „Др Гојко Николиш, живот и дело“, у којој је до савршенства примењено препознатљиво њено начело: максимум чињеница, минимум коментара.

Сви се слажу да је та књига најбоље што је икада Вера написала. Књига која носи у себи и нешто од оног што налазимо у збирци прича Бертолда Брехта „Приватни живот аријевске касте“. Није то била свесна Верина намера, већ последица чињеница. Она се дивила Николишу, не само као свом великом заштитнику, већ изнад свега као ствараоцу и као борцу. Ипак, истина изнад свега. Остала му је верна све до последњих његових часова, којима није могла да присуствује.

Не знамо поуздано јесу ли њих двоје били и љубавници. Многима ће се учинити да је то кључ кључева, којим се допире до многих „тајни“. До тајне Верине блиставе универзитетске каријере, чак и магије стваралаштва!?!

Жалосна илузија. Сам живот Гојка Николиша представља књижевни и научни изазов. Ипак, јесу ли или нису били (и) љубавници?

У Николишевој биографији, у оној књизи, јавља се и Верин лик. Она не крије своју оданост. Само, да ли је то оданост љубавнице? Или, сестре? Или мајке? Да којим случајем не знамо ко је аутор књиге, да ли бисмо се могли заклети да ју је писала доживотно али безнадно заљубљена зрела жена? Преостаје нам да угледамо – стваралаштво, оданост ствараоца ствараоцу, њевом делу.

Да, стваралаштво. Магија стваралаштва, и међусобно препознавање ствараоца. Снажније од свих идеологија, јавних и тајних карактеристика, телесних „хемија“, мутних прича. Нешто што је доиста немогуће дочарати онима који то нису, а и не могу бити.

Одмах по изласку поменуте књиге уследио је оштар чланак из пера Николишеве удовице, потом још неколико, из пера ситнијих новинара. Књига званично није забрањена, али је уклоњена из свих књижара...

„Рукописи не горе.“ Учио нас је Михајло Афанасијевич Булгаков. „Садашњост је само пена историје.“ Каже наш умни Божа Кнежевић. Књига попут Верине о Николишу сведочи и о томе.

Исто важи и за пионирски рад професорке др Вере Гавриловић. Шта год да се из историје медицине и стоматологије буде писало, увек ће остати питање: да ли је све то у складу, или под притиском нових чињеница нешто насупрот ономе што је она већ рекла?

Богат, испуњен један живот. Несебичан. Пожелимо јој рајско насеље.