Славица Поповић-Филиповић

Др Милан Петровић (1886-1963): Путеви живота и лекарског позива на свим меридијанима света

Доктор Милан Д. Петровић, рођени Нишлија, студирао у Бечу и Паризу, као ратни лекар прошао Црну Гору и стигао до Огњене Земље и Чилеа   

Др Милан Петровић (1886-1963), лекар, потпуковник у српском санитету, специјалиста педијатрије, уредник Српског архива, председник СЛД, један од оснивача Педијатријске секције, бавио се зубарством, обишао свет бродом, а Србију санитетским возом, био сведок четири рата и учесник два рата, пропутовао кроз простор и време, оставио племенит траг посебног човекољубља. Др Милан Петровић, хуманиста широких визија, родитељ високих моралних норми, био је тихи дипломата, узор за многе генерације с којима је делио судбину српске медицине. Име Милана Петровића у српској медицини је препознатљиво, али недовољно познато и признато. Овим редовима желимо да расветлимо лик хуманисте и великог борца, коме је сваки дан био нов изазов, ново искуство. Његове животне путање одвијале су се у пресудним данима српске историје, у Балканским ратовима и Првом светском рату.

Др Милан Петровић је носилац највиших српских и југословенских одликовања и почасних именовања: Крст милосрђа (1913), Орден светог Саве V реда (1915), Златна медаља за ревносну службу (1918), Албанска споменица (1920), Орден Белог орла V реда (1920), Споменица за ослобођење и уједињење 1914-1918 (1920), Орден Светог Саве IV реда (1928), Орден Југословенске круне IV реда (1935), Орден Југословенске круне III реда (1937). Др Петровић је био председник Српског лекарског друштва, осам година главни уредник Српског архива - часописа за целокупно лекарство, почасни председник Педијатријске секције Српског лекарског друштва. У браку са Маром Милићевић, прославио златну годишњицу брака и поделио 50 година благословеног брака и срећу њихове деце Димитрија и Мире.

Биографије познатих и историјски значајних личности најчешће показује кретања у служби, одликовања и дела, док породица остаје у сенци. Богато животно искуство др Милана Петровића нас је навело да се позабавимо његовим ликом са свих аспеката, од човека у свакодневном животу, супруга и оца у породици, пријатеља и учитеља млађих генерација, до лекара у историјском ходу. На породично наслеђе надовезује се утицај времена и простора у коме живимо. Тако су судбину др Милана Петровића одредили родни Ниш, Беч и Париз где је студирао, земље Јужне Америке, од Огњене земље до Чилеа, које је посетио као бродски лекар, предели кроз Црну Гору и Албанију, којима је прошао у повлачењу са српском војском, Крф, Солун и Водена у којима је делио вртлог Првог светског рата, Београд, где је радио и стварао након ослобођења, многе светске метрополе, у којима је представљао српску медицину и педијатрију.

 Милан Петровић, као најмлађе дете рођен је у Нишу 15. маја 1886. године у имућној породици Димитрија Петровића, познатог трговца и кафеџије, и Васке Петровић, пореклом из породице Богдановић из села Чокота, недалеко од Ниша. Породица Петровић је дошла, по једним изворима, из Рашке, а по другима из Призрена. Доселила се у Ниш у првој половини осамнаестог века. Миланов чукундеда је био прота, па је тако и сина Тасу школовао за свештеника, а он отишао у трговце. Миланов деда Петар, од кога највероватније потиче презиме Петровић, започео је трговачку традицију. Петровићи су били велика фамилија, а бавили су се сточарством, пољопривредом и виноградарством. У стајама породичне задруге било је и по 400 до 500 оваца и 10 до 15 грла крава. Са једним тако добрим газдинством, било је лако отворити бакалницу, продавати на надалеко чувеној нишкој пијаци. Град на Нишави, чвор на Царском друму где се састају запад и оријент, а пресецају путеви за Цариград и Солун, прераста у трговачку варош, посебно након ослобођења од Турака 1878. године.

Димитрије и Васка Петровић су имали деветоро деце, четири сина и пет кћери: Мариолу, Даницу, Лепу, Кату и Драгу, синове Тасу и Милана. Нажалост, многа богатства и велика газдинства су разорена ратним вихорима, које су искусили и Миланови родитељи. Као многе друге породице задруга Петровића се стрпљиво кућила, а рађањем сваког детета, стицала ново богаство. Милан је био први лекар у фамилији, да би породичну традицију наставио његов син др Димитрије Петровић, потом унук др Милан Петровић.

Одрастање у великој породици, са деветоро деце има јединствене дражи; оно формира људе на посебан начин. Од малена се дели кора хлеба и дарује се велика љубав. Детињство све деце Ниша у то време, па и Миланово, испуњавају летњи распусти, купање и рибарење у бистрим водама Нишаве, теферичи у прелепој околини.

У Нишу је поред приватних кочија и кола, било и фијакера, који су обављали градски саобраћај, с поласком испред железничке станице, болнице и цркве. Нишлије би празником или недељом, по старом обичају, одлазили на теферич у Пантелеј или Нишку Бању, где су поред купања у топлој води, уживали мезетлуке уз музику и севделинке. Ови сусрети су били права прилика да се размене породичне, варошке вести и догађаји, кришом украде понеки поглед и за ашиковање оних најхрабријих. Куће су биле углавном приземне, са тремом или доксатом, окружене баштама, са обавезним бунаром и пекаром у дворишту поплочаном коцком. Мириси шебоја, невена и липа употпуњују летњу атмосферу, док зими гостинске собе и огњишта красе редови дуња, јабука и крушака уз обавезан струк босиљка и кантариона.

Нишко позориште постаје чувено по свом репертоару крајем 19. века, оснивају се женска хумана друштва, а Стеван Сремац у нишкој вароши налази инспирације за свој књижевни рад. Млади се у то време посвећују читању, писању, литерарним дружинама, музичким и соколским друштвима. Милан похађа основну школу и гимназију у Нишу, проводи детињство и младост у окриљу велике породице и бројних пријатеља. Поред одличног успеха у нишкој гимназији, Милан воли да чита, интересује га писање. Учествује у раду ђачке књижевне дружине, која му омогућава прве наступе, успехе и почасти. У Првој нишкој гимназији постаје председник литерарне дружине “Његош”. Читање поезије је врло често било јавно на неком тргу или испред Саборне цркве.

   

Почетком 20. века у Србији није било универзитета, па су породице своју децу слале на студије на европске универзитете, у Швајцарску, Аустрију, Француску, Немачку и Русију. Известан број младића, али ретко која девојка, добијао би државну стипендију. Милан је желео да студира медицину у Русији, али се та његова очекивања нису остварила. Па, пошто није добио стипендију одлучио је да студира медицину на Универзитету у Бечу.

Тако ће породица Петровић 1904, након завршене матуре у Нишу, испратити сина Милана у Беч, да изучи науку и постане доктор. Одлазак и живот у Бечу, метрополи европске културе и цивилизације, био је велики корак за младог Србина из Ниша. Требало је савладати немачки језик, прихватити нове обичаје и новине са којима се суочавао у великом и непознатом граду. Поносни родитељи и сестра Мариола са мужем су редовно слали новац за Миланово издржавање и студије у великом граду. Мариолин муж, Петар Станковић, успешно се бавио трговином, а имао је и банкарске акције. Али, живот у Бечу је тражио више, на шта је још поноснији син реаговао на свој начин. Уместо да кука и тражи више, Милан је одлучио да пронађе свој начин и помогне родитељима, који имају још осморо деце да издржавају и школују. У току распуста уписао је додатне студије зубарства, потом нашао посао код неког зубног лекара у Бечу.

За време студија у Бечу, Милан одлучује да након првог ригорозума проведе неко време у Паризу, како би научио француски језик, сазнао више о француској култури и проширио знања из медицине. У то време известан број студената из Србије студирао је медицину на универзитету у Паризу, па је и Милан пожелео да им се придружи. После шеснаест месеци проведених у француској метрополи, Милан се враћа у Беч, и завршава студије. Тако је др Петровић дипломирао медицину на Бечком универзитету, 1909. године. Миланови родитељи, отац Димитрије, мајка Васка, сестра Мариола и зет Петар присуствују свечаној промоцији и додели диплома у Бечу 13. децембра 1909. године. Сачувана фотографија о том великом догађају је породична успомена.

Са дипломом лекара Милан Петровић се враћа у Ниш почетком 1910. године како би обавио своју војну обавезу. Др Петровић је одслужио војску и положио испит за резервног санитетског поручника јуна 1910. године. Лекарски стаж обавио је као хонорарни лекар у Моравској сталној војној болници у Нишу. У истој Болници, др Милан Петровић асистира потоњем оцу српске ратне хирургије др Михаилу Мики Петровићу (1863-1934). Др Михаило Петровић ђак др Војислава Субботића успео је да својим великим залагањем да организује рад Хируршког одељења при Војној болници у Нишу 1896. године. Оваква личност лако је постала узор младом доктору Милану Петровићу. Др Милан Петровић је положио државни лекарски испит у Нишу, септембра 1910. године.

Оснивање Пастеровог завода у Нишу 1900. године направљен је један значајан догађај у организовању превентивне медицине не само нишког краја већ целе Србије. Нишки округ је 1909. године имао 186.867 становника, о чијем здрављу се бринуло 23 лекара, 10 војних лекара у Моравској војној болници, у самом Нишу 13, од чега три у Окружној нишкој болници.

С порастом становништва расла је и потреба за изградњом већих капацитета. Отварање нове зграде Окружне болнице у Нишу 1910. представља велики напредак у организацији здравства целог округа. Др Павле Јефтић – управник - је уз помоћ председника општине Тодора Миловановића свечано отворио ново здање Окружне болнице, које је имало три велике и неколико помоћних зграда. Једна је била намењена за смештај пацијената, друга је била инфективно одељење, трећа је служила за управу болнице. Све зграде су биле осветлење електричним светлом, а болничко двориште засађено је стаблима багрема, кестена, борова... Болничке баште биле су предвиђене уредбом о организацији здравствених установа, коју је увео др Владан Ђорђевић. Овај догађај је окупио виђене грађане из политичких, културних и здравствених кругова Ниша, Београда, целе Србије. Присутан је био и др Димитрије Мита Милићевић, претходни дугогодишњи управник.

Ипак, искуство др Петровића показало је да српском здравству недостају лекари, који ће се бринути за оболелу децу, што га подстиче на специјализацију педијатрије. Он се враћа у Беч, децембра 1910. године, како би специјализовао педијатрију код проф. др Ешериха, код кога је раније у току студија био хоспитант више од годину дана.

 Др Петровић је поново у Нишу априла 1911. године, па се у окриљу породице и пријатеља окрепљује за даље кораке. Често ужива у сестра-Јолином гостопримству и лепотама винограда на Конванлуку, што помаже опоравак његове нежне физичке конституције. Случајно (или судбински?), дошао је до огласа једне холандске бродске компаније, која тражи бродског лекара. Осећај да ће му топлија клима помоћи да се брзе опорави, жеља да види свет, научи више подстиче га да се пријави. Пловидба бродом до далеких обала Јужне Америке, за др Петровића није била само професионална обавеза, већ и уживање, спознаја нових простора; путовање, које је пријало лекару широких видика и полиглоти. Већ је говорио немачки и француски, а на броду учи и шпански језик. Уметничке слике брода на коме је пловио др Петровић и рибара са Огњене земље чувају се као драгоцене породичне реликвије.

 После вишемесечне пловидбе, др Милан Петровић се враћа у домовину, где је именован за општинског лекара у Нишу. По Државном календару општински лекари у Нишу до Првог светског рата били су: др Михајло Лишчински, др Младен Грујић, др Јован Богдановић (1896-1912), др Ђорђе Поповић (1902-1912), др Боривоје Бераха (1910-1914), др Милан Петровић и др Илија Палигорић. Касније ће др Милан Петровић бити именован за среског лекара.

 Интересантно је да је у том периоду др Петровић, као члан Српске радикалне странке у Нишу, био изабран за општинског одборника. Мада супротних политичких убеђења, отац и син су задржали своје ставове, не мешајући политику у породичне односе.

 Вест да је почео Први балкански рат стигла је до др Милана Петровића октобра 1912. године, приликом његове посете болеснику у једном селу у близини Ниша. Добио је дужност командира санитетског воза, на којој ће остати све до 1915. године, односно до повлачења српске војске преко Албаније.

 Др Петровић ће ту дати свој велики допринос. Истовремено оставља прве записе о значају санитетских возова у транспорту рањених и оболелих, који су објављени у поглављу “Санитетски возови у Балканском и Светском рату” у књизи „Историји српског војног санитета&Наше санитетско ратно искуство“. Адекватна реконструкција санитетских возова, заправо преправка обичних вагона у санитетске “извршена брзо, благодарећи ревности и преданости шефа и особља Нишке железничке радионице”, по сведочењима др Петровића. Даље стоји:

 “Као што се из предњих редова види, санитетски возови у мобилизацији за рат 1912. морали су бити преуређени и доведени у могућност да се рањеници удобно преносе и на дуга одстојања. Ово је све извршено за релативно кратко време, јер смо већ у самом почетку операција имали два воза на главној железничкој прузи Београд - Ристовац и један за узани колосек на линији Сталаћ - Ужице. Крајем октобра наређено је, да се укине овај на улазном колосеку, а да се истим људством образује трећи санитетски воз на главној прузи, те смо тако имали три воза, релативно добро снабдевена и уређена. Ниједна друга војска, ни савезничка ни непријатељска, за време балканског рата није имала својих нарочито уређених санитетских возова.

Тако уређена три санитетска воза извршила су до краја своју дужност у рату и не само према својим, него и према савезничким рањеницима и болесницима, па и према непријатељским, заробљеним рањеницима. Санитетски возови бр. 1 и 3 преносили су и бугарске рањенике, а бр. 3 преносио је и грчке рањенике у јулу 1913, када су Бугари пресекли везу измедју Солуна и Скопља и тај воз био стављен на службу Грцима. Тако су наши санитетски возови били у рату врло добро искоришћени. Они су повукли са свих бојишта, које наших које савезничких рањеника и болесника, око 110.000, и прешли сваки по 30-40.000 километара”.

Др Владимир Станојевић, као управник Моравске сталне војне болнице од марта 1914. године, дели судбину санитета и организацију болница у Нишу. У Историји српског војног санитета&Наше санитетско ратно искуство, др Владимир Станојевић истиче допринос др Милана Петровића у организацији српског санитета и инцијативи у ефикасном успостављању санитетских возова у пружању помоћи и адекватном транспорту рањеника.

 Затишје између Првог и Другог балканског рата, доноси Петровићима велико породично славље. Венчали су се др Милан Петровић и Мара Милићевић и приредили скромно породично весеље у Нишу, августа 1913. године. Угледна београдска породица Милићевић је имала две ћерке, Мару и Анђу. Мара је завршила девојачку школу у Београду, али је боравила често у Нишу, где је и упознала Милана. Марин и Анђин отац др Димитрије Мита Милићевић (1855-1919), дипломирао је медицину у Паризу 1881. године. Др Милићевић је једно време био посланик у влади, а место начелника грађанског санитета је обављао од 1898-1907. Залагањем и заслугом др Милићевића изграђене су многе нове болнице: хируршко, гинеколошко и инфективно одељење са просектуром у Београду, окружне болнице у Чачку, Зајечару и Нишу. Као управник Окружне болнице у Нишу, од 1887-1898, др Милићевић се залагао на ширењу опште здравствене културе. У време балканских ратова, обављао је дужност државног комесара за приватну помоћ. У Првом светском рату био је референт санитета Дунавске дивизијске области. Ратне године 1915-1918, провео је у заробљеништву у Бугарској. Др Милићевић је био активан члан СЛД, говорио је течно француски, одбранио и добио лиценцу за рад на француском, што доказује сачувана публикација у власништву породице Петровић.

 Марин деда био је Милан Ђ. Милићевић, историчар, филолог, књижевник, оснивач Српског ученог друштва. Српска краљевска академија, основана новембра 1886, изабрала је др Јосифа Панчића за свог првог председника. Следеће 1887 године, Српска краљевска академија прогласила је 16 првих српских академика. Поред Чедомиља Мијатовића, изабран је и Милан Ђ. Милићевић, обојица чланови Напредне странке, покретачи многих српских историјских и културних догађања. Милан Ђ. Милићевић је био учен човек, са много талената. Записивањем историјских реминисценција, аграрно-правних односа, занатске производње и трговине, обичаја и локалне слике народа, дао велики допринос. Милан Ђ. Милићевић био је члан и Академије наука у Петрограду, Југославенске академије знаности, председник Српског археолошког друштва, један од оснивача Српске књижевне задруге.

 Марина сестра Анђа, била је удата за Јову Лончаревића с којим је имала двоје деце. Нажалост, Јова је преминуо на Крфу, након повлачења српске војске преко Албаније. Касније се удала за Мишу Трифуновића, правника и потоњег министра просвете. Милан Ракић, српски песник, дипломата и конзул, био је унук Милана Ђ. Милићевића, по мајчиној лози, па тако и Марин брат од тетке.

 Повлачењем преко Црне Горе и Албаније, српска војска и народ оставља своју домовину и своје најдраже, мајке, жене, сестре, децу, пријатеље. Тако је и Мара Милићевић-Петровић остала сама у вртлогу окупиране Србије. Делила је судбину многих младих жена, мајки, сестара и старица, које су остале без заштите, усамљене, преузевши сав терет и одговорност за породицу: задруга, обрада окућнице и житних поља, чување окупираних села и градова. У овим српским женама остао је божији благослов изречен у православним црквама широм Србије, где су се оне заветовале пред Богом и народом, да ће волети, бити верне, храбре и мудре у добру и злу.

 Захваљујући адекватној и брзој организацији железнице за евакуацију рањеника, српски санитетски возови били су најбоље уређени у то доба. Део заслуга припада др Милану Петровићу, као и осталом санитетском особљу, које је предано обављало своје дужности, а делом инжењерима и радницима Нишке железничке радионице, која је извршила поправку и адаптирала возове за потребе санитета. Бољем функционисању возова допринеле су чланице „Кола српских сестара“, које су на железничким станицама дочекивале транспорте рањеника, организовале исхрану и освежења.

Војвода Радомир Путник, истакао је важност и улогу санитетских возова овим речима: „Србија је у то време имала три армије, а ја сам имао прилику и част да командујем и четвртом, а то је била наша железница...“

 У Великом рату санитетски воз, који је саобраћао између Младеновца и Ваљева, у јеку борбе на Церу и Мачковом камену превезао је од две до три хиљаде рањеника. Са епидемијом пегавог тифуса, санитетски воз добио је задатак да транспортује и оболеле од пегавца. Поред губитака на бојном пољу, епидемија пегавог тифуса однела је велике жртве. По неким подацима око 35.000 војника и официра је подлегло овој болести, док број преминулих у грађанству није познат. Лечећи оболеле, две трећине чланова српског војног санитета, дало је своју највећу жртву - сопствени живот.

 У Нишу, привременој престоници српске владе у току рата 1914-15. године формира се Међународни одбор за сузбијање и борбу против велике епидемије пегавог тифуса. Српском народу у помоћ пристижу медицинске мисије савезничких земаља, које поред искусних лекара, медицинских сестара, болничара, доносе велику количину санитетског материјала. У Нишу су распоређене руска, француска и данска медицинска мисија.

Мисија руског Црвеног крста, коју су помагале хумане организације, руска влада и народ, организовала је четири болнице уз помоћ кнегиње М. К. Трубецкаја и Александре Хартвиг, удовице руског дипломате Николаја Хартвинга. Поред болница и амбуланти руска санитетска мисија је организовала кухиње за избегло и сиромашно становништво на четири локације у Нишу, а на железничкој станици чајџиницу, која је радила 24 часа дневно. Руски добровољци су заједно са чланицама “Кола српских сестара” помагали у спремању оброка за све рањене или болесне, којима је помоћ пружана у санитетском возу. Прихватање, транспорт и пружање прве помоћи у санитетским возовима била је брига др Милана Петровића и осталог особља санитета. Поред велике пожртвованости, др Петровић је на челу ове транспортне хумане мисије показао велику сналажљивост и способност да импровизује. Вршио је дужност команданта санитетског воза од октобра 1912. године до октобра 1915, тј до повлачења српске војске кроз Албанију. Санитетским возом, којим је он командовао уочи повлачења, Лесковац је био последња дестинација.

 У саставу српског војног санитета, Др Петровић се повлачи с војском и народом преко Црне Горе и Албаније. Избегличку колону не ретко чине читаве породице: очеви и синови, мајке и деца, онемоћали стари и рањени. Српска влада одлучује да повуче два последња годишта српских регрута. Тако се том егзодусу придружују и тридесет осам хиљада регрута, цвет српске младости. Др Петровић са осталим члановима српског санитета, прати и брине о овој колони гладних, болесних, промрзлих, изгубљених, отргнутих од породичног огњишта и родитељске бриге. Наступиле су историјске ремисценције од Ниша, Краљева, Косовске Митровице, Приштине, Призрена, Дебра, Охрида, Елбасана, Тиране, Драча, Фијерија до Валоне и Крфа. Описи великих страдања српског народа, посебно трагедија српских регрута, сачувени у дневнику, који је доктор Петровић водио на путу до Крфа - острва спаса.

 „О, смрти, никад ниси била немилосрднија неголи тих дана; никада рат није имао невинијих жртава, нити је икоји народ платио грознију казну за своје грехове. Млада и чиста крв падала је на непријатељску земљу, измучена тела невиних регрута, цвет наше омладине – прогутала је Албаније. Смрт их није узела на бојном пољу, него на путу спасавања, у тренутку кад се спас већ назирао. Било је то као кад птице селице, бежећи од љуте зиме, исцрпе последњу снагу и надомак свога циља падну у море. Тако сте и ви, наши мали регрути, пали у море наше несреће, море које је преплавило целу нашу земљу и сав наш народ…“

 Дневник је сваком својом реченицом остављао јединствено сведочанство, са заједничком поруком историји српског народа и историји људске цивилизације: да се никад нигде не понови, да не буде намерног заборава великих страдања и милионских жртава свих учесника Великог рата.

 Повлачење српске војске од октобра 1915. до јануара 1916. преко Црне Горе и Албаније, била је голгота у којој су страдали српска војска и народ заједно. На путовању ка места спаса, у бесконачној колони заједничке судбине, дели се несрећа и преостала кора проје. Подједнако гладни, боси, промрзли ту су: од професора, генерала и официра до војника и регрута, од сељака до болничара, од сестара до лекара, од чланова српског санитета до представника страних дипломатских и хуманих медицинских мисија... Међу њима је и Моравска болница под руководством др Владимира Станојевића. Ту је др Војислав Субботић доајен српског санитета, па представници српског Црвеног крста, затим, др Михаило Петровић прекаљен хирург, и др Милан Петровић, млади лекар.

Спас их је водио до острва Крф, где Моравска болница формира прву болницу у Ипсосу и пружа помоћ изнемоглим и болесним. На Виду остаје „Плава гробница!, али - мора се даље. Српска војска бива ускоро пребачена на Солунски фронт. Реорганизацијом војске и санитета, др Петровић је распоређен у 24. пук Вардарске дивизије, којим је командовао пуковник Драгомир Николајевић.

 Др Петровић је премештен за Солун маја 1916, где је добио распоред трупног лекара и лекара Зубне станице у Водени, у северном делу Грчке. Варош Водена, данашња Едеса, датира још из периода Римског царства, а процват доживљава у првим вековима нове ере захваљујући положају на царском друму - Виа Егнатиа. Симболично, реч вода се с разлогом налази у њеном старом словенском називу. Кроз варош Водену теку бистри потоци и жуборе водопади, улице и сокаци су повезани бројним ћупријама и мостовима. До Водене се најлакше стизало возом, који је вијугао кроз долину у подножју Кајмакчалана. Још један, овога пута историјски, мост саграђен је у време Великог рата, када је грчки народ великодушно дочекао српске војнике, који су на овом месту формирали свој рековалесцентни центар. У варошици оријенталних кафеџиница и ћепенака, сретали су се тада војници у разнобојним униформама, жене из медицинских мисија са разних страна света; говорио се француски, руски, италијански, енглески, грчки и српски језик. У маси дођоша истицали су се високи, лепо грађени српски војници, који су често позивали своје нове пријатеље на славе и славља, која су се завршавала заједничким колом.

 Поред управника Рекогвалесцентног одељења др Спире Димитријевића, његовог заменика др Жике Миленковића, у Водени су трупни лекари др Милош Поповић и др Милан Петровић. Преко Црвеног крста одељењу се придружују нудиље и мисионари страних медицинских мисија, који ће прихватити многобројне избегле породице са децом, посебно из Битоља.

У оквиру Рековалесцентног центра у Водени оснива се зубна станица, која почиње са радом 1. јануара 1917. године (по јулијанском календару). Било је то дело самарићанке госпођице Тебит и добро организованог рада др Милоша Поповића. Да се присетимо, др Милош Ђ. Поповић је оснивач зубног одељења у Моравској сталној војној болници у Нишу. Зубна станица у Водени била је прва зубна станица намењена српској војсци на Солунском фронту. Др Милан Петровић, који се за време својих студија медицине у Бечу обучио зубарству, постаје члан оперативне екипе. Зубна станица у Водени, пружиће велики број стоматолошких услуга. Током двогодишњег рада, др Петровић и остали (доктори опште медицине, специјалисти зубног лекарства, зубари и зубни техничари, примиће и санирати 17.900 пацијената; обавиће 30.366 зубарских интервенција, 11.090 вађења зуба, 9.545 пломбирања, направиће 1612 протеза и 20 коректура вилица.

 Својим хришћанским и професионалним опредељењем, др Петровић показује особине оптимисте и борца у најтежим данима. Мада је Водена у кршу и брдима, није је мимоишла ратна судбина. Водена и Вертекоп су бомбардоване 30. априла 1917. године. О чему сведочи експертиза др Арчибалда Рајса, коју је сачинио на захтев српске Врховне команде.

 Рат ће спојити учеснике са многих простора. Тако се др Петровић у Водени среће са француским и енглеским лекарима и другим члановима медицинских мисија. Са њима ће поделити многа лекарска искуства, консултације у лечењу тропских болести, превентиви од маларије у ендемским просторима, питањима помоћи и значај транспорта рањеника. Наилазимо на податак да је резервни санитетски капетан прве класе др Милан Петровић држао предавање “О указивању прве помоћи рањеницима” на састанку лекара Друге армије 6. јула 1917. године у Цакан-мали, у Водени.

 У ратним збивањима поред бројних рањеника највећу опасност представљају епидемије. Тако је на Солунском фронту једна од најчешћих болести била маларија. Подаци са терена Солуна, Вертекопа и Водене су указивали да су многи случајеви обољевања били дијагностиковани као тропска маларија. Др Петровић се такође бавио питањима маларије. Његов извештај о маларији, штампан у Српском архиву, приказује превентивне мере лечења, примењене на ендемским просторима Могленске котлине.

Ускрс 1918. био је посебно славље за младог Милана. Долазак великог православног празника означио је и кратак предах ратних плотуна. Стигла је млада госпођа Мара Петровић. Ни ратна збивања нису задржала ову младу жену да се не придружи свом вољеном супругу и српској војсци, макар то било заобилазним путем преко Швајцарске и Италије до Солуна и Водене. Многи су њен долазак видели као добар знак, што се убрзо и показало пробојем Солунског фронта септембра 1918. године.

 Милан и Мара Петровић су се, потом, санитетским возом, заједно с војском, вратили у слободну Србију. Симболично њихов долазак на Божић 1919, био је двоструко славље. Славило се широм земље, са посебном радошћу, коју само крај рата, слобода и мир могу да пруже.

 У Нишу, др Петровић се поново прикључује Моравској сталној војној болници, која је била стационирана код Ћеле куле, на Царском друму. Повратком са фронта из Првог светског рата, отворио је још једну капију поновног рађања и новог оптимизма. Породица Петровић се сели у Београд децембра 1919. У срећном браку Маре и Милана, родиће се двоје деце син Димитрије и ћерка Мира. Димитрије је продужио очевим стопама, завршио медицину, постао отац двоје деце. Предавао је патофизиологију на Медицинском факултету у Приштини, потом на Стоматолошком факултету у Београду. Данас има две одрасле унуке и праунука. Мира, удата Јанковић, дугогодишњи профессор математике у једној београдској гимназији, има сина и унука.

 Ослобођењем Србије, вратило се много избеглог народа и заробљеника из аустроугарских и бугарских логора. Међу њима био је и Марин отац Димитрије Мита Милићевић, који је рат провео у бугарском заробљеништву. Срећан окупљањем фамилије и обнављањем земље, др Мита Милићевић се враћа својим обавезама у Српском лекарском друштву. Тако Српски архив доноси вест да је на X редовном састанку, одржаном 16. августа 1919. године присуствовао и узео учешће др Мита М. Милићевић. Нажалост, претрпљене патње оставиле су последице. Др Димитрије Мита Милићевић изненада је преминуо од срчане инсуфицијенције 1. децембра 1919. Почива у породичној гробници Милићевића на Новом гробљу у Београду.

 Прво постављење у својству педијатра у слободној Србији др Петровић је добио маја 1920. године. Било је то у Београду, када је именован за секундарног лекара Дечијег одељења Опште државне болнице, којим је руководио шеф др Миленко Матерни (1875-1929).

Др Петровић је ангажован у Француско-српском диспанзеру “Кап млека”, (“Goutte de lait”) где ће радити од 1921. до 1929. Овај Диспанзер у Београду (на углу Француске и Јевремове улице, та зграда више не постоји) уживао је велику популарност, по неким проценама чак 65% новорођене деце прошло кроз ову установу. Диспанзер је вршио дистрибуцију млека, пружао бесплатне медицинске консултације, а угроженој деци бесплатно обезбеђивао лекове и храну. Делатност Диспанзера се проширила у једну лепезу човекољубља, која је окупљала српске и француске лекаре, хуманисте, дипломате и старе ратне другове из Француске и Србије. У периоду од двадесет година (1920-1940), најважнија улога Диспанзера је била пружање здравствених услуга и збрињавање породице, мајке и деце, ратних сирочића и смањење високе стопе смртности код новорођење деце. Истовремено, Диспанзер је постао позната установа у Београду, где су се окупљали и обучавали бројни дечији лекари. Оснивање је заслуга француског посланика Фонтенеа и педијатра др Габријела Гарнијеа, који је као члан француске медицинске мисије стигао у Србију 1915. године у време велике епидемије пегавог тифуса. Као резултат плодоносног искуства и сазнања стечених у овом храму хуманости и здравствене дипломатије, др Милан Петровић је објавио књигу Исхрана одојчета и малог детета (1923).

 Др Петровић наставља своје усавршавање у педијатрији код професора Ешериха у Бечу и код професора Нобекура у Паризу. Решењем Министарства здравља од 8. јула 1924. он добија звање специјалисте за дечије болести и бива именован за секундарног лекара Дечијег одељења Опште државне болнице. Место шефа тог истог Одељења преузима 20. јуна 1929.

 Од времена првих писаних извештаја из Балканског рата о санитетским возовима др Петровић пише и објављује стручне радове, води педијатријску секцију Српског лекарског друштва, основане на инцијативу др Миленка Матерног 1925. године; ради на промоцији образовања средњошколског стручног кадра, па тако у неколико наврата обавља послове управника Школе за болничаре при Општој државној болници. Министарство здравља поставља га за члана Комисије за израду Правилника о полагању стручног испита за лекаре.

Почетак Другог светског рата затиче др Милана Петровића на дужности шефа Дечијег одељења Опште државне болнице у Београду. Мобилисан је као резервни санитетски пуковник. После вишемесечног заробљеништва у Немачкој, од априла до септембра 1941, отпуштен је кући. И мада болестан, наставља да обавља дужности шефа Дечијег одељења ОДБ у Београду.

 По завршетку рата, др Петровић се враћа педијатрији и то у Болници за децу оболелу од туберкулозе на Дедињу. Градски народни одбор - Одељење за здравствено старање у Београду - именује др Милана Петровића 30. септембра 1947, за лекара Градске болнице у Земуну, у својству шефа новоотвореног Дечијег одељења. Дужност и обавезе лекара педијатра у Земунској болници др Петровић ће обављати све до пензионисања 17. фебруара 1951. године. Годинама потом радио је у својој приватној ординацији у Београду, у улици Светозара Марковића бр 36.

Др Милан Петровић се у оквиру педијатрије посебно бавио питањима исхране одојчади и мале деце, и лечењем туберкулозе код деце применом BCG вакцине. Добар познавалац медицине, са искуством из војног санитета, посвећени педијатар, др Петровић је био полиглота, који је говорио немачки, француски, руски, енглески и шпански језик. Његова посвећеност медицини и здраственом просвећивању нашла је своје плодно тле у раду Српског лекарског друштва (основаног 1872. године). Активно је учествовао у раду друштва током читаве године, а и на годишњим Скупштинама, у згради Лекарског дома на Зеленом венцу. Био је у Управном одбору и секретар Суда части.

За главног уредника часописа Српски архив, др Милан Петровић је изабран, после дугогодишњег руковођења др Јована Данића. Током осмогодишњег уређивања Српског архива (1925-1933), др Петровић ће, упркос свих тешкоћа, штампати годишње десет свезака. Својим великим залагањем на очувању Српског архива, др Петровић је дао велики допринос традицији најстаријег стручног часописа у српској медицини, основаног 1872. године. Др Петровић је написао и објавио преко четрдесет научних радова, објављених у домаћим и иностраним медицинским часописима, у САД, Француској, Грчкој.

Посебне заслуге др Петровић има у оснивању Секције Српског лекарског друштва за дечију медицину. Др Петровић је изабран за делегата СЛД у Југословенској унији за заштиту деце, која је основана указом престолонаследника Александра Карађорђевића а у организацији Министарског савета Краљевине СХС. Запажено је и учешће др Милана Петровића са радом “Лечење болесне деце у Југославији” на Првом балканском конгресу посвећеном заштити деце, одржаном октобра 1935. године. У складу са Женевском декларацијом о правима детета, др Петровић се залаже за изградњу дечијих болница. Поред бројних признања и одликовања можда је именовање др Милана Димитрија Петровића за почасног председника педијатријске секције Српског лекарског друштва, било за њега најмилије признаје.

Педесет година професионалног рада др Милана Петровића поклопило се са златним јубилејом, у браку с Маром, рођеном Милићевић, провео је 50 година. Она је била симбол честите српске жене, посвећене мајке, одане супруге, која је сав свој живот подредила породици. Васпитање, школовање, бригу о сину Димитрију и ћерки Мири, носила је и делила мајка Мара са Миланом и у срећи и у несрећи. Ни сестра Мариола није била заборављена. Када је као удовица остала сама, преселила се у Београд и остала са својима, братом и снахом до краја живота.

Још у младости др милан Петровић доказао је да воли да путује, па је ту своју љубав пренео и на породицу. Заједно са супругом, децом и унуцима уживао је да обилази делове некадашње Југославије, летује на Јадранској обали, посебно на Макарској ривијери. Увек су се радо враћали Нишу, нишкој калдрми, сокацима, нишком мераку. Волели су да обилазе рођаке, посебно Ристиће - Тинку и Љубу. Нишки зубар Љуба Ристић, који је живео и имао ординацију на тргу Лале Николића, био је срећан да их угости и покаже им право нишко гостопримство. Потомци Милана и Маре Петровића се још увек сећају породичних сусрета и окупљања за ускршње празнике у вароши на Нишави.

 Милана Петровића и његове генерације више нема, али још увек постоје нишке улице и казанђијско сокаче, којима су они ходили. Бронзано знамење Сремца и Калче подсећа на варош, какву је упамтила Миланова младост. Неке нове генерације похађају нишке гимназије, али уместо бакелитне таблице користе компјутере.

Не видимо само ми градове, него и градови виде нас, рекао је Мерло-Понти. Милан Петровић као добар хришћанин подједнако се огледао у свим градовима, којима је посветио своје дане и дела. Највећу задужбину је оставио Нишу и Београду, док је име др Милана Петровића остало трајна икона српске медицине, педијатријске секције СЛД-а, Српског архива, породице Петровић и свих нас. Овим сећањем Нишлије су отргле из заборава дела др Милана Петровића и сагу познате нишке породице Петровић, која се сродила са фамилијом Милана Ђ. Милићевића.

Захвалност

Очувању успомене на др Милана Петровића и његово дело у историји српске медицине и медицине града Ниша, помогли су ми својим казивањима: госпођа Мира Јанковић, професор у пензији, ћерка Маре и Милана Петровића, унук др Милана Петровића, такође др Милан Петровић, интерниста, хематолог и професор Медицинског факултета у Београду, који није наследио само хуманост и хришћански став већ и име и лик деде, снаха проф. др Даница Петровић, музиколог, госпођа Оливера Стефановић, преводилац, рођака породице Петровић, сви из Београда. Овом приликом им се захваљујем на фотографијама, приповедањима и сусретима, који нису били само грађа за овај запис већ и посебан доживљај.

Драгоцену помоћ у истраживању пружио ми је др Будимир Павловић, бивши председник Секције за историју медицине Српског лекарског друштва, кустос Музеја српске медицине СЛД у Београду, за шта му овом приликом најсрдачније захваљујем. Милијади Московлић, професору српског језика и књижевности, дугујем посебну захвалност.

Литература

1. Станојевић В., Ликови и дела истакнутих лекара од оснивања Српског лекарског друштва до данас, Српско лекарско друштво - Споменица 1872-1972, СЛД, Београд, 1972.

2. Станојевић В., Историја српског војног санитета& Наше ратно санитетско искуство, Београд, 1925.

3. Пешић В., Павловић Б.: Први педијатри и прве педијатријске установе у Србији - прилог за историју педијатрије Србије, Београд, 2006.

4.. Петровић Милан, “Трагедија наших регрута”, у: Трновит пут Србије, 1914-1918, уредник др Коста Тодоровић, Београд, 1974.

5.. Стојанчевић, Владимир, Југоисточна Србија у XIX веку (1804-1878), Просвета, Ниш, 1996.

6. Петровић, Р., Прва нишка гимназија 1878-1968, Гимназија “Стеван Сремац”, Ниш, 1972.

---

(Овај текст објављен је у Нишком веснику, ревији за неговање традиција и очување баштине Ниша, број 57 (март 2009) и број 58 (мај 2009), Ниш)