Брана Димитријевић

Против заборава и старих пресуда

Научни састанак поводом 165. годишњице рођења др Владана Ђорђевића и 165. година традиције ВМА, одржан је 24.02. ове године у просторијама Војномедицинске академије у Београду, у организацији Војномедицинске академије, Академије медицинских наука Српског лекарског друштва, огранка за Војводину и Медицинског факултета у Новом Саду.

Др Владан Ђорђевић привлачи у последњих неколико година, све већу пажњу истраживача из разних области. Он је – континент; на чијим пространствима, има и плодних њива, и пустиња, бујних али и одавно пресахлих река, има и снегом прекривених врхова попут Арарата, која ка небесима стреме... Шта све није био др Владан. Шта све није стигао да уради. Али...

Ни после књиге историчарке Сузане Рајић (2007), ни после научног скупа крајем те исте године у САНУ, још увек није сасвим објашњен. Необјашњива је његова биографија, необјашњиве су његове побуде, необјашњиво је чак и то, како је овом народу пошло за руком да га заборави, па и наружи. Мада је академик Чедомир Попов (председник Матице српске) барем ово потоње унеколико разјаснио. Српска интелигенција, каже Попов, одувек је била заражена – политиком; чак до те мере да многи ту зараженост, не само поводом др Владана Ђорђевића, сматрају делом српског менталитета. А том демону, израз је Ђорђевићев, служио је и др Владан. Тако се и „десило“ да једна таква величина, која заслужује најмање булевар у престоници, данас нема чак ни – сокаче. „Црна владановштина“ тако су означене године уочи Мајског преврата (и убиства последњег Обреновића, 1903. године). Та оцена сурвала га је у – заборав. Умро је у беди (такорећи), у самоћи 1930. године, у (добровољном?) изгнанству.

Остали су му верни само лекари. За њих је био и остао узор. Отац и деда, по речима др Владимира Станојевића, свих потоњих корисних подухвата. Године 1930. начињена је прилозима лекара и апотекара и постављена биста др Владана Ђорђевића, у кругу тадашње Главне војне болнице, касније ВМА, данас Клиничког центра Србије. Биста која је пре коју годину – украдена. Али захваљујући др Владимиру Јокановићу, начињена је и постављена нова.

Насупрот овоме, др Владан Ђорђевић сасвим је заборављен као књижевни стваралац. И на претходном научном скупу у САНУ, та књижевна страна др Владанове делатности, била је, мало је рећи – недовољно обрађена. А, „... да је само уређивао књижевни часопис Отаџбина, да је радио и урадио само то, др Владан Ђорђевић остао би у српској књижевности уписан златним словима.“ Написао је својевремено Јован Скерлић. Остао би, али – није.

И на протеклом скупу (24.02), само је успут поменут др Владанов књижевни рад, али, овога пута, с правом, јер је обимно санитетско дело др Владана то захтевало. Оснивач Српског лекарског друштва (првог на Балкану), оснивач Друштва српског Црвеног Крста (првог на Балкану), оснивач стручног часописа за целокупно лекарство Српског архива (првог на Балкану, и првог медицинског стручног часописа штампаног ћирилицом), Начелник српског војног санитета, законодавац... Први српски санитетски закони усвојени су у Народној скупштини, после бриљантног његовог образложења... и тако даље и тако даље...

Иницијатор овог научног скупа, председник организационог одбора др Јокановић, изванредан вајар (што не сме остати непоменуто) и писац књиге, заједно са генерал-мајором проф. др Миодрагом Јевтићем, садашњим начелником ВМА, „др Владимир Ђорђевић 1844-1930“, изнео је биографске податке, прошаране сачуваним анегдотама о др Владану; а затим је др Миодраг Јевтић говорио о др Владановим војно-санитетским заслугама. Напослетку, уследило је предавање Чедомира Попова, с гледишта (суве) историје, боље рећи философије историје, о вечној енигми званој др Владан Ђорђевић.

Сјајан доживљај, за сладокусце посластица, за (још) необавештене силан подстицај. Али...

Поменута књига Јокановића и Јевтића, о којој ћемо можда другом неком приликом нешто рећи, штампана је у тиражу од (само!) 250 примерака, од чега је више од трећине раздељено публици после скупа. А остатак? Хоће ли допрети до свих оних којима је и те како потребна, мада ни они сами (још) нису свесни тога? Па, ипак...

Као да ипак свиће зора? Нема ни цела три месеца од како је на ВМА одржан научни скуп „Српски војни санитет 1917-1918“, а сада, ето, овог о др Владану. У свом излагању др Миодраг Јевтић фактички је покренуо тему историје српског војног санитета до др Владана, па и више од тога. Покренуо је, не експлиците разуме се, питање саме традиције Војномедицинске академије, тог „храма знања, истраживања, образовања“. Јер има још увек људи који дубоко верују да је баш овај храм подигнут на земљишту пустом и напуштеном, на коме никада ништа није ни било. Мимо историје а без претходника.

(Књижевне новине: год. LXI, бр. 1163, стр. 19.)