Брана Димитријевић
Време моралности: Приступна беседа (Академија медицинских наука Српског лекарског друштва, мај 2009)
У време када стасавају, у сликарству Ђорђе Крстић, у вајарству Петар Убавкић и Ђорђе Јовановић, а у музици Стеван Мокрањац, пише др Милан Кашанин, формирани су на једној страни будуће велике војсковође Радомир Путник, Степа Степановић, Живојин Мишић, Петар Бојовић, а на другој научници и филозофи Михајло Петровић-Алас, Јован Цвијић, Сима Лозанић, Љубомир Ковачевић, Божидар Кнежевић, Брана Петронијевић... Нарочито изненађује да се ти научници, војсковође и уметници ничим толико не истичу колико уравнотеженошћу својих мисли и висином личног морала. (1) Краљ Петар Први Ослободилац, војвода Степа Степановић, отац српске ратне хирургије др Михаило Мика Петровић умрли су на простој војничкој постељи, следствено једној много дубљој традицији, која осим на први поглед, није милитаристичка а ни епска. Она је православно-хришћанска, a узор су јој предсмртни часови великог жупана Стефана Немање, у монаштву названог Симеона, који умире на асури, с каменом испод главе, безболно, лако и без самртног страха.
Говорећи о Змајовиној љубавној поезији, Кашанин каже, да је Змај уздигавши, као ретко који песник, љубавни живот у религиозну сферу, ставио етички принцип изнад свих принципа – изнад естетичких, социјалних, психичких, метафизичких. По Змају у љубави, као и у свакој другој људској активности, среће има само онде где има и морала. (2) И Лаза Лазаревић, који је за српску прозу исто оно што је Бранко Радичевић за српску поезију, у својим приповеткама, приватном животу и јавном раду, не глорификује култ слободе, него поштења, и не диви се ономе ко је мудар, већ ко је честит.(3) Те би се, на први поглед рекло, да је то стога што су обојица били лекари.
Да ли је баш сасвим тако?
Култ моралности цветао је у медицини крајем претпрошлог столећа. Љути противници, др Милан Јовановић-Батут и самоникли Васа Пелагић, заступали су, у длаку исто, да без морала нема ни здравља. Пелагић иде још даље, па тврди да болестан човек не може, све и да хоће, да буде моралан.
Батут у својим књигама, почев од оних још из студентских својих дана, учи да је породица као основна ћелија друштва, огњиште моралности. Нездраве породице воде друштвеном опадању. И обрнуто. Друштвени напредак зависи од морално здравих породица. Брак од памтивека служи и здрављу. Ширење полних болести спречава се брачном верношћу, а ова опет једва да вреди ако предбрачном чедношћу није ојачана. У Батутовим књигама породица и брак данас можда изгледају као утопија и као мора. Гвоздена самодисциплина, посвећеност, словесност. Нема меркантилности али нема ни слепе страсти. И традиција је под контролом.
Инсистирање на моралности, имало је у ондашњој Србији двојак корен. Васкрс државе српске, није настао револуцијом, у дословном смислу те речи, упркос добро познатој Ранкеовој синтагми. Обесправљен је био сав српски народ, чак и кметови, представници нешто имућнијег слоја, који како Филип Вишњић вели: „нису (још били) ради кавзи“. Али, како терор дахија постаје неподношљив, одлуку о устанку доносе најугледнији домаћини српски, главе породичних, сеоских задруга. Тек тада „ниче раја, к'о из земље трава“, а свест да су Срби своју слободу извојевали „о своме руву и круву“ постаје свенародном својином. Тим сазнањем обележен je читав XIX век, што објашњава и потоњи културни успон Србије у последњој четвртини тог истог столећа, на који указује Кашанин. Србија тада стиче водећу улогу међу Јужнословенским народима. Она је центар, а не периферија, слободна држава, а не туђа провинција. О тој снажној оријентацији према просвећености и култури, говори и Змајовина песма „Мач и перо“. Време мача је прошло, хвала вам храбри преци, сад је на нама да стварамо – културу.
Али, култура не настаје у природи, већ у историји. Не настаје сама од себе, него наставља или смењује неку претходну. И може нам се, данас, учинити веома смелом тврдња, да су ондашњи Срби имали своје моралне законе, и то изодавна, а ови беху засновани на Законоправилима Светога Саве. Тврдња је, данас, смела утолико што су Законоправила, или Номоканон, или „Крмчија“ преведени, на нашу велику срамоту, тек недавно. Но, већ при најповршнијем читању Законоправила, много што шта бива јасније, па и патријархални морал ондашњих сеоских породичних задруга; који Кашанин види не као примитивну, већ као високо култивисану творевину.
Стваралац који је сав народни живот најозбиљније узимао у обзир био је др Милан Јовановић – Батут. У његовом обимном просветитељском делу, у објављеним и необјављеним његовим списима и белешкама, преламају се и ондашња Србија и Европа.
Седамдесетих година претпрошлог века долази, наиме, до победе Пастерове науке, што је силан напредак, највећи преврат у историји медицине. Иако зачета још пре Пастера, хигијена као наука избија у први план. Све до тада је, по Батутовим речима, лекар био занатлија, сад мора постати законодавац и просветитељ. Успон хигијене, која је после краћег колебања, ипак, припала медицини, и сав остали напредак на том пољу, био је после победе Пастерове науке, по много чему сличан Хуманизму и Ренесанси, у XV и XVI веку, у Западној Европи.
Није свеједно где спаваш, како се храниш, какву воду пијеш, какав ваздух удишеш... или какав ти је брак? То је избило у први план. Тадашња медицина окренула се и садашњости и будућности и прошлости. Проучавају се свете књиге: Библија, Талмуд, Куран. У њима се траже, и налазе, правила хигијене, низ предохрана од заразних и незаразних болести, рецепти за дуг и срећан живот. Све то одједном постаје много јасније. Проучава се и класична Антика, која је моралним питањима посвећивала највећу пажњу, и опет долази до закључка да је морал одбрана и од болести.
Истовремено, тражи се хитно државно дејствовање. Иставља се питање: да ли и власт све то схвата? Да ли је и она спремна да прихвати мешање лекара у доношење и спровођење закона, уређење градова и села, подизање кућа за становање, радионица и фабрика?
Свеске не проучених „Афоризама“, који се чувају у Батутовој заоставштини, у Архиву Србије, посредно, али речито сведоче о тој борби.
Морам стога изричито поновити, да здравствено питање далеко надмашује сва друга питања, којима се државни интерес бави. Ви морате признати да величина ове земље у првом реду зависи од физичког развоја наших становника, и да све што се чини за побољшање здравства, постаје основа величанству и сјају нашега народа. Речи Дизраелија, једног од најистакнутијих британских државника. Превод је Батутов.
То је већ стара песма: у свим европским државама има за све новца али за здравље и одржање становништва нема. Едуард Рајх, један од твораца модерне хигијене. Његову књигу "Систем хигијене" превео је на српски језик др Јован Данић.
Или: Нашим путевима управљају људи, који би дошли у неприлику, кад би код речи "ћелија" (која је основна јединица сваког живог организма) морали себи замислити нешто друго него што је ћелија апсеничка. (др В. Шахмајер).
Не постоје ни лоша трава ни лоши људи, већ само рђави баштовани. Виктор Иго, у "Јадницима".
Морална аргументација у здравственом просвећивању код Срба постојала је и пре тога.
''Краткаја бесједа о злоупотреблении дувана'' Викентија Ракића, јеромонаха Фенечког, пароха храма Светаго Спиридона Чудотворца у Трсту, свештенству намењана, а посрећи ли се и народу, штампана је у Венецији, током већ поодмаклог Првог српског устанка, 1810. године, а представља једну од првих опомена те врсте у Европи. Оно што ми данас називамо зависношћу, Викентије Ракић назива идолопоклонством.
Нико не служи тако Господа као пушач свог Идола. Пише Викентије. Изјутра, ни да се умије, Творцу помоли, већ држ' за лулу.
Говоре да дуван дремеж растерује. Рад растерује дремеж. Човек без посла дрема. Не чудим се мирјанима, колико духовништву. Сме ли онај ко пуши, онако смрадан да службу служи? Зар нечистоћа телесна душевној нечистоћи не помаже?
У једној од свезака Батутових „Афоризама“ забележено је и ово:
Свако здравствено питање је и морално. Сваки прекршај против здравља је прекршај против морала. (Херберт Спенсер) У развијенијим европским државама, све те речи имале су дејства; већег него ли у Србији, која је крајем претпрошлог века пролазила и кроз тешку моралну кризу, изазвану распадом породичних сеоских задруга. Тај процес био је историјски неминован, али су последице, по мишљењу ондашњих највећих умова, могле бити мање болне. То питање ни до данас није расплетено. Најистакнутији браниоци породичних сеоских задруга били су књижевници Лаза Лазаревић и Јанко Веселиновић, касније оптужени као бранитељи „српског патријархалног догматизма и морализма“. Батут је, међутим, као одличан познавалац народног живота трезвенији. Он је у „правилима понашања“ чланова сеоских породичних задруга, уочавао и мане и врлине. Однос према болестима, указивао је Батут, у сеоским породичним задругама, је најблаже речено недопустив. За радно способне чланове болест се „не признаје“. Радно способан има се болести „опирати“ свом својом снагом, мора се „не дати болести“, радом и напором. Што је најчешће значило, да такав убрзо занемоћа, падне у постељу, да врло озбиљно оболи. Но, тада уместо лекара, којих истина не беше у изобиљу, зове се – поп. Лекар, ако и дође, ствар само „компликује“: тражи да се одреди једна од радно способних женских чланова задруге да тог болесника негује. Ето двоструке штете! А о деци и старцима већ нико није водио рачуна. Зар да се троши новац, и плаћа доктор, за радно „неспособне“?
Жена се не штеди, наставља Батут, ни у трудноћи, ни током порођаја, ни током бабиња, ни док доји. „У кревет жена не мож' се породи, да гу упрља.“ Речи једне старовремске бабице из тадањих новоослобођених крајева (Ниш, Лесковац, Врање). Но, с друге стране, ако би – што и не беше реткост – још недораслој деци помрли родитељи, породична задруга им је омогућавала да и даље живе у истој средини, и тај губитак лакше поднесу.
У својој невеликој књизи „Како наш народ живи“ штампаној 1893. године др Лаза Димитријевић тражи од државе да законима отежа распад сеоских породичних задруга, указујући на видан пораст криминала тамо где таквих задруга више нема. Ако не то, онда да држава, преко својих локалних органа власти, преузме на себе ауторитет главе породичне задруге, док још може. Тражио је да председник општине буде породичан човек, и да као добар домаћин обилази општински атар и наређује: овде да се ово оправи, оно подигне или озида, по правилима медицинске науке. Ослањајући се на сопствено искуство, др Лаза је тврдио да није тачно да је Србин a priori непослушан и бунтовник, већ да нема онога ко би му, попут некадашњег старешине задруге, наређивао шта да уради. Нажалост, закључује Димитријевић, локална власт сасвим је обузета партијском клацкалицом. Она стрепи од свог (и туђег) партијског врха, не од народа.
Књига др Лазе Димитријевића, доживела је три узастопна издања, и узбуркала сав српски културни простор, док је у самој Србији подстакла умове на интензиван здравствено просветитељски рад. Јер ако од државне власти нема вајде, ослонимо се на појединца; научимо га и просветимо.
Равнодушност државне власти, њена обузетост партијском политиком, најјасније избија на видело када је у зиму 1908. године у 80 општина у Србији избила глад. Захватила је народ у срезовима: колубарском, космајском, у пола среза посавског, један део среза врачарског у округу београдском, па срез тамнавски и посавски у округу ваљевском. Глад није дошла изненада. Две године једна за другом биле су неродне у тим срезовима, а у многим селима град је уништио сву летину. Виђале су се страшне сцене сличне онима у Индији или, касније, које и ми памтимо, у Бијафри. Групе изгладнелих сељака стизале су у Београд, тражећи да власт нешто учини. Но, влада Николе Пашића, успевала је да захваљујући својој скупштинској већини, то питање никада не буде стављено на дневни ред. Сам Пашић тврдио је да „опозиција претерује“. Ако и има глади, она је у само две општине!?
Мада то не признаје изриком, др Лаза Димитријевић био је Пелагићев следбеник. Снажан утицај Пелагићевог „Народног учитеља“ на српску омладину – и не само њу, јер су Пелагићеву књигу прихватили и Хрвати и Бугари – могао би се објаснити чињеницом, да се писац обраћа појединцу непосредно, чак упирући прстом у њега. Одговоран си за сопствено здравље! Грми Пелагић. Судбина твоја то си ти! Ако си моралан бићеш здрав.
Пелагић је ту кантовац. Морални закони су једнаки природним законима. Кретање планета на небу и морални закон у мени. То је Кантово. А ми се данас можемо расправљати око питања, ко је највише допринео томе да се на појединца свали толика одговорност за сопствено здравље, па и живот. Јер до тада је све било препуштано – Божјој вољи, уроку, злим чинима.
Поменућемо др Владана Ђорђевића оснивача првог спортског друштва за борилачке вештине, његово увођење канализације и плинског уличног светла, док је градоначелник Београда био, Батута и силан његов, дугогодишњи просветитељски рад, др Јована Данића, првог српског неуропсихијатра, и оснивача Друштва трезвености, па његову десну руку др Милоша Ђ. Поповића, зачетника скаутског покрета у Србији, неисцрпивог јавног радника, каквог нисмо имали ни пре ни после њега. Сви они, у свом просветитељском раду обраћају се - појединцу. У складу с тим настаје у првој деценији прошлог века културни покрет, у коме осим лекара учествују и учитељи, директори гимназија, правници и свештеници. Лист Политика, од свог оснивања 1904. године, тај покрет снажно подржава, уступајући своју прву страну, од расположивих четири, чланцима др Милана Јовановића – Батута, др Рибникара, др Вукадиновића...
Прва и основна дужност нас скаута је да научимо да будемо здрави, зарад себе, своје породице, државе, друштва, напослетку читавог човечанства. Писао је и проповедао др Милош Ђ. Поповић, стављајући као васпитача лекара изнад учитеља и свештеника, јер лекар може да одговори на свако, ама баш свако, па и најзамршеније лично и „светско“ питање. Бити лекар значило је тада припадати најкултурнијој и наjсавеснијој професији.
Време моралности, чији се резултати, а свакако да их је било, не даду до танчина измерити, гаси се Првим светским ратом; који је у историји човечанства сам по себи тежак морални суноврат. Време моралности данас се, ипак, може реконструисати према истакнутим својим посленицима, које није мотивисала пука материјална корист, већ спас душе; још мање домаћа или светска слава већ просвећеност народа. Наоружани мачем знања, и штитом највиших моралних вредности, знали су да се боре до последњег даха. Стога је време моралности и време горостаса у Србији, али и време српског пијемонтизма, националне идеје, како су сви од реда тада говорили, мисије за ослобођење поробљене браће, што осим осталог, замагљује и ову слику. Бити само и само лекар, само и само ма колико вешт и честит занатлија, било је за ту шачицу одличника – недовољно.
Избијање Великог рата био је, рекосмо, сумрак моралности. Европа ће запливати у крви, тешко страдати од болештина, и препустити се, са ретким изузецима – до тад невиђеној бестијалности. Дуго би нам било говорити и о томе. Али стоји да већ после Великог рата било каква морална аргументација нема ранију ону тежину, ни убојитост.
Из навике, гдекад из очајања, и данас се говори да је сваки лекар по дефиницији и моралан. Само, да ли је тако, или баш сасвим тако? Хипократ је веровао у богове, којима се заклињао. Веровао је да ће му кршење моралних норми донети казну, која се састоји у губитку лекарске интуиције и вештине. А ми се данас, више од 2.000 година после њега, понављајући безмало све његове речи, заклињемо у – сопствену савест!?
Остаје питање: нису ли наши преци били у праву, када су учили: да нема здравља без морала? Иако ми данас као најпривлачнији лични мотив признајемо лепоту, дуг живот и вечну младост, вичући о томе из свег гласа. Само... докле допире та наша вика? Нису ли најдревније оне заблуде још на снази? Верује ли народ, и дан дањи, више врачарама и видовњацима или лекару? И, да ли лекар, баш како је учио др Милан Јовановић –Батут, постаје надрилекар када изгуби образ, кад почне да се клања Златном телету?
Упитајмо се. Поразмислимо.
Садашњих 25.000 лекара у Србији, према ондашњих 250.
А ипак питање:
Ко нас чује?
Литература
(1) Милан Кашанин: Судбине и људи. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2004. стр. 109-110. )
(2) Исто, стр. 52
(3) Исто, стр. 111
Датум последње измене: 2009-11-03 21:06:51