Гордана Лазаревић и Драгана Михаиловић

Доктор Светозар М. Марковић, лекар и просветитељ (1860-1916)

Мр Гордана Лазаревић и Драгана Михаиловић, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић” у Београду

У оквиру фонда Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић”, постоји двадесет и седам посебних библиотека: целина који чине засебан, драгоцен део књижног фонда. Једна од тих – са ознаком ПБ₁ – је легат доктора Светозара М. Марковића, лекара, гимназијског предавача и здравственог просветитеља из Београда. Супруга доктора Марковића, Даринка Марковић, је 1927. године, једанаест година после мужевљеве смрти, Универзитетској библиотеци "Светозар Марковић" поклонила стручну литературу свог мужа, са жељом да се од њих образује посебна библиотека, што је и учињено. У легату се налази 166 наслова са око 300 књига, приручника, вадемекума, часописа из медицине, углавном на француском језику. Изузетак су неколико приручника на немачком и енглеском. Највећи број књига је из области гинекологије, акушерства и педијатрије. Ту је и неколико значајних дела из области хирургије, патологије, хигијене, интерне медицине, штампаних између 1880. и 1910. године. Овај невелики, али драгоцени легат крије у себи и ретке стручне публикације домаћих аутора на француском језику, издате у Паризу:

„Contribution a l'etude des anévrysmes diffus consécutifs de l'aorte : et particulièrement des anévrysmes diffus thoraciques”, монографија лекара и ботаничара Саве Петровића из 1890. године,

„Contribution au diagnostic de la forme méningée de la dothiénentérie infantile” др Ђорђа Ђорђевића, штампана 1891 године,

„Étude sur la pleurésie médiastine en particulier chez l'enfant”, др Николе Велимировића објављена 1892. године.

Значајно је поменути и двотомну публикацију Први конгрес српских лекара и природњака издату у Београду 1905. године, у којој су радови са поменутог конгреса одржаног у Београду од 5.-7.септембра 1904. године. Поздравни говор под насловом „Laboremus!”, написао је др Владан Ђорђевић, а прочитао др Војислав Субботић.

Светозар М. Марковић рођен је 27.2.1860. у месту Жупањац, у колубарском срезу (мајка Илинка, рођена Мирић, отац Милош). Преминуо је у Београду 20.12.1916. године. Животни и професионални пут овог изузетно часног, правдољубивог, вредног човека, угледног теоретичара и стручњака био је, са данашње тачке гледишта, необичан. Родио се у земљорадничкој породици те његов отац није имао слуха за синовљеву жељу за школовањем, па је млади Светозар побегао у Београд, и постао «послужитељ» (по кућама), како би сам финансирао своје школовање. Гимназију је са одличним успехом завршио у Београду, па је на конкурсу изабран за државног стипендисту, што му је омогућило даље школовање. На Медицинском факултету у Паризу промовисан је за доктора опште медицине 24. јула 1894. године. Његова докторска теза гласи „De la dystocie causée par la rétraction de l'anneau appelé cercle utérin de Baudelocque ou anneau de contraction“. Усавршавао се одмах потом на гинеколошко-акушерској клиници код проф. Тарнијеа, специјализујући гинекологију и акушерство. У Паризу је провео још две године бавећи се приватном праксом. По повратку у Београд, у прво време (од 1897. до 1900. године) бави се приватном лекарском праксом гинеколога-акушера, али потом постаје oпштински школски лекар и гимназијски наставник предмета „хигијене“ (или науке о здрављу).

Држао је бројна популарна предавања; неуморно обилазио села и варошице по Србији. Говорио о значају хигијене, одржавању здравља, бориo се за увођење хитних мера за побољшање здравствених и хигијенских прилика у српским школама који су, у то време, били испод задовољавајућег нивоа. У свом првом лекарском извештају о здравственим и хигијенским приликама у Трећој београдској гимназији за школску 1903-1904. годину који је поднео Министарству просвете, доктор Марковић истиче да "...подносећи овај извештај школски лекар мора, нарочито у Србији имати на уму да предочи и напомене све оно што би ишло на штету ученичкога зравља, како би бар својим извештајем и својим слабим и врло често неуважаваним гласом напоменуо и све оно што се не слаже и коси (се) са истинитом и правом школском хигијеном. Он се при том не сме освртати ни на чија мрштења или неуважавања својих оправданих напомена..."

Био је редовни члан Српског лекарског друштва од 1899.године. Године 1909. и 1910. је заменик у Управном одбору СЛД, заједно са др Слободаном Рибникаром (покретачем и власником Политике), 1911. и 1912. године је редовни члан у Суду части, заједно са др Јевремом Жујовићем и др Романом Сондермајером, а 1914. године са др Драгом Љочић и др Миленком Матернијем. Био је један од утемељивача трезвењачког покрета у Србији и оснивача Друштва за сузбијање алкохолних пића у Београду (о томе опширније Б.Д.: Неисцрпиви др Милош Ђ. Поповић, на овом истом сајту); један од оснивача фонда Народног просветног дома и Књижнице. Учествовао је и у раду Друштва за чување народног здравља, на чијем челу је стајао др Милан Јовановић-Батут.

Ипак, највећи његов подухват, животно дело овог великог прегаоца јесте оснивање Друштва за школску хигијену и народно просвећивање, које је окупило велики број чланова, сарадника и добротвора. Држана су бројна предавања не само у Београду, већ и у унутрашњости; намењена у првом реду ђацима, но исто тако и свим осталим групама српског становништва. Био је први лекар који је држао предавања за жене и девојке широм Србије, обрађујући теме: девојаштво, зрело доба, физиологија женског пола, трудноћа, чување здравља породиља, неговање деце и штетност употребе козметичких средстава. Прво предавање, према његовим сопственим речима, посвећено "...јадном и жалосном здрављу наших сиротних сељанака, о чијем бедном здрављу до сада нико и никад није нимало бринуо, нити га је икада ико ма чиме заштићавао...", одржано је у Азањи, 11. септембра 1905. године. Понесен идејом да што је народ просвећенији, то је и његово здравствено стање боље писао је и говорио о здравственим али и о социјалним темама, јер једно без другог не иде. Требало је да се тиме омогући развој свести и створе могућности бољег живота, личног и породичног; оног у предшколским установама и школама, и целом друштву. О томе сведоче бројни чланци објављени у часопису Светлост у периоду најактивнијег рада Друштва: о организацији наставе и оцењивању ученика у другим земљама, алкохолизму, проблему и разлозима самоубистава код ученика, о томе како продужити животни век... Доктор Марковић био је главни и одговорни уредник овог часописа. Часопис Светлост почео је да излази у Београду јануара 1908. године, као званично гласило Друштва за школску хигијену и народно просвећивање. Друшво и часопис финансирали су многи добротвори, међу којима је био и краљ Петар I Карађорђевић. Поучан је податак да је на последњим страницама сваког броја часописа Светлост увек било тачно наведено колико је и за шта утрошен расположиви новац. Овај податак говори колико су часни, поштени и правдољубиви били оснивачи и чланови овога Друштва. Огроман ентузијазам Светозара М. Марковића и његов неуморни рад на просвећивању свог народа није остао незапажен и ненаграђен. Друштво за школску хигијену и народно просвећивање је заслужило одликовање већ после две године од оснивања, о чему говори податак из часописа Светлост (бр. 1-3, 1908.год.):

„Друштво за школску хигијену и народно просвећивање послало је својих шест књига на Балканску изложбу која се одржавала 1907. године у Лондону. Поред осталих одељења на тој изложби било је и Одељење за школску хигијену коме су и предате поменуте књиге. Оцењивачки одбор тога одељења (а према писму Д-ра М.Т. Лека од 22. фебруара 1908.), ценећи према приложеним књижицама досадашњи рад Друштва, одликовао га је сребрном медаљом.”

Доктор Марковић настојао је да упозна и власт и интелектуалне кругове, као и обичне људе о томе шта је научио и видео студирајући и живећи у Француској, о хигијенским навикама и мерама које се примењују у тој земљи коју је веома заволео и поштовао, а које би биле корисне за побољшање општег здравственог стања у Србији. Неуморно је говорио и писао о тој теми, али је разумевање од стране владајућих кругова изостало, па је доктор Марковић био видно разочаран због препрека на које је због тог неразумевања наилазио. О спровођењу идеје да лично обиђе француске основне и средње школе и да тамошња искуства из области школске хигијене пренесе у Србију, доктор Марковић пише: "У допусту г. Ректора од 3.новембра стоји да сам ја одређен од српске владе ради нарочите хигијенско-школске мисије.“ Међутим, ондашња српска влада „...није хтела ни да чује за све те моје школске хигијене, педагогије и истинска народна просвећивања. Њени велики и "мудри" представници и заступници правили су кисело лице и слали ме од Понтија до Пилата, док су се само смиловали и дали написмено ("неслужбено!") од своје руке да сам Србин и лекар у Београду! Господин Ректор Париске Академије разуме се да није имао срећу и част изближе познавати ондашњу нашу владу и њене високе представнике по појединим министарствима... У Француској никоме не би никад ни на ум могло пасти, да једна влада и њени високи чиновници по министарствима могу имати нешто против, што ће један грађанин те земље (одакле је родом та тако "мудра"влада) отићи у неку већу земљу и походити њене школе и просветне установе. У њих би се таквом човеку изашло у сусрет свима могућим начинима, средствима и љубазношћу. А у нас, мало је фалило па да ми ни пасош не издаду!" Незадовољан одзивом надлежних органа на његова упозорења о изразито лошем стању у школама, поткрепљена детаљним извештајима са фотографијама, у свом Лекарском извештају за школску 1903- 1904. годину, Марковић каже: „Само онај српски министар просвете који постигне да српска средњошколска омладина у Београду и у целој Србији што скорије добије здраве и модерне школске зграде и ослободи се ових садашњих влажних и нездравих тумрука и јазбина у којима она стално оболева заслужиће да му име буде записано златним словима у српском Министарству Просвете.”

Доктор Светозар М. Марковић умро је 1916. године у Београду. Његов ентузијазам на пољу народног просвећивања и борбе за побољшање елементарних услова у школама, стално указивање на пропусте надлежних органа, не критикујући само, него нудећи врло конкретна решења по узору на земље западне Европе и Америке, вредан је дивљења. Говорио је не само о здравственим, већ и о многим социјалним проблемима српског становништва, настојећи да пробуди свест људи о могућностима њиховог бољег живота. О томе књижевник Радоје Домановић, који је здушно подржавао др Марковића каже ово:"...код нас Срба има две врсте људи: једни који нешто хоће, и други, који неће ништа; и међу тим који неће ништа, увек има елемената који хоће да сметају онима који нешто добро желе.". Што се односи, нажалост, на времена и пређашња и садашња. Утолико јасније можемо да сагледамо сву величину и пожртвованост овог неуморног борца, лекара, народног просветитеља; његов велики замах.

Сасвим је извесно да дубља истраживања тек предстоје.

(Изложбу Легат Светозара М. Марковића у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ материјално је помогао Градски секретаријат за културу града Београда.)